Књижевне новине

IZLOŽBA SLIKA MLADENA SRBINOVIĆA

Salon Muzeja moderne umetnosti

U JEDNOM SLIKARSTVU kao što je slikarstvo Mladena Srbinovića, pravo rešenje se uvek nalazi na ivici rizika. Mladen Srbinović to zna. Mladen Srbinović nije zbog toga hazarder, jer je odveć darovit da bi to bio, i zbog toga sc celokupna drama njegove umetnosti odvija u oblastima u kojima samo oni najhrabriji mogu opstati. To na prvi pogled nc izgleda tako složeno, jer se Mladen Srbinović uvek kretao u granicama čiste pikturalnosti, a to je upravo ono što ga je obavezivalo da se kreće pravcem

najvećeg otpora. Mi ga oduvek, — još od njegovih prvih nastupa, — znamo kao umetnika

line. senzibilnosti, lirski nastrojenog i veoma disciplinovanog, u isto vreme, koji raspolaže jednim retkim osećanjem za boju. Mada veoma izbirliiv što se forme i sadržaja tiče, on je ranije slikao u nekoj vrsti elegičnoz raspoloženja, u prigušenom tonalitetu, sa paletom nedorečenoge zvuka, dopuštajući tu i tamo da se na njegovim platnima ugleda nostalgična patina starih ikona ili fresaka; međutim, to je oduvek bilo slikarstvo izuzetnc radoznalosti i mladalačkog poleta. Kasnije, u njegovom će sec postupku oseliti izvesna zamorenost; neka vrsta ponavliania koin je morala upozoriti na opasnost od manira. Na verovatnoću uspešnog izlaza iz ove krize obraćena nam je pažnja još pre dve godine, na Sedmom oktobarskom salonu. Još tada je Mladen Srbinović pokušao da načini dublji, smeliji prodor u onaj elemenat svoga slikarstva koji |e dotle bio čvrsto vezan za formu: u obojenost. Sada tek možemo vidoetli dokle jie u tome olišao, i kako je to postigao. Kao čistokrvni kolorista, on nije morao imati nikakvih problema u određivanju materije; međutim, kao slikar od nagona, on je osetio da njegova snaga ne leži u rasturanju forme, već u intenziviranju obojenosti. Sa smelošću koja odgovara njegovoj darovitosti, on se upustio u jednu svojevrsnu analizu i sintezu kolorističkih fenomena, tražeći najčistije i najsamostalnije vrednosti boje upravo tamo gde se onćč jedino mogu naći, — na pragu sopstvene nepgacije. U muzici bi to bilo sprovedeno preko kontrakunkta; Srbinović to izvodi preko monumentalno koncipiranih fuga hladnih i toplih tonova, preko čvrsto postavljenih površina ujednačenogp ritma, preko kojih će, tu i tamo, blesnuti Đo neka zvonka fraza u žutom, crvenom ili zelenom. Upadliivo je da se on u orkestraciji, svoje obojenosti drži naismelijih, najzaoštrenijih odnosa u tonu ili gami, zasnivajući svoj postupak na riziku simultanih kontrasta, što njegovom slikarstvu daje jednu posebnu draž i vrednost. Zbog toga ovo slikarstvo deluje sveže i uzbudljivo, držeći nas, kao što treba, u nekoj vrsti napete pažnje.

GRAFIKA BEOGRADSKOG

KRUGA

Galerija Grafičkog kolektiva

AKO ČUJETE ZA IZLOŽBU pod skromnim imenom »Grafika beogradskog kruga« znajte da je tu reč o jednom od majznačajnijih događaja u likovnom kalendaru Beograda. On sc javlja svake godine u isto vreme, sa metodičnošću sa kojom nastupa i proleće, i, što se bar cvetajućeg stanja tiče, nije ništa manje preduzimljiv od proleća. Možda se slaba vidljivost ovoga događaja krije u činjenici da je za nas grafika još uvek podređeni vid crtanja i slikanja, a možda je i termin »beogradski krug« ncdovoljno jemstvo za nešto od izuzetne vrednosti; pa ipak, upravo ta dva elementa čine od ove izložbe jednu zaista značajnu izložbu. Šteta je, pre svega, što grafičari beogradskog kruga nastupaju u jednoj tako maloj (mada izvanredno atraktivnoj) izložbemoj prostoriji; šteta je, takođe, što se od ovoga nastupanja ne načini nešto svečanije i upadliivije u smislu organizacije, — nešto što će imati kulturno-hronološki značaj raznih salona, bijenala i trijenala, pa makar se to i ne događalo svakc godine. Jer, po umetničkoj vrednosti i tehničkoj visini onoga što se na ovoj izložbi može videti, naši graličari to zaista zaslužuju. Nije preterano reći da nema ni jednog od četrdeset i pet članova ovoga kruga koji me bi (bar po onome što vidimo na ovom njihovom poslednjem nastupu), koji ne bi učinio čast ma kojoj velikoj svetskoj manifestaciji grafike. Osetljivost za materiju, visoka tehnička kultura, formalna i tematska inventivnost, jasnoća koncepcije, ujednačenost kvaliteta, sigurnost cgzekucije, to su osnovnc vrednosti ovih umetnika; ostale zaslužuju temeljniju studiju. Zato, udesite da vas put navede u blizinu Galerije grafičkog kolektiva i načinitc bezuslovnu posetu beogradskom krugu. | Miodrag Kolarić

om „OAZA >;

Premijera filma »Mali vojnici« Bate Čengića

OMRUTNOST U KADRU

SCENA 1Z »MALIH VOJNIKA«

KADA, NA SAMOM KRAJU filma »Mali vojnici«, ekran ispuni užarena sunčeva kugla i siluete dečaka koji progone svog druga počinju polako da mestaju u nejasnoj izmaglici, istoga časa shvatimo da prisustvujemo završnom kreščendu finala jednog filma koji uzbuđuje sVOjom neobičnom, uznemirujućom i poiresnom pričom o deci koja su neopozivo isključena iz sopstvenog doetinjstva. Debitant u igranom filmu i autor dokumentarnih filmova »Ljudi sa rijeke« i »Ćovjek bez lica«, Bata Čengić je verovalno naš prvi reditelj koji nam je u filmu . prikazao sliku detinjstva koje se ne svodi na uklapanje u jedan od mitova koji obično okruŽuju njegove tajnc: njegovi dečaci postaju protagonisti zločina u kome će stradati mali Hano Desau, sin nemačkog olicira, koji je sticajem okolnosti zalutao u jedno od ranih sirotišta,

Stoga su »Mali vojnici« film koji, pre svega, govori o nesrećnoj deci opterećenoj mržnjom i osvetom, film o deci koja. su na završetku jednoga rata odigrala fanatičnu igru smrti nad svojim vršnjakom, igru koju su u toku duge četiri godine predano upražnjavali njihovi očecvi. To što oni nastavljaju jedan mrtvi rat kao deca osvete i ta činjenica surovog ubistva njihovop druga, precizna je slika završnog stadijuma procesa razaranja dečje psihe u uslovima i pod pritiskom ratne kataklizme. Bata Čengić i autor originalnog scenarija Mirko Kovač pružili su mam sliku detinjstva. ugroženog ratom kroz priču čiji su protagonisti surove ubice i progonitelji, ali i žrtve rata kao jedinog vas-.

pitača koji im je uzeo očeve ı od njih slvorio.

“

TRIBINA

javljuju se kao njihova nužna istorijska zamena, One su supstitut naprednih društvenih kretanja a nc mjihov surogat«.8) »Reč »kritika« ima isto poreklo kao i reč »kriza«; društvena kritika javlja se uvek tamo gde postoji svest o društvenoj Kkrizi«,?)

Ali šta za O.D-a znače razlozi desetina najmisaonijih glava na koje bih se mogao ovde pozvati, kada on ima svoje razloge da u to ne veruje i da sve to nazove »tautološkim koještarijama i konfuzijom«. Mils je bio u pravu kada je napisao: »Prihvatiti mišljenje kroz lojalnost znači steći prijatno i ubedljivo osećanje da stc u pravu, a da ste do toga došli bez potrebe da

o stvarima razmišljate«.10). Da. je O.D, čitao Dirkema on je,mogao naći i OVO UpOZOTcnJe »Osećanje je predmet nauke, a ne merilo naučne istine«11) O.D. bez razmišljanja prelazi preko svih empirijskih činjenica i logičkih razloga i umesto svega toga sistematski izlaže SVOje neznanje i svoju površnost. Tako je to kada O.D. »raspravlja« velike teme. Velike po značenju za ljudsku slobodu, velike po trajanju u istor!Ji ideja, velike po velikim ljudima čiji su ŽIVOI opsedale do smrti.

Istina je jedino oružje onima bez oružja, jcdina moć nemoćnima, jedina uteha poniženima i jedini san u stvarnosti koja nč dozvoljava mi da se sahjaju drugi snovi osim propisanih. Nema ništa iracionalnjjeg: od jednog zatvorenog racionalnog sistema: koji ne dozvoljava drugim idejama i suprotnim gledištima pravo na život i intelektualni nemir. Zar je zbilja nemoguće živeti u društvu u kome ·se razlike u mišljenju ne mogu podneti čak ni onda: kada.su onc podređene istim ciljevima? ~ .: : ir

O.D. me pita da li i”radnička 'klasa »luči mitove«. Slažem se sa O.D-om da.radnička-klasa ne luči mitove, ali:će*se i on verovatno Složili sa mnom da imia i previše onih 'koji. u ime radničke klase luče te mitove i 'Žive.od fih mi tova.12) Mnogi brinu o radničkoj klasi, · Za to je radnička klasa zabrinuta.- Mnogi Or vote u ime radničke klasc. Baš zato.radnička klasa ne može da: dođe:doreči.' ue: jo ev

»Lako je to govoriti jednog: avgusta.s OSUumčanog i prelepog, Zelenog ı tihog: Kirkinog O trva, danas zvanog Korčula, kadi deca. znaju da ie Kirka oduvek bila:samo mitološko biće, -da, orema tome, nema opasnosti, da, ćc JOŠ jednu budalu pretvoriti u sviniu« (Oskar, Davičo, »Komunist« od 25,:aprila 1968). alda 2

Zaista, nastala ic prava anarhija duha ı TC žim same gluposti. (Marks) I vremc Ic da sc

svedoke jednog vremena u kome je carevila neljudskost i čije su stravičnc okolnosti načinile od njih prerano odrasle osvetnike, a njihove bezazlene igre pretvorile u ritualne igrc smrti.

U takvom svetlu surovost ovoga filma i naturalistička isključivost pojedinih scena, samo je odbijanje autora da uvede svoju decu u moralne okvire kojima bismo hteli da ih odredimo; osim toga, pošto nam otkrivaju sliku detinjstva ugroženog ratom, autori nam daju njen negativni opis koji je najbliži istini, i u stvari, jedini moguć. »Mali vojnici« ne pružaju ni jedan akord umirenja: kadrovi nabijeni okrutnošću i mržnjom, slike besprimerne surovosti koje izražavaju taj pomenuti proces psihičke dezintegracije mladih bića čiji Je završni akcenat skoro divljački ritual jednog ubistva čiju grozu možemo samo da: naslućujemo. Sa druge strane, ovaj film govori o spremnosti svoga autora da istinu iznese golu do surovosti, ali smo ipak na momente prinuđeni da pomislimo da su ti mali vojnici ponešto i premaleni za toliku sumu nasilja i zločina, iako je režija umela da izvuče iz svojih dečaka-glumaca temperamentnce kreacije i da, uglavnom, opravda surovost u kadru.

Međutim, erupcija besa dečaka kada saznaju za poreklo svoga novog druga, zatim rafinirani postupak mučenja i iznuđavanja priznanja, efektni kupni planovi malog Hana sa glavom u mreži i u gas-masci, i u tom kontekstu čak i scena pokušaja silovanja — ukratko, ceo postupak dočaravanja narastanja kolektivne dečje psihoze — ima nečega predimenzionira-

Bogdan KALAFATOVIĆ

nog i neuverljivog, bolje reći, nečega čemu ne. dostaje psihološko pokniće i nečega što je van psihologijc detinjstva, ma koliko ono bilo ra. tom deformisano i izopačecno,

Odsustvo psihološkc karakterizacije likova je, uostalom, vidljiv nedostatak ovoga filma: dečakc ne razlikujemo kao pojedinačnc likove »ošto svi oni osećaju i misle na ist! način, pred. vođeni autoritetom njihovog vođe Bombaša, Osim toga narastanje OhOF unutrašnjeg ritma napetosti, i ncurotičnob besa koji traži istragu i egzekuciju, više osećamo. kroz haotično prepli. tanje nekoliko, naturalističkih detalja nego kroz psihološki slojevit ili, dramaturški iznijansiran postupak režije. Za film su takođe karakteris. lične osetnc oscilacije ı promene u ritmu, već pomenuti medostatak, psihološke uverljivosti pojedinih scena, kao | odsustvo dubljeg pronicanja u prirodu pomamce. koja decu baca u Vrt. log mržnjc i OSVEIC — ali i duboko proživlieno osećanje teme, jicdna skoro opsesivna zaokupljenost temom dece koju je rat opterctio tra. umatičnim iskustvima 1 unakazio njihove psihe,

Zato »Mali vojnici« Batc Čengića ipak više uzbuđuju svojom temom 1Nčgo ukupnim zbirom svojih estetskih kvaliteta; skoro eruptivni izlivi surovosti, naročito ma omin mestima gde su neobrazloženi, dobijaju svolu prevagu nad umcefničkom konzistencijom „celine, tako da se ulisak impresivnosti u detaljima i neujednačc. nosti celine mameće bilo zbog neujednačenog ritma, bilo zbog delova u kojima JC preovlađivala literarna inspiracija reditelja. I takva mo. sta su pokazivala čudnc oscilaciic u kvalitetu: izvrsno napisanu i režiranu sekvencu posete oca koji nalazi svog sina u sirotištu — da bi kasnije, uz čašu vina, prisutnim dečacima održao egzaltirani govor O »ZOTI staljinističke epohe i smrti kapitalizma« — smenjul]cć skoto trivijalno poetizovana scena kada jedan od mali. šana, uz pomoć trube, priziva mrtvu majku.

Međutim, u svom drugom delu film stiče potrebnu koherentnost i porast dramske napetosti se razvija svakim kadrom, a osećamja dc. čaka se stapaju u jedinstveni psihozu mržnje, odmazde i smrti, koja je Već magoveštena ubistvori nemačkog psa na početku filma. Tim autentičnim . snimkom ubistva životinje koja pred nama izdiše na kadru, učinjen jc pokušaj krajnje realističkog konkretizovanja okrulnosti sa namerom da joj sc prida mpoetsko narativna snaga i zlokobni simbolski magoveštaj. Posle ovakvog magoveštaja, nad sudbinom malog Hanoa od početka sc nadvija sablasna, apokaliptička mora smrti i svi njegovi postupci i dela grupišu se u gledaocu kao osećanja njenog neminovnog nailaska koje preti dečaku,

U čisto plastičkom smislu, film »Mali vojnici« Bate Čenpića poseduje kvalitet koji je ne ophodno istaći: time mislim ma faktor dekora ovoga filma koji snažno utiče na lastičnost i kompoziciju kadra; sve je u ovom filmu u neku ruku podređeno njegovom spoljnjem dekoru koji sačinjava mali komad pitomc zemlje Dored reke u blizini mora — jedan prostor koji bez prestanka sažiže užarena sunčana lopta koia domosi pomor i pometnju i budi destruktivne nagone.

Nastavak sa 12. stranc

U AKCIJI

odupremo najcrnjoj diktaturi — diktaluri gluposti. Ništa nije tako razorno kao aktivno neznanje. Od svih veza koje čovek treba da ima izgleda da je od najmanjeg značaja veza s mozgom.

Naša nada da će sredstva masovnih komunikacija postati sredstvima popularnog obrazovanja i širenja humanističkih ideja izrodila sc u sasvim suprotnu stvar, u činjenicu da su sredstva masovnih komunikacija postala sredstvima za ideološku i političku mitologiju i, nc tako retko, sredstvima za proizvodnju viška gluposti. Neka nam još samo jedno iz obilja mesta u Oskarovim feljtonima posluži za ilustraciju: »Napisavši „da je Marks sintetisao rezultate svojevremene naučne i filozofske misli, |a sam želeo reći da ih nije ni pasivno prihvatio, niti površno i nerado odbacio kao tuđe, ali niti, vodeći svoju književnu politiku, u ime tolerancije prema svačijem mišljenju, pliesnuo dva-tri puta Hegela po plećinia, srdačno uštinuo za obraz Adama, Smita, i žovjalno upitao: Hcel-

\veciusa: »Je libre, Sozontije, kakva ti je bila

poslednja riba?«13) 'Kakvo · plemenito siromaštvo misli! O.D. je zreo: plod ijedne situacijc koja-već godinama gaji kult čoveka koji nc prcstaje da diskutuje i o Stvarima o kojima nema pojma. |

Konačno, želim da. upozorim čitaoca na čihjenicu nekorektnog i zlonamernog citiranja i podmetanja od. strane O.Dx-a. Evo što on na jcdnom mestu piše: »ČCini se da Dr Đ.Š. zamišlja da su čovek i ljudsko društvo nekc čiste vacionalne kategorije«. A evo'šta: u mom tekstu doslovno piše: »Razum' je utoliko intelektualislički ukoliko nastoji da samo kroz misao, diskusiju i racionalnu organizaciju ovlada društvcnim procesima, zanemarujući pri IOmc- ćinjenicu da u. društvu postoje- snažni. iracionalni elementi, koji su često jači, od racionalnih i koji su najpogodnije tlo za ideološka, politička i religijska manipulisanja liudima. Zato sc i dešava. da jedan obični brbljivi demagogs bude u javnosti.efikasniji od metodičnog i SUVOZ racionalistč«, ~ (NIR :

Da „zaključim. »polemiku« sa O.D-om. Nas dvojica zaslupamo.dva različita načina ocgzisicncjje i'dva različita Životna stava, Verovatno. JC Kolakovski uspeo da najtačnije povuče razliku između dve životne oriientaciie, On piše da nl{e mali broj »onih kojima baš ustaljena monotonija u meprestano ponavlianim Yitmovima, zatvoreni i ohlađeni svet svakidašnjice repro-

dukovane na jedan isti mačin, otupele u reakcijama i preplašene svakim iznenađenjem, 17gleda kao primamljiv ideal pun lepota, dok im se otvoreni Život čini kao provalija puna iskušenja. Isto tako ne postavljamo ni pitanje koja je od tih životnih orijentacija sama po sebi, objektivno bolja od druge. Osećanje smisaonosti života može sc pronaći u samoj ustaljenosti njegovih uslova, i ono možda nije ništa gorc od drugih s obzirom na hijerarhiju vrednosti. Jedino je siromašnije, uvek manje intenzivno i uvek manje stvaralačko po svojim rezultatima nego što je osećanje smisla u Životu koji sc doživljuje kao stalno privremen, stalno izložen kritici od strane novih vrednosti, stalno podiožan negaciji«.14) | Reč je, dakle, o dva stava: / posmatrački, drugi aktivan i sav u težnji za smislenom promenom; jedan malograđanski 1 zatvoren, drugi revolucionaran i otvoren; jedan koji afirmiše ono što jest, i drugi koji to Što jest Kritikuje i negira u imc onoga što možcć da bude u najhumanijem smislu reči; jedan kojemu prija sigurnost ı stabilnost, drugi kojemu je u prirodi (poziva) da nijc u ništa siguran, jedan konzerviše, drugi revolucioniše. »Izgleda da drukčije ne bi moglo biti. Prevaga pristali: ca mitologije nad mjenim , kritičarima čini nam sc kao nešto prirodno i ncizbežno: 10 jc prevaga jiednoga sveta sivari nad mnoštveno ću potencijalnih svetova, prevaga lakoćc pada nja nad teškoćama podizanja uvjs«.15) Tstorijsko iskustvo pokazuje da su oba stava nužna i korisna. I zato pustimo da oba žive; iskreni dogmatik uz iskrenopP antidogmalika._, dozvolimo svakome da slobodno bira šta će UCE niti sa sobom.

jedan pasivani

..

Dr Đuro Šušnjić

Beograd, 9. maja 1968.

8. Lj. Tadić, Poredak str. 2260—227.

9. Lj. Tadić, op. cil. str. 217.

10. S. Rajt Mils, op. cit. str, 402.

11. E. Dirkem, Pravila sociološke metode, Savrcmicna ško” la, Beograd, 1963, str. 45.

12. Dovoljno je samo podsetiti kako je birokratija uspela ni lužnošću

i sloboda, Kultura, Beograd, 19%

da Nlasično pravo Đa Štraik Wuspcsno ?amc radnika da budu lojalni državi i bartiji. 13. O. Davičo, Komunist, 18. april, 198, 14. L. Kolakovski, Tilozofski eseji, Nolit, s{f, 75. 15. L..· Kolakovski,· op. cil. str. 58%,

Đeograd, 196,

KNJIŽBVNE NOVINE