Књижевне новине

и

ПИХФдАНАЛИЗА

„ко пр

љено отуђено друштво може

да се разотући ако не постоје у њему снаж"није прогресивне снаге, које би могле до таквог разотуђења да доведу. Читав људски раз-

гирање заиста подсећа на мит о Едену, који

Ј у вој, стваралаштво, очовечавање и ослобођау вање се на тај начин негира и уместо тога се

; узор Човечности тражи у претпостављеним утр 4 : идеалима детињства човечанства. Такво не-

ВЛАДИМИР ЈАКОВЉЕВИЋ

Наставак из прошлог броја Дело: „Друштвени аспекти психоанализе"

може да се схвати као представник најзна--

чајнијих домета антрополошко-хуманистичке

Оријентације у психоанализи, Оно је нарочито репрезентативно због тога што -је, засно-.

вано како на савременим. филозофско-антро-

полошким схватањима марксизма и егзистен. цијализма, тако и на искуствима психоана-.

литичке праксе, како непосредне тј. оне која је произашла из рада са ментално поремећенима, отуђенима у најтежем значењу овог појма; тако и посредне, тј. оне која је произашла из дубинске анализе различитих облика дехуманизације, отуђења човека нашег времена. Као плод овакве оритиналне теоријске конструкшије у делу је развијена веома примамљива скица целовите човекове: природе у њеном сувереном н отуђеном виду. Најзад, у складу са првобитном оријентацијом психоанализе, у делу је развијен и одговарајући путоказ хуманизоване психоаналитичке праксе, као интегралног судеоника у савременом хуманистичком покрету,

УМ овој студији Карузо покуштава, на основу психоаналитичког приступа, да одговори на основна питања Човековог бивствовања у савременом свету: Каква је суштина Човекове природе2 У чему је бит овековог отуЂења2 и Које су могућности Човекове будућ' ностиг Већ у предговору студије аутор је одредио свој епистемолошки приступ. разрешавању ових проблема у оквиру психоаналитичке теорије. Он наглашава да ће се ограничити на могућности, које му пружа психоаналитичко и опште-антрополошко искуство, за развијање дискусије о основној психоанадитичко-антрополошкој теми: »Дијалектичког односа између социјалне (тј. социолошке) и психоаналитичке критике мотивација личности", што значи дискусије о стваралачком сусрету психоаналитичких и сопиолошких сазнања, у циљу проналажења антропо лошке суштине у психоанализи и могућности хуманизовања психоаналитичке праксе. Посебно је значајно да се нагласи: да Карузо полази од класично-дијалектичког поступка „критике", тј, преиспитивања вредности једног система уверења и акције; да он бит психоанализе поновно своди на изворно значење. „Мотивација личности"; и да тражи сарадњу социологије и филозофије, не напуштајући аутономни терен психоаналитичких искустава и могућности,

Све ово сам Карузо сажето. означава у самом почетку студије: „Ја не бих желео да се моја извођења схвате да припадају било социологији, било — поихоанализи. Она сигурније припадају историјској критици људских мотивација и као таква дијалектичком мисаођом-=овету Маркса-и Фројда". И заиста, мо-

коре-веп сада то да утврди, оваква антрополошко-хуманистичка _ оријентација преовладава у целокупној студији, која представља због тога антрополошко дело.

Полазећи са основног радног поља психоанализе, тј. са проблематике неуроза Карузо излаже своје схватање по коме су неурозе такви видови бивствовања појединца, који настају као неповољан одговор у ситуацији друштвеног отуђења. Иако аутор допушта постојање колективних неуроза, он тврди да читаво друштво не може као такво да буде неуротично, болесно, оно може да буде само мање или више неуротизантно, тј, да ствара низ таквих ситуација коле могу да деАују Као психопатогене. Међутим, . неуротичност личности настаје тек онда ако такве потенцијално психопатогене ситуаније изазову жапитулантску, регресивну реакцију појединца, пошто реакција може да буде и борбена, превазилазећа, стваралачка.

Карузо установљује да је сазнање савременог Човека, до кога је он дошао путем историјске праксе, дијалектички превазишло дуалистичко-метафизичко раздвајање Човежа-посматрача "од Човека-посматраног, тј. раздвајање личности као субјекта од Аичности као објекта са становишта психоанализе. Наиме, Човек може да постане човеком само у оквиру друштва чији је он објект, али које он доживљује, у себе уграђује и ствара као субјект. Однос Човека-субјекта и Човека-о6јекта је, дакле, ортачки (партнерски) или боље речено комплементаран, трансакцион. На. основу оваквог Логичког схватања једниства, супротности аутор поставља суштину отуђења као нужност и услов човековог развоја. Наиме, да би Човек могао да се даље развија у друштву, чији је он објект и према коме иступа као субјект, он је приморан да део своје друштвености „а пре свега културне тво ревине, објективизује, поствари како би могао поновно ла их присвоји као део свога. субјективног бића, али сада у једном савршенијем, развијенијем, хуманизованијем и ослобођенијем виду. .

Проблем отуђења и Карузо схвата као кључни основ за схватање менталних поремећаја личности. Он, међутим, не поистовећује отуђење и ментални поремећај, будући да сматра да је оно нужно као услов човековог развоја. Карузо, пре свега, сматра да се нормалитет не може да схвати нити као враћање на превазиђене историјске обрасце живота, нити као прилагођавање одговарајућем друштву — како су то поставили досадашњи аналитичари него као оптимална могућност превазилажења историјски нужпих видова отуђења, кроз транспарентност даљег развитка ка савршенијем друштвеном живо ту и ослобођенијој индивидуалности у дру-

штву. На таквој основи аутор заснива схва-

тање менталних поремећаја личности као прихватања _ негативне стране двостраног

тд

значења отуђења, тј. прихватање привида статичности, опацитета друштвеног и инди видуалног живота.

Наиме, у току свога целокупног филогенетског и онтогенетског развоја Човек се отуђивао и разотуђивао. С једне стране свет око њега и у њему му није био довољно транспарентан, тј. усмерен ка даљем развитку — био је отуђен. Али му је истовремено, с друге стране, баш отуђивање давало могућност за објективизацију постварених сила, а на тај начин и пут за даље освешћавање и ослобођење од природе изван њега и у њему. Због тога се свако даље човеково освешЋавање, ослобобење плаћа новим отуђењем и свако отуђење садржи у себи клицу превазилажења, присвајања. Ментални поремећаји дичности као израз негативне стране отуђења су због тога само свесни или несвесни израз опацитета, привида, статичности у том Аијалектичном процесу. Они одговарају ономе што је Фројд назвао фиксација (заустављање) и регресија (назадовање) развоја лич ности и Аруштва, или како то Карузо назива перверзија (изопаченост) персонализације.

Свака етапа развитка личности и друштва има свој особени позитивни и негативни аспект отуђења, који се увек може конкретизовати. Уколико се тај негативни аспект стагнирања и декаденције апсолутизује у пекој друштвеној средини или од неке личности, онда се таква појава може да схвати као патолошко отуђење, тј. као ментални поремећај, који ће да буде утолико тежи, уколико је опацитет снажнији, и који ће одговарати конкретном виду патолошког отуђења у датој друштвеној средини. Међутим, личности и друштвене групе могу у таквој ситуацији да реагују и позитивно, превазилазећи отуЂујуће снаге. тако да се у психоанализи само прихватање патолошког отуђења може да схвати као израз патолошког.

Карузо посебно наглашава да се „анализовани аналитичар" истина може да упореди са „васпитаним васпитачем", како га је означио Маркс, али само утолико уколико тежи ка транспарентном превазилажењу отуђујуЋих снага у датој друштвеној средини. Међутим, он исто тако може да буде само „отуБени аналитичар", нако је успешно прошао Аидактичку анализу сопствене личности, пошто и таква анализа може само да буде наставак мистификовања друштвене ситуалије. Због тога би дидактичка анализа морала да буде пре свега демистификација опацитета, привида отуђујућих односа личности у друштву, које може да се постигне само ако се истовремено проучава суштина друштвене основе међуличних односа, и то у оквиру цедовитог друштва у његовој историјској жонкретности — како би се отуђење . кроз Другога превазишло путем превазилажења ка другима, тј. како се не би непосредни интереси дате класе или идеологије апсолутизовали као вечне и опште вредности што води џ све теже отуђивање не само пацијената, нето и самих психоаналитичара.

Ако се упореди Карузово схватање отуђења са Фромовим и Маркузеовим схватањем онда је оно несумњиво продубљеније и верније историјско-друштвеном искуству. Тешко би било, наиме, да се прихвати да су се сва досадашња друштва прогресивно отуђивала и да су само изузетни појединци у себи посили неотуђене идеале суштинске Човекове природе. Тешко би, исто тако било, да се схвати на основу каквих критеријума критичари историјског људског развоја постављају овакву сопијално-латолошку дијагнозу, не претпостављајући да и они можда нису отућени заједно са друштвеношћу коју критикују. Најзад, тешко би било да се схвати ка-

смо изгубили и у који треба поновно да се вратимо — односно на ембрионални период нашег живота према психоаналитичком схватању — уместо да Човека схватимо Прометејски као истрајног ствараоца који непрестано тежи ка даљем преображавању своје околине и самог себе,

Док Фромово и Маркузеово схватање визе одговарају Хегеловој верзији теорије отуђења, по којој је крајњи циљ човеков приз свајање, поистовећење са Апсолутним Духом, након историјског отуђивања од њега — дотле Карузово схватање стваралачки уобличује Марксов принцип отуђења.

Практични пут ка изграђивању суверене Аичности у друштву је, по Карузу, неутрализација унутрашње расцепканости и превазилажење самопостваџења и постварења околног света. Пошто је индивидуални развој личности истовремено повезан и са развојем друштвене свести, психоаналитичка пракса. нужно мора да буде и критика датог и опште човечанског друштва, тј. демистификација Друштвених структура и установа, које појединац носи у себи као саставне делове своје личности — али у неинтегрисаном облику, тј. џ виду одвојености Его-а Од тиранског Над-Ја система, који деградира човека на „примаоца наредби", уместо на суверену личност. Због тога се уместо рада на демистификацији Фројдовог „потискивања“, мора да ради у смеру демистификације Марксовог „отуђивања" личности, тј, на демистификацији потискујућих снага, уместо отпора тим снагама.

При том је, свакако, нужно да се у овај процес Аемистификације уклопе и остале прогресивне друштвене снаге, будући да се преображај отуђених друштвених структура и установа не може да изведе искључиво психоаналитичком праксом. Она може само у свом делокругу, раду са поремећеним личностима, да се уклопи у општи процес човековог ослобођења, и евентуално да укаже на неке опште принципе таквог поступка, али само са становишта појединаца у друштву. Друштвено отуђивање у своме негативном Виду је, наиме, превасходно условљено влашћу једних друштвених група и њихове идеологије над Арутим друштвеним групама и љиховом идеологијом, у виду класне експлоатације. При том владајуће класне идеологије служе као рационализација угњетавања, које деградира човека на оруђе силе, која се налази с „једне стране изван његове моћи деловања и с друге стране у њему самом као тиранско „Над-ја" изван његове моћи схватања, освешћавања, На психолошком плаџу личности, због тога, долази до својеврсног процеса патолошког отуђивања у виду поистовећења угњетаваних са угњетавачима, као што се то изванредно добро види из анализе Рингелблумовог дневника о Варшавском Гетоу Жидова. На тај начин се личност поистовећује са отуђујућим друштвеним структурама и установама, које у самој себи доживљава као сопствене творевине, иако их не схвата и мако је од њих угњетавана.

Психоанализа као метода лечења поремећених, отуђених личности мора, дакле, да буде демистификација ових туђих сила у личности као субјекту и као објекту и њихове интеграције у личност у присвојеном, демистификованом виду, на основу њеног усмеравања ка личном избору слободе, тј. ка повратку самој себи уместо прихватању владајућих узора. Процес психоаналитичке терапије мора да буде усмерен ка преображавању мртвих, тиранских, неинтегрисаних делова аичности у једну нову целовитост. То се може постићи само путем радног дијалога, путем неговања питања и одговора, и путем поштовања аутентичности сваке личности уместо путем наметања догматских ставова, принципа и табуа које је прихватио психоанадитичар као свој животни систем.

Због тога је свака психоаналитичка пракса која постаје ортодоксна, догматска и институционализована увек по правилу и отуђујућа пракса. За разлику од Фрома и његовог психоаналитичког империјализма, _ Карузо

ЗДЕНКА ЈУШИЋ-СЕУНИК

Визија

Спасаваш се визијом мирнога свијета

у којем не сикћу љутице, пе Слободан пролазиш просторима, ненадсвођеним грактањем гавранова.

Твоја се мисао ослобођена

пропланцима узвисује, гдје се дубоко дише, ~ а земља је под твојим ногама,

питома, житом засијана.

Шуморе воде, стада се играју. СУ __ Свјетлост живи у травама. | Из земљина крила ничу пламени цвјетови. Пјевају облаци на брдима.

Спасаваш се вјером у добар свијет, који не познаје мржње ни страха,

гдје благе очи човјека

висовима путују и не трну никада.

се суверенитет суштински постипиле Ф аријско-друштвених ослобођења појединих друштвених групација и личности, које су биле угњетаване. У том контексту. аутор и анализира задобијање суверенитета кроз историјску борбу ои групација" човечанства: жена, деце, јених, пролетера, душевних болесника и кру ] основи Карузо изгра-

оца морала. На то; - = НЛЕ своје. оптимистичку утопију Човековог

ења. сира своје студије Карузо установљује да је Основна функција психоанализе као и марксизма — да буде средство ле стификације отуЂујућих идеологија, које 10: отуђењу. века подржавају у неслободи, У Као што је Маркс поставио Хетелов идеализам на материјалистичку основу, тако је и Ка рузо поставио Фројдов идеализам 12 МИА јалистичку основу, инспиришуби се пар : — лијалектичко-историјском суштии Маркс = диј У ; ном. Уместо Фројдовог крајњег начела: „Циљ : '» он поставља начело психоживота је смрт, " анализе: „Циљ живота је живот". Карузо, наиме, сматра да је прави смисао _ Фројдовог

, „

„нагона смрти, Тханатос-а" угњетавачка снага друштва — у чему се састаје са Маркузеовим схватањем. Он изричито пише: „Смртоносно дејство друштвене власти показује ири чему она условљује човеково отуђење и с његове стране бива поунутрена, (интројиирана) — два аспекта, који се дијалектички мсловљавају. Један је сексуални аспект. Он бива потиснут: тело се негира као извор уживања и живота и потчињава се културном учинку. Други је економски аспект: културни производи овог потискивања се отуђују у корист малог броја људи."

Због тога, свака борба против угњетавања, онечовечења и отуђења истовремено је и борба против смрти, будући да је психолошка смрт личности њено опредмећење и потискивање сопствености у несвесно. Основна суштина ове борбе је, по Карузу, у тежњи људи ка животу, тј. Као очовеченом виду слободног самосублимирања и слободног самоостваривања, које једино може да ствара културу без тиранског потискивања, основног симбола неслободе м смрти, Визија, коју Човек у себи носи, пајвећа од свих Утопија, сигурно је победа живота над смрћу — победа Ероса над Тханатосом. Због тога будућност Човека, по Карузу као и по Маркузеу, зависи од тога како ће Човек победити смрт у свим њеним облицима,

Развијајући своју утопијску идеју о џлози психоанализе у тој борби за суверенитет личности, Карузо поставља кључно питање: Да ли је задатак психоанализе да ствара среЋћне људе, који су потпуно прилагођени.на њихово друштво и који само постав леву СТ Итања на која им се дају унапред спремљени одговори, или психоанализа треба да ствара несрећне људе, уводећи их у неприлатођеност друштву и учећи их стоицизму, на основу демистификације друштвених структура и установа у току анализе» Аутор одговара нетативно на оба типа екстремних одговора два владајућа система у савременој психоаналитичкој пракси: прихватања првог решења у оквиру ортодоксне анализе, и другог у ок виру неоанализе, Карузо завршава своју стуАију дијалектичким ОдГОВОром, тј. антрополошки: „Чини ми се, да је пре свега задатак психоанализе да покушава да Човека поново врати самом себи и да му при том поставља све нова и нова питања. Продубити човекову свест значи да се њему омогућава да све више очовечава све што је нечовечно: нечовечно у самом човеку, у друштву у коме живи, у природи која га окружује. Да ли. то није једини човеков пут у дАостизању свога суверенитета 2 | _ Карузо је, као што се види, изградио својеврстан догички метод ипсихоаналнтичке праксе, који је — за разлику од Фромовог-и Маркузеовог метода — у оквиру могућности психоаналитичке технике и у оквиру антро полошко-идеолошке оријентације, Он при том није нити потценио могућности психоаналитичке праксе у раду са појединцима, нити је ове могућности преценио, преносећи по произвољној и редуктивистичкој аналогији мотућности психоаналитичке праксе у преображавању читавог друштва — него је настојао Да одреди место психоанализе у удруженим им сложеним путевима рада на ошштечовечанском ослобођењу у оквиру друштва.

Карузо није изменио нити сугптину психоаналитичке технике, коју је засновао још Фројд и која се састоји у преображавању елементарних нагона и освешћавању несвесног, у циљу целовитог изграђивања личности У Аруштву, а путем дијалога, преноса између анализованог психоаналитичара, тј, „разотуЊеног. аналитичара" и анализованог пацијента, тј. „отџђеног пацијента", Али је садржајно и оријентационо измењена перспектива психоаналитичке праксе, Она пије више привидно етички неутрална, она постаје антажована пракса, Као и марксистичко-револуционарна пракса антрополошко-психоанадлити. чка пракса настоји да буде етички путоказ У конкретној демистификацији реалности И ка откривању слободније суверености дично„сти, која се открива освешћивањем њене. отуђене, потиснуте суштине и њеним даљим изграђивањем.

Као и марксистичка пракса и ангажована психоаналитичка пракса настоји да помогне Аичностима да постану слободнији _ творци сопствене и друштвене историје, осветљавајући им услове и облике њиховог отуђивања; и могућности за његово превазилажење. том процесу дијалога је и сам аналитичар стовремено „посматрани посматрач", тако да је процес обострано крптичан и креативан, Уколико се оваква пракса пренесе и У остале установе непосредних људских односа „посматраних посматрача“ и „васпитаних вас питача , онда се само у том домету може да схвати могућност психоаналитичке праксе У изграђивању суверених личности и слободиог

друштва, у оквиру опсежнијег људског ангажовања ,