Књижевне новине

ПРЕОРУЖАВАЊЕ КРИТИКЕ

Предраг Палавестра: „Пови јеванђелнети“

„Свјетлост“, Сарајево 1968.

НАУЧНО АНТЕРАРНА ЕСЕЈИСТИКА

Дејан Мелаковић: „брпеки

сликари“

Матица српска, Нови Сад 1968.

ПРИЛИКОМ својих ретких сусрета са књижевно-критичким приказима, обичан читалац интересује се више за приказаног писца но за при казивача. Сада, такав став ваља пре окренути: суочени са критиком књи жевности, ми морамо помаћи тежиште интересовања са књижевности на саму критику. Такво помицање захтева и Џалавестрина књита, у ко јој су наши значајнији савремени писци насликани као „јеванђелисти" истине и моралности, демократије и стваралаштва, док је сама литература дефинисана „као вид спознаје" и као „огкривање истине у свим 06ластима живота". Да би се схватила Палавестрина критика тога песничко-књижевног „јеванђеља", неопходно је размотрити „јеванђеље" његове критике. Пре свега, треба испитати Палавестрину критичку инстру ментацију и концепцију. Одударајући Од претежног дела наше академске критике, Палавестрин поступак не тежи затварању и повлачењу у књижевно-историјску заветрину, али је комплетиран и методом историјског објашњења. Та ко, претпостављајући да „критика по везује различите књижевне епохе и налази континуитете у развитку уметности", овај критичар: је сматрао да се послератна осека нашег реализма не може објаснити његовим с"унутарњим исцрпљењем, па ни иманентним развојем наше књижевности, већ у првом реду дејством одређених, екстралитерарних, истојаких чинилаца. При свему томе, авестрину критику одликује широко и органско отварање према савременој теорији уметности. Током циркулације сазнања између ове теорије и његове критике, Палавестра доспева до занимљивих теоријских концепата о „антилирској поезији", о „савршеном читаоцу“ и „односу читаоца према неком књижевном јунаку", па и до слутње о могућности једне „статистичке естетике". Већ и сама та теоријска упућеност означава напредак у односу пре ма оној квазикритици, која се бави чепркањем и пабирчењем по историјској прошлости, Штавише, 03начени напредак бива потенциран

ДР ДЕЈАН МЕДАКОВИЋ је од оних писаца историје уметности у чијим се текстовима осећа стално претакање научне акрибије и литерарне есејистике. Бројним стручним радовима, чланцима, прилозима и научним студијама о српској уметности, 06јављеним од 1948. до ове књиге, стекао је углед научника првог реда У вас. Међутим, Медаковић је у исти мах и песник у чијој се поетској вокапија налази највише стихова оживљене реминисценшије на споменике српске културе и уметности; откривају се у тим чудесним мета» форама

ти саздани не само од стручне ерудишије већ и испричани са пуно љму= бави за тему 06 којој говори.

Есеји о српским сликарима, сабрани у једну импозантну _ кавиту, представљају научне и литерарне у у исти мах. О мобо ва само у овом случају авезних. „фуснота" Медаковић , дао више умаха и даха" свом стилу и ДОЖИВљају сликара и слике о којој пише. Поштујући историјске чињенице и податке, које су једним делом старији и други истраживачи открили, њему је та историјска баштина само грађа од које; и основа на којој, настају његова запажања, анализе и оцене. Држећи се принципа да је без познавања личности тешко упознати дело, он је посветио доста простора ,» » _ сликара, описујући их у времену у коме су живели, па је отуда у овим есејима. толико атмосфере, боје и топлине наше грађанске средине,

Од Христофора' Жефарбвића из прве половине и средине ХУПТ века, до Уроша Предића и Паје Јовановића, Медаковић је градио антолотију својих оликарских симпатија У којој су се углавном нашле најснажније уметничке личности, оне које су створиле капитална дела српске новије уметности,

Разумљиво је што је у овој кевизи добио прво место Христофор Жефаровић, живописац бођански, који је у времену анонимних и делимич= но нознатих зографа, једини успео да. бе издвоји и наметне својим снаж Ним индивидуализмом као „сликар од фантазије и темперамента, а чије дело „у својој беновној и уметнич= кој инспирацији, представља једну од најсигурнијих полазних станица за проучавање ДУГИХ. путовања модерне српске културе". Говорећи 0 Христофору Жефаровићу, едаковић истиче оне разгранате уметничке путове са Југа, Запада и Истока, који су се стицали почетком ХУШ

40. истинског преокрета. Као најважнија и најактуелнија „блага вест", наговештај оваквог преокрета дат је У огледу „Кибернетика, _ поезија и критика". Овде, у настојању да свој апарат осавремени и учини ефикаснијим, критичар је покушао, не без успеха, да се наоружа мето: Дом им духом кибернетике. У неку руку, дакле, његово критичко „јеван ђеље" могло би се назвати јеванђељем по Винеру. Мада је то тек први корак на путу кибернетизације, мо-

но је очекивати да ће критичар ићи и даље, будући да га на то упућује сам његов предмет: кад у Селимовићевом роману „Дервиш и смрт уочава „игру око власти", „сурову игру живота" и „опасну игРУ с језиком", критичар је суочен с изазовом да набројане појаве погдеда у светлу кибернетичке теорије игара. Таква кибернетизација, међутим, не значи једнострану математизацију хуманитарних дисципдина као што су књижевна критика и теорија уметности; још више: нето у пионирском делу Француског стручњака Абраама Мола, она овде значи и реципрочну _хуманизацију савремене математике. У ствари, наш критичар изгледа инспирисан далековидом Марксовом замисли о науци као дијалектичкој синтези историзма и математизма: предвићајући да ће историја обухватити целокупну наџку, Маркс је истовремено говорио да је научност сваке дисциплине сразмерна њеној способности да се послужи математиком. С 0обзиром на то, Палавестрино критичко „јеванђеље" домста се види као једна од предстража наше критичко-естетичке мисли.

Опремљена _ кибернетиком, ова предстража изгледа наоружана до зуба. Она и мора бити тако наоружана, да би се могла успешно конфронтирати са мастодонтским силама, које читаву студију књижевности присиљавају на критичну стапнацију и парализу. Очајан застој те наше студије огледа се, нарочито, у њеном ставу према питању односа између кибернетике н естетике. Као што Палавестра тачно примећује, за овај пресудан однос много више

века у Карловачкој митрополији, том аредишту новије орпске уметности, градећи у њој једну специфичну и непоновљиву ликовну симбиозу традиције, левантинскот ба рока, руско-украјинских, а потом и западноевропских утицаја.

Као проверени зналац старије арпске трафике (,„Прафика српских штампаних кевига ХУ — ХУП века", посебна _ издања __ САНУ, Београд, 1958), Медаковић је, у есеју о Жефаровићу, осветлио и његов бакрорезачки рад, да би у студији о За харији приказао дело друтог арпског гравера ХУПТ века. Изко историја српског бакрореза. бележи само ова два истакнутија имена њене странице су веома важне не само у У већ и у аруштвеном, па чак и политичком ви. Посебну улогу шмала је графика У опреми врпских књига тога доба; којима даје неочекивану лепоту и у метничку – вредност. Жеф Стематбграфија ишли Орфелинова идустрована Историја Петра Великот нису само библиографске реткости већ и значајна уметничка дела српске трафике ХУПТ века,

И Теодор Крачун, та најзатонетнија личност нашег сликарског ба: рока, заступљена је у 080Ј књизи. У првом делу есеја. Медаковић даје хронологију Крачуновог о прквеног сликарства _ разрешивши | коначно проблем изгледа и садржаја. горњег дела мовументалног иконостаса Са= борне цркве у Сремским Карловцима, из 1780-1. Други део есеја одно“ си се на стилске проблеме Крачуновог сликарства. Истичући оно што бу ранији аутори стручних текстова о Крачуну написали (Вељко Петро= вић, Милан Кашанин, Момчило Стевановић, Лазар Мирковић и Миодраг Коларић) Медаковић да је своја аналитичка запажања 0 цртежу, анатомији, композицији и колориту МУ ачунових слика, инсистирајући на њетовом _ барокно-рокајном _ лиризму. Поједини пасуси овог текста писани су надахнуто, приближавајући се тако својом племенито-патетичном ра зом барокној епохи у којој је сликар живео; Међутим, овде се није мбгао мимоићи ни Крачунов портретни рад, мако су наши барокни мајстори били превасходно сликари релитиозних композиција за монументалне иконостасе, — те црквене талерије православне уметности, о једном портрету Јована Јовановића. каб хоповског архимандрита (потоњег владику Бачког, који је нештедимице помагао Први ериски уста“ нак) исписао је Мелаковић можда најтачнију и најлепшу ликовно=ес= тетску анализу у овој књизи. М

· тика се узда

су заинт ни математичари неголи естетичари. Што се пак тиче саме књижевне критике, она код

нас изгледа паралисана „распећем

· између архиварског историзма и по-

вршног психологизма, — између академске сколастике и комерцијалне журналистике, У оба случаја, она своју посну њивицу обделава српом и ралом, док се поља многих других научних дисциплина обрађују комбајнима и аутоматским машинама. Алармантан знак и гранични степен овакве стагнације појавио се у ваде промашају књиге Свете Лу-

дћа о југословенској литератури од 1945 — 1965. године.

Захваћена том стагнацијом, кривреме као „мајсторско решето". Но, насупрот овом лењом и јаловом уздању, само критич ко „решето" морало би преузети у-

логу времена, које у будућност про-

пушта аутентичне вредности. У тој улози, на изглед претенциозној, али преко потребној, критика би била дужна да ефемерну друштвену „цену" књижевних производа своди на њихову унутарњу уметничку вредност. Обарају! надувану и лажну цену појединих продуката, она би водила непрестани рат „против 06мана" _(Борђе Јовановић). Ако је Маркс писао да су Грци Хефестовим чекићем разбили природу у статуе, критика би тим истим чекићем разбијала · фетиштизоване статуе надриуметности у парампарчад. Палавестра је на тај начин ударио по типсаним идолима београдског надреализма и „социјалистичког естетизма'. Наиме, он је показао како су многи надреалисти били штићеници бирократизма у друштву, прем да су се проглашавали заштитницима слободе и „либерализма" у уметнасти: у ствари, он је једноставно открио ону историјоку иронију што св свирепо наругала тим „бунтовницима" који су се театрално заклиња ли да никад неће бити литерарни ла уреати, сарадници антологија и чланови Пензклуба.

Палавестриној критици, међутим, као да недостаје један инструмент за извршење овога задатка валоризације. То је извесна аксиолоти-

Од сликара са краја ХУП| века Медаковић је уврстио у своју антологију Јакова Орфелина и Теодора Илића Чешљафа. За првога налази да је „типични представник прелазник времена од барока ка рококоу" им да је „заступник једне умирене скоро _ рационалистичке _ варијанте барока, коју карактерише уздржљивост п у цртежу, и у композицији, и у боји", а за другог, између осталог, да је био „један од родоначелника правог грађанског сликарства код Срба". То је већ епоха постепеног усвајања једног новог, западноевропског стила, који нам је опет дошао са бечке Уметничке академије класицистичка _ схватања Арсе Теодоровића, тог вероватно најплоднијег црквеног сликара у нас, више се примећују у његовим изврсним, портретима што је Медаковић посебно истакао,

На есеј о Теодоровићу надовезује се онај о Данилу коме је аутор по; а осл па је овај

овог великог мајстора; нешто закаснелог нео-=класицисте, који је био то лико сигуран у своје | ар тистичке могућности и АЈА га се нису много тицала надолазећа роман тичарска узбуђења: „Све је то Константину Данилу остало туђе, а те често књижевне инспирације никако нису дотакле његово оликарствог Он је и даље остао доследно загледан у људско лице, а оно је и дотле главни његове драматике, Далеко од ових патриотских поклича свог времена; затворен у се бе, некако неприступачан и горд, Да нил је спокојно довршавао ликовну хронику нашег Д друштва. у Подунављу“. Оваквим и сличним литерарно-научним асоцијацијама обилује Медаковићева књига. Наиме, у овом пасусу сагледавају се најбоље особине овог писца: настоји он да сликара разуме с обичне а најтеже. људске стране, да га схвати у времену и да понирањем у психололију уметника објасни особине и спе цифичности његовог дела.

_ Есејима о Јовану Клајићу, Павлу Симићу, Новаку Радонићу, Бури Јак таићу и Стевану Тодоровићу обухва ћена је епоха дрпског романтизма, коју већ седамдесетих а нарочито осамдесетих година смењују реалистичке тенденције. Генерацију срте ских реалиста од Милоша Тенкови= ћа, Борба Крстића и Стеве Алексића, преко Леона Коена, Љубомира Ивановића и Марка Мурата, достојно за пршнавају два национална барда, два. најпонуларднија, пренењивана и потцетвнаена _ерпека сликара: Урош Предић н Паја Јовановић,

ја (теорија вредности). Споменути недостатак могао би се донекле мотивисати Палавестрином тезом да се жижа критике данас помера са вред иовања књижевне чињенице на њено тумачење и сазнавање. У исти мах, он је надокнађен третирањем пстипе као алфе и омеге поетског „јеванђеља: представљајући врховни принцип и циљ» сазнања, истина је уједно и основни критеријум сваког вредновања. (Зато Палавестра и може тврдити да је „критика сама по себи изразито етичка активност"), Човеково самосазнање је, занста, нужан основ самопотврђивања човека као над-вредности. Најпосле, у критици књиге Н. Мило шевића о негативном јунаку, наш критичар дефинише уметничку вред ност као стваралачку снагу и вештину, која књижевни лик чини у вим, целовитим и уверљивим". Наведена дефиниција могла би да буде зачетак једне не-еуклидске аксиологије, која релативизује оно позитивио и оно негативно, редукујући их на моменте човековог тоталитета.

Очигледно, Палавестрина апаратура је кооперација разних а а мената и метода. Рекло би се да је све ове поступке и средства кооперисала, углавном, критичарева интуиција, — која критичара ЧИНИ ако не уметником, 8 оно ствараопем своје врсте. То стваралаштво даје вредност и Палавестрином есејистичком стилу који је исто толико књижеван, колико је његов метод — научан. Па опет, критичарев метод данас изгледа вреднији но њетов израз (који би могао бити нешто „коштуњавији" и упадљивији, па ма зато био мање допадљив).

Тај метол обелодањује извесно неопходно, савремено преоружавање књижевне критике. Настављајући ово преоружавање, Палавестрина критика стекла би оптималне шан се да одоли унакрсној ватри духовног нихилизма и животног позитивизма. Да преодоли стагнацију која умртвљује нашу „литературу о дитератури". Радојина Таутовић

У вредности ове књиге треба убележити и Медаковићеву критичност, рекао бих чак строгост, у 0цени појединих сликара и њихових дела, Истичући вредности и подваачећи достигнућа њиховог стваралаш тва он је увек спреман да изнесе на видело и сликареве слабости. Ослобо дивши се романтичарско-идеалистич ких прецењивања уметничких вреа пости, чему ву често склони поједи ни аутори, он је чврсто и објектив но саздао портрете орпских сликара, да нам нимало не омета што нису били без мана. Напротив, они су нам ближи такви какви су: даровити, сме ли; понекад несмотрени, хитри и не довољно дисциплиновани, па ипак јаки и непосредни у изразу, а понекад опет умудрени и упарађени, али никад извештачени, = они су у свом оликарском делу оставили веран одраз неких особина своје нације у протекла два века, Због тога су нам и драги,

Већ из овот кратког Ме даковићеве књиге добија се утизак да је пред нама нека врста историје српског сликарства ХУПТ и Х1Х века, Ако се томе дода да је Медако вић приказао српске сликаре прадећи монотрафске паре ес 5 подаци, хронологија настанка појединих дела, утицаји савремене езропске уметности на њихово сликар ство (а нарочито утицаји бечких и минхенских професора), стилске И иконографске анализе, и на Крај веома студиозне и темељне оцене жовних вредности, у којима долази до изражаја Медаковићев естетски став, онда се наш утисак, да се ова књига научних есеја о нашим СлИта приближава историји он 1 пског сликарства, уверљиво тврђује.

пољ ОМ „Медаковић истиче Ја, “ своје књиге преузео из ЈеХ ме драгоцене књиге коју је написао Лазар Николић, а допунио и објавио његов син др Влади! Николић, 18 књига, штампана 1895. под називом „Српски сликари" била је све до Ре презентативне књиге Милана Каша нина и Вељка Петровића „Српска метност у Војводини" (Матица срп“ ока, Нови Сад 1927), једина књига 9 српској уметности. Од те књиге 40 наших дама пуно је писано о новијој српској уметности. Објављен је 05иста велики број прилога, чланака студија, монографија и траве, Ме Вутим, књига Дејана Медаковића 1“ дази у мали број оних које су с јом појавом постале датум наше У“ метничке истортопрафије.

Динко Давидов