Књижевне новине
ПОЛ ВАЛЕРИ. Лешо - Егапзјаџ Мјеје — Сп епа
Лето, хриди зрачна, и ти, трмко јед (О море! Бачено у хиљаду Кана (УНЕ
На бокоре пути свеже попут ведра, „До усне где плавет гргољи и хлапи;
И ти, кућо пламна, Просторе, Просторе Мирни, где без птица стабло згара сада, Где вечно умире и збира се горе Шум мора, корака и водених стада,
Бачве када, крузи чија сен је пала На залив што гризе и до сунца стреми, Чиста гнезда, бране трава, сенке вала, Уљуљкајте дете пало у сан немш
„Небом залуд грми блесак материје, ' Да ли пали мора, да ли троши брда, Да ли по животу буру светла лије,
| „А срцима њиште сва демонска крда,
_ Ти, на нежном песку којим талас цвета, "Где му моћи кроз плач све алеме губе, Ти уснувши чамом свих лепота света,
"Не чујући вечних састојака трубе, _ Ти над собом сли се, стежући врат мали, Душо сва за љубав своје ситне ноћи, Јер ти чисти тутњи, та звезда што пали Труб сјај догађаја што ко шум ће проћи,
_ Чине да груд љубиш свога бића смртна, _ Да гладиш то пути као зверка млада И ведрине горке и презир и жртва „Да благ понос узмеш и љубиш до јада
· Кћери сва божанска коју Море звезда Пеном под сунчевим зрцалима с дна, "За свеопште игре жудиш смрт свог гнезда, Сав сенка и љубав, свој оток од сна,
Док људски тренутак поразивши с неба, Звер жудна времена, будућност док свети, Жртвовалац Сунце ваља и колеба
Дан за даном поврх олтара плавети...
· Ал стопала (једно одвија се свеже Од рујнијег), плећа, прса тврда свуда. Рука која с лицем пенастим се веже Сјају напуштени око мрачног суда Где капљу шумови пуни палих риба Кроз решетке мора и крлетке влати
Млиновима морским и рујем колиба · Јутарњих... Сва кожа влакна зрака злати,
Превео Коља Мићевић
МОЈ ВАЛЕРИ (1)
АЛБУМА СТАРИХ
стихова |||
КОЉА МИБЕВИЋ
ВАЛЕРИЈЕВО ПОРЕКЛО. У низу значајних чи"њеница које условљавају и одр.Бују једну пес„ Вичку појаву, улога завичаја чини ми се пресуд_ жа. Јер, од свих љубави та љубав за „тле“ једина. · је, можда, која никад не пролази, која има
ту срећну способност прилагођавања сваком „СТИЛУ, сваком покрету. Кажем покрету, јер "сматрам да та љубав превазилази оквире са__ ме уметности, и постаје присутна у основним _ доступцима људи најразличитијих делатности. Понекад се тај значај намеће свесно, по| некад несвеспо. Читавим низом изјава, и сво_јим властитим делом, Валери је себе сврстао У ја прзу групу. Та свест о „завичајности" олре_Ђена је, у Валеријевом случају, његовом лич-
ношћу, али, ако пођемо даље, видећсмо да „ је природа те личности условљена управо пес__виковим завичајем! Наравно, нећу рећи да _ се ради о било каквом кругу, јер то би зна. чило обесмислити и Валеријеву личност и Валеријево дело. Злиста, кад сам први пут “чуо за име Пола Валерија, нисам могао ни " „претпоставити да ће то овако изгледати. Пре-
ма неким усменим обавештењима учинило "ми се да је Валери био један веома углађен " господин, затворен у своме париском кгбинечету, из којег је вероватно понекад излазио, сљаљћи нисам био убеђен да је често у своме | животу видео сунце, или месец. Личио ми је, " хоћу да кажем, на полубога, ако не баш на самог бога, који, нема ни младости, ни зави-
10
који су доступни нашем обичном
чаја, бар не такву младост и такав завичај с сазнању, Али, сада, после читања Валеријевих песама, и успомена, а избегавајући, при том, што сам више могао, било какву литературу, моја представа је знатно измењена. Кад кажем Пол Валери, ја видим сунчану плажу на Сре доземном мору, и на тој плажи једног снажног пливача, управо изишлог из воде, и понекад сасвим нагог; тај пливач воли да се препушта сунцу у које се, за својих херојских дана, како је записао, загледао — и умало ни. је ослепео! Међутим, то сунце, чије присуство са страхопоштовањем признаје, представ. ља, за њега, врховни феномен, пресудан за рађање наших идеја, уносећи у њих идеју поретка. Додао бих: грчког поретка. Јер, што више посматрам Валерија на обали у родном Сету, док сунце над његовом главом сија, чи. ни ми се да те две тачке, сунце и глава, пред. стављају само два врха једног савршеног троугла чији трећи врх чини — Грчка. Она стара, Грчка, да ли је потребно да кажем, Грчка складних симетрија и стабилних грађевина, На тај начин, иако је потомак француске и италијанске (по мајци) крви, мислим да нећу погрешити ако закључим да је песнихов дух био испуњен осећањем припадности идејама једноставности и чврстине које су украсиле његово дело. Због тога верујем да је родна обала у Сету она истинска тачка одакле треба поћи према овом песнику који је сам за себе оставио записано: Рођен сам месту где бих и сам желео да будем рођен, И: У води моје тело постаје директни инструмент духа,
ЗАШТО ТИШИНА>2 Често сам, за време пето. годишњег превођења Валеријевих песама и поема, размишљао зашто је песник, у једном тренутку свога живота, напустио поезију на дуто време од двадесет година. Мако је, са ове удаљености, веома тешко чинити било какве претпоставке, дошао сам до осећања да решење те загонетке почива управо, или својим највећим делом, у горе-поменутој све-
> =
| ПОЛ ВАЛЕРИ: ЦРТЕЖ (ДЕТАЉ)
сти о завичају. Знамо да почеци Валеријевог мнтересовања за поезију, и друге уметности, падају у време прве младости проведене на мору, и у Монпелијеу, не тако далеко од мора, Као и сви његови вршњаци, и Валери је почео да бесомучно ниже стихове, пргдано проучавајући речник рима који му је набавио његов, осам година старијн, брат. Жил, Поезија, спојена са сликарством и архитектуром, постаје његов духовни завичај, далеко примамљивији од физичког завичаја, од Сгта, те ситне луке на Средоземљу, које се, у младости, вероватно и стидео. Јер, сасвим природно, свест о завичају, било физичком било духовном, није ни постојала. Међутим, одлазак у Монпелије на студиј права, у Монпелије где је већ почео да осећа губитак морских радости, пливања и сунчања, али где је још увек очајавао што живи „у провинцији", и, најзад, прелазак у Париз — све је то учинило да Валери снажно осети како је препукла златна нит с родним крајем, и то сазнање га је вероватно испунило болом. Ако се овоме ДАода и податак да је Валери у то време претрпео озбиљну (љубавну) кризу, коју на једном меслу сам помиње, ако знамо да су то биле године када је осетио да је младост, пр. ви део његовог живота, неповратно прошла, онда схватамо зашто Валери није имао снаге не да настави са стиховима, већ ни да напише једну опроштајну песму! Погледамо ли Валеријеву биографију, видећемо да је тих година, 1893,45 сваки час, кад год је могао, путовао из Париза, нг'чешће у Монпелије, затим два пута у Итал ју, једном у Енглеску; јер, било је тешко привикнути се на хладну и спромашну париску собицу у улици Гај-Лисак. Видите, никакав кабинет, ни: какав бог, или полубог! Тако је дошло до значајног преокрета. Док је телом био при. сутан у завичајном Сету, Валери је ос=ћао само постојање духовног припа'ања стиховима и звуковима: када је тело осетило губи. так земље, воде и сунша, лух се, прек» ноћи, повукао у себе, постајући сумњичав. Тела се родила свест о завичајвости, а стихови су по-
стали обмана. У таквим данима се Валери одрекао поезије.
НАСТАНАК АЛБУМА. Велики број пријатељстава која је током свога живота склопио и веома честито одржавао, најлепше потврђуЈу Валеријеву изјаву да је пријатељство за њега било велика страст. Од значајних, ту је свакако пријатељство с Пјером Луисом, урелником часописа „Шкољка" који му је, да тако кажем, измамио мноштво младалачких стихова и коме ће се Валери, касније, кад дође време, одужити посветом поеме „Питија", Нема сумње да је Валери, отпочињући писање стихова, веома озбиљно, па чак и амбидиозно схватио своје опредељење, Још док је био у Монпелије, страсно је пратио догађаје с париске књижевне позорнице, жалећи што је тако далеко и што сам не може да лично учествује у тим догађајима. Иако се обавештава о најновијим збивањима искључиво преко часописа које некако успева да прибави, Валери са посебним симпатијама издваја име Стефана Малармеа, који ће му већ тад постати узор-песник. О Малармеу се, прво, обавестио из Хуисмансовог дела „Насупрот", а убрзо је, у једном зборнику, пронашао и две Малармеове песме („Прозори" и „Морски поветарац“) које је одмах, иако је слабо памтио стихове, научио напамет, У то вр'мг, 1891, године, Валери скупља довољно одважности и пише Стефану Малармеу, шаљући му успут и тек насталу поему „Нарцис говори". У том писму, значајном за раног Валерија, млади песник објашњава да је поезија за њега „тајанствени одјек ствари, стваран и поуздан као и математички извештај". Поезија је, даље, „објашњење лепог света садржано у необичној музици". Маларме је одговорио саветујући му да сачува „ретки тон" којим је написана поема „Нарцис говори". Касније, посредством Пјера Луиса, Валери је и лично упознао Стефана Малармеа, а то је свакако било најзначајније од свих пријатељстава Валеријевих. Период између 1887. до 1892, го. дине, испуњен је исписивањем мноштва песама од којих су многе од њих бестрага нестале, јер њихов творац није показивао неку посебну милост према њима. Међутим, што је један известан, скоро незнатан, број тих стихова ипак сачуван и скупљен у посебну збирку, треба такође захвалити једном пријтељству, које је трајало више од пола века, пријатељству с Андреом Жидом. Жида је Валери упознао у Монпелијеу, где су одлазили У Ботаничку башту, причајући о _ „бесмртним стварима“, а Валери је, као успомену на те шетње, саставио сопет „Пријатељски гај". Док је истицала двадесета година Валеријеве одвојености од поезије, Жид је, заједно с издавачем Галимаром, покушао да наговори Вадерија да у једну малу збирку скупи своје давне стихове, Сличан предлог, који му је још 1895 упутио издавач Бели, Валери је с лакоћом одбио. Али, овде се радило о великом пријатељу, о Андреу Жиду (а можда и о још нечему другом!), те је Валери после извесног оклевања ипак прихватио ту незахвал. ну улогу трагача по давно заборављеним успоменама. Не осећајући посебну нежност према песмама које су за њега значиле потпуну прошлост, за њега који је дубоко у себи „гиљотинирао" поезију, осећајући вањски отпор према опоме што је долазило изнутра, Валери је направио строги избор од двадесет песама. Као што се види, није постојао проблем броја песама, јер је очигледно да је Валери желео да сваку годину тишине замени једном песмом. Проблем се састојао у томе, да се из приличног броја песама које су остале сачуване по разним часописима и антоаогијама. извуче двадесет каквих-таквих, које би могле да се потпишу именом једног већ сасвим озбиљног господина. Валери је отпо» чео с песмом „Преља", написаном у терцинама, чији му је први стих, како је писао ЖиАу, некада давно дошао у сну. Наставио је с неколико сонета, „Јелена", „Орфеј", „Рође-
ње Венере", „Чаролија“, „Иста чаролија", парнасовско-симболистичке инспирације, У средишту је већ поменута поема „Нарцис
говори“, затим два сонета у духу Малармеа, и, најзад, четири згиста занимљиве песме, вешто дуже од осталих: „Лето“, посвећена Виеле-Грифену, „Обиље предвечерја", посвећена Полу Клоделу, „Ана" и „Семирамидин пој". Наравно, спремајући их поново за штампу, Валери је скоро на свим песмама извршио неопходну операцију дотеривања, што је обављао на њему својствен и заиста непогрешив начин. Тако је настао „Албум старих стихова“, и верујем да Валери није био нарочито поносан на њега. Међутим, стварање и постојање овог „Албума“ има најмање двоструко значење. Прво, стварање „Албума" служи као одговор на смело питање: да ли је Валери имао, бар потајну, намеру да се врати под крила поезије2 „Албум" је недвосмислено показао да оно, пре двадесет година побеђено, ПЕСНИЧКО ЈА, није било у потпуности искорењено, и да је чекало свој час како ће га искористити било је само питање одређених прилика, мање или више срећног случаја коме ће Валери касније, у својој по. етици, лати значајно место у процесу стварања, нарочито у његовом припремном дблу, Друго, што се тиче постојања „Албума ста» рих стихова“ у Валеријевом делу, његов ми значај изгледа пре свега историјски, подразумевајући под тим Валеријев песнички развој, а не целокупну књижевну, песничку традицију. Јер, чињеница је да „Албум" садржи песме које, и поред ретког тона којим су написане, не превазилазе оквире – поезије каква се писала у време Валеријеве 'двалесете године. Међутим, „Албум старих стихова" најдељује песника пред којим се пружа могућност повратка и напредовања. Ова тврд. „ња се најбоље огледа у откривању веома јасне сличности по тематици између „Албума" и Валеријеве збирке песама насталих после двадесетогодишње тишине. На тој релацији можемо устаповити неке основне теме, које су у ствари једиче везе захваљујући којима прелазимо преко понора двалесетоголитње тишине и у чудесни круг затварамо сва песникова искуства. Извршимо ли та тематска поређења, што је занимљиво и потребно, ви дећемо да је Валери, двалесет година касније, остао на истим позитијама на којима је био кад је. једне буоне ноћи, раскрст"о са поезијом Схватилм бисмо, наиме, да се оквир његовог песничког света скоро уопште није изменио, проширио. Али, с лругте стране, унутрашњост је, захваљујући животном ис куству, сазрела Ао натслаћег сока. У том порећењу. рилело ба се ла АвзАссетого Упттња Бутња није била само Ћутња, већ пре неко
демонско вежбање и чекање,
ПА ба
УВЕК ме мното мучио проблем: а то је у судским салама светлосл овако једнако сива и суморна. БЕН пут ми се чинило да је од милиционерских униформи. Но милиционера данас овде нема. Не ради се ни о каквом убиству нити о великој пљачки — обична, тако рећи бизарна ствар: развод брака. Дели се Кер тело, оно о чему је још пророк атеја говорио; и оставиће човек оца свога и матер, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело.
Судија полако и замишљено прелистава списе, чује се слабо шуштање хартије које се лепи за ову светлост.
— Можете ла некако да се по-
мирите2 Јер и Матеја је рекао: што је бот саставио човек да не раставља.
— Не може! — каже жена, тужиља. Тридесетих је година, мала и вит ка, нарочито јој је лепа бујна тамна коса, не црна него у. меким бакарастим преливима. У њу урезано фино, као алабастер бело лице. Па ипак... нешто у њему се уоштрило, ушиљило. Јад неки, голем.
А светлост биће да је од прозора. Они су на судовима увек дупли и узани, и никад не гледају у сунце — не знам зашто. Нити се отварају, зими јер нема огрева а лети да бука са улице не ремети ове велике и свечане чинове правде.
— Вама је ово други брак>2 = Да... у ствари због њега сам
и оставила првот мужа.
Не, него од пода. Никада на судском поду нисам видео гепих. Мисдим ни да неко пере тај под. Једино се маже све новијим слојевима тамнога црнога уља, па се по њему још одозго нахвата прашина. Не треба претеривати: мете се редовно, сваке недеље.
— Добро, — вели судија и забаци главу на наслон столице. — Реците суду: зашто тужите овога човека2
У овом суду све судије су старе, А лица им, нарочито у ово доба дана, на крају радног времена, постану као какав невешти дечји цртеж: збркан и сив, од избледелих боја и стаклића без сјаја, па још прекривен мрежицама сувих брстиница што су на њега без реда набацане,
= Па... написано је у тужби,
— Нејасно је, не могу да разумем,
Женица погледа мене, а ја гледам кроз прозор у сиви јесењи дан и још мислим о оној светлосги. мора да је од њега, од чега би друго,
— Тукао ме је друже судијо! Ту= као ме је... описати се не може. Ја седнем за ручак а он... и сам тањир крв залије.
Он — ћути. Побијен у своме уто лу дворане као четвртасто отесан, сјајан дирек од буковине. Гледа је и он. И ако се ишта у тим очима ЧИта то није љутња, није ни презир, ни досада, а нити порицање. Некаква чудна, светлуцава радозналост му се чита у очима. Све што је било у овој жени узео је потпуно и одавно, Али ово код ње као да је нешто ново, па га зато и занима, гогово помало и чуди,
— И гада сте подигли тужбуг
= Нисам, — вели она. Управо то као да су рекле њене руке, беле и мале, нигде мира не могу да нађу, депршају око ње бешумно као лептирови. — Пааа2 Шта је још, жено2
— Тукао ми је дете, синчића из првога брака. Сада да га доведем видели бисте му ожиљке од рана. Свукб о грла... А он је, јадан, гако је пе у болничким собама
ела, леденија ] чистија и беља. | ан
— Значи, зато сте га тужили»
— Нисам. Нисам ни тада. И то сам ми опростила.
= Па добро... за = ште жилиу МР
— фекао ми је... казао је да,.. Аа Аичим на пуњену птицу! .
око се У сали гласно насмеја.
И ја сам је погледао за гренутак: из њене тамно бакарасте косе испаАо је нешго оштро и склизнуло низ лице, ушиљено, као у кокошке.
судИјино Аипе се намах проваАН: из онога сплета збрчканих борица и цртица наједном се указаше његове големе очи Из њих је она светАосл бујицом извирала...
Миливоје Перовић