Књижевне новине

TEŽEĆI DA BUDE vemo sebi, čovečanstvo neprekidno odbacuje razne civilizacije, religije, filozofije. Iz istog razloga i čovek mora često da odbacuje svoja ranija uveremja, shvatanja, prijateljstva. I dok svakog drugog.čoveka shvatamo kao sumu njegovih mišljenja i simpatija, svoja shvatanja, mišljenja ı simpatije smatramo samo privremenim posedom, koji možemo da otuđimo bez opasnosti da ćemo zbog toga izgubiti ili čak izmenili bilo šta od svoje ličnosti.

LJUBAV IMA jednu ocgoističnu komponentu: čovek voli zato što mu la ljubav nudi lična zadovoljstva; njome se obezbeđuje mastavak ljudske vrste i kod ljudi koji nisu sposobni za altruizam. Ali ljubav ima 1 altruističku komponentu: čovek može da voli bez ikakvih ličnih interesa. Tom komponentom biće obezbedeno potomstvo i kad se čovek bude uzdigao iznad egoizma i osposobio da sve ili gotovo sve čini iz ljubavi prema drugima,

NEKIM IJUDIMA JE toliko stalo do .svoje sreće da, smatrajući da je nema, traže ništa manje nego da sc izmeni ustrojstvo celog sveta, Drugi, mnogo razumniji, ostvaruju sreću po zakonima postojećeg sveta, znajući da bi i u tom drugom svcfu, za sreću, bilo neophodno da se savladaju neke druge prepreke, koje, možda, ne bi bilo lakše savladati. | i 4.

NAJBOLJI KRITERIJUM moralnih normi nalazi se u pitamju: može li tvoje ponašanje postati univerzalna norma ponašanja? Praktičrio, to znači da dozvoljavajući ubistvo čoveka opravdavaš i ubistvo samoga sebe, ne osuđujući krađu opravdavaš lopova koji bii tebe pokrao, a ostajući ravnodušan prema maltrctiranju slabijeg dopuštaš da te tuče svako ko jc fizički Jači od tebe. Da li iko normalan možc i u ovom vidu da opravda raznc vrste zločina i nedela?

ČOVEK JE i razumno i nagonsko biće, biće koje nastoji da očuva svoj identitet i biće koje teži da održi i afirmišc .svoju egzistenciju Dpo-

70 aa

JAVI

ili trijumf gluposti

Nastavak sa 1l,. strane

Vukadin je znao »da je najgore biti uči:elj i profesor, a da je najbolje policijski činovnik i carinik«. Kada ga u gimnaziji kažnjavaju zatvorom zbog drskosti, nosi sa sobom zgusle, jer su »gusle srpstvo očuvale«. Zahvaćen iznenadnim rodoljubivim gnevom i zanosomi, ovaj propali đak kaže da se gusala boje samo »zulumćari, izdajice i tirjani«. Profesora koji ga kažnjava i opominje zbog gusala, optužuje da ismeva sve srpske svetinje... Vukadin je svojim seljačkim instinktom nazreo najbolji načm odbrane: patriotsku. demagogiju: »Mene 'su, ja mislim, gospodine, kaže jednom drugom profesoru, poslali ovamo da učim i državi i ovom ojađčenom marodu koristim, a ne da se mangupiram«. Vukadin, propali kajfa, koji bez uspeha pokušava da uči školu, čiji je otac smatrao pandursko zvanje za najviši poziv, pribegava epskoj rečitosti kad god va uhvate u laži. Isteran iz gimnazije, odlazi u činovničku službu i postaje praktikan:. Ali mnogobrojne su lestvice kojima treba „Vukadin da se penje, a njemu se žuri. Odlazi u unuirašnjost, ženi se, dolazi do para i vlasti; pre ma onima ispred sebe je okrutan, dok je prema višima ponizan. Tako ima i ugled i novac, ovaj večni praktikant nema još i ukaz o Dpostavljenju. U njegovoj činovničkoj svesti, gde je sve svedeno na prepisivanje akata, davanje novca pod interes, na intrige i stalno smenjivanje poslušnosti i bezočne nadmenosti (Što zavisi od društvenog ranga sabesednika), u takvoj jednoj svesti ukaz ima smisao miropomazamja. Šta Vukadin sve neće uraditi da do njega dođe! Odriče se slobodnjačke partije kojoj je pripadao. Obraćajući se ministru, članu vladajuće progresističke partije, pismo koje istovremeno šalje i novinama, On 1ZJAVljuje da pristupa progresistima: uz put O cira i svoje kumove kao opozicionare, Ispod pisma stavlja potpis »Vukadin Krkljić, parliiji ponizan«. Ali ubrzo slobodnjaci dolaze na vlast i sada se Vukadin nada da će mu kumovi, koje je iavno denuncirao, pomoc!. Oni se, međutim, Vukadina gade, jer on »VIŠE radi za svoj ćemer nego za svoj obraz; svi ga ZOVU »o{rov« i »vatra«; davi sve Što stignc ...« Vukadin se, sa svoje strane, hvali poštenjem, hrabrošću, ponosom. On neprestano priča o »dedovima koji su krv prolivali«, izmišlia svo iu decu koju će pokloniti kralju i otadžbini... T, na kraju, željan slave, uspeha, sanjajući O ukazu, odlazi u cirkus i jaše neukrotivogr magauca zvanog Bucefalosa. Sve novinc pišu D njemu kao velikom sinu otadžbine, slavc nje gove zasluge i njegovu izuzetnu vrednost. 1, vosle svega, pod pritiskom javnog mnehn]a, Vukadina unapređuju za »ukaznog đumrugdžiju«. * a

Vukadinov život ispunjen je obmanjivaniem, drskošću, pozivanjem na zasluge, bezobzirnim nastojaniem da se domogne novca i položaja, zapostavljanjem svim moralnih obzi-

shvatamja, ·

ISLIomoralu

moću dnugih i preko njih, biće privrženo ŽivOtu i uživanju i, isti mah, biće kadro da život svoj Žrtvujc za neki viši, nadindividualni cilj. Mnogi religiozni i filozofski sistemi su nastoJali da isključe jedmu stranu mjegovog bića, ali pravi cilj čoveka mora da bude da sve svoje suprotnosti harmonizuje a ne da jednu poc-

tiskuje na račun druge. | 150.

MORAL SAŽALJENJA koji propoveda Artur Šopenhauer je neprihvatljiv, jer, ako ie prijatno sažaljevati, neprijatno je i čak uvredlji-

vo biti sažaljevan. Sažaljenje je, u stvari, ljubav preziranja. |

i e čOVEKU POMAŽU da živi više iluzije nego istine o njegovom položaju u svetu. Iluzije su sredstvo kojim se on potpomaže dok ne postane dovoljno jak da ih se oslobodi. A ukoliko je čovek zrcliji utoliko se ovim sredstvom manje služi.

8. ; LJUDI PREMA kojima je život blagonaklomiji imaju više mogućnosti da čine dobro od onih koji nisu ljubimci sreće. Nije li zato dobro višc dužnost prvih i ne može li se, iz istih razloga, lakše opravdati zlo koje dolazi od drugih? ·

9. i BLAGOST PREMA krivcima objektivno se zasniva na činjenici da su njihove krivice uslovljene me samo izvesnim društvenim okolnosti-. ma već, u krajnjoj instanciji, i samim ustrojstvom univerzuma.

JO; NIKO NEMA PRAVA da drugima zamera ono što sam čini ili priželjkuje da čini.

11; SUMNJOM U NAUČNE ISTINE, logiku, društvo, moral i druge najveće vrednosti 'odbacićemo ono što je u njima slabo a ojačaćemo ono Što je trajno i ćak spasonosno za Čoveka. Sumnja je kao vatra; ona sažiže ono što je slabo a čisti ono što je jako.

12. SAMOĆA JE ZNAK slobode, ali za slabe.

13. TEŠKOĆA DA SE MORALNO živi leži najviše

ra, On zna da bude i patetičan (kada hoće nekoga da zaplaši) i snishodljiv (kada želi ne. što da iskamči). Vukadinovština sec definiše kao životni prakticizam, amoralnost, karijeri-

Dragan M. JEREMIĆ

umetnosti

u tome Što su poroci tako povezani da svaki, a i mali porok izaziva sve druge poroke ili ar dobar njihov deo. Težnja za besposliče-

njem i neradom, na primer, navodi čoveka na

lo da na Jak način dođe do sredstava za život

i da sc zato oda prevari, krađi, razbojništvu

i čak ubijanju. A, s druge strane, vrline nisu

tako povezane i ne izazivaju jedna drugu kao

mane. Neke vrline. čak mogu da budu osnova mana, Altruizam i bolećivost prema slabima mogu da izazovu hipokriziju, odnosno skrivanje prave istine o njihovim slabostima. 14. 1 NAJTEŽA SITUACIJA postaje lakša kad se bilo šta kaže, Sam govor često znači izlaz, 15; ČOVEK ČESTO OSEĆA da je predmet tuđeg izbora, pa želi da sam bira sve što se njega tiče. Ali kad poćne da bira, vidi kako je to vrlo teško, jer za izbor treba mnogo znanja, iskustva, odlučnosti da se izabere između stvari nejasno različitih, sposobnosti za predviđanje posledica itd, Zato se mnogi ljudi svesno odriču prava na izbor. Tako bar uvek imaju mogućnosti da za svoje neuspehe okrivljuJu druge. ' . 16.

NIKO NIJE čovek; čovekom se biva. Svaka

odluka i svaka akcija je novi ispit čovečnosti,

a bežanjc od tog ispila ravno je padu na is-

pitu. |

17;

OPASNO JE ČINITI dobro rđavim i primitivnim ljudima. Oni vas mrze ako im činite dobro jer osećaju da su time na izvestan način poniženi. A pošto će vašu dobrotu uglavnom shvatiti kao izraz slabosti i lukavu težnju da dobročinstvom osigurate mir i bezbednost, lako će se odvažiti da vas napadnu čim im se za to ukaže prilika. Zato dobričine i dolaze tako često u situaciju da se brane od raznih intriga, podmetanja i napada, koje su im pripremili baš oni ljudi kojima su učinili neko dobro. Bićete, međutim, mimi i sigurni ako takvim ljudima ulivate strah, Zato je, valjda, pesnik Atije, kako svedoči Ciceron, rekao: Oderint, dum metuant (Neka me mrze, samo neka me se boje). Ali ako vas se istinski boje, ljudi vas neće ni mrzeti nego će nastojati da vas vole, jer, osećajući da ih strah ponižava, oni će, svesno ili nesvesno, naći razloga da ga

zam, agresivnost i glupos: maskirana krupnim ıečima. Scena jahanja u cirkusu, za koju je Jovan Skerlić nepravedno rekao da je lakrdijaška, izražava, u stvari, duh vukadinovštine

zamene tobože slobodno izabranom ljubaylju, 18. ZA LJUDE JE NAJVAŽNIJE da nešto znače svojom ličnošću. Oni ne mogu bez osećanja dostojanstva i poštovanja koje im drugi pru. žaju. Svako nastoji da bar u jedmoj uskoj sredini nešto znači. A ima toliko raznih or. ganizacija i društava, da svako u svom životu može, bar jednom, da budc neko izabramo lice, da bar u jednom času pogledi drugih ljudi budu usmereni ka «njemu. Zato toliko teško čoveku padaju situaciie u kojima se pretvara u delić nekog bezličnog mehanizma; kao bolesnik u bolnici ili kao zatvorenik u logoru, U svim drugim slučajevima postoji mogućnost da se izmeni status jedne ličnosti, a ovde samo nada da će ovaj status prestati. Ima, isto tako, raznih sitmih dužnosti, kao što su stražarenje, čuvanje magacina i materijala, raznošenje pošte i održavanje reda na saobraćajnicama, koje čoveku uljvaju osećanje da vrši jednu, za Svc ljude važnu dužnost, pa mu i to, na izvestan način, daje osećanje dostojanstva i poverenia koje mu drugi ljudi pružaju. Tako, na kraju, svi ljudi, bez obzira kako beznačajan posao obavljali i koliko svojim trudom stvarno malo doprinosili svojim sunarodnicima i čovečanstvu, njsu lišeni tog osećamja. Niko od pisaca nije više pokazao koliko ovog osećanja nisu lišeni čak ni ljudi na najnižoj društvenoj lestvici, koji se, pri tom, drže nekih svojih, ličnih, subjektivnih merila za dostojanstvo, kao Dostojevski. On je, čini se, magistralno pokazao kako se ljudska ličnost, u krajnjoj instanciji, oslanja na to osećanje i pri tom oseća snažnom uprkos svim životnim nedaćama i neuspesima, ali čim nestane ovog oslonca, čim čovek izgubi osećanje dostojanstva, on se ruši kao kula od karata i njegova egzistencijalna mpropast, smrt, dolazi neminovno i sasvim Pprirodno, 19.

NIŠTA NIJE SUPROTNIJE snu od nekog drugog sna. Ako neko sanja da bude veliki pisac ni na pamet mu neće pasti da sanja da bude veliki vojskovođa. Zato slični mogu da budu samo ljudi koji nemaju snova.

20.

LJUDSKO DRUŠTVO je pozorište u kome jedni igraju određene ulogc, a drugi posmatra-

na najbolji način: to je želja za isticanjem i napredovanjem po svaku cenu, makar i po cenu najveće gluposti; jer Vukadini su, to ne treba zaboraviti i to je Stevan Sremac istakao, i pored svega ipak klovnovi. Bez obzira na svu svoju ograničenost i agresivnost, oni su smeŠni — jer su trivijalni.

. Vukadin kao.tip je večan u našim nagionalnim prostorima. On oličava pandurski, mentalitet i može da opstane samo u atmosferi zatrovanoj međusobnim ljudskim mržnjama, sitnim

· ambicijama i opakim strastima, Vukadini, po-

smatrani pojedinačno, izgledaju pomalo i jedno, ali kada se udružuju (a to je u njihovoj prirodi) život postaje nepodnošljiv. Naročito su opasni onda kada se ne zadovoljavaju samo ukazima i čumrugdžijskim zvanjima, kada Se ustremljuju još više ne prezajući pri tom ni od čega, Ističući u svakoj prilici svoje zasluge za zemlju, prevrtljivi, karijeristi koji uvek izražavaju svoju lojalnost, poniznost i denumcijantski duh, Vukadini čine sadržaji večne birokra:ske tuposti i težine, Stevan Sremac nije ni sanjao kakve će sve preobražaje dožive'i njegov Vukadin! T danas se srećemo sa Vu.kadinima na svakom koraku! Oni drukčije govore i drukčije se oblače, izgovaraju drugc parole, ali i oni isto kao i Vukadin čeznu za titulama, probijaju se nakostrešenom snagom Svoje gluposti ı neznanja. Savremeni Vukadini prosto su opsednuti potrebom da pokazuju privrženost moćnicima; menjaju mišljenje po potrebi i zlostavljaju svoje bližnje po navici;' nedoučeni đaci, čitaju lekcije svojim profesorima; uvck su u pravu pošto sć ulaguju lindima koji imaju silu i sami uticajni, guše slobodu u ime slobode. Oni lažu, obmanjuju i prete da bi dobili razne đumrugdžijske položaje.

Vukadinovština predstavlja negaciju svakog nezavišnog mišljenja, svake slobodoumnce tradicije, Ona je u suštini veoma moćna, jer predstavlja i sama jedan bla*tniavi vid naše prošlosti i sadašnjosti. Najbolji ljudi ovopa naroda bili su oduvek zgađeni zbog vukadinovštine. Videvši trijumf gluposti, Vukadine na magarcima, izgovarali su ogorčene reči. Ali Vukadini nisu mnogo marili za to — i dalje su jahali i dobijali aplauze!

Savremeni Vukadini su nezadrživi i mnogobrojni. Savremeni Vukadini su ncepobedivi. Sremćev junak, njihov prcteča, ima naslednike kojih se ne mora stideti. Samim tim, on nije više isključivo književni lik, nego i čovek koji pripada stvarmosti. Vukadin je, dakle, aktuelan. .

Pavle Zorić OCA VA ANA AA AV TARABA

PROŠAO JE NAŠ VELIKI i bummi mjesec — cuveni juni na Crvenom umiverzitelu, Negdje, na periferiji grada, na tarabi ispred male prizemme kuće stoji duga, crna pruga. Ispod nje se još maziru iragovi crvemih slova. Sjećam se da je tu nedavno pisalo: NA ČELU SA "TITOM — BORIMO SE ZA PRAVI SOCIJALIZAM! -

Tako se sada te riječi ne mogu više pročitati, siguran sam da onc Žive u FCU OnOg koji ih je napisao. A da li one žive u onome ko ih je izbrisao? Ne znam, samo Ojim se za onc koji su dali naredbu da sc ta slova precrtaju, Upitao sam se: da li u njihovom srcu, u njihovoj duši, ima ičega svijetlog — ili je sve u njima tako myačno kao ona crga linija koja sada prekriva crvena slova, ali samo na tarabi. Jer — idcali žive u nama i zavarava se ko misli da ih može uništiti, Nema te masne boje.

Beograd 1. VII 1968. Žarko MARTINOVIĆ — student

KNIIŽEVNE NOVINE