Књижевне новине

25 а

ОЉА ИВАЊИЦКИ: ИВАН В. ЛАЛИЋ

ПЕСМА КАО ТЕОРИЈСКИ КРЕДО

„ПОХВАЛА ДУБРОВНИКУ" је дело у коме се метафоричан и асоцијативан начин песнижовот изражавања поклапа са темом лепоте, жоју открива као систем апстрактних и не

тљивих односа маште у привидно одревени пи пажња и или с вредног свот предмета, конкретно Дубровника, о ње товом вечитом зрачењу, песник саопштава средствима која треба поново да створе ми на други начин да оживе суштину ЉУДСКОГ стваралаштва. Он извлачи из мотива његову квинтесенцију, јер о томе је реч, и жели да тај коментар о суштини изрази само соком песничкот осећања, само средствима која, по њему, представљају основу песничког про. седеа.

На тај начин се садржина песме, колико ја ја доживљавам, упоредо развија на два пута: на излагању аи скупа мисли и Ла тација о самом нику, а поводом њега о трАКИ и палуба] садржини уметничког дела , и на стварању једнот независног дела које КИ имати баш Ја

аравно, у другој техници, какве конста» те у БЕЈ сижеу. Песма се збот тога може третирати као теоријски сгедо из обла. сти е и као самостално уметничко дело. М оба случаја је изложити

имдејну окосницу око које се концентрише.

смисао овот малог песничкот драгуља. ". мисао

на срж која постаје стална храна души. Онај хоће. пише о стварима, „летописац , критичар, коментатор, без мио раније, у неком прошлом веку, или то чини сада, пружа само пролазне констата“ ције и ствара једну историју без чврстине, без сталности, „без камења. После прве строфе намењене експозицији основне идеје, тако рећи постског програма, друга је посвећена вечитој сили природе, поднебљу и вегетацији који су овде Е повољни, изазивајући песникову симпатију, као што су је према медитеранској клими осећали римски песници Виргилије и ОвиДије. Дубровник је окружен таласима који се ломе о о и копљастим сјај парна би се то фиксирало, поготово у контек 5 дина, куле Минчете и Ловријенца, настала би заблуда, прави кич, као што се дешава ма свакој фотографији у боји овог града и на плакатима којим се путници позивају да та посете. Стојимо пред загонетком да се ње това евидентна лепота не може дефинисати уобичајеним средствима и не може превести ни на какав други језик, а да се при тражењу еквивалената не изгуби његова изузетна уметничка снага, Песник сматра да утисак материјалнот, у овом случају, може бити само чија је садржина скривена мното дуље, иза кубуса и ваљака, иза степеничастог уздизања и „ и даље у позадини од дрквених купола и Локрума, у неухватљивом реду и антиреду који овом граду даје атрибут хомогеног и јединственог дела, као што га сасвим ретко имају насеља његовот обима. „Шако чисте шљаке" каже он за Дубровник, подразумевајући да је пре шљаке горела ватра, духовна ватра, за којом је заостала духовна шљака, као материјализација једне пролазне инспирације која је окамењавањем постала, готово, вечна. Нове генерације је прихватају и тумаче на други начин од оних који су је првобитно зачели. Релативност данашњег схватања постоји јер се изгубио траг о самом настанку дела, као што се изгубила светлост ватре која је горела, али се ипак, и без обзира на то, у каснијим епохама увек враћа одсјај из душа оних који доживљавају Дубровник као дело. А његово име, путем асоцијативног дејства, остаје жариште дубоке и драгоцене емоције.

Кроз целу песму преплићу се три основне асоцијације. То су смрт, васкрсавање и центар вредности. Ка првом појму вуку речи и спрегови: пепео, мртва уста, умирање без камења, под темељима, пвари нестварна, шљака, што се без мере губи. На могућност у новом облику упућују уста летопис па, ветар, лишће, пена, говор, пла мен у новим устима, враћање, А на постојање невидљиве суштине иза ВИД љивих предмета наводи: заблуда, камени слог превода, као мера враћа, лежање у имену.

мед у деблу,

ИВАН Б. ЛАЛИЋ

ПОХВАЛА лдуБровникУ Пепео ] езика_ у устима мђтвим

Мед је у деблу, устима, летописца. Иеторија. умире без камења =

Тако је певало море око града У јужном ветру, ветру зимских плодова 7 копљастом лишћу. ветру пене

Лод темељима кула;

али заблуда почиње а првом каменом слогу превода Овог говора у твој говор, граде, Лепото без упоредног речника,

Твари нестварна»

Шако чисте шљаке, -

Надграђује те пламен у новим устиназ Што се без мере губи

Као мера св враћа

И лехе у твоје име кад мед у саће»

2 •

бА

Ав5 РОЕТ

Сваки је појам или асоцијација истовремено самостална, звучна и ена · це аина, па се тек касније спаја са смислом других и одређује према другим значењима, кад човек прочита целу песму. Рекао бих да се при првом читању ове песме стиче утисак као кад посматрач стоји пред неком апстрактном сликом на којој се ништа реално не разазнаје. А када се затим удаљи, пред њим искрсавају одједном шуме и понори, облаци, небо или скривена нека светлост. Рекао бих такође да доживљавам неки далек, чак и скривен, утисак чућења које је пратило горштаке, сточаре и скромне земљораднике, навикле на шуму, када су долазићи у дотицај са хеленским и латинским градовима на обали. Чуђење, које их није спречавало да заузму нове баштине.

Алекса Челебоновић

НА ОСНОВАМА АВАЈУ КРУГОВА

СВОЈУ најновију збирку „Круг Лалић је организовао веома помно. Од схватања те организације умногоме зависи и разумевање појединачних песама. Баш као у каквој дечјој игри: одређени дик дају, при слагању, само одређене површине коцака; своје целовито, или, чешће, бар једном димензијом непотпуно, значење те коцке имају и независно од целине, иако тек у њој остварују пуну смисаоност. Песник је о томе строго !

рачуна; компонујући своју збирку он је, изгледа ми, подразумевао подједнаку концентрацију код својих будућих читалаца и ту: мача и схватање и тумачење које ће, ако ништа друго, имати у виду и контекстуални смисао значења песама. Песник, истина, није оставио места дилемама: већ првим циклу-

сом у својој књизи, једном врстом експози-

ције тако рећи, он нас је увео ЈЕ песничку драму којој ћемо присуствовати. Та драма се одвија, или, тачније речено, окреће на основама двају подударних кругова, на основама које су, често, тако близу једна другој да се готово поклапају, пат ико на првој, која утврђује циклични смисао искуства целокупне „Људске историје и људског. духа (Певам пораз праве црте | У сферама што се врте...), песник трага за подвизима те исто-

лази, протиче, · споменик:

рије'и тог духа који су се својом трајношћу одупрли сленој игри чији су део били; на другој, која је већ од почетка обавијена велом скепсе (Певам верност овој кости | Овој речи коју гости | Вечност недоречености) песник испитује могућност превођења тих , поетски медијум, могућмост њиховог песничког овековечења... Утврдимо ли место „Похвале Дубровнику" у тој вишеструкој кружници, утврдићемо и један слој значења песме о којој је реч.

Није, верујем, нимало случајно што се песникова опсервација, започињући кружење по неким субјективно и објективно значајним историјским и културним појавама и догађајима први пут задржава на Почитељу, што, у ствари, кружење почиње песмом „Кипарис у Почитељу", по неким елементима композиције веома сличном „Похвали Дубровнику". Песник, наиме, и географски и графички, ако хоћемо, отвара свој круг на националном терену. и на њему га, са једног ширег становишта у непосредној близини полазног места, и затвара читавим циклусом „Дубровник, зимска прича“ и последњом песмом у њему — „Похвала Дубровнику". Остаје само последњи циклус који је извлачење суштинских консеквенци, свођење крајњих рачуна. Све космополитско у овој збирци, а тога није мало, подређено је тако, у одређеном смислу, националном. Или, у најгорем случају, с њим индентификовао — а и то је већ аргуменат у прилог уверењу о песниковој прецизно смишљеној концепцији збирке, аргуменат против тумачења појединих песама као , ", коме сам, морам признати, и сам био склон при првом, површном читању.

Како, најзад, „Похвала Дубровнику" остварује везу са двема основама песничке драме о којима је било речи2

- ално место ове збирке, њен кључни обрт, почиње стихом, полустихом у ствари: „.. али заблуда почиње..." У чему је смисао те заблудер Море око града, у јужном ветру, ветру зимских плодова, у копљастом лишћу, ветру пене под темељима кула... није ди то, у извесном смислу, иронична интерпретација песничких квалификација Дубровника2 А уп раво такве квалификације требало је да докажу — јер тако је певало море око града... — да запис летописца, песника рецимо, има вредност трајног документа о непролазној лепоти града. Заблуда је управо ту: у уверењу да је вербално умење песника, мед у деблу, срж сржи усправног и снажног човековог духа, за разлику сд ограничених моћи обичних смртника, којима остаје само мепео језика у устима мртвим, у стању да сопстве-

· ним средствима експресије изрази део те трај-.

ности, да и оно потврди како историја пронестаје, умире заобилазећи

е, камење, овакве доказе човековог духа и његове снаге! Заблуда почиње већ првим песничким покушајем, на првом каменом слогу превода овог говора у твој говор

граде. Зашто на првом каменом слогу пре-

вода2 У трећем стиху ове песме камење оз-

начава трајност, способност супротстављања

времену, историји. У овом, квалификатив слога камени значи окамењен, мртав, неспо-

__собан, Дакле, да буде адекватан лепоти Ауб

ровника која је интегрална и непоновљива (Лепото без упоредног речника), материјална а готово фантастична (Твари нестварна).

То је, очевидно, друга основа на којој се

одвија песничка драма збирке „Круг“. Она

се, међутим, у овој песми готово прожима са првом. Испитујући (не)могућност песничке

уметности да у свој медијум пренесе осве-

дочене доказе трајности човековог генија, Лалић почиње да утврђује смисао те трајности; или, бар, смисао који у песниковој пројекцији ствари може да буде значајан. Правој тиради похвала Дубровнику: Лепото без упоредног речника, твари нестварна следи метафора Шако чисте шљаке, која је знатно кондензованија и, у исти мах, смисаоно динамичнија од претходне две. Само, ту не треба сметнути с ума да том формулацијом почиње нова а и да се она. мада би могла да се веже уз континуитет који чине

претходне две, упућене граду у десетом стиху,

може односити на нешто сасвим друто. И, по свој прилици, на нешто друго се и односи; када би се односила на град она чак ни као метафора не би смела да у себи садржи реч шако. Јер, то би, квантитативно гледајући, било све само не похвала граду. Шако чисте шљаке — ако шљаку схватимо као остатак сагоревања, духовног дакако, у покушајима који су само камени слог превода — односи се, поново, на песничка, племенита, чиста, али безуспешна настојања и значе ништа друго, мислим, до остатак тог настојања... Али, остатак који, потврђујући трајност инспиративности Дубровника, подстиче иламен у устима новим, подстиче нове песничке похвале вечном граду. Оне ће новом вербалном орванизацијом, обновити или, чак, проширити нестале и заборављене покушаје (Што се без мере губи | Као мера се враћа), придружујући се, попут меда који леже у саће препуно многоутаоника, суми значења које садржи појам ДУБРОВНИК.

Богдан А. Поповић

ХАРМОНИЈИ ПРОШЛОСТИ НИШТА СЕ НЕ МОЖЕ ДОДАТИ

ПУТНИК-НАМЕРНИК би, пролазећи кроз Ду бровник, и гледајући монументалне куде и зидине, можда и сам написао песму, не одолевши неком свом унутарњем нагону.

Дубровник — то је историја за себе, дивна, романтична, допуњена изванредним амбијентом који јој никад неће дозволити да остане само далеко сећање неког летописа.

Читајући ову песму не могу се зауставити на речи, стиху, она ме одводи баш тамо у Дубровник. Моје сећање лута по зидинама, од цркве до кула, до мора, трагајући за нечим још неоткривеним, обавијеним мирисом мирте и мора. Морам се сетити славне историје поникле из тежње за слободом, историје притешњене са свих страна морем и каменом. |

Можда би песнику, или било коме једино море, тај живи сведок, могло рећи оно што није записано или узидано у ту вечиту КУЛУ сећања на нешто величанствено што је прошло, што је можда и мору дало шум.

Заиста, све би било нестварно, несхваћено |

и „копљасто лишће" се не би њихало на кри-

лима маестрала и шака „чистог шљунка". би остала чиста и све би било лепше, можда чак божанско, да је остало далеко од нас. Сада, после ко зна колико виђења, ко зна колико поезије, ма колико све то деловало дивно и импресивно, ма колико богатило све душе, остаје баш оно болно,.... зашто је откривено ...... било кичицом, пером или нотом.

Ништа се не може нити додати нити оду: зети, а да не поквари ону племениту хармонију прошлости, заливену патином за свагда,

љЉубица Алексић

ТРЕНУТАК ЧИСТЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

ПОЕЗИЈА је средство комуникације. Песма је саопштење, обликовано као превод из не муштог језика емоције у језик рационалног споразумевања, или, једноставно, у језик — који се, као живи кодекс вишезначних симбола, може да подреди поезији (да би се управо тако потврдио можда у својој нај вишој суштини). Да би једно саопштење испунило своју сврху, оно пре свега мора бити "прецизно — да што истинитије пренесе садржај исказа, ослухнутог у простору пре песме, простору изван речи. Оно што се на: зива аг5 роепса исцрпљује се и потврђује у напору прецизирања саопштења, ни мање ни више. (Без „компромиса, без капитулације пред шармом језичне материје, или пред сиренским зовом лепоте слика које се намећу да буду саме себи сврха, у песми која онда и не зна да је разорена). Мислим и верујем да песма треба да буде саграђена тако,. да у свом понављаном тренутку може да понесе пуни терет сваке од речи од којих је сачињена. Саопштење треба да прими читалац; оп та је примио не онда када је песму „разумео", него када је, односно ако је песма успела да га емотивно покрене. И још не што: ако је при том садржај исказа, враћен из условног (дивног, опасног...) језика речи у језик емоције, остао истоврсан (не кажем идентичан; бојим се да је то немогуће, ипак). Све остало “у анализа песме, њена разрада, интерпретација, дакле све оно што се догађа при поновљеном читању или слушању песме — има смисао само као допуна доживљаја, као коментар уз основно саопштење. Другим речима, а у парафрази једног стиха Мак Лиша, песма није песма јер нешто значи него јер нешто јесте, Песма је порука из простора где неспоразума још нема; она је освојени тренутак чисте, јасне међуљудске комуникације. Ако јесте песма.

г Иван В: Лалић“ ~ =“