Књижевне новине

–

VINE

Intervju sa Stašom Beložanskim

intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju in

za nešto v

Uz jubilej Narodnog pozorišta u Beogradu

U PLEJADI značajnih scenografa Naradnog pozorišta u Beogradu, među kojima treba spomenuti Žedrinskog, Verbickog i Zagorodnjuka, tme Staše Beložanskog svakako će biti ubeležecno zlatnim slovima u anale pozorišne kuće koja upravo ove godine slavi svoj veliki jubilej — stogodišnjicu osnivanja.

Punih četrđeset godina Staša Beložanski je stvarao svoje scenografsko delo na gotovo svim pozornicama Jugoslavije, zatim u Pragu, Brnu, Beču, Varšavi, Edinburgu i još na nizu evropskih scena. Broj od 250 inscenacija, koliko je Beložanski ostvario, svakako je vrlo impozantan. Teško je iz ovako velikog i umetnički visokog scenografskog dela izdvojiti najbolja ostvarenia. Mi ćemo stoga spomenuti samo neka, ona koja smo videli i koja su nas najviše oduševila: Hristićeva »Ohridska legenda«, Rajčićeva »Simonida«, Bizeova »Karmen« i Šekspirov »Otclo«. /

Međutim, i pored toga što se u svom bogatom umetničkom stvaralaštvu toliko angažovao na scenografskom radu, Beložanski nikad nije zapostavio ni »štafelajsko slikarstvo«, kako

ga on naziva. Uporedo sa radom u pozorištu Beložanski je slikao, priređivao izložbe i u tom domenu ostvario značajno delo, što dokazuje i medavna, veoma uspela izložba u Galeriji Kultumog centra Beograda. PEJZAŽ JE osnovni i moglo bi se reći skoro jedini motiv Vašeg slikarskog opusa. Čime to objašnjavate? PEJZAŽ, ili kako se kaže priroda, uvek me je inspirisala i terala na slikanje. Naročito arhitektonski oblici, bez kojih skoro nikada nije bila ni jedna moia slika. Pre no što bih se latio slikanja, motiv koji bi se našao preda mnom morao me je duboko impresionirati. Uvek sam bio u poteri za interesantnim „motivima, koji su me privlačili. Otuda sea sa štafelajem obišao veliki deo naše zemlie, Tražio sam jnmspiraciju za svoje slikarstvo. Obišao sam celu Bosnu i slikao njene interesantne pejzaže za naherenim krovovima i iskrivljenim doksatima, Putovao sam mnogo i po južnoj Srbiji. A najviše sam se inspirisao u Svetoj Gori, starim srednjovekovnim manastirima sa visokim pirgovima, Stoletnim maslinama u jednom toplom koloritu. Eto, to su razlozi što sam

se orijentisao ma slikanje pejzaža. Duboko me je impresionirao i moj grad, stari Beograd — koji sve više nestaje — koji je zauzeo dosta mesta na mojim platnima.

GOVOREĆI O VAŠEM SLIKARSTVU mnogi kritičari su isticali duboku Yezu sa Vašim scenografskim radom. Šta mislite o tome?

MNOGI MOJI KRITIČARI su često pisali da ih moje slikarstvo, ili, bolje rečeno, moje slike, podsećaju na Dpozorišne scene, veštačko osvetljenje itd. Međutim, mišljenja sam da su oni grešili, jer na svim tadašnjim izložbama bilo je više kolega koji su dekorativnije slikali od mene, ali jim se nije pripisivala ta etiketa. Prosto, po mome mišljenju, zato što su bili daleko od pozorišta, a ja u njemu. Ja sam, međutim, ta dva poziva odvajao jedan od drugog. Pa ipak, vrlo često, bilo je obrnuto: na scenu sam unosio svoje štafelajsko slikanje, a kako me je arhitektura uvek privlačila imao sam više prilika da je koristim u svojoj scenografiii nego na štafelaju. Uostalom — bila to Scenografija ili slikarstva — gledao sam samo jedno: da svoj posao pošteno i iskreno urađim bez ikakvih uticaja sa strane. Nisam se nikad opirao mišljenju drugih već sam se stalno starao da izrazim ono što sam doživljavao. OTKUD Vaše opredeljehje za bPOozOrište? U VREME kada sam završio svoje školovanje na Likovnoj akademiji, nije bilo mnogo mesta gdc bih se mogao zaposliti. Mogao sam da biram: profesura ili pozorište. Odlučio sam se za pozorište, koje sam voleo još od svoje najranije mladosti. Moi put do uspeha u pozorištu nije bio lak. U to vreme scenografi u pozorištu bili su sami stranci, a ja sam se, lako u svom gradu, naiviše osećao strancem. U Jovanu Bijeliću, koji je tada bio u pozorištu, nisam imao podrške, jer

je on prema toj grani slikarstva OSe-

(ćao priličan prezir. On me je više

odgovarao od posla nego što mi je dao podstreka za rad, ı često mi Je govorio: »Stašo, vi ste talentovani, baoite ovaj posao koji nije, interesamtan za pravog umetnika niti trajan bolje slikajte«.

MISLITE LI da je Bijelić bio u pravu kad Vam je tako govorio? MISLIM DA JESTE! Jer u pozorištu je tako: kad siđete sa sceme odmah vas zaborave. Eto, danas nema ni traga od mojih najvećih ostvarenja u koja sam svojevremeno ulagao toliko truda i ljubavi. Ostaje po neka bleda fotografija, koja ne može da izrazi ni delić onoga što je bilo.

KAKO GLEDATE na scenografiju Šmodernog pozorišta u kome je scena sve ogoljenija?

NOVO VREME, novo pozorište pa su i shvatanja nova. Naravno da se ja kao i čitava moja generacija ne slažemo sa rvim shvatanjima. Ne baš uvek, ali svakako da sve danas ide jednim novim korakom. Na nov način se pišu komadi, na nov načim se komponuiu opere i baleti, na nov

\način se režira, pa je sasvim prirod-

no da i scenografija bude nova. I mi smo nekad uvek išli za korak ispred svoga vremena. Danas možda idu za mešto više koraka. U jednom komadu

intervju intervju intervju inter

Urijel Akosta na jednom mestu kaže:

»Verujte mi, rabineri, sve je to jedmom već bilo«. SMATRATE LI da kritičari u svojim kritikama o pozorišnim predstavama isuviše malo brostora posvećujtii Scenografiji? VRLO ME RADUJE što ste me to pitali. Kada bi pozorište i pozorišni umetnici trebalo da žive, da nižu svoje uspehe ili neuspehe zbog kritičara, slabo bi to bilo. Kada bi trebalo nešto da nauče od kritičara, da koriguiu svoj rad — bilo bi to ravno nuli! Pisac piše komad ko zna kad, ali se on sada izvodi i kritičar piše svoju recenziju. Kako je piše? Najviše prostora posvećuje piscu — naročito ako je pisac poznat. A ako je poznat onda je o njemu već mnogo pisano i o tome možete pročitati u svakom leksikonu. Tu su kritičani vrlo darežliivi u »SVOjim« ocenama. Iza toga ispričaju sadržinu komada i na kraju citiraju pozorišnu listu sa, tu i tamo, nekom pohvalom, vrlo oskudnom — i to bi uglavnom bilo sve. O tome kako se komad, opera ili balet mesecima pripremao, kako ga je reditelj stvorio na sceni sa SCemografom, kako su pojedini izvođači doneli svoie role, da li se to delo pravilno postavilo, da li se ono moglo i na drugi način postaviti, tu kritičari mahom ćute ili samo ovlaš prelaze preko toga. Međutim, po, mome shvataniu, uloga kritičara bi trebalo da bude nešto sasvim drugo. Kritičari bi trebalo da vaspitaju publiku, da probude u nioj interes za pozorišnu Umetnost. Da se pozorišnim stvaraocima znalački kaže: kako su radili i šta su uradili. Ali svega toga nema. Svi smo mi upućeni na sebc same a kritičari uglavnom hoće da, pokažu samo svoju učenost i reči koie skoro niko ne razume — ni publik= ni mi umetnici. A šta je tek ostalo za nas scenografe. Što su danas ogoljene po: zornice, kako vi kažete, to kritičari i me zapaze. Oni to i ne vide. Miodrag Petrović

ra TEO II Ia

Nastavak sa 3. strane

svoj kraj, svoju kaznu, podeli jedino sa nasrtljivim seoskim muhama, u sugestivnim i krajnje naturalističk'm epizodama romana.

Istni za volju, ovde još jednom treba spomenuti da je kritika sa pravom mladom Pavlovškom zamerila na njegovom nečistom slilu, na izvesnoj konfuziji u vođenju radnje, na nekim jedva skiciranim, krok:ranim stanjima i junac:ma i tsl. Iznad svega, pak, stajao je i stoji piščev nekomformistički, u osnovi kritički stav prema v'dovima života, jedan zdrav, stvaralački napor da njegov roman bude ogledalo toga života, ili bar nek:h njegovih pojedinih, ali nikako perifernih relacija, a da sve to bude rečeno u jednom dahu, nenametiljivo, sa razvijenim smislom za kvalitete životne i društvene istne, jezikom i formom modernog romana sa akcentima na unutrašnja preživljavanja junaka i njihove pojedinačne životne VIzije, mene i stranputice.

Sada, pak, u Vasiliji, imamo jedan radikalan zaokret i to u više pravaca: jezički, stilski, kompozicijski, uvođenjem novih junaka (političar Vladimir, profesor Dav:d Turski, njegova prostituisana žena Irina), izmene glavnog naratora, pri čemu to više nije Stole već sam — pisac! Da li to znači da bi, s obzirom na ovaj nov kvalitet, trebalo u potpunosti polsto-

vetiti te dve ličnosti, Soleta i samog pisca, to je jedno pitanje na koje svakako treba odgovoriti, kao što, takođe, treba odgovoriti na pitanje zašto je u ovom, drugom delu romana, izostala jedna toliko važna ličnost, šef Bundale, ličnost koja je i u kontekstu ovog drugog dela romana imala svoje meslilo? Krug obrazovan melanholijom loš u prvom deju. romana, ovde je konačno zatvoren i nešto Droširen, ali na mestima i isprekidan, kao da se na njemu više nije insistiralo i kao da sc polako počeo obrazovati jedan drugi krug, odmah do ovog, koji čak i proizlazi iz OVOB, PIvog, koji ga na neki način nadopunjuie, ali potpuno samostalan, iako još uvek nedovoljno oformljien, samo skicuozno izvučen iz konteksta i mudro prepušten čitaocima da učestvuju u njegovom konačnom oformljenju. Tai, takav krug, uslovno bismo mogli nazvati krugoni živome akcije. Drugim rečima, ovde na delu nailaz mo na primenu jednog prihvatliivog, kod Pavlovskog radnog, a po svom prevashodstvu stvaralačkog načela: od kritike ka akciji, ili, ako to već nije izlišno komentirati: kritika je u stvari vid akcije, to jest kr:tikujem jer Žželim imati aktivan odnos prema svetu u kome živim, prema životu koji posedujem i Želim posedovati! Otud ovde ličnost polit:čara Vladimira, čoveka sa perspektivom, čak donekle i

NOVA SERIJA „MONAJIŽEVNIH NOVINA“

SKUPŠTINA OPŠTINE, Stari grad u Beogradu, na svojoj sednici od 23. septembra 1968. godine, naimenovala je, na OSnOVU konkursa, za novog glavnog i odgovornog urednika »Književnih novina« književnika Zorana Gluščevića, člana redakcije našeg lista. .

Zoran Gluščević je rođen 23. V 1926. u Užičkoj Požegi i jedan je od najistaknutijih kritičara srednje generacije; pisac knjiga »Kako se posmatra književno delo«, »Putevi humaniteta« (za koje je dobio Oktobarsku „nagradu 1966. godine), »Perom u raboš«, i čitavog niza članaka, studija, eseja, predgovora, on se bavi i pisanjem radio i televizijskih drama. Gluščević je bio sekretar-urednik časopisa »Književnost«, jedan od urednika lista »Umetnost i kritika« koji se 1955. godine fuzionisao sa »Književnim novinama«, urednik u izdavačkim preduzećima »Vuk Karadžić« i

»Jugoslavija«.

ZORAN GLUŠČEVIĆ

Direktor Tanasiie Mladenov:ć. Glavni i odgovorni urednik Zo: Božović, Dragoljub S. Igsnjatović, Bogdan Kalaf Smilianić ' Bianimir Šćepanović list izlazi sva

(500 starih dinara). Za inostranstvo

ljenje i administr.

Dolazak Zorana Gluščevića za glavnog urednika »Književnih novina« predstavlja prvi! korak ka reorganizaciji lista, tematskom proširenju problematike koju će list tretirati i pretvaranju »Književnih novina« u jednonedeljni list. »Književne novine«, po novoj koncepciji, neće biti samo list za književnost, umetnost i društvena pitanja nego će se baviti i problemima savremene nauke i tehnike u širokom rasponu od humanističkih nauka do atomistike i astronautike. Razume se da takva jedna nova koncepcija podrazumeva i proširenje kruga saradnika, znatno izmenjenu fizionomiju lista i povećanje broja strana, drukčiju tehničku opremu i čitav niz sitnijih i krupnijih grafičkih izmena.

Saglasno tako zamišljenoj koncepciji, u novoi seriji »Književnih novina«, koja treba đa počne 1. januara 1969. godine, neke od starih rubrika ustup'će mesto drugim, pošto redakcija smatra da su prevaziđene novom koncepcijom i izmenienim kriterijumima. Nastavljajući da neguju kontakte sa svojim čitaoc 'ma i saradnicima »Knji ževne novine« će im se u jednom od idućih brojeva obratiti s molbom da svojim redlozima, sugestijama i primedbama pomognu da nova serija »Kniiževnih novina« buđe bolja i zanimlj'vija od dosađašnjih.

Za ime dosadašnjeg glavnog i odgovornog urednika Tanasiia Mladenovića, vezano je kontinuirano izlaženje »Književnih „novina« 1954. godine do danas. Ne samo u tom periodu, nego i ranije, Mladenović je čitavo svoje posleratno književno delovanje vezao za OVal list.

ke druge subote. Pojedini primerak 50 para (50 dinara) 3 dvostruko. List izdaie Novinsko-izdavačko preduzeće »Književne novine« acija), Rukopisi se ne vraćaju. Tekući račun broj 608-1-208-1. Štampa »Glas«

ran OV Sekretar TOaKOIje DORA i e POpović SOKO oba a :: atović, Momo Kap or, Miodrag Kolar:ć, Mirko Kovač, Đorđe Lebović, Borislav Pe ić, Predrag Protić, Dušan Puvačić, Dobrosl 3iyacı e COO a Dre a 10 OVO O ia starih dinara), O OUR O Oinava

'Beograd" Francuska elefoni: 627286 (redakcija) i 626-020 (ki :: Beoprad "Vlajkovićeva" 8. i (komercijalno ode

WIEKELANMHOLICNI ZIVOTNI KRUG

beskrupuloznog u izvesnim frenucima, idejnoumetnički izdiferenciranog i, rekli bismo, toliko našeg da ga na momente prepoznajemo iz susreta na ulici, na konferenciji, u automobilu... Otud i ona nesrećna, pa i nesređena, ličnost Dav' da Turskog, promašenog političara, u čijem psihološkom oblikovanju pisac nije pokazao maksimum veštine kao u slučaju Vladimira, popa Vasilija, Rozije ı šefa Bundaleta (u prvoj knjizž). Osmovno je ovde, međut:m, povući graničnu crtu u kompleksu razlika i Označ ti najvažnije, po delo naibitniie od niih, Po našem mššlienju, kad je reč o razlikama pre svega treba ceniti dve stvari: u prvoj knjizi (Rozija)) očigledna je projekcija izv. intirovertnog sveta junaka; u drugoj knjizi OVO romana (Vasilije) upadljiva ie projekcija tzv. spoljašnjeg sveta, 5 tim što nije sasvim zapostavljen ni onaj unutrašnji svet junaka. Kao da se u ovoj drugoj knjizi težilo nekoj vrsti kombinovane metode i u izvesnom smislu racionalizaciji iracionalnog, ne kakvom stišavanju podzemnih struja tog UnUutrašnieg sveta i njegovog sagledavanja iz uglova stare, dobre, realističko-tradicionalističke škole. Očigledan je, međutim, jedan paradoks sui generis: ma koliko da je ta škola nadživljena, kako nas ovde-onde uveravaju, neki nieni principi su se u ovom slučaju pokazali čuđesno životni, prisposobljivi, koegzistentni,

1951. godine Miladenović je sa Dušanom Kostićem postao prvi put urednik »Književnih novina«. Kada je stara redakcija zamenjena novom, on je jedno Vreme bio sa Elijem ·Fincijem j Dušanom Matićem Uurednik časopisa »Književnoste. Na njegovu inicijativu, na guodišnioi skupštini Udruženja književnika Srbije 1954. godine obnovliene su »Knjijiževne nov ne«. Prvi urednici bili su Tanasije Mladenović i Đuza Radović. Kada je uređivanje »Književnih novina« preuzeo Rista Tošović Mladenović je ostao član redakcije lista, a kasnije, kada su se »Književne novine« osamostalile kao predđuzeće,on je postao direktor. 1961. godine zamenio je Čedomira Minderovića na mestu glavnog i odgovornog urednika »Književnih novina« i na tom položaju ostao do danas.

TANASIJE MLADENOVIĆ

U vreme sukoba između »Savremenika« i »Dela« »Književne novine« su se dosledno držale principa da ostanu nezavisna tribina u odnosu na sve postojeće književne grupe i grupacije i da svoje stranice ustupaju kniiževnicima svih opredeljenja bprepuštajući njima da po svom najiskrenijem ličnom uverenju i sa punom moralnom odgovornošću brane svoje iL

čak i ako imamo u viđu — a to moramo imati u vidu da ovaj roman nekim svoim esćjističkim implikacijama nalazi, i to izbliza, zajednički jezik sa iedmim. u svetu romana Dpoznat'm, konceptom tzv. simultanog ese jizma. Možda i nehotimice, Božin Pavlovski je time spektar iskustava makedonskog romana proširio i dopisao je svoiim sopstvenim iskustv ma neka nova značenja koja bi mogla biti jnstruktivna za niegov dalji rad Da romanu. Drugo je pitanje da li ie na svim stranicama njegovog dela obezbeđena maksimalno moguća simultanost esejističkog pripovedania ı da li su baš uvek svi ti, razni, izleti u eseiizam u prirodnom spoiu sa glavnim tokovima fabule i dovolino motivisani. Reč je, dakle, ioš Uvek o jednom eksperimentu koii niie završen, a koji to može biti kad se ovom iskustvu pridoda neko drugo, sledeće. ioš sugest.vn'je.

Ovaj panoptikum, kao ni sam život, nema svoj logično-formalni krai, ukoliko se kao krali ne uzme Rozijina smrt i rešenost popa Vasiliia da u ime svoje vernosti ostane tu gde ie Rozija provela poslednie dane života Ono piščevo ja pronašlo je devojku D mkovu i panoptikum je začas zableštao. Je li to nova nada, ie li to nekakva perspektiva — ostaie da nagađamo. Sigurno je iedno: Božin Pavlovski postaie sve interesantniji pisac, vrlo mlad i već danas jedan od naiznačainij'h predstavnika mlade generacije makedonskih proza ka.

Miodrag Drugovac

osporavaju tuđe stavove. Negujući kritički duh »Književne novine« su se pod Mladenovićevim uredništvom zalagale za principijelne razgovore o problemima književnosti i društva, smatrale slobodnu borbu mišljenja osnovnim principom stvaralačke slobode i neophodnim preduslovom svakog dijaloga.

Jedna od Mladenovićevih uredničkih vrlina je i ta što je uvek bio spreman da prihvati-1. podrži mlade pisce, da im na stranicama »Književnih novina« pruži mogućnost za afirmaciju i pomogne im u onom trenutku kad su mnogi od njih bili nepoznati i neprihvaćeni. Tanasije Mladenović je uvek nastojao da redakcija »Književnih novina« ne bude sastavljena od istomišlienika, da se ne pretvori u zatvorenu grupu ili klan za uzaiamno potnomaganie članova klana i obezvređivanje onih koji su van njega; uvek je vodio računa da se na stranicama lista. koji uređuje čuie što više različitih mišljenja, bez obzira đa li se on sa njima intimno slagao ili ne.

Prepuštajući svoje mesto glavnog i odgovornog urednika Zoranu Gluščeviću, Tanasije Mladenović ne prekida kontakt sa listom na čijem

je čelu stajao. Kao direktor lista i preduzeća Mladenović će, uvereni smo, ostati dragoceni saradnik redakcije »Književnih novina. Zahvaljujući mu na dosadašnjem nesebičnom radu, redakcija očekuje da će Mladenović svojin daljim prisustvom u njenim redovima pomoći da »Književne novine« ostvare svoje davnašnje želje: da kao nedelini list na svojim stranicaOOaoDecı što više saradnika nairazličitiiih edeljenja i interesovanja i da pri že svoj stvaralački kotinuitet; bžitoni, ga

anali „repa rauuaeaa + "E ira Saer vee rar Jare e ere eca aa aaa ae riaae ara ya aas Re— e aa are Ner ae0 re Key eeza gay eee e

nička oprema Dragom'r Dimitrijević. Redakcioni odbor: Božidar