Књижевне новине

stav KRITIKA

Večni sukob nogatih i bogalja

Slobodan Selenić:

»MEMOARI PERE BOGALJA« su roman o našem savremenom životu. Ova banalna tvrdnja, koju ipak s radošću iznosimo, najčešće se odnosi na dela više reporterska nego književna više na apologetsku ili neutralnu nego na kritičku literaturu. Kada je u pitanju Selenićev roman primedbe ove vrste moraju da otpadnu, On je napisao jednu hrabru, oštru, nekonformističku knjigu, nedovoljno ujednačenu i sa iragovima pomodnog verbalizma, ali knjigu mesputanu strahom i obzirima koja uznemirava, koja zadire u ncke suštinske stvari našeg Vrcmrezna. .

„Glavna tema ovog romana mogla bi se uprošćeno ovako definisati: na koji način jedan čovek dostiže visinu nezavisnog kritičkog rasudivanja na dugačkom životnom putu čiji su počeci u zaslepljenosti, mržnji, strasti, obmani? Pera Prokić, glavna ličnost dela, Pera bogalj, obraća sc izmišljenom ispovedniku Davidu, pričajući mu svoj život. Sedeći u kolicima, bez nogu koje je izgubio prilikom jednog bombardovanja, seća se najranijih svesnih doživljaja uoči aprilske katastrofe, svog rodnog mesta Fiđelovaca, roditelja Miloja i Tankosave. U njegovoj uznemirenoj svesti, koja se sva Ppretvorila u grčeviti napor prisećanja, oživljavaju slike rata, zbegova, očeve ratničke figure. Za1im dolazi mir i uživanje u pobedi. Miloje, snažan i hrabar, ali primitivan čovek želi da se odmori posle nekoliko godina surovih borbi, ı pošto mu njegova žena, koja nikako ne može da se privikne na velegradski život, nimalo ne smeta, on se koristi pravima i privilegijama pobednika. Komfor ga ošamućuje, dok mu se oblast seksa ukazuje kao novo bojno polje gde freba da dokaže svoju nadmoćnost. Uživajući u luksuzu, u lepim ženama čije je prisustvo neophodno da bi ukrasilo njegovu moć, Miloje postupno gubi moralne vrline i ideale, U njegovoj Sscnci raste obogaljeni sin, omladinski aktivista Pera bogalj, »Pcra Korčagin« kako ga nazivaju u prvim posleratnim godinama, Iako osakaćen, Pera učestvuje u svim skojevskim zanosima. Drugovi ga vide kao »malog dečaka sa revolverom o pasu, prvoborca u kolicima, u kožnom kaputu«. Indoktriniran, on strasno želi da svakoga prevaspita, izgradi, popravi, dotera prema svojoj idealnoj korčaginskoj predstavi o ljudskom biću sutrašnjice. Sreće svoju vršnjakinju Dragu čiji je otac ministar u cmigrantskoj vladi u Londonu, a brat Grolov saradnik. Draga je napustila svoj građanski krug i opredelila se za revoluciju, ali na svoj Žženski, sentimentalan način. Pera je oduševljen 1dejom da jednog buržoaskog otpadnika privede vrhovnoj revolucionarnoj istini. Dovodi Dragu u prostranu kuću svojih roditelja i upučuje je u tajne revolucionarnog učenja, ali se pri. tom zaljubljuje. Otac, vitalni skorojević, gleda na stvari bez romantizma. Za njega je Draga lepa devojka sa građanskim manirima, poreklom iz protivničkog tabora, ali i sa šarmom dopadiljivc, civilizovane, odnegovanc žene koji priprostog i grubog Miloja neobično uzbuluje. I dok je Pera uveren da.će proces preobražavanja jedne ograničene „građanke u svesnog klasnog borca biti uspešno završen, Draga postaje očeva ljubavnica. Sinovljevo razočaranje je strahovito. Već od ranije mačet u SVOJOJ nepokolebliivoj Veri, videći da su mnoge ideje za koje je bio gotov da da glavu i da je drugima skine, samo dogme i knjiške istine, Pera Prokić se sada, posle okrutnog otkrića, definitivno povlači ı kontemplativni mir. On prezire svoje roditelje mada im se, spolja gledano, i dalje pokorava, Pošto je Draga zatrudnela, Miloje je udaje za svog obogaljenog sina da bi sprečio skandai. Ali ovaj nezasiti mužjak, opijen uspesima, komforom, vlašću, dovodi u kuću move ljubavnice ı priređuje seksualne orgije sa svojim drugovima u kojima nevoljno učestvuje i Pera. Za Vrem= jedne orgije Tankosava, Milojeva žena, uvređena i očajna, veša sč,

Takav je skelet fabule Selenićevog romana. Naravno, glavna tema na koju smo u početku ukazali — put od kontormizma 1 indoktrinacijc do superiornog kritičkog stava — samo Se delimično može nazreti iz ovog Ssažetog prepri čavanja radnje. Dublji smisao dela nalazimo ·u podrobnim samoanalizama glavne ličnosti. Raščlanjujnći svoje postupke, svoje uspoInenč, posmatrajući okolinu, Pera bogalj pokušava da rasve(li položaj u kome se nalazi. Iz tih dugih, ponekad zamornih i namerno zapetljanih kazi vanja izrasta jedan koliko realistički toliko isto i simbolički lik. Dečak obogaljen od bombe u ratnom zbegu preobražava se U mitsku figu: ru uzdignutu iznad dobra i zla, ljubavi i m!žnje, koja nastoji da svoj fizički nedostatak preobrati u prednost. Pera bogalj izražava Čitavu jednu filozofiju obogaljenosti ı na JOJ, kao na glavnom misaonom toku romana, treba

se malo više zadržati.

|! U trenucima najjače duhovne uredsredSp.r sti, Pera, Bogalj shvata svoju DeSrečlL O zetnu povlasticu. Ljudi 5 nogama predstavijaj\

svet u pokretu, ustremljen prema nekom cilju, zahuktan, zaslepljen mnogobrojnim YVerovanjima. Nasuprot njima stoji Pera Prokić lišen svih iluzija, ubeđen za sva vremena da je svaka trka besmislena. Njegovo tragično saZznanje nije posledica fizičke inferiornosti, zaVisti bogalja prema zdravima. Ono je pogled na svet čoveka koji je rešio da napusti kolektivnu trku i da osmotri životna kretanja sa svog UZvišenog, izdvojenog i usamljenog stanovišta. »I kada bih imao noge, ispoveda se Pera bogalj, ja sam siguran da bih ih se odrekao SsVesno. Činjenica da nisam bio svestan svoje Žclje, mada sam je negde u podsvesti vrlo određeno osećao, da se oslobodim tih ekstremnih nogatih težnji ka napredovanju, ka savlađivanju vrhova i prepreka, ne dokazuju da sam noge izgubio. Ono što doskora nisam znao, znam sada sasvim pouzdano: nisam ja izgubio noge, već su ih nogati dobili zbog svojih giuposti. Izrasle su im kao što detetu izraste rep jer pije crnu kafu; kao što je žirali izrastao vrat jer je bila proždrljiva; kao što su Trojanu izrasle kozje uši jcr je prikrivao istinu. Kada čoveku izraste čir, zašto mu ne bi izrasle i noge?« Ovo izokretanje opštepoznatih ı prihvaćenih istina može da izgleda površnom oku kao morbidno; ali to ono ipak nije jer, govoreći o suprotnostima između nopgatih i bogalja, Pera Prokić ima u vidu sukob gledišta a ne neravnopravnost tela. On jednostavno ne želi više da učestvuje u istorijskoj jurjavi, rcla mrzi, proklinje, obožava. U njemu je utrntla volja za život. Život mu liči na neku veliku obmanu koju podražavaju nogati da bi svomi usplahiranom kretanju dali neki smisao. »Hez ljutnje sam shvatio, veruj mi, priznajc Pera SVOmI ispovedniku Davidu, da je kentaurska žŽivotna Štafeta večitog produženja Života mistcrija bez misterije, procesija gluposti u kojoj se voljom bez svesti trenutno odlaže konačni cilj koji je u svakom slučaju smrt.«

Odustajanje Pere bogalja od trke, napuštanje kolektivnih verovanja ima još jedan važan uzrok: zgađen je činjenicom da većina ljudi uopšte ne razmišlja o opravdanosti svojih postupaka. Ona prosto prihvata nametnuto Tešenje kao svoj stav; ona pristaje da služi bez ikakve samosvesti. Ta gomila ı čini, po Perinom mišljenju, istorijsku bujicu. Gledajući naj boliep očevog druga Blaeoja (io ic zaicdničko ime svih manje važnih lica u ovom romanu), kaže: »Mogu da se prave koliko god hoće, mogu umetnički da sc klizaju na svojim nogama, mogu u svilene čarape da ih oblače, ja ipak znam da noge smrde. Talk tu ne pomaže; on je u stanju da zavara Blagoja, ali ne i mene, koji sam bio najnogatiji među nogatima, taman dovoljno dugo da bih pronikao u suštinu nogatog smrada, Gnusni mali Blagoje to nikada neće doznati. Nikad. Strašno mi je dosadno da o tome više mislim. Više me ne zabavljaju njihove igre. Suviše dobro znam pravila. Do dosade pouzdano znam da Blagoje uvek pristaje. Uvek, na sve, samo da preživi do smrti.« Nogati su, dakle, komformisti, zaslepljeni, obmonuti. Pera bogalj neće da bude u njihovom društvu, On više voli mir i ćistotu usamljeno-

? • Moć ı Novica Petković:

KADA JEDAN ČOVEK koji se bavi kritikom literature ima samo dvadeset sedam godina a objavi takvu knjigu kao što je »Artikulacija pesme«, onda jc posigurno da pred sobom imamo zrelu, inteligentnu ličnost. Zaista, sve ono što je, kao vlastito književno iskustvo sabrao u svojoj prvoj knjizi izvanredno kvalifikuje Novicu Petkovića i njegovu književnu metođu, njegove interpretativne moći i analitičnost, tako da se fo mora odmah reći u povodu ove knjige-pojave. Dakle, ne samo da »Artikulacija pesme« predstavlja knjigu van serije, već u jednom sasvim određenom smislu znači otkriće jednog novog kritičara o kome će se, uveren sam, Još dosta čuti. Mnoge teze koje je Petković u ovoj knjizi samo naznačio, ili stidljivo nabacio, tek treba da se odbrane i razviju, tek treba da se dokažu i provere u velikom istorijskom kontekstu naše literature, ali valjda baš to, ta intemcionalnost jednog bistrog uma, daje ovom kritičaru ncsvakidašnji polet u vremenu.

Retke su knjige kritika koje tako nadmoćno sebe otvaraju i prema vremenu i prema literaturi. Navikli da čitamo »savršene«, »konaćne« Kkritičarske sisteme, koji navodno u granicama jedne knjige imaju čitavo kKmjiževno iskustvo i muđrost, — Petkovićevu knjigu primamo kao movost koja nikoga ne Ooponaša, kao smelost koja se istine ne ustručava,

KNJIŽEVNE NOVINE

»MEMOARI PERE, BOGALJA«, »Prosveta«, Beograd 1968.

sti i odbačenosti koje mu, međutim, omogućuju da otkrije istinu. Da li ova filozofija nogatosti zaista otkriva istinu o životu i istoriji Usvajanje budističke kontemplacije i . šopenha uerovskog prezira prema volji za Život, kao najmudrijeg filozofskog gledišta može da bude sporno na apstraktnom ideološkom planu. Isto tako se mogu staviti primedbe opšte Dpriro de na shvatanje glavnog junaka (koje daje ton romanu u celini) da je istorijsko kretanje iracionalno u suštini. Ali smemo li mi iščupati ideje iz jednog književnog dela i o njima raspravljati van umetničkog konteksta? Filozofija Pere bogalja izvire iz njugove konkretne ŽIVO[ne situacije i u sklopu te situacije treba je i posmatrati. Pesimizam Selenićevog junaka iz vire iz njegovog intimnog razočaranja i idejnop sloma i stoga on ne može biti doveden u Ppitanje u okviru dela. Pera Prokić, uzvišen iznad

{[

• ANS,

dobra i zla, iznad strasti i dogmi, predstavlja negativni vid Ničeovog nadčoveka, nadčoveka modernog. vremena, beketovskog heroja u čijoj sumnji i neverici prepoznajemo eho mnogih mesreća današnjeg sveta.

Nisu »Memoari Pere bogalja« bez svojih ncdostataka. Ima stranica teško čitljivih, nepo(rebno razvučenih, usporenih, pretrpanih, iznnudrovanih. Čitajući neke njegove delove, preterano intelektualističke i knjiške, zaželimo se iednog mirnijeg, sažetijeg i manje pretencioznog stila. Slobodan Selenić nije, čini se, još preboleo pomodno metaforjsanje. Evo dva primera: »Činilo mi se da nema pitanja koja zah: tevaju odgovore i da je dovoljno izaći iz Pprostorije ridajući, pa da svi zupčanici moje pozemećene vere poslušno legnu u Žžlebove celovitog smisla... Jasno je, sasvim je jasno zašto nerado dovodim ovaj događaj u moju mcmoaL!sku dvoranu osvetljenu velikim lusterima svesti. Ali, srećom, to nisu karaktcristična Obeležja dela. Slobodan Selenić je napisao jedan veoma zanimljiv, prodoran i angažovan rOman; angažovan u pravom i jedinom smislu te Teči: našoj savremenosti on Je prišao otvoreno i kritički. Ta kritička tendencija mogla je Imožda da bude još dublja i opštija, ali i ovakva kakva je, ona razotkriva mnoga naličia i stoga zaslužuje da se delo u kome je ovaploćeno toplo preporuči čitaocima.

Pavle Zorić

Lirsko prisustvo u životu

Dimitrije Nikolajević: »ZEMLJE, POŽARI«, »Bagdala«, Kruševac 1968.

NIŠTA mi se, u ovom trenutku, ne čini toliko besmislenim, toliko licemernim, toliko ncodlučnim kao kritičarsko poveravanje svemogućeni »sudu vremena«, kao prepuštanje nekakvom »istorijskom filteru«, kao uzmicanie pred delima pisaca koji, iz ovih ili onih razloga, a najmanje svojom krivicom, nisu u takozvanom špicu literarnih događaja. A takvih pisaca mema malo. O njima gotovo niko od kritičara, zaokupljenih postojećim, »osvedočenim« vrednostima, ne vodi brigu, njihove transformacije, ma kako i ma koliko značajne bile, ne narušavaju olimpijski mir sudaca koji samo, kad je o izabranima reč, zamaču pero u mastilo. Jer, ozakonjeno je gotovo pravilo, bolje je izricati ocene o piscima koji su DrVOm SVOjom Knjigom izborili nekakvo svoje mesto u savremenoj literaturi i zbog nekogz svog, možda i autentičnog kvaliteta, u toj literaturi postali pojava, uprkos evidentnoj činjenici da sc kod njihove druge knjipe uočavala silazna linija, a kod treće gotovo katastrofalan pad — nego pratiti uspon, i, isto tako, evidentan progreš kod pisaca kojima to sa DrVOm kniigom nije pošlo od ruke. Ništa opasnije za kritičara no bavljenje prosečnim piscima! Knjiga Dimitrija Nikolajevića »Zemlie požari« jedna ic od takvih koje mogu da budu kritičarski ispit savesti, jedna od onih koje bi morale — neka to zazvuči i apodiktički — da podstaknu SsOPstveno preispitivanje kod onih koji knjigama sude.

Ima li nešto tako specifično, nešto u tolikoj meri izrazito, ili, možda, čak i revolucionamo što nas, baš u frenutku pojavljivanja ove Nikolajevićevc Kknjipge podstiče ma takva razmišljanja? Najzanimliivije jc Što u knjizi »Zemlje, požari« ništa od svega toga nema! Ako zbirke pesama ocenjujemo samo po čpohalnim rezultatima — ova zbirka ne bi zasluživala takav uvod. Ako u njima tražimo samo dubokomislene sinteze, »povijesmi trenutak“, angažovanje problemima današnjice -— još mianje, Imamo li na umu samo antologijskc vrednosti naraštaia kojem Nikolajević pripada najmanje. Spustimo li se, međutim, na zemlju, koraknemo li među knjige kojc bi „mogle uči u najekskluzivniji izbor onoga što je u OVOm trenutku publikovano ı! redovima niegovih ispisnika, uverićemo se da vazloga Ima Sasvim \ dovolino za takve generalne sudovc. Ili, u najmanju ruku, da ima dovoljno razloga za SkYetanie pažnje upravo na Nikolaicvićeve najnovije pesme. · :

Ono čime ove pesme skreću izuzetnu bpaniu jeste njihova opsla lirska atmosiera, 1lcdan tonus koji ni iednog trenutka ne gubi od intenziteta, pesnički i ljudski stav koji iz njih proizlazi i siguran, prirodan, ZreO ı 171470; ianm pesnički iezik. Savršena uraynotcženobl,

Nastavak na 4. stratni

Bogdan A. Popović

granice kritike

najzad kao promišljenost koja u svojim konceptualnim riznicama krije jedan topli ljudski govor O književnosti. I upravo u toj otvorenosti i spremnosti da se o svemu književnom DPDOnovo promisli, i to sa one zaumne strane jezika, leži sva draž prve Petkovićeve knjige.

Književnokritička i esejistička sondiramja koja je Petković preduzeo u cilju da se na neka pitanja nacionalnog pesništva odgovori, precizno i autoritativno, imala su za Osnovu jednu zajedničku premisu: da je poetska struktura utemeljena u jezičkoj, i da se upravo zbog toga na neka osnovna pitanja nacionalnog pesništva ne mogu dati odgovori ako se ne oseća bilo nacionalnog jezika. Poklanjanje pažnje jezičkom mediju imalo je, dakle, svoju opravdanost i to je po mom mišljenju bilo neophodmo, s obzirom na Petkovićev književni studij i senzibilnost. Sasvim na liniji pojedinih Vinaverovih jezičkih hipoteza, koje su tako briljantno otkrile i deskribirale odnos čovek-iezik-čČovekov doživljaj sveta, Petkovićeve analize su imale i još nešto što je možda najbitnije: imale su dimenziju istoričnosti. Bez ove dimenzije svaki razgovor o poetskom biću, kao rezultatu poetskog akta bio bi deplasiran a analiza pojedinih jezičkih sklopova, čak i kada su značili prelomni trenutak u jednoj književnosti, i kulturi, bio bi specijalistički, iedno lingvističko sondiranje koje nas ne uzbuđu;je.

Petković veoma dobro zna da svodenje CcClokupnog poetskog iskustva na jezičku strukturu dela, neizbežno jedmu književnu analizu pretvara u »gramatiziranje« poezije, i Zalo po svaku cenu nastoji da izbegne da poeziju svede na ono što je ona samo u jednom sloju, to jest na samerljivo-formalnu stranu poeZljć. Estetsku, dakle osnovnu vrednost književnog dela, Petković je tražio i našao u vrednosti književne strukture. Vraćamje pak strukturi po Petkoviću je u izvesnom smislu” vraćanje primarnoj, estetskoj dimenziji književnog dela. Međutim šta biva sa jednom književnom analizom, odnosno metodom kad se jezičko i poetsko iskustvo poistovećuje, to jest kad se značenje poezije poklapa sa značenjem jeZićke strukture? To je bez sumnje najvece iskušenje Petkovićeve kritikc, iskušenje koje mijč uspeo u potpunosti da prevlada. Do kraja je naime ostalo sporno kako jedno poetsko znaćenje, odnosno značenje DpoeZIIĆ može da seč svede na puki jezički sklad? .

Jedno je sigurno: napor Petkovićev da sc ovaj spor reši zaslužuje pažnju, možda veću nego što to jedna prilika pruža. Spuštajući sc do samih jezičkih osnova pojedinih pesničkih

»ARTIKULACIJA PESME.«, »Svjetlost«, Sarajevo 1968.

dela Petković je nastojao da nasluti osnovne pretpostavke poetske strukture, i da potom te pretpostavke artikuliše. 1 tu je nastao jedam primamljivi krug pojmova. Ono što se u jede mom delu podrazumeva kao jezička struktura, budući da predstavlja zasnivanje čovekovog reda, smislenog sveta, poprima značenje poetske strukture, koja opet sa svoje strane jedino ima smisla ako artikuliše svet. Šta je onda u svemu tome jezik a šta poezija? Petkovićev odgovor je nedvosmislen i treba ga u celini navesti: »Jezik je, tako reći, čovekova smislena artikulacija sveta i svog položaja u njemu“. Jezik je dakle jedan entitet mnogo širi od svega onog što se kao spoznajno-logički medij podrazumeva.

Traganje za jezičkim osnovama pojedinih srpskih pesnika (Nastasijevića, Pope, Miljkovi« ća, na primer) nije razume sc postao jedini cilj Petkovićeve kritičarske aktivnosti. Štaviše, nekoliko briljantnih Kknjiževno-teorijskih po• stavki o srpskom i hrvatskom pesništvu, Petković je dao na jednoi drugčijoi linii: mna liniji istraživanja onih dubljih i širih stvaralačkih šansi koje nosi kul. turno-književna i uopšte istorij· ska epoha. Polazeći od Vinaverove pret postavke da jezičke promene znače veliku šansu književnosti i kulture, Petković ic svoju književnu analizu stalno dovodio u vezu 5 tim i to tako da se jedan konkreuni poetski svet jedino može prepoznati u vremenu ako uspostavi korespondenciju sa stvaralačkim mogućnostima jezika i naroda. To ic granica Pctkovićeve kritike. Niena moć ie, pak, u iednoi zaista nesvakidašnjoj diskurzivnoj inteligenciji, koja je podjednako uspešna bilo da su u pitanju mitski koreni poezije ili neki njeni drugi (na primer jezički) slojevi. Konačno zašto ne reći i to: kada pred sobom imatc knjigu jednog mladog kritičara, i to knjigu koja, kao celina demonstrira kritiku novog smera i no· ve senzibilosti, onda je nemoguće ne radovati se. Takvi pokloni jednoj kulturi retki su i korisni čak i onda kada sve nisu dokazali i potvrdili. »Artikulacija pesme« je bez sumnje jedna od najboljih knjiga kritike koje su sc u poslednje vreme pojavile, a pojedine inte!pretacije u njoj (»Varijacije Vinaverovih tema, »Poetska misao Momčila Nastasiievića« i dr.) svakako spađaju među najlepše, koje mi imamo na te teme!

Miodrag Jurišević