Књижевне новине

PO OPŠTEM MIŠLJENJU, koje je gotovo podjednako rasprostranjeno kako među starijim tako i među mlađim piscima i istraživačima, Pe.

riklova Atina obeležava vrhunac demokratskog .

razvoja u grčkom svetu. Uglavnom, svi se sla žu u tome da je za vladavine umnog Perikla ova kulturna metropola starc Grčke zabeležila krupan uspeh na političkom polju i da za neprolaznu slavu koju jc stekla u ulturnoj isto riji čovečanstva u velikoj meri treba da zahvali svom demokratskom uređenju i opredeljenju. Mnogima čak izgleda da Atina Periklovog doba označava vrhunac grčkog državnog razvoja uopšte, da predstavlja najzrelije i najpotpunije ostvarenje grčke ideje o državi, U svakom slučaju, nema nikakve sumnje da je politički i društveni razvoj u staroj Grčkoj dostigao najvišu tačku na onom istom mestu na kome je grčka kultura dobila nov, snažan podstica] i u onom istom razdoblju u kome je grčka prosvećenost zablistala u najpunijem sjaju, Teško da je to bilo slučajno. Mnogo je Vvero-

vatnije da su događaji koji su doprineli la- .

kvom razvoju stvari najtešnjc povezani među sobom, da su to samo razni vidovi jednog: istog kretanja. Koje je drugo mesto bilo podesnije da demokratija na njemu iskuša svoje snage od enoga kome je bilo suđeno da preuzme Vodeću ulogu u kulturnom životu Grčke? TI šta je

bilo prirodnije nego da najvažniji razvojni to- ,

kovi nadđođu svom snagom baš u istom trenutku? Ima nekog dubljeg smisla u iome što je atinska demokratija počela da slabi i da se izvrgava U svoju suprotnost naporedo s razbijanjem jedinstva grčke kulture, usred duboke kulturne krize, u uslovima naglog opadanja kulturnog poleta na prčkom tlu.

No, nezavisno od toga kakva je stvarno bila Periklova Atina, neosporno jc da su njeni zahtevi išli dalje od njenih dostignuća, da je ona visoko uzdigla ideal demokratije, da je snažno razvila svest o sopstvenim ciljevima i zadacima. Nijedna druga grčka država nije zabeležila toliki napredak u osmišljavanju demokratskc prakse, nijedna nije tako ubedljivo i upečatljivo predočila sebi ı celom svetu ono u Šta VCruje, ono za čim teži, prema čemu sc upravlja, Jedva treba reći da ic tomc najviše. doprineo Perikle, da ic to njegova neprolazna zasluga. Doduše, odmah treba dodati da je za sve 10 ne manje zaslužan i Tukidid, pisac čuvene »Istorije peloponeskog rata«, koji je sačuvao živu uspomenu na svog vclikog savremenika. Pored mnogih pojedinosti iz Periklovog života i rada, među kojima ima dosta takvih nad kojima se valja zamisliti i zapitati, Tukidid, je zabeležio i jedan poduži govor koji je ovaj veliki atinski državnik održao pred kraj života, nad grobom Atinjana palih u prvoj godini peloponeskopg' rata (Thuk. II, 35 — 46), Taj govor je jedinstven i u stilskom i u sadržajnom pogledu i zaslužuje da mu se pokloni posebna pažnja. Čak i ako se usvoji mišljenjc da Perikle nije mogao da održi taj govor u onomi obliku u kome ga je Tukidid preneo, u njegovu verodostojnost se nikako ne možc posumnjati. U najmanju ruku, mor: se priznati da ic Tukidid ovde sažeto izrazio Periklovo najdublje životno iskustvo, da mu jc stavio u usla reči koje otkrivaju njegovu maj• intimniju, najskriveniju misao ı pameru.

U svojoj nadgrobnoj besedi Perikle je ispevao pravu himnu Atini, našao je najlepše i najprikladnije reči da njima proslavi i ovekoveči njeno biće, Lako je uvideti da ova idealizacija nimalo ne oležava pristup ondašnjim atinskim ustanovama i odnosima; naprotiv, izgleda da se te ustanove i ti odnosi tek tako pojavljuju u pravoj, istinskoj svetlosti. Da ništa drugo nc znamo o Atini izuzev onoga. što je Perikle našao za potrebno da kaže u jednom potresnom trenutku, odajući priznanic Junacima, koji su pali za njenu slobodu, naša slika o ovoj grčkoj metropoli ne bi bila ništa drukčija od onc koju ovako imamo, Ali, ona bi bila znatno siromašnija da smo ostali bez ovog Tukididovog svedočanstva, U punom smislu reči, Periklova nad grobna beseda je večni spomenik ljudskog duha. To je pravo malo remek-delo političke filozofije. Ništa u njoj nije suvišno, niti išta nedostaje. Nije nimalo čudno što jc ta beseda brzo prekoračila grčke okvire, što su se njomc oduševljavali bezbrojni naraštaji širom sveta. ·

U svom razmatranju o demokratiji Perikle je na idealan mačin udružio načelo jednakosti 5 načelom slobode, Teško da sc u tom pogledu uopšte može postići nešto više od onoga što je on postigao. Tako je čvrsto i spretno povezao ta dva načela u skladnu celinu, da je posle njega nemogućno govoriti ni o demokratiji bez slobode ni o demokratiji bez jednakosti. Iz njcgovih reči proizlazi da je svako odvajanje suprotno njenom izvorom smislu, Po Periklovom mišljenju, demokratija počiva na jednakosti. To ie neophodan uslov njenog postojanja. U demokrafski uređenoj državi, čovek se ceni samo po tome ko je i šta je, nezavisno od svih društvenih obeležja, lična sposobnost i zalaganic su jedino merodavna merila. Onde gde je demaokratija uzela maha, zakon ne pravi razliku među građanima mi u javnom ni u privatnon! životu. Poreklo i bogatstvo nisu nikakva priv!legija za tečenje političke karijere, Čak i najsiromašniji građani mogu da preuzmu najviše državne službe, ako su samo sposobni da učinc nešto dobro za državu. Naravno, Perikle zna dobro da je siromašnima mnogo. teže da. se istaknu nego onima koji ne oskudevaju u materijalnim dobrima, budući da siromaštvo spufava čoveka i ugrožava razvoj njegove ličnosti. Ali, to ne oslobađa siromašnc građane dužnosti da misle i na druge, a me samo na sebe, i da u granicama svojih mogućnosti doprinose Opštem dobru, Stavi :, Perikte izričito napominje da su svi građani bez razlike dužni da učestvuju u političkom životu, da upražnjavaju svoja građanska pra”. Prema onima koji se oglušuju o ovaj zahtev, koji se drže po strani i povlače u sebe, demokratska država nc primenjuje Nui kakve kaznene mere. Ali, takvi ljudi ne mogu KNJIŽEVNE NOVINE

2 7 Reiki 14 e

~ ea

da izbegnu moralu osudu, mjih čeka prezir, podsmeh i odbacivanje. U očima cele zajednice, oni važe za ljude koji su izgubili ljudsko dostojanstvo. Na jih svi upiru prstom i nazivaju ih beskorisnim samoživcima, a ne samo dokonim budalama. To jasno pokazuje da je Perikle bio duboko svestan svih opasnosti koje krije u sebi opšte pravo građanstva u uslovima društvene nejednakosti.

_ Tome treba dodati da je Perikle uložio dosta truda u razbistravanje pojmova, tako da jc predupredio, mnoge nesporazume u vezi sa 5amim načelom jednakosti. Njegova najveća zaslu ga Je možda baš u tome što je obeležio granice u kojima to načelo. važi, što je pokazao dokle ono doseže. Sa zadivljujućom odlučnošću, Perikle je jasno stavio do znanja svojim slušaocima ·da demokratija polaže pravo na nešto mnogo uže i određenije nego što u prvi mah izgleda, da demokratsko nastrojenje ima u vidu samo delimičnu jednakost, da potpuna jednakost uopšte ne dolazi u obzir, Što je još važnije, Perikle se nije zadržao samo na uopstenim tvrdnjama. Tako je ozbiljno shvatio svoj zadatak, da je pokušao i da bliže objasni ı obrazloži ovaj stav. Kao kakav rođeni aristokrat, komc do jednakosti uopšte nije stalo, ovaj oduševljeni pobornik demokratije je Žestoko osuđivao svaku jednoobraznost i jednoiikost. Bila mu je tuđa i sama pomisao da bi ljudi mogli biti jednaki u svakom pogledu. Tvrdio je da |e neka vrsta nejednakosti usađena u same temelje ljudskog bića, da su ljudi nejednaki u načinu svog postojanja, da se razlikuju u svojim sklonostima i sposobnostima,

da imaju različite potrebe i da raspolažu različitim moćima kojima izražavaju svoje ljudsko biće. Za Perikla nije bilo nikakve sumnje da su . ljudi po prirodi nejednaki. Uzimao je kao nešto Što se samo po sebi razume da ljudi ne bi bili nı različiti pojedinci kad nc bi bili nejednaki u nekom pogledu. Njegovo shvatanje demokratije Je duboko prožeto saznanjem da je ljudski rod heterogema celina, da su ljudi po prirodi drukćiji jedni od drugih, da Je liadskoj zajcdnici svojstveno prirodno difcrenciranje. Ali, uprkos tomc što Jo. pridavao-veliku važnost prirodnim razlikama među ljudima, Pcrikle nije išao ı krajnost. Najmanje bi mu sc moglo prebaciti da je zaboravljao na jedinstvo ljudskog roda, da je gubio iz vida zajedničktii ljudsku sudbinu, da. je bio slep za ono što ljude · Čini jedakim po prirodi, što daje isti rang nji· hovom postojanju. Pre bi se moglo reći da je · veliki atinski državnik svesno računao s ovom · činjenicom, da je svest o zajedničkoj ljudskoj sudbini bila prisutna u svim njegovim razmatranjima o demokratiji. Na neki način, Perjikle . je bio ubeđen da svi ljudi bez razlike, već samim tim što su rođeni kao ljudi, uživaju isti egzistencijalni rang, da svi imaju bravo da budu priznati kao ljudi, da svi imaju pravo na ljudsko dostojanstvo. „Naravno, ovu drugu okolnost treba uzeti zajedno s onom. prvom, budući da se samo tako može razumeti njen smisao. Ni govora o · tome da je Perikle težio samo za tim da ljude privoli ma uzajamno poštovanje, Svoj ideal demokratije on nije svodio na prosto priznavanje ljudskog ranga svim ljudima bez razlike, na prosto uvažavanje svih ljudi u mnjihovoni · ljudskom biću, Po njegovom mišljenju, to jc samo polazna tačka, a nikako krajnji cilj dvmokratije, U državi koja ima kratsko ustrojstvo, svi ljudi dobijaju mogućnost da žive kao ljudi, ali ne žato da bi se poistovetili jedni s drugima, već da'bi se razlikovali jedni

"od drugih. U tom smislu, Perikle se zalagao za ·političko izjednačavanje ljudi, za opšte pravo

"građanstva. Smatrao je da je taj uslov neopGadan da bi ljudi mogli da što potpunije ap,

Mihailo ĐURIĆ

emokratij

. mogao da se otrese zabluda i pr

viju svoje sklonosti i sposobnosti, da bi što potpunije došle do izražaja prirodne razlike koje mostoje među njima, da bi svaki od njih mogao da potvrdi svoje ljudsko biće na sebi svojstven način. A prema tome koliko jc čovek u stanju da bude bolji od drugih i da doprincse opštem dobru, toliko mu zajednica i dajc za uzvrat, toliko je on i žaslužio da uživa u časti i slavi. |

·. v ~ 4 · • Pogleda li se malo pažljivije, primetiće sec

odmah da je na mnogim mestima u svojoj bcsedi Perikle Jako prelazio s jedne teme na drugu, da je počinjao jzlaganje o jednakosti da bi malo zatim prešao na izlaganje o slobodi, i obmuto. Razume sc da to nije nikakav prigovor na račun ovog zagovornika demokratskih načela, a još manje optužba protiv .Tukidida. Kao da je ovaj poslednji bio toliko filozofski neobrazovan, ca nije mogao ni da razume SVOE velikog savremenika! U stvari, ništa se ne može zameriti ni jednom od njih dvojice, Iz Tukididovog svedočanstva jasno proizlazi da je sloboda maličje jednakosti ili, ako se tako hoće, da je jednakost bitan sastavni deo slobode. To je središna tačka Periklovog ideala demoKratije. Niko ne može biti slobodan ukoliko zavisi od drugih ljudi do te mere da to pogada rang njegovog ljudskog: postojanja, ukoliko sa drugi nc priznaju za sebi ravnog, ukoliko drugi osporavaju iji čak gaze njegovo ljudsko dostojanstvo. I obrmuto: niko ne može postati pravi građanin, niko se ne može stvarno izjednačiti s drugima u političkom pogledu, ukoliko mu država uskraćuje pravo da živi kako hoće, ukoliko mu ne daje mopućnost da bude drukčiji od svojih sugrađana u načinu vođenja Ži-

PERIKLE JE NA IDEALAN NAČIN UDRUŽIO NAČELO JEDNAKOSTI I NAČELO SLOBODE

vota, Pri tom samo treba dobro zapaziti da je Periklovo shvatanje slobode mmogo šire i dublje nego shvatamje zdravog: ljudskog razuma, Nasuprot mnogim svojim političkim jednomišljenicima, Koji su'ostajali na površini stvari, Poerikle je tražio filozofsko obrazloženje. Koliko god da je mmogo polagao na pravo svakog čoveka da živi po svom nahođenju, da radi šta hode i da govori šta mu je volja, on nije svodio slobodu na samovolju, niti je u njoj video čisto negativnu vredmost. Po njegovom mišljenju, sloboda nema nikakve veze s proizvoljnošću, a odsustvo spoljne prinude nikako nc iscbpljuje njen sadržaj. Pojam slobode je mnogo širii obuhvatniji, sloboda uključuje u sebe i Dozitivnu vrednost, pored negativne. U pitanju ic ni mamje ni više nego pravo da se bude ceo čovek, sloboda je pre svega i iznad svega sloboda za ljudsko samoostvarivanje i samopotvrdđivanjc. 'Kao što sc vidi, Periklc je aznatno doprineo pojmovnom. razbistravanju i u ovom drugom pogledu. Nije ostavio nimalo mesta sumnji i nagađanjima oko loga šta treba razumeti pod slobodom, niti je propustio da kaže u čemu se sastoji njena vrednost i u kojoj meri sc ona može izmiriti s jednakošću. Naročito mu ftreba odati priznanje zbog toga što je najdublji koren slobode našao u samom ljudskom životu, u prirodnim razlikama među ljudima, i što jc društvene razlike sveo na pravu meru, što JC lim razlikama pridao sporednu ulogu li Pprocesu nastajanja i ostvarivanja slobode. Ali, odmah treba reći da je ovo otkriće ujedno i Pcriklova slaba tačka, da jc njegovo shvatanje podložno kritioi možda baš najviše zbog toga

što ne uspeva da uvek održi oštru razliku iz-

među prirodne i društvene nejednakosti, Po Periklovom mišljenju, kao i po mišljenju svih

vodećih grčkih političkih mislilaca, pravo pra- · ·

đanstva ima prevashodno političko značenje. MOS prag bio SEO estan raznovrsnosti ljuds] reba » mogućnosti, mada mu je toliko bilo stalo n a i

građanin stekne pravo na nesmetano ispoljavanje i uobličavanje svog ljudškog bića, on nije

eremena, nije mogao da „sda Proliv

·dmuštvenc razlike,da ji

' dalje od aristokratije: ona pruža

slobode, do toga da svaki ·

SEK

nog. diferenciranja, b i pomišljao ma to da bi u. tom pogledu trebalo ma šta menjati. Bio je čvisto uveren da opšte oslobođeni ORO: sla samo u, uslovima društvene 'dnakosti,

U Mrajnjoj limiji, može se reći da Perikle

„nije imao drugog izbora. Da bi ostao dosledan

i za učvršćenje društvenih razlika, ı teži mjihovom prevazilaženju, Po ayiliaj Perikle jc hrabro i bez okolišenja

zaključio da sloboda muž vvlaći za soboni J na ri jednakost

izbežna posledica slobode. Budući da su ljui po prirodi ncjednaki u svojim sklonostima

om ošnovnom' uverenju, morao jc Mlesiorda

i sposobnostima, jasno je da oni ne mogu do-

prinositi opštem dobru ma isti način i u istom stepenu. I s obzirom na to da ljudi zaslužuju da budu nagrađeni samo za ono Što su sami postigli, što je proizvod njihovog ličnog zalaganja i delovanja, jasno je/da/svi ne mogu dobiti isti društveni rang, da svi ne mogu biti cc-

„mjemi na. isti način i u istom stepenu, Utoliko,

nema nikakve summje da jc Periklov idcal demokratije bio prožet aristokratskim duhom, da je imao dosta aristokraftskih pmmesa. U tom smislu, Tukidid je na jednom drugom mestu s pravom rekao da je Periklova vladavina bila samo po imenu narodna vlada, a u istinu vlast najboljeg građanina (Thuk. II, 65). Tome ude u prilog i jedno Platonovo svedočanstvo koje sc u poslednje vreme vcoma često navodi. U jednom spisu uperenom protiv demagoga svake . vrste, protiv svih onih koji zloupotrebljavaju besedničku veštinu, u dijalogu »Meneksem«. Platon je izveo ma scemu Aspaziju, Periklovu mevenčamu ženu, i pustio je da održi jednu nadgrobnu besedu koja upadlijvo podseća na Periklov govor zabeležen kod Tukidida. U ovoj drugoj besedi, koja takođe sadrži odbranu demokratskop državnog i društvenog uređenja, Aspazija kaže za vladavinu svoga muža da je bila više aristokratska nego demokratska. Ništa ne mari što ovo Platonovo svedočanstvo mnogo više liči na parodiju nego na ozbilinu raspravu. Jer, to nimalo ne zadirc u pitanje ocene Periklovog ideala koja nas ovde jedino zanima,

Do istog zaključka može se doći i na drugi način. Periklovo svedočenje je vrlo zanimljivo, ali možc sc i bez njega. Čak i kad me bi bilo nikakve potvmdce sa strane, teško da bi se moglo posumnjati u aristokratski karakter Periklovog ideala. Iz onoga što Je veliki atinski drŽavnik sam rekao, a možda još i više iz onoga što je samo magovestio, ne smatrajući za po1rebno da izričito kaže, nedvosmisleno proizlazi da je prava demokratija uopšte veoma. bliska aristokratiji, da prava demokratija teži onom istom cilju kome teži i aristokratija., U najmanju miku, ona se nadahnjuje humanističkim vrednostima, njen politički prosram ima izraziTo humanističko obeležje i opredeljenje. Kao što aristokratija posvećuje majveću mogućnu pažnju negovanju duha i karaktera, tako i dcmokratija visoko uzdiže ideal ljudskog savršenstva. I mjen je majviši uzor kalos kagathos, čovek koji u sebi nosi sav ljudski svet, koji poseduje sveobuhvatnu vrlinu (arcte). Po ugledu na aristokratiju, koja je prva otkrila da je tako nešto uopšte mogućno, demokratija nastoji da odgoii ljude za pravi ljudski zadatak, da podstakne slobodnu igru stvaralačkih ljudskih sposobnosti. U tom pogledu, ona ide korak mogućnost svini ljudima bez Yazlike da se istaknu prcd dru„Jeima,'da pokaža Sta. žnajui umcju ali dajc prvenstvo majboljima, onima koji su najsposobni-

ji, koji su najviše postigli, koji su najzaslužniji. Jedina razlika između demokratije i aristokratije je u. tome što „demokratija odbacuje sva ograničenja u pogledu porekla i bogatstva, tako da nikog ne.ostavlja po strani, nikome načelno me uskraćuje pravo da zakorači u pravi ljudski svet. Štaviše, ona polazi od pretpostavkc đa je ljudski svet dostupan svima, da svi mogu da učestvuju u pravom ljudskom životu, „mada, razume se, na razne načine i u različitom stepenu. Kao nekad plemići, koji su sačinjavali neznatnu manjinu, tako su sada svi građani došli u priliku da postanu savršeni u telu i duši (kaloi kagathoi). Tačnije bi bilo rcći da je la dužnost, koja je ranije pogađala samo meke, sada 'postala opšta. Tako je demokratija, bar u Periklovoj zamisli, ako nc već i ı aliinskoj praksi, dovela do vrhunca grčku idcju državc,

Na jednom novom, višem stupnju razvoja, otida kad je vodovska aristokratila izgubila monopolski položaj koji je dotle imala, kad su zidovi koji su opasavali polis bili srušemni i kad su :svi, čak i majsiromašniji slojevi stanovništva nagrnuli unutra, u želji: da se domognu moći ii bogatstva, Perikle je imao snage i smelosti da pozove ma obnovu starog aristokratskop duha. Rečju i delom, on je potvrđivao najviše vrednosii prčke kulture. Zajedno sa svojim sugrađanima, voleo je lepo i dobro svim svojim srcem i svom svojom dušom, ali Je upozoravao ma io da uzdizanje duha me sme da ide na štetu karaktera. Njegova vera u kulfturnu misiju države daleko nadmašuje i majsmoelija i majplemenitija nastojanja i očekivamja mjegovih prethodnika. Kao državnik od karijere, a ne samo kao običan građanin, Perikle sc zanosio najdalekosežnijim i najradikalnijim programom koji se uopšte može zamisliti: hićo je da svakog Atinjanina uzdigne ma pravi ljudski nivo, da od svakog atinskog građdanina napravi slobodnu i samostalnu ličnost koja će sve svoje stvaralačke sposobnosti staviti u službu državi. U skladu s vekovnim grčkim iskustvom, Perikle je mislio na pojedinačno samo pomoću obpštes i na opšte samo kroz prizmu pojedinačnog. U svom razmatranju o demokratiji, on je, Zapravo, pokazao kako se na nov način mogu udružiti humanizam i Politika. Bio je čvrsto uveren u to!da čovek.može da živi kao čovek samo u zajednici s drusim ljudima, da je lično dobro funkcija opšep dobra, da sloboda nalazi svoje ispunjenje u predanmosti, u vezivanju za celinu. Po njegovom mišljenju, slobodan čovek nije onai koji ugađa svako Svojoj strasti i naklonosti, već onaj koji se kloni preterivanja svake vrste, koJi. uviđa nužnost ograničenja, koji poštuje moralni zakon i priklanja sc autoritetu države. Neospomo je da ovako shvaćena demokratija nije samo jedna prčka mogućnost, niti samo jedam raeđu mnogim oblicima države. Pre će biti, da Pcriklovo shvatanje ima univerzalno značenje i vrednost. U nadgrobnoj besedi koju O | ao ROI popa Perikkje je ocrtao ni

16 Tn Vise nego idealnu državu, to jest jednu ljudsku zajednicu 'koja. stavlja u RO 218 opšte donoanali u kojoj je poiedinac istimski

· nosilac i neprikosnoveni gospodar zajedničkog

života.

00 (Odlomak {iz jednog većeg rukopisa) i