Књижевне новине

ОЉА ИВАЊИЦКИ: АЛОЈЗ ГРАДНИК

у тогес! језеп!

1: суета 51 те 1тртетепи у роа.

Хотеб таај ргјет зопса Лаго уто

т шпе пџеко, козе текосто

т терше Маа т раа дебеути уоа.

а уегта мбЦце те тп те обтаса з1едпј дап зет Те%ја ти тртаса т уефет Бој тип Бој је питеп, ПИ.

пре тепије те Фет ат,

2Хдај ет: у зокбуе 5е зртепимја Кт!. А 1е гтефта тоја је %е гтаа,

пе 1се те Зе рпса 1п сеђеја,

рта тоја Зеге тамо таг.

О Вог, Ко радет пај одрадет гел,

пај те туој ат. ртеа Згегуђо пе зпате, пај пе Ђот. рпи т стрек т Ко зчате то Ига озибемера рере!.

Се ројае пито радеп гтотак,

пај 12 пјероуе роде ћтте Фата;

ро тепт! зедејо 1п пај те тат

тт пај ти ђот туез 5осеп т чадак.

О; зај 1е Каог је Тасеп т ибог, орорћ-утбу тедепе роде сет

ап зато оп у розуесет; језепа

5 Теђој по 2 папи поу хакЏист Ктов.

ГРАДНИКОВА ПЕСМА „У ЗРЕЛУ ЈЕСЕН“

ГРАДНИКОВА ПЕСМА „У зрелу јесен" била је у књизи први објављена 1932. године, у збирци СВЕТЛЕ САМОБЕ, песничком зборнику који је изишао поводом ауторове педесетогодишњице. Овај нам податак врло од ређено указује на позицију коју ћемо наћи у поменутој песми: прошлост и садашњост нам се приказују у светлости обрачуна на важној животној раскрсници, Ако се при том подсетимо да је Градник сразмерно касно ушао у литературу и да је доживео високу старост, сагледаћемо ову песму управо некако на средини његовог живота и рада. Ови спољашњи подаци служе наравно само као спољашњи оквир и помињем их зато да бих показао како се срећно поклапају са чињеницом да је „У зрелу јесен" једна од исповедно нај јих и естетски најчистијих Градникових песама.

Одлучимо ди се за нешто слободнију интерпретацију моћи ћемо да констатујемо да је песма испевана у облику молитве, у облику говора упућеног Богу; оставимо ли по стра ни Градникове личне и философске и релитиозне дилеме мораћемо пре свега утврдити да је облик ове песме (и неких других из овог раздобља) Градник преузео вероватно из неоромантичарске традиције. Кетеов циклус „Мој бог" и Рилкеова збирка „Раз зфипЧепђисћ" били су на том подручју карактеристични узори. Но већ при нешто детаљнијем разматрању текста открићемо суштинску разАику између Градниковог става и става поменутих песника. Кете је детиње срдачан и, као изгубљени син, у Богу тражи пре свега Оца, Рилке је виртуозни трагалац и стваралац Бога, а Градник са својим Богом разговара као сељак који се захваљује за добру Аетину и моли благослов и за убудуће. Овај патријархални елеменат даје Градниковој поезији својеврсну племенитост а изражава и његову оригиналност.

Но овај „сељачки" елеменат представља само једну од компонената целе песме. Градник се наиме, супротно сељачкој „трезвености", наочиглед радује лепотама (божијег) света. Његове слике сунца, месеца, росе, матле, кише, земље и ветра и нехотице нас подсете на Химну сунцу Фрање Асишкога, којем је Градник раније већ посветио две песме. Ова пантеистичка повезаност са природом представља једну од основних Градникових карактеристика и са њом се срећемо у многим песмама, па ипак је управо у овој доживела своју најсрећнију реализацију.

Рекли смо већ да се у песми „У зрелу јесен", осим у прошлост, поглед упире и у будућност, У складу С Тим, први део песме написан је као тврдња, а други као молба. Сетимо се у овом контексту Хелдерлинове песле „Половина живота" (НаНе дез Те Ђег.љ), у којој се он „обрачунава" са живо-

АЛОЈЗ ГРАДНИК |

У ЗРЕЛУ ЈЕСЕН

Ол цвијета си ме довео до плода Зорим и златно вино сунца. пијем;

и млијеко луне и росу што лије; и магле хлад и струју кишних вода»

Огријева земље мирисни ме дах, ћух вјетра ме и окреће и зкба

но сваког дана све ме техе тиба, а вјетар је све више миран, плах«

У сок се сада крв мијења

мениа

Средина, језгра. моја зећ је зрела, не тражи ме ни птица нити пчела, а моја кора њежно се румени,

Дај, Боже, да у доба. паднем зрело,

немој

се прије жетве дићи на. ме;

не дај да будем трпак' попут сламе или пепела лишћа што је свело.

Прође ли мимо биједник ил сироче, нек дланови му у жељи без мјере посегну за мном, нека ме убере

и да. му будем сочан, пун 'солаткоће«

О, само тко је убог наш је друг плодова Твојих медних зналац прави и само он ћеу јесењој слави

6 Тобом и с нама нов закључит круге

Превео Дубравко Иванчан

АЕ8 РОЕТСА

том. из оујне садашњости, песник се са страхом и језом загледа у будућност у којој види само хладноћу и тегобе старости. Колико је другачији Градников обрачун! Старење и старост му значе природно сазревање, које би требало да допринесе томе да човек постане зрео плод за гладна уста сиромахова. Песма му значи утеху и олакшање, слично као Прешерну који је у сонету „Матији Чопу записао да му је „песма мила" утеха при растанку са пријатељем и „лек љубавне старе ране“. Насупрот Прешерну, Градник је сав усредсређен на спољашњи свет. Давање самога себе другима врло је присутно у многим његовим песмама; у песми „Бунар“ он каже: „о та сласт ко млеко, мати, само дати, дати, дати..." Није реч, дакле, о некаквој социјалној функцији уметности, о некаквом алтруизму, већ о исконском поклањању себе, какво у овом примеру симболизује пре свега мајка. Да ли је ово, како неки мисле, одјек „женског дела" Градникове природе» Познато је да је већина његових најлепших љубавних песама стављена у уста жене и да је у већини присутан управо овај елеменат несебичног предавања. Да би испунио своју

ију, плод кога ће уживати „гладни сиромах" мораће да нестане, исто као што нестане семе у земљи да би израсла нова билљка, нови живот. Ова нас мисао изненада ставља у сам центар Градниковог опуса: у тајанствено преплитање живота и смрти, Ероса и Танатоса.

Из свега реченог произлази да песма, „У зрелу јесен" извире из најдубљих _ слојева Градникове личности. Прочитавајући је Ае нас, две године после песникове смрти и то тово четири деценије после њеног настанка, срећни смо при помисли да је песникова жеља изражена у првом стиху другог дела песме „У зрелу јесен" била испуњена:

О Боже, кад отпаднем, дај да паднем зрео.

Кајетан Кович

ЉУДСКА ЗРЕЛОСТ

ЦЕО ЈЕДАН циклус песама у збирци „Светле самоће" (5уеНе затоте, Љ. 1932) носи наслов У оте језет. Збирка је истина сачињена делимично од изабраних песама из претходне три књиге, али је песма која је пред нама, као и већина из истоименог циклуса, написана управо за ову збирку. „Светле самоће" су се појавиле са жељом да се обележи песников јубилеј — педесет година живота. Сећајући се тих дана двадесетак година доцније Градник је рекао: „На пут су ми ступиле „вечерње сенке" и воља за борбу се повукла пред резигнацијом".

Ових неколико напомена упућују нас да иза наслова „У зрелој јесени" не тражимо опис јесењег пејзажа у природи, већ песников доживљај јесени свога живота. Но упркос свој симболичности значења речи је сен, у песми чешће срећемо знаке који инсинуирају јесен природе, но оне који наговештавају сутон живота. Из првог круга ту су: плод, златно вино, магле, кише, ветар, сок, кора, румени, зрело, жетве, слама, лишће свело; из Друтог само: паднем, пепео, рани (ова последња је у преводу морала да изостане). Издвојени и посматрани као уобичајени симболи, који стварањем слике јесени у природи треба да створе слику јесени човековог живота, споменути изрази ће нас довести до закључка да је и Градникова јесен живота окарактерисана као сетна, тужна, болна, резигнативна. На такво доживљавање поезије читавог циклуса који носи назив „У зрелу јесен" упућује уосталом и малочас цитирана песникова изјава.

Пажљиво прочитавање песме која је пред нама откриће нам, међутим, сасвим другачију слику односа песника и природе но што је овде сугерисана. Градникова јесен је дадеко изнад уобичајеног сетног и песимистичког тона, изнад туге због пролазности, смрти, труљења, нестајања живих бића. Градникова песма о сутону живота укључује и суморне тонове, али их превазилази. Ч управо процес тог превазилажења може пратити у нашој песми. Умор од живота, тежња за смирењем, хармонијом коју може само зрели живот да донесе, „вечерње сенке на песниковом путу, подједнако су присутне као и онај вечни људски, и посебно песнички немир, она страст трагања за спознањем, не зато да би се уживало у сазнатом, већ да би се пронађено сазнање другом, „гладном , предало. Песма је подељена на два дела те тако и формално подвлачи ову идејну двојност. Док је прва песма констатација и спознање, друга је молитва, молба и жеља; док је у првој човек, који је резултат, остварење, објекат пеке више оиле, заправо господар свемира („но сваког дана све ме теже гиба, / а вјетар је све више миран, плах ), дотле је “ другој тај исти човек, иако зависан Од даха Господњег и воље његове, заправо њему, Господу Богу, свемоћном субјекту раван (и

само он ће у јесењој слави / с тобом и с нама нов закључит круг“). Само на изглед, човек је застрашен вољом божијом, али је заправо свестан своје привилегије, свог падања кругу 0, који сем Бога хвата и вечно немирног, гладног (спознања) човека. %

Двојност, контрадикција, постоји, дакле, не само између прве и друге песме, већ и унутар сваке од тих песама: човек, плод воље божије, не чинећи заправо ништа, уживајући благодети васионе успе да смири игру ветра, да укине његову судбинску моћ п и обртања човека по својој вољи. У АРутој једној песми истог циклуса („Натја у у ».

радник се обраћа ветру као „посланику божијем". Осетивши се у неку руку господарем васионе, лирски субјекат би могао да се уживи у улогу величања „своје" снаге, „своје“ привлачности, „своје“ зрелине. Он, међутим, не запада у охолост те врсте, попут процеса стварања атмосферског талота наговештеног у прве две (росе текућина, магла, кишне воде, земље дах, ветра ћух — који даље инсинуира поновно испаравање), затвара круг, враћа се на свог творца, „своју“ снагу изводи из његових руку, моли га да му је сачува, ту зрелину, ту снагу. И опет то чини из нимало ичних. разлога: тежња за давањем себе другима, тако карактеристична за Градникову поезију, израз је управо овог проклетства немира, стваралачког трагања које подстицаје добија пражњењем, поклањањем, преношењем сазнатог на „гладне“ духом. И управо по тој муци спознавања човек, односно лирски субјекат се изједначује са Богом. Круг је затворен, стваралац и створени, субјекат и објекат имају исте заслуге, посвећени су и сведени на исти простор, доведени у круг тако да се међусобно условљавају.

Иако песма није изгубила устаљене симболе јесењег пејзажа, нити пак симболе људског сазревања и умирања, њоме није остварена меланхолична већ пркосна и поносна визија живота. Тачније у песми „У зрелу јесен" сустичу се оба пола Градниковог до живљавања зрелог човековог доба: оба су ослобођена романтичарског величања „пвета" младости и туге за њом: у првом, песник прихвата јесен живота као могућност остварења мира, хармоније, сигурности, немања потребе за борбом; у другом се јесен живота. јавља као могућност дубљег, „сочнијет" тратања за истином.

Марија Митровић

СТАРЕ ПЕСМЕ СУ ИСКРЕНИЈЕ

НИКАДА ДО САДА нисам читао песме Алојза Градника. Ова његова песма („У зрелој јесени") ми се свиђа и осећам да је лепа и добра, али је нисам потпуно схватио и не могу ништа више о њој да кажем. Са песмама, мислим само на рецитације, се срећем најчешће у нашој недељној штампи и увек их прочитам али — слаба вајда. Не могу да их разумем све, а и оне које ми се свиде нису ми најјасније. Зато ме много чуди зашто неке наше песнике хвале на сва уста преко штампе, радија и телевизије... =

Мени се још увек више свиђају оне наше старе песме које су писане пре педесет, сто и више година. Мислим да су много искреније. Тачно се зна ко је шта хтео да каже, јер су писане без увијања.

Не знам још зашто наша штампа не 0о6бјављује понекад и те старе песме за остали нарол, него се оне штампају само у књигама. Како ће радник да купује само књиге2 Ви не знате колика може да буде радничка плата. И преко телевизије и радија би требало да буде што више и народних песама и рецитација које народ разуме, а не сваки час рекламе и паузе по пола сата. За те паузе ја бих њима одузео по један динар Од претплате за сваку паузу, јер када ја направим паузу на градилишту мени то нико не плаћа.

Ето толико бих ја имао да кажем.

А што се тиче ове песме од Алојза Град: ника, могу да кажем да он описује мир, доброту и љубав међу људима и да би он волео да сви буду такви и да сви осећају као он. Поред тога ја сам осетио и то да је он један врло побожан човек, само ја не верујем да ту нешто 'оће да помогне бог.

Славко Милосављевић, радник.

РАЗГОВОРИ С ПЕСНИКОМ

СВОЈОМ ТЕЛЕСНОШЋУ, рођењем, _ својом суштином, својим језиком, мишљењем, осећањем, песник чини удове националне заједнице којој припада; у њему је утеловљена душа тога народа — која је у различитим епохама различита — сва његова хтења и стремљења, његове наде и ишчекивања, његова туга и његова радост. Свему овоме мора песник у свом делу наћи израза и само у том случају народ ће разумети и чути његову реч, која је само откровење свега онога што дрема у души народа. Свако уметничко дело мора носити печат свога из: вора...

Рекох већ: уметност сија само својим чаром слутње; разрежеш ли је анатомским ножем, одузмеш јој живот...

А ви знате да уметност ослобађа, да: песник своја најтежа и најгорча искуства превазиђе и савлада тако што им да уметнички облик. То се и мени дешавало...

Погодили сте! Не волим ишчекивање ДА ће ми неко нешто поклонити, јер оно што поклоним већа је срећа пошто ми то нико не може узети... ·

Алојз Градник