Књижевне новине

LIRIKA UJ IPISIE VODU

Aris Dikteos

K. ROSTANDURAKIS, u novogrčkoj književnosti DOZRRt pod pseudonimom Aris Dikteos, rođen je 1919. godine u Traklionu na Kritu, rodnom mesfu čuvenog N. Kazancakisa. Poezija ga je rano odvojila od studija prava u Atini, a kasnije sc Sasvim posvetio književnom radu. Prva zbirka pesama pod naslovom »Dvanaest vinieta more« objavljena mu je na Kritu 1936. Dve godine kasnije objavljuje zbirke pesama »Nevinost« i »Protivrečan čovck«. Posle rata izdaje šest zbirki pesama,

prevodi Getea (»Torkvato Taso« i »Gec od Berlihingena«), bavi sc csejistikom ·

i teorijom pesništva,

Kao većina novogrčkih pesnika, i Dikteos je počeo da peva o prirodi, ali je ubrzo mjegova poezija postala izraz njegovog sopstvenog umutrašnjez iskustva, instrumcnt sećanja i muetafizičkih vizija, i sve češće slika jednog neuhvatljivog sveta, sveta koji je između jučc i danas, između prisutnosti i Nepostojanja«, Intermedio

Ovde! samo ovde!

Da krećeš i da se vraćaš uvek! Ovde!

I ako otvoriš prozor, opet

će ti Atina ispuniti oči; i razdor što te raspinje hor će postati, Partenon, pokret bez dejstva, novinski list. A ako prozor zatvoriš, tvoje sopstveno siromaštvo i znatnost ivoia poslanice će da obelodane suvenire ı ladicama da nađu da bi te podsetile kako si sim: ne savršen, već izuzetno straćen, Ovde ćes biti prikovan!

A ako čas odlaska dođe dok spavaš,

nestaće: san je preslađak kad dođe posle mučnine.

To je čas kad gomiš od sebe besmrtnost kao zločin koji nećeš

o. počiniti. To je čas kad si malen i slab i preplašen da pesme pevaš.

Kukuruzi

Za sećanie mi se umorilo srce;

i umor, ij vreme u srcu su mi usmrčćeni

a nek je i prošlo da me nađe (zelene stabljike kukuruza)

letnjeg meseca } časa kad je ko sad kukuruza bila luna...

Posle, pala je noć i nije je čekalo jutro,

a vreme ie bilo bokor: dugo, pepeljavo i žuto

bez proleća, bez leta, a nije bilo

kukuruzova lišća da me podseća i

bio sam žedan njegovog teškog bala,

njegovih prašnjavih očiju: setiću

le se svaki put kad se zametne kukuruz reče mi

i blesnu ubica — nož nad niegovim

srcem, velikim kao zemlja. Ruke

izgubliene, oči zamućene, korak

težak u kukuruzima zelenim, što raskriše i oglašavahu mi da si došao

-sa staza prvog jutra,

vaša će se sen spasti kraj mene u ovoj pesmi

koja će zboriti o kukuruzina samio.

Kada me mladići budu čitali posle mnogo godina,

letnjeg meseca, a kukuruzi će zreti u bašti,

kraj izvora, s magaretom poluludim od muva,

slepim od sunca

u jednom uglu od šiblia i trske

upitaće se kakav je Karlis bio i iragaće

pod stihovima ovim da nađu koje su mu boje bile zamućene oči Ali ja ću pevati samo o kukuruzima.

A sad prospavaj mirno svoju noć.

: Zatvaram oči

da te vidim da te podsetim našeg susreta

buđućeg, kad će svanuti večni dam

i kad će Had otvoriti svoja vrata.

Držaću u rukama

za tvoji doček — moraš me prepoznati —-

umesto grančice palmove, jedan struk

kukuruza, struk mali, živ i zelem.

Poslednje misli iednog pesnika

Svremena na vreme besmrtnici nam šalju svoje Dporuke

i onđa nas, za kraiko, osvetli sudba -— onoliko

koliko možemo vreme da zadržimo nepokretno, posred

svojega vida, da jedno priđemo bliže drugom: onda

komadamo svoje meso sjedinjujući neraskidivo vreme svoje duše i, za kratko, svoju nepouzdanu sudbu. A, posle, poznajući samoću našeg sjedinjenja,

stupamo od usamljenosti ka usamljenosti. Poruka besmrinika ponovo se vraća u tišinu grudi

i svečani mrak ponovo nam postaje sudba.

Poezija

Ali ti Poezijo, - ” što si jednom odenula naše golo pijanstvo

kad smo se mrznuli a nije bilo odeće da se pokrijemo, kada smo sanjali jer nije bilo drugog života da se živi, zar neće postojati više oblaci za put našem sanjarenju, zar neće postojati više tela za put našoj ljubavi? Ali ti Poezijo,

{ij što ne možeš da se stesniš u obrasce, ali ti Poezijo,

ti što ne možemo da ti prilđemo rečju, ti — konačni trag prisustva božjeg u nama, spasi taj poslednji čas čovekov, taj najmrgodniji, najočajniji čas kada smrt

kad Usamljenost

kada Ćutanič

iščekuju ga u jednom ircnu predviđenom.

Prevela sa novogrčkog KSENIJA MARICKI-GAĐANSKI

NUOVA ANTOLOGIA DIE ZEIT

Ciriška literarna svađa

Javno pozorište

NASLOV KNJIGE Bernara Dora »Javno pozorište« ne-

davno prevedene u Ttalij a autor prikaza u asopisu »Nuova Antologia« njegov

stalni pozorišni kritičar Đovani Marki, ovako tumači: »Tavno pozorište« može sč shvatiti i kao atribut i kao apozicija, zajednica tih dveju reči može se primiti i kao jedinstvo i kao kontrast, sva ta objašnjenja podrazumevi autor kada se obraća pozorištu kao fenomenu koji ne treba da bude rezultat ličnog izraza pisca, reditelja, „ili glumca, nego jedan složeni organizam koji vrši ulogu društvene službe, s namerom da odražava zahteve društva i da mu na sceni pruži realnu i simboličnu manifestaciju njegovog: moralnog i političkog angažovanja, ili ncangažovanja. Takvo pozorište me odbacuje iskustva čistih teoretičara kao što su Godon Krejg ili Adolf Apia, i amimatora idealista kao što su Kopo i Arto, oni ničiu služe kao poetski ferment svojom apsolutnom čistotom, ali u ovom pozorištu anima tori podjednako treba da budu ı organizatori i ljudi od akcije, sposobni da uromc u realnost pozorišta koje je ume{inost pre svega po svojoj nečistoti. Aktivnost DOoZOVišta kao izraza društva me određuje se dakle po odnosima koji se uspostavljaju izmedu publike i literarne ili meke druge posebne komponenic pozorišta, nikada izmeću publike, i jednog jedinog dela, nego između publike i niza dela, između publike i Ycpertoara. S druge strane publika je takođe deo Dozorišta: pozorište ne može bez ljudi u sali kao što ne može

bez ljudi na sceni.

U drugom delu knjige autor iznosi primere modernog imterpretiranja i modernog shvatanja pozorišnih klasika, verujući da su oni uvek nanovo upotrebljivi, ali da treba i uvek nanovo pronaći u njima ono što ih vezujc sa određenim društvom i Vrememom. Za maše društvo i Vreme, u slučaju Korneja, Dor predlaže jednu novu valorizaociju tog pisca koju su već i drugi predložili: da se njegova vrednost gleda kroz njcgovu najširu dimenziju: mi onu moralnu (u smislu morala njegovih junaka), ni onu metafizičku (njegovo hrišćanstvo) nego kroz njegovu vrlo naglašemu političku viziju sveta, koja je aktuelnija danas više mo ikad jer je danas više mo ikad politika identična sa sudbinom čoveka. Jedan od najvećih “eseja posvećen je Marivou, koji je, kako je uglavnom tek nedavno zapaženo, jednu vrlo lić-

VEĆ DVE GODINE besni ciriška literarna svađa. U zimu 1967. časopis Valtera Helereva »Sprache im technischen Zejtalter« sabrao je na 20% | strana svedočamstva O prvom! | času te svađe. Zatim joj Je

posvećena čitava knjiga, ne-

ka vrsta izveštaja s fromta,

Ervina Jeklea pod naslovom

nu koncepciju Života Sproveo posredstvom jednog specifič-. nog jezika, što je izvanredno umeo da shvati ı izrazi Žan Vilar u svojim postavkama Marivoa u T. N. P. Kod Pirandela Dor manje pažnje posvećuje njegovim tehničkim inovacijama (pozorišta u pozorištu ı dr.) koje su već Odavno postale rekviziti savre: menoz teatra, već govori O njemu kao klasiku more, Kafkinom savremeniku. Centralno mesto u ovom drugom delu ipak zauzima Breht, za koga pozorište postaje mcesto spoznaje, predstava veseć- | log rada kolektivnog preporo- | da. U suštini, Dor je Breh- | tov učenik. On kaže: »Pozori-

šna aktivnost nije samo Ppro-

slava: mora biti i translormacija, čak i provokacija«. A | Breht je rekao: Najbolje pozorište nije ono koje ujedi-

burškom listu »Vreme«, Diter E, Cimer kaže da slučaj polako dobija istorijske dimenzije. Izgleda kao da ce učenici jednog dana učiti O ciriškoj literarnoj svađi isto onako kao što danas uče O investitumoj svađi, i kao da će buduće generacije turista posećivati njenc gr ia 1 193 dd o | Sve je počelo u pozorištu, 1/. a i GGURe KOjčiyazdya | decembra 1966, kad je Emil laZSVOJUIJDMOLI KUM. | SŠtajger održao svoj govor O

Tvrtko KULENOVIĆ . literaturi i javnosti, a taj go-

VELIKI SPOMENIK SRPSKE SREDNJOVEKOVNE UMETNOSTI I KULTURE MANASTIR

STUDENICA

dobio ie svestranu i iscrpnu monografiju u redakciji i sa uvodnim tekstom dr Milana Kašanina

Studiju o studeničkoj arhitekturi i skulpturi napisao je dr arh. Vojislav Korać;

i Studiju o freskama napisao je Dušan Tasić, istorjčar umetnosti;

Studiju o sludeničkoi riznici napisala je Mirjana Šakota, istoričar umetnosti.

Uređivački odbor: dr Đorđe Knežević, dr Branko Jovanović, Mihailo Maletić, dr Jovan Milićević i Tanasije Mladenović.

Recenzenti monografije Studenice su:

dr Lazar Trifunović, upravnik Narodnop muzeja i dr Jovan Milićević, docent Univerziteta u Beogradu.

Urednik: Mibailo Maletić.

Knjiga je velikog formata (2434 cm) i bogato ilustrovana reprodukcijama, među kojima ic 160 u crno-beloj tehnici i 24 u koloru. Povez celo platno s zlatotiskom i višebojnim omotom; svaki primerak Knjige imaće posebnu zaštitnu kutiju.

Knjiga je upravo izašla iz štampe.

Monografiju o manastiru Studenici izdalo ie Novinsko-izdavačko preduzeće »KNJIŽEVNE NOVINE.«. Knjiga se može naručiti kod izdavača, na adresu »Književne novine«, Beograd, Francuska 7.

Cena knjige u prodaji iznosi 150 novih dinara. Pretplatnici »Knilževnih novina« i »Savremenika« ovo retko delo mogu da dobiju po povlašćenoj ceni od svega 100 novih dinara.

NARUDŽBENICA _ Ovini neopozivo naručujem monografiju o manastiri Studenici u izdaniu NIP »Književne novine«.

Ime i prezime:

Aresa: - Uplatu sam izvršio preko žiro-račumn:a novina« broj 608-1-208-1.

Pretplainmik sam »Književnih novina« od a ———

»Književnil

»Savremcenika« od ----R—— ,

Potpis

„_________ | –—{ —C—Zz>>> -_ S SZ _ > Za ——

DIALOGI

RU L(I[J dBGC|H”FIT O __ Čč_—_«_-_=dZ_

Društvena stvarnost u slovenačkoj prozi

SLOVENAČKI književni Knitičar Jožce Pogačnik objavio je u desetom broju »Dialoga« raspravu O slovenačkoj društvenoj stvarnosti Uu Sdvremeno prozi. Prvi deo SVoP izlaganja Pogačnik je DOSVE tio razmatranju metodološkog pristupa temi kao i & nalizi teoretskih postavki sa· držanih u stavovima lieOrctičara i Kkmjiževnih istoričara kao što su Ten Goldmam i dr., da bi se u drugom. delu, kroz jednu rezultaniu ovih stavova, DOSVetIO »iSlT SVCta u savremenoj slovenačkoj pripovedinoj prozZić.

' Pripovedačka proza ima u savremenoj slovenačkoj književnosti nekoliko izuzetnosti po kojima se razlikuje od drame ili lirike, Prc svega, njem spoljašnji razvoj Ino go je više povezan Sa tradicijom, matočito sa karakteri. stikama kakve je razVio No vi (sintetični) realizam {1Tidesetih godina. Doduše, ona je zato doživljavala sadržinske ji formalne metamorfo ze, ali je ni svetski rat Ti administrativna negodovania posle rata misu mogli preki nuti,

Savremena slovenačka pro- jalizmu. Umetničko stvaranje za je bila određena. jedmon i filozofska Kritika WDpOZOLivrstom izvanredno bremeni- li su na izvestan raskorak iztih kulturno-istorijskih i W«i- među reči i dela. Tzv, SOCi dejno-filozofskih događaja. U jalistički realizam, koji mijc njenom početku stoji pokret nikada usvojen za umetnički otpora protiv fašističke Oku: izraz, brzo lile nestao (mxda pacije. Uslediće zatim domo su mu donekle podlegali Vo vimski rat, revolucija, razvoj renc, Kranjec) ı mastupio je nove socijalističke države, BO- novi moralni i estetski red. dina 1948. — 3&xspoljnopolitić- Proza je počela da osvetlja' ka nezavisnost i muroljubivz: va potresne prelome u ČOVU koegzistencija. Sa ovim do- kovoj unutrašnjosti, subjek'

gađajjima u tesnoj je DOVC tivne krike ranjenog SrTCi, zanosti povratak slovenačke | Odnos prcma društvenoj)

stvarnosti u slovenačkoj pri poveci 50-tih godina doneo jc duševno stanje koje se mazi.

svesti ı duhovne tokove Za: padne Evrope, Vrenju na domaćem flu ma taj način sc

pridružila problematika ·cV- va sentimentalna razboljc ropskc i svebske stvarnosti. nost; sentimmentalni human:. Brza industrijalizacija, raž zam je glavna karakteristik:

ovog doba Književnog stva ranja. U takvoj situaciji mno vi su hteli naglo da preskoče stepenicu od najprostije oDpi snosti i parolaštva do najiz·

vojem nauke koja me podupire humanističke ciljeve, uvod? tehnokratske vidike u kome se počeo gubiti smisao za vrednosti i osećanje za

kvalitet. Čovek sec našao lu brušenijih evropskih forma! teskobi, sadržina | mjegovog nih uzoraka. Uprkos takvim Života je postao strah. Ni opasnostima, predstavnici o

vih generacija Su potresno govorili O SVOJIm unutraš. njim protivurečnostima i SVO. me vremenu (Beno Zupan. cič, V. Kavčič, L. Kovačič, S. Roznam, P. Zidar i dr.).

slovenački posleratni zanos nije više mogao da duguje Kajuhu ili Župančiču (»pe· sniče dug svoj znaš«). Ovakvoj situaciji su doprinele i izvesne deformacije u SOCI-

KNJIŽEVNE

vor je zahuktao SV...

Diter E. Cimer se pita: zašto to dugo uzbuđemje oko odnosa između literaturc i morala, kad je o toj samrtno ozbiljnoj svađi ipak vrlo rano, zapravo već u oba odvovora Maksa Friša i u,jednom ~diskusionom prilogu Valtera Beliha rečeno sve što se Štajgerovoj tezi (da je moderna literatura gnusobna, prosta i moralno neodpgovorna) može prigovorit!. Krčiti sebi put kroz gustiš varijacija i klasifikovati floru argumcenata, bio bi mučan Dposao —d ali ga se Norbert Miler feri obazrivo ipak prihvatio u časopisu »Sprache im techn:schem Zeitalter«. |

Svi kombatanti, tako obaveštava Miler, prihvatili su začudo Štajgerovu rčtDpostavku: da je literatura moralno odgovorna pred dru štvom, ali su se sporili samo oko toga ko zastupa iSpravniji mori, Dakle, grubo re vimirajucći, skrenuta Jjc pažnija na to da je Štajger jednu potpuno istorijski uslovljenu wioralnu poziciju oglasio za bezvrememski obaveznu, da može nastati novi moral tamo gde je konzervativac, u stanju da primeti samo gnusobnosti, da Štaigerova nauka o istinitom, lepom i dobrom verovatno već ni SsvOjevremeno nije bila pokriven nikakvom stvamošću; da bi čvrsto držanje uz tu poziciju danas pisca primoralo da la. že, a tek time bi ga zapravo skrenulo na nemoral prem: sebi samome i prema zajednici. Jer je očevidno lažna Štajgerova premisa da su OVO vremena »blagostanja i mjra« i da je to »odvratno« u literaturi samo nestašluk. 'Trebalo bi da čovek Živi na samom Ciriškom bregu pa da mu se svet ovako predstavi.

Čini se — kaže Cimer — da je to u vezi s postojanjem Tri javnosti: jedne (ncšto oko 40”, odraslog stanovmištva) koja ne čita nikakve knjige; jedne majušne grupe koja sačinjava pravu literarmu publiku; jedne vecine, koja doduše čita, ali nalazi dd su sve nmenaviknute literarne: forme suviše naporne i Želela bi da joj ono pozitivno, kad ga već u životu ne nalazi. bezuslovno, literatura dočara. 'Te tri grupe se, doduše, potcenjuju, al: normalno žive u primirju. Samo katkad ih ncŠto nagoni ma konfrontaciju, na proces, koji se pretvara u knjigu i literarnu publiku primorava das pred velikom publikom odgovara njenim jezikom i njenim kategorijama. Koliko god je Jliterarna pu blika posvađana među sobom, toliko jasno je i svesna dimenzija svoje izolacije. A tako veliko mora da bude i njeno zaprepašćenje — zavVIšava Diter RE, Cimer — kau neko iz njenih sopstvenih Tedova, kao Emil Štajger, Dprcbegne velikoj publici i s njom viče: gadost i raspad!

Aleksandar Đ. POPOVIĆ

U slovenačkoj prozi pedesetih godina su se, dakle, do: godila sadržinska, idejna i lormalna · pomeranja posle kojih je počela druga ide.,jno-estetska grupa. Ona je u· zela u svoj misaoni tok vec naglašeni odnos između ?Doledinca i društva, mada su u centar pitanja prodrli problemi ćovekovc egzistencije, dakle aspekti ontološke i {ienomenološke prirode. Početak ovih procesa vezan je za zbirku novela E. Kocbeka »Strah in pogum«. U pripovedačkim delima koja su pomogli formiranju E. Kocbekn, A. Hinga, V. Kavčiča i D.

Smolea, povećava sc napetost i zgražanje istine mnzd

svetom (npr. L. Kovačič, R. Seligo, P, Božić, B. Rotar). Kod njih je mastupio raskorak između reči i dela, što je slovenačku prozu nagnalo u predele izrazito ličnc inspivacije, lične odgovornosti, moralne vizije i izbora. Hu\nanistički pogledi su se sruŠili kod najmlađih, oni su se ukotvili u ftakozvanom YeiZuu, koji će po sadašnjem ceksperimentalnom periodu tek imati da. dokaže svoju litePODU SmisaOnost.

Ljubiša DIDIĆ

NOVINE

| ı S P,|