Књижевне новине
Nastavak sa 3, strane
ideja i poetskih organizama u kojima čvrsto egzištiraju, ukratko. Kako to nisu svojstva o kojima ponaosob može da se govori, kako
to nisu ornamcenti već punopravni delovi jed-
nc jedinstvene celine, utvrdimo šla je to Što ih, u ovom slučaju, mosi. Mislim da je to pesnikov pogled na svet, njegovo životno iskuSUVO, ako tako može da se kaže kad je mlad pesnik u pitanju, izvesna mudrost koju je iz log iskustva iscrpeo, njegova životna filozofija. Ona, to je, mislim, sasvim očevidno, predstavlja izvorište iz kog se rodio i sasvim određeni odnos prema poeziji i njenom dejstvu u današniem svetu. Ako bismo jednom rečenicom žŽeleli da formulišemo rezultat tog prirodnog procesa, u kome nema nikakvih apriornih koncepcija iz kojih se, veoma često, rađaju čitavi poctski svetovi sa rahitičnim udovima, ona bi glasila: pesnik nastoji da obelodani svoic lirsko prisustvo u životu. Kad kažemo lirsko, m'slimo na prirodu pesnikovih cmocija, na dominirajuće raspoloženje njegovih stihova i na njegov pesnički Jezik, konačno, a pod pr'sustvom u životu, podrazumeva Ssč, sasvim određeno, angažman ključnim pojavama, ili bar onima koje se pesniku kao takve u životu čine.
Pesnik svoje prisustvo u životu nc izražava ni formalmo ni bukvalno, on ga ne određuje ni kidanjem veza sa prošlošću, niti sumniom u isuviše zamagljenc obrisc budućnosti. Vodeća misao ove zbirke je — a ona se u različitim varijantama iskazuie — posvećena životu kao sintezi princ'pa dobra i zla, kao dinamičnoj smeši složenih pojava, kao jedimoj našoj mogućnosti na koju smo predodređeni ı u koioji jedino možemo da realizujemo svoja nastojanja: Ovde je sve prisutno: pustinje žegu tvore
Zveri glad na zubu nosc, šuma kukolj u zlu biljku diže
AL tu je i sunce zatečeno kako plodi morc,
Predeo darovan slobodi
T u njemu čovck što sc do Sšebc uzdiže
Da se posveti prirodi.
Sa ovog trga kome samo vremc može ime dati, Polaze svc lađe i putevi bez svršctka, Odavde se krenulo i zastalo. I uvek stiže, tu se sjati Što se sobom pomnožilo il što je ostalo Bez potomka i pretka. (Ništa izvan Ovog trga)
Prošlost je u ocvoj, naglašeno stoičkoj životnoj filozofiji Dimitrija Nikolajevića, prisutna i kao filozofski ı kao psihološki fenomen, ali nikako kao podstrek za stvaranje — kako bi Tsidora Sekulić u slučaiu Laze Kostića rekla »sklonišne poczije«. Prošlost, dakle, nije za Nikolajevića izlaz iz današnjeg života, nikakva oaza iscelenja, nikakav zeleni kutak kome sc pesnik, definitivno umoran i definitivno razočaran, vraća da bi u njen hlad spustio glavu. Oma postoji, istina, u njegovoj svesti kao jedan idealizovani, humani, osećainošću mabijeni svet njegovog detinjstva, ali niemu se pesnik vraća, svestan da taj povratak nc može biti konačan i da je njegova jedina mogućnost u današnjem svetu, onakvom kakav on jeste, samo da bi se na njegovim životođavnim vodama nacrpao snage za dalju borbu, za produženje dktivističkog životnog, principa.
"Nablašavajući Nikolajevićevu varijantu stoicizma, njegovo verovanic u život i čoveka, nisam, ni na koji način, imao na umu nekakvo zaklanianje pogleda pred silama kojima čovek danas nc može da sc suprotstavi, nekakvu zasleplienost ili bezvazložnu ružičastu viziju Života. Jer stvari stoje upravo obrnuto: sagledavajući bilmc i uvek aktuclne situacije koic ljudska jedinka ne može da prevaziđe Nikolaievic je prevazišao ono što bi se moglo nazvati problematikom dana, i, usko shvaćeno, Dproblematikom našeg vremena. O tome svedoče nekolike veoma zrele niegove pesme u kojima ie bogatom imaginaciiom i simboličnim slikama uspeo da dočara svekoliku konačnost ČOVekovih napora, prolaznost svih njegovih dostignuća, večito njegovo madanic bez ispunjenja (»Lovina«, »U vrtu večeri«). On se zato i ne koncentriše na ono čemu čovek nikad nije uspeo da se suprotstavi, njegov credo zato ı nije toliko poznat »čovek će preživcti«, koliko: čovek u aktuelnom životu ima dosta razloga da živi i da preživi. On, jednostavno, ne pridaje isuviše značaja transcendentalnim problemima, on.je shvatio dominaciju izvesnog diialektičkop kretanja, promena kojima ic podložna čitava priroda i čovek s niom. U tom „kontekstu, uprkos mnogim celovitim i na izvestan način izdvojenim ljubavnim pesmama, treba shvatiti i pesnikov tretman liubavi uopšte. Ona je deo iednog opšteg i složenog procesa života iz kojeg proističe i kome se podvrgava (A. mišliah zemliu«). ;
Njegova opservacija nije, dakle, usmerena na to da pesnički argumentuje nemoć čoveko vu, iako to saznanic živi veoma intenzivninm životom u njegovoj svesti (»Što sam čovek«), smisao svog opredeljenja on vidi u tome da formuliše i pesnički uobliči značenieč onih DOJava koje su dokaz permanentnosti života uopšte i kojima često propuštamo da se koristimo (»Sudiće nam cvet«). Lirskom prirodom svosP pesničkog dara on uspeva tc pojavc ponekad izvanredno sugestivno da izrazi:
U očima prasak zore, ruže vatrc Što jzgrcvm Dok i drvo u predclu počinje da peva. Gle, nemoguće: Ispaljcne, bcle ptice Kroz pruće, U crvenim kljunovima nosc 1trcnu(l:o Te čudesne mrvice Zanosne kao otkrićc. Ubitačnog sjaja Vremena koje sviće Linijom beskraja. Gie, nemoguće: U put se prctvara Bespućc! (Osvit)
Knjiga »Zemlje, požari«, najzad, nije ni poslednja, a. još manje — hoćemo da verujemo — najbolja koju. ic Nikolajević napisao, Uprkos svojoj opštoj lirskoi atmosferi, uprkos izvesnoj Iuisaonol celovitosti, nceujednaćčen: mesta j, pogotovu, mesta koja podsećaju ma neke pesnikc njegovc generacije, pažliivom ćitaocu meće moći da promaknu. Pa ipak, ovakva kakva je, ona bi morala da podstakne promenu opšteg stava kritike prema jednom darovitom pesniku. TI ne samo prema iednom.
Bogdan A. Popović
!
Poeziia detinistva
Tode Čolak: »SAVREMENA JUGOSLOVENSKA POEZIJA ZA DECU«,·
'»Interpres«, Beograd 1968.
NAŠA POEZIJA za decu u svojoj genezi prolazila je kroz mnoge etape da bi tek dvadesetih godina našeg stoleća doživela prelom i Novi pesnički izraz. Po svom osnovnom tonu, po pesničkoj. viziji sveta, ona je uprkos izvesnoj tradicionalnoj obojenosti, naglo postala saVrCmena i, bez sumnje, ravnopravna sa dečjom poezijom sveta, koja joi Je samo u nekim slučajevima služila kao uzor. )
Tode Čolak, koji se povremeno bavi i kritikom kniiževnosti za decu, pokušao je poput nekoliko prethodnika (Voja Carić, Borisav Pavić, Živojin Karić, Bora Ćosić) da načini izbor
savremene jugoslovenske poezije za decu 1, time iskaže, na svoj način, odnos prema DpoJČdinim pesnicima i njihovom delu.
No. iako izišao u školskoj lektiri (IV r. OS novne škole, knjiga 3.), Čolakov izbor boezle predstavlja dosta celovit ı dobro obavlien DOsao: autor se trudio da obuhvati dobar deo
jugoslovenske poezije za decu i prikaže je u
NJETPIRJE:VIEDRNJE, IKINJJIOJE,
Ernst Herhaus
omzm eines Eiuirgers
R. Piper u. Co. Verlag, Miinchen
TEK ŠTO JE prošle godine sa »Homburškom svadbom« (Homburgische Hochzeit) obeležio svoj zapaženi. ulazak u literaturu, Ernst Herhaus se, evo, javlja i drugom, još opširnijom knjigom. Naslov knjipe »Roman jednog građahina« treba istovremeno da buđe shvaćen i kao genitivus subjectivus i kao genitivus objectivus. Reč je o romanu u kome neki građanin priča o nekom drugom građaninu. Pripovedač i onaj o kome se pripoveda imaju zajedničko ime Klemens Blumenštajn. Oni nisu mi različita lica, a nisu ni identični Naprotiv, svaki od njih se pojavljuje kao fikcija onog drugog i može sc definisati samo kroz ovaj uzajamni odnos, koji bi se mogao označiti kao neka vrsta osmoze. U raspletu knjige Klemens i Klemens se zamenjuju, pri čemu nije uvek vidljivo (a i ne mora biti vidljivo) na koji pojavni oblik, ovog dvostrukog Klemensa sc iskaz odnosi. Mera usklađenosti se menja, granica između fikcije prvog i fikcije drugog stepena je pokretljiva, a ponekad i sasvim nestaje.
. Pripovedač Klemens pokušava da sc uzdigne iznad građanskog sveta tim što njegovu fiktivnost prima kao datu i igra se njome. On izmišlja sebe kao figuru i pušta tog: izmišljenog Klemensa da deluje s brojnim drugim izmišljenim građanskim figurama u toj izmišljenoj sferi u kojoj građanstvo odvajkada traži svoju fiktivnu besmrtnost: u prividnom svetu Životno-istinskog« romana.
Ali ipak drukčije nego uobičajeni »građanski realist«, koji i kao kritičar priznaje realnost društva koje prikazuje Klemens ide za tim da denuncira tu realnost u njenoj prividnosti. Figure koje je on izmislio ponašaju se kao građani, što znači da delaju kao da zaista postoje. One imaju imena, stupaju u međusobne privatne i trgovačke odnose, postupaju tako kao da žive na jednom određenom realnom mestu i svoje nepostojanje dokazuju upravo tim svojim naporima da sc stvarno pojave.
Svemoću pronalazača, za koga je i nemogućno mogućno, Klemens stavlja u pokret cco aparat građanskog samosavlađivanja (po piscu — instrumentarijum strašnop podjarmljiivanja), ulažući ga u igru i konfronftirajući ga »istinitim događajima«, o kojima je napisano da se »događaju samo u fantaziji«.
Klemens ostaje građanin sve dok — kao pronalazač i pronađeni — uzima u obzir građanski svet i dok se uznemirava zbog pojava koje ne bi trebalo više da ga sc liču. Tek kad Klemens ukine sebe samog i svoie pronalaske, tek tad se razrešavaju svi konflikti. U-završnom poglavlju, nazvanom »Nachgeschichte«, autor pokušava forsirano slikovito da prikaže Klemensa koji se podvrgava amputaciji mozga i time se oslobađa priviđenja koja su ga primoravala da priča i pronalazi.
Autor, uostalom, možc do izvesne merc da opravda Klemensove pripovedačke nedostatke (koji su Herhausovi sopstveni nedostaci). Klemens nam je prezeniliran izričito kao teoretičar. Naime, on je svoju nameru da postane građanin pre svega pokušao da pretvori u delo time što se upisao na univerzitet da bi studirao teoriju društva, i već na prvoj strani se pohvalno izražava o ftamošnjoi »atmosleri apstraktnosti i intelektualnop rigorizma«. A kad se već skoro odlučio đa radije studira »kod kuće i po sopstvenom planu«, a da posećuje samo još »pojedina predavanja«, on ne pravi tajnu od toga da svc Što ima da kaže nikako nije plod sopstvenog misaonog rada: filozofi Adorno i Horkhajmer (kome je knjiga i posvećena) ne citiraju se samo direkino i indirektno, kao duhovni oći i pomagači u spoznavanju istina o jednom društvu, već im se u Knjizi, na jedan određeni način, poimenično odajc pošta.
Vrlo je zanimljivo, na svaki način, što Herhaus svome učitelju na ovaj način odaje Ppriznanje i svakako je mudro što to čini u poslednjem, četvrtom delu knjige, jer bi inačc ovaj gest zahvalnosti neko mogao da protumači kao podsticajc da sc autorove postavkc o biću gradanskog društva u jednoj autentičnijoj i iscrpnijoj varijanti nađu u delu samog Maksa Horkhajmera, Kako bilo da bilo, Herhausova knjiga je zanimljivo nadasve kondenzovano i dinamično umctničko svedočanstvo jednog zanimljivog pisca. Svedočanstvo, projektovano Kroz dvojnu ličnost Klemensa, koju takođe simbolično treba shvatiti u kontekstu jednog rastrzanog vremena, i jednog društva koje skončava u procesu raslojavanja.
Aleksandar Đ. Popović
Primilijene Kkniige
ČEDO VUKOVIĆ: »RAZVOĐE«, »Nolit«, Beograd 1968. Str. 336.
KARL MANHAJM: »IDEOLOGIJA I UTOPIJA«, filozofska studija. »Nolit«, Beograd 1968.
roma.
Predgovor Vojina Milića. Preveo Branimir Ži-
vojinović. Str. LXX. + 292,
JOVAN HRISTIĆ: »OBLICIL MODERNE RIO ROSO eseji. »Nolit«, Beograd 1968. LP |
Dr VOJISLAV VUČKOVIĆ: »STUDIJE, ESEJI, KRITIKE«, »Nolit«, Beograd 1968. Rcdaktor Vlastimir Peričić. Str. XII + 696.
sok a »VOJISLAV VUČKOVIĆ UMETNIK TI BORAC-+, lik, sećanja, svedočanstva. »Nolit«, Beograd 1968. Str. 524,
4
BRANKO V. RADIČEVIĆ: »GRUBIĆI | SEAN CE roman. »Prosveta«, Beograd 1968. tr. i
BENO ZUPANČIČ: »IZMAGLICA«, roman. »Prosveta«, Beograd 1968. Preveo Gojko Janjišević, Str. 440.
PAVLE UGRINOV: »ELEMENTI«, roman. »Prosveta«, Beograd 1968. Str, 184.
DANE ŠIJAN: »MOĆ TITOVE RIJEČJ«, stuđija. »Mladost«, Zagreb 1967. Str. 186.
PETAR VULIĆ: »NAFOREBE«, zbirka posa ma. »Oktobar«, Kraljevo 1968. Str. 64.
TODOR TOŠIĆ: »PESME SA PERONA«·«, zbirka pesama. »Obod«, Cetinje 1968, Str. 100.
SALIH ŠABANOVIĆ: »ČOBAN BEZ STADA«, zbirka pesama. Kulturno-prosvetno društvo »Jedinstvo«, Puračić. Str. 52.
VLADA ZEČEVIĆ: »I TO DA SE ZNA«, mePSI zapisi, »Naprijed«, Zagreb 1968. Str.
. BOŽIDAR JAVOROVIĆ: »KAPLJA KRVJ«, zbirka pesama, »Posavski tokovi«, Slavonski Brod 1968. Str. 40. !
PERO ROMANIĆ: »SELO POD PLANINOM.«, zbirka pripovedaka. »Posavski tokovi«, Slavonski Brod 1968. Str. 32.
., ANTO GARDAŠ: »NA JEDNOJ OBALIA«, zbirka pesama, »Posavski tokovi«, Slavonski Brod 1968. Str. 32.
x X Xi; »GIMNAZIJA U KNINU« 1935—1965.« Almanah, Knin 1968, Str. 302,
najsublimnijem vidu: time, dakako, nije išao ni za generacijama ni za motivima, V se Uuglavnom držao samih pesnika i njihove „Doeziie. Otuda ova poetska panorama sadrži 32 pesnika, od kojih 21 sa srpskohrvatskog jezičkog područja, 5 sa slovenačkog | 6 sa make. donskog. Tom prostranstvu ı širini, Čolak je pridružio i uvodni tekst, zatim završni — a, onda i Rečnik manje poznatih reči, da bi malim čitaocima pomogao Uu obaveštenju.
Prilikom pravljenja OovoB izbora, Tode Čolak se držao nekih unapred određenih stavova. U prvom redu, nastojao je da nc povredi 08novni kriterijum o estetskoj a nc didaktičnoj vrednosti poezije za decu, zatim: da ne zapostavi nijednog eminentnog stvaraoca — i, najzad, da svom izboru da opštejugoslovenski karakter. Time je njegova panorama dobila jedinstvo u toku, te postala celina o kojoj se može pozitivno govoriti. | x |
Pa, iako takav, oval izbor poezije stavlja u prvi plan pojedine pesnike o kojima priređivač ima visoko mišljenje. Ali, “to je razumljivo, budući da su neki od njih bili »međašnje odrednice«, ili, pak, novi putnici na putanjama detinjstva: tako, na prime, Čolak svojim izborom posebno ističe poeziju A. Vuča, M. Danojlića, D. Maksimović, V. Carića, D. Radovića, D. Lukića, G. Viteza, M. Bora, S. Jankov-. skog i drugih. Interesantno JC, dalje, da je priređivač smatrao da u, »izbor« treba uneti i pesnike koji su se poezijom za decu bavili samo usputno (primeri su G. Krklec i D. (Cesarić).
Nastojeći da bude izvora, Čolak je u ovu knjigu unosio originalne tekstove slovenačkih i makedonskih pesnika; doduše, na kraju knjige, zapažamo i bukvalnc prevode. Ovaj postupak on je objasnio prihvatljivo: »da se ne remetila toplina slovenačke, odnosno. makedonske poetske reči«. Takođe, priređivač se potrudio da svojoj knjizi pribavi i »Beleške o pesnicima«; one nisu obimne, ali čolak za to „daje estetsko obrazloženje. Kaže: »o pesniku, ipak, najbolje može njegova pesma da govori«, čime, još sada preporučuje mladima poeziju kao intimnu ispovest svakoga pisca, .
Tode Čolak je izborom »Savremena jugoslovenska poezija za decu« otvorio šire 1 dublieč mogućnosti prilaženja poeziji detinjstva. Po tome je njegova knjiga, bez sumnje, značajam rezultat koji možemo prihvatiti bez rezerve.
Voja Marjanović
Vedra lirika
Mile Stanković: »KOČIJAŠKE BALADE-«, »Ustvari«, Šabac 1968.
ZBIRKA »KOČIJAŠKE BALADE« oslanja se na raniju Stankovićevu Knjigu »Dan ima velike oči«, iz koje su i prenete neke pesmc. U obema srećemo poetsku viziju svakodnevnog »malog« života, spektar radosti i tuge, bola i razocarenja, sreće i trijumfa, onako kako se odražava u očima našeg čoveka, iz perspektive našeg VTemena. Stankovićevi stihovi su aktivištički intonirani, oni ne samo Što otkrivaju lepote ı vrednosti sveta u kome živimo, nego (često Taglašeno) pokušavaju da čitaoca ubede u istine koje prezentira pesnik, Stanković nije zagledan u vasionske prostore, miti traga za istorijskim korenima, već svet posmatra u trenutku sadašnjem, kao na Tlotografiji, spreman da iskuša ı iskusi sve što ulazi u takvu panoramu, Po njegovom mišljenju život je možda mora, ali na svoj način prijatna, a sva huka i halabuka koja nas okružuje ima i lepih strana, sve zavisi kako je posmatramo. Pesnikovi junaci su Up kos svojim deformacijama u osnovi ipak dobri, pa zato i kada greše lo ne treba uzimati odveć tragično. Stankovićeva filozofija ne izlazi iz aksioloških okvira i prožeta je optimizmom, što · je — barem zbog izuzetnosti u kontekstu naše savremene lirike — čini posebno zanimljivom. Ovaj izbor ograničen je na dva ciklusa, »Kočijaške balade« i »Svoj lebac jedem tuđu brigu vodim«, te ne donosi celo sazvučje Stankovićevog pevanja, u kome ima i gorčih, sumornijih tonova. već samo pregršt humorističkih nota i akorda. Pesnikova vedra lirika, u odnosu ma njegove ranije knjige »Dan ima velike Oči« i »Hiljadu osmeha i jedna suza« (obe objavljene 1957) ovde je još vedrija. Sve je u ovoj zbirci lako, melodiozno, pitko, tek mestimično oštro i britko, pa se i satira javlja u svom blažem vidu, ustremljena na dnevne probleme, ali istovremeno spremna na razumevanje i praštanje. . Odnos generacija česta je tema u Stankovićevim pesmama. On uočava da se generacije često bezrazložno me razumeju. Nije reč samo o tvrdoglavosti mlađih, koji opišđijdni varljivo ı i prividnom neprolaznošću svojih dana ne razumeju starije, one što su tu etapu Života već prošli. Nije reč isključivo ni o konzervativnosti starijih, željnih da mlađe zatoče u svoje kalupe i usmere svojim tokovima. Istina je negde ONA ali ne na sredini: pesnik je bliži mla· ima.
A razumevanje među generacijama nije nedostižno. Pesma »Nalazač« dovodi u vezu stu denta koji je pod klupom u parku izgubio isprave i starog čuvara parka. Čuvar je oslobođen sitne zlobe i krupnih predrasuda, pun razumevanja za mladost i svačiju zaboravnost. Poučavan životom i njegovom sočnom istinom on s lakoćom prelazi raspon između generaoija koji često i učeniji, ali s užim pogledima, nisu uspevali da premoste. Biografsku shemu, odnosno životni profil čoveka našeg podneblja Stanković izlaže u pesmi »Put«; istina ove šale skrivene pod neobaveznom, neozbiljnom intonacijom seže i do ozbiljnije poetičnosti.
. Ritam ovih pesama ostvaren je smenjivanjem kratkih i dugih stihova; predah, pauza, dolazi cesto umesto reči, neizgovoreno, Odnosno nenapisano podjednako je prisutno kao i napisano. Pesnička fraza pri tome je uvek zvučna i melodična, a metafore su i pored »čitljivosti« originalne i. sveže,
Jednostavne stilski čiste ilustraciie Zuke
Džumhura u punom su dosluh i ı u s poetskim svetom Mila Stankovića. Ž
Ivan Šop
KNJIŽEVNE NOVINE