Књижевне новине

| ДОБРОСЛАВ СМИЉАНИЋ

Опкољава нас време као умрлог плач

пожалите речи које ће чин порећи | твораштвом без наде у којој смо већи | јер опкољава нас време као умрлог плач

| на горњем развршју крви већ зрење обавља | врач | анђела вечно лице печално сенчи мач

| _ док родоскрвно нас мами химера у свој лог

не није касно дуни роландо у свој рог у стогу месец прежива као пагански бог чију би непомућеност овде доле дух

а ко зна којим искуством тај вруј опсењен

чух

варварство слика и звука надире на вид и

| слух из оноцветних башта пролећнојесењих

| где безбројни у једном ко свинга сљубљени сунцокрет зреника златом опточени свијасмо својски у свом небосклону

| о азурни сломе свргнут праискону | нисмо ли жудећи џепну васиону и лено душе на бескрај посегли

офоци нисмо ли замкама модрине подлегли безмерју одакле светови одбегли сручују се на нас као тешке вести

о ненаписана књиго благовести | море незбринуто туго самосвести | опкољава нас време као умрлог плач.

| МИМО-ЛЕТ

| Небо је нагнуто, под стечајем луди

| Шума, крунски говор знака, обрис буни || Затим се нагло вине изнад света да пробуди Коваче лажне светлости на луни

ђ Загризе чопор јавну саблазан да сатре Млада се стабла поломе у ноћи;

Глуви за обест реке достојни клопке и ватре Полако ријемо склад у леглу моћи

Слаухтимо арчимо чула поклањамо Еуридици мртвој на дну јаме саске Не ћурлик срца већ гримасу маске Да л бисмо друго и могли да јој дамо

О како у ништа страсно урањамо

| А звери и биље и митове знамо

| Ах и буколику фабулу имамо

5 ИМ све више снаге а све мање циља

О сенко празнине изнад изобиља Ватра кад преживи научи да служи Мртви би рекли: лаж нам би водиља У туђој смрти ко да се опружи

Ал ко нам куштрим звуцима обрече Оно преко где кус жива још не рони ( Ко лишћем прекрива мртве дрвосече | Ко ли то и за ким хадом опет звони

| Горе, фијук каже, пада откос лета | (Зима дрвосече и лишће склонила) | Док она доле жудно и без крета Слуша исту љубав која је убила

А он коснут крајњим из бескра ја цвета | Тоне дубље где су могућни додири

| _ Тај пад прати рука нечија на лири

И спаја нас сред страшног мимо-лета.

КН

БОЖИДАР МИЛИДРАГОВИЋ

ОВЕ НОЋИ НЕШТО БЕ СЕ ДОГОДИТИ

Напољу је била ведра ноћ, ноћ пуног месеца. Сабласно светЛо откривало је предео пун изукрштаних сенки. Владао је неки нимало пријатан мир. Некакве пртине, многобројне и смршене, поведоше Золта поред ниских страћара из којих је допирало пригушено светло. Раздражен и сав у зноју, као да је дуго био заборављен у парном купатилу, он, и не покушавајући да се снађе на непознатом путу, изби на стари савски мост и ухвати се рукама за ледену ограду. Главобоља му се била опет вратила, а утроба му се подизала, Тешко је дисао. На мосту, изложен струјању ваздуха изнад полузалеђене воде, једва дође к себи и закопча кошуљу под грлом. Зној се на њему ледио, уједао кожу и од ње одвајао одећу, која му се учини крута и превише комотна. Џоправи шал и уви се у свој крзном постављени капут. Био је сам. Само оп и мост, као дуга, оглодана и насукана галија која се нише и шум воде и леда који удара на изанђале бетонске ноге, На средини моста стаде и погледа на сат. Једва је било прошло шест и то га донекле смири и прибра. Угледа пун месец и стравични бледи круг око њега, а затим виде и град на брду, далек, тврд и неприступачан, и учини му се да мора још дуго и дуго ходати ако мисли да доспе у њега.

И заиста, Луцијан Золт оста на путу дуже, много дуже но што је мислио да може и сме остати. Идући пртинама, које су искакале и укрштале се пред њим, он се сасвим њиховом варљивом т и неиз-

" весном избору, мислећи само на оно што му се догодило,

Сети се Зонтине понуде и схвати да ће је по свој придици и прихватити, Зато и лутам, помисли он, јер увек одлажем то што морам не да урадим већ да радим.

Ко зна колико је дуго ишао тако, кад, на своје не мало изненађење, откри да се поново налази пред Зонтиним вратима. Кроз процеп у вратима угледа траг светлости. Зонта је седео на својој постељи, повијен напред, са главом и рукама на столу. Луцијан Золт се стресе, али уђе и опрезно затвори врата за собом. Зонта се и не помери, а Луцијан, пошто га запахну устајали ваздух (дремљиви и куљави кунићи шмугнуше под сто, а једна кока запева у сну) коракну само један корак па се сруши пред Зонтине ноге, обгрли их и наслони главу на његово мршаво крило. Био је захвалан Крсти Зонти што

" му је дозволио да се ту исплаче.

Зонта, који је био само задремао, оста непомичан још неко време, а затим стави руку на главу онога који јеца. и Луцијан клону. | с

Мора да је спавао, јер кад подиже главу и отвори очи, откри да се налази на Зонтиној постељи, а сам Зонта седи за столом и пуши. Пред њим је стајало паклао хартије, перо и мастионица. Он погледа Золта, а овај

· скочи, па иако се у дну душе опирао томе, седе за сто и

узе перо у руку.

Луцијан Золт оста код Крсте Зонте до иза поноћи. Пред зору он подиже- тешку и опијену главу, пред којом је све играло (Зонте није било поред њега) и по великом мразу дође до свога стана, сручи се на кревет и

| паде у грозницу и дубок,тежак сан.

ДУЦИЈАН ЗОЛТ ПРИВРЕМЕНО НАПУШТА ПОШТУ

Пробудио се иза поднева. Дан је био мутан, сиви ближио се крају. Глава Луцијана Золта била је толико отежала и он, пун најцрњих слутњи, би принуђен да оде пред огледало. На први поглед није се дала приметити никаква промена. Додуше, глава је стајала мало накриво, јер је вратни мишић на левој страни био попустио, што му је задавало доиста непријатан бол. Тек кад покуша да крене главом и изведе онај спасоносни трзај, осети да за то више нема снаге, па ни воље. А ни потребе.

Мако веома слаб, стискајући слепоочнице, он дође до стола и распореди своје хартије. Више није могло бити ни говора да оде у пошту. Поподневно радно време ближи се крају и његове колеге (како се сад кајао што је себи био олако допустио да се примакне неком Од њих) спремају се да крену кући. Њихов радни дан је завршен. А његове муке тек почињу. У исто време, јаче и јасније но икад пре, он осети стрепњу и кривицу, јер његов прави позив, у овом случају илегалан и посве приватан, смета дужностима које га чекају у пошти. Баш због тог осећања кривице он је за шалтером био вреднији од многих службеника, а увек је веровао да његов учинак, маколико се трудио, никада не може бити задовољавајући, јер је он своје праве снаге резервисао и троши их на другом послу.

Док је седео за столом и размишљао тако са пером у руци (и сад је одлагао да њиме повреди хартију) осеЋао је како му се брзо враћају и све старе тегобе: главобоља, изнуреност, стезање око срца и дијафрагме. О6мовише се и старе навике. Поново поста бојажљив и сметен, тако да више ни помислити не сме на пријатно обедовање у Касини. И говор, који је до јуче био чист и јасан, поново се потули. Очи неће више мирно и лако подносити тућђ поглед, а на улици ће га сигурно хватати несвестица, немоћ и непријатан осећај да ће му се одузети ход. . !

Али пре но што ће узети да пише (ево још једног срећног одлагања) иако изнурен, заправо већ болестан, он узе да се ослободи и последње препреке. Седе и написа дуго писмо управнику поште, у коме га извештава да се разболео, да жали што не може доћи на посао и да не зна колико ће потрајати и какав ће правац узети његова болест. Све у свему, писмо је било преко сваке мере опширно и испало је дуто и мимо самог Золтовог очекивања, тако да се у њега изли и тако исцрпе добар део Золтове воље за писањем. Након писма он се осети веома слаб, доиста је био у ватри, па уредно сложи хартије и, после краћег колебања, упути се Зонти на старо Сајмиште.

ПОНОВО КОД ЗОНТЕ

Било је то време јаких мразева, а болест Луцијана Золта сваким даном узимала је све више маха. Крста Зонта лепо прими Луцијана. Био је весео, није правио никако захтеве, а предузео је и извесне, истина Луцијану сумњиве мере да га излечи. . :

Сможден од ватре, знојећи се у прљавој и врелој постељи, у соби која заудара на живину, Луцијан је, с гађељем, које га је готово обарало у несвестицу, гледао како Крста Зонта коље куниће и нагони га да пије њихову млаку крв. Кад се мало придигао, Лупијан се клео да је Зонта и бајао, додавао још неке састојке, обилно користећи зечје сало, као проверени народни лек, које му је ударао и привијао на мошнице.

Када Золт паде и занеможе сасвим, он уплашен стаде да преклиње Зонту или да га води У болницу или макар лекара да му доведе. Зонта се дуго опирао али !,аЈ10Сле ипак доведе једног постаријег и аљкавог човека, који за Луцијана Золта није могао имати угледа. Тај човек, што је Золт и.очекивао, 0, и Зонзине лекове као

А пе умесне и неопходне на овом ступњу болести а 56, а Луцијан Золт занеможе и пр“ иззаноне ла ону) како лМ е из те сумњи . 5 5

МР И боловата, које је богме Пија ен Луцијан Золт се напатио преко сваке МОРЕ и мило Је Неза када му само телесна слабост и страх од Зонте, који се није одвајао од њега — лежећи заједно са њим у ЊУ. стељи, нису дали да дигне руку на себе. У а ои ма, које трају дуго и пролазе споро и тешко, дуцијана је плашила и поражавала једна појава. Зонта није држао петлове па се понекад догађало да у мртвој ноћи, кратко, језиво и атавистички запева нека кокош, као да се оглашава сама смрт. То је за болесног и увек, а особито сада сујеверног Золта, био знак неке велике несреће.

Несрећа је била ту и самим тим што је са Зонтом, једним старцим, спавао у истој постељи. Луцијан Золт се прве ноћи и опирао, кад је видео да Зонта облачи неки хаљетак за ноћ и подвлачи се под јорган код њега и био је навалио да устане и оде. Али болесног човека није тешко сломити и он је најзад попустио. Неколико дана био је онемоћао толико да је све нужде обављао у соби. Тада се био посве препустио Зонти. Он га је бријао, а једном га је и окупао у некој претерано миришљавој ВОДИ.

Из болести се Луцијан Золт враћао полако као из тешког и прљавог сна. Гризла га је савест и пекло га је то што је Зонти допустио да му се толико примакне и овлада њиме. Па он је само један нимало леп старац, говорио је разочарано у себи. Нарочито се са гађењем сећао оног „чепића" који му је Крста стављао, зна се где, против шуљева. Додуше они после тога више балавили, нити су му задавали бриге као Текелији. сам Зонта сада га је остављао на миру, као да је губио моћ над њим (оно пакло карата, осим прве ноћи, никада више није било изнето на сто) и свакодневно је одлазио у берберску Комору. Један такав излазак Луцијан Золт искористи и побеже. Све што се догађало у тој кући није му било јасно, а осећао се унижен у највишој мери.

Дошавши кући, под сву благотворну негу госпођће Антонијевић, која од њега никада није троот"ла ни узимала рачуна, и телом ровит, али све бол“ ог духа, сметну с ума своје обавезе према пошти и мало помало све дуже остајаше за столом. Заметала се и неосетно али сигурно расла приповетка „Тражење идола". А када је у његовој свести добила коначан облик и крај, Луцијан Золт најзад прекрижи оно привиђење пакла чисте хартије, а с њим и Крсту Зонту и све оно што је било међу њима. Али приповетка, јасна и завршена у глави, више га није привлачила, па није могла бити окончана и ма хартији. Напомињем овде да је овај несрећник у току рада редовно бивао задовољан, с пуним поверењем у ваљаност и вредност онога што ради. А и сам га је рад наизглед крепио (изнуреност се враћала тек кад одложи перо) али када је ваљало све то погледати и свести на коначан облик и праву меру, дакле, када је ваљало почети опет од првог реда оног што је у првом и посве спонтаном напору бацио на хартију и заробио ту, он је дизао руке, јер се већ јављала замисао нове приповетке, нов почетак, који је њему једино и мотребан. Золт је онај, а да то и не зна, који ништа не "може довести до краја, њему то и није циљ, мада заправо мисли супротно, увек заокупљен вечно новим почетком. Све остало било је, за њега, патворена и одвратна работа. Па ипак он се није одрекао ње, већ се свим силама трудио да јој и даље служи. А прича, која је у његовој машти редовно била савршена, на хартији се није могла ни примаћи свом строгом и недостижном идеалном примеру и није јој се више могло помоћи.

Сада, покушавајући да обави тај посао, који је, по њему и даље остајао само скрнављење првотворног, док је узнемирен и пренадражен седео за столом, без имало заноса, пун гађења према свему што је до тала урадио мислећи да је све то само изнудио, далеко од богомданог дара, поново започе необични процес са његовом главом и он му се предаде.

Мада му се учинило да ће само да повраћа, овога пута он лако наслути и препозна све знакове своје кобне болести и знајући већ шта треба да ради, полеже главом по столу, заглави стопала-међу ноге столице и, стиснутих очију, стаде да се протеже.

Трајало је дуго, знатно дуже но први пут, али већ увече његова глава била се издигла из своје тескобе, лака и бистра, презирући тешку и за њу посве излишну јучерашњицу. Пошто је обрисао обилан зној, одахнуо је задовољно. Осећа како му се поново враћају здравље и углед. Више се неће умарати на послу, пазиће, увек спреман да задржи и очува ово тако повољно стање.

„Сутрадан он се појави у пошти.

Вај! За његовим шалтером седео је други службеник, који га и не погледа.

Након дугог и непријатног објашњавања са управником поште, јер Золт није поседовао никаквих доказа о својој болести, да би сачувао место у пошти, мораде отићи лекару. То га привремено спаси, јер лекар лако констатова тек прележану упалу поребрице и прописа му лекове и поштеду од посла. Али Золт је свима доказивао да је сада потпуно здрав и захтевао је да ради, па га пребацише у једно засебно одељење, малу собицу у којој ће сам радити на лаком и простом послу да сређује, обележава и отпрема даље писма која из било каквих раз лога нису могла бити уручена.

__М поред тога што је сада био здрав, он се много обрадова раду у тој малој и удобној просторији, дале кој од сваког поглела. Али баш то н пали

1 ла. А: ново место и посао којим се ту бавио почеше кобно да утичу на њега. Имао је слободног времена на претек. Понекад му се догађало да сатима држи и преврће у руци какво писмо, које засад није могло бити уручено, мислећи при том о њему, Ауцијану, сасвим непознатом животу онога који је За ЦИбао то писмо, као и онога коме је писмо нао = бра Бале се ПРЕ доста пријатна, освоји

3 2230. Хо откри се и то. У пеколико

лим писмима. И Золт би опет позван код управника поште на мучно саслушавање. Кад је тод разговарао са другом особом Золт се обилно знојио, а купао се. није баш најчешће, и управник, један благ и доброте пун човек, оцени то као болест и посла га Лекару, позивајући се уз то на његово нескривено бледило При том „управник изрази наду, нагласивши јасно докле иде ње гово стрпљење, да ће након одмора и опоравка нестати сви ексцеси са Золтове стране,

Лекар још једном констатова изнуреност и појачану астенију, па препоручи одмор, мир и јаку храну, а Золт, мада збуњен, налазећи да је здрав С ожека Паја тела и не могу да болујем, мислио је он) седе без имало триже савести што тако наноси штету установи у којој је намештен и узе да се излежава, проводећи највећи део времена у постељи, у читању или празној доколици. а је стрепео од промене и зато је избегавао сваки

Међутим, догађаји узеше други ток.

(Одломак)