Књижевне новине

Жан Пијаже

Психологија интелигенције

Нолит", Београд, 1968; Превела: Мирјана Вукмировић-Миханловић

ДА СЕ РАЗВОЈ наука креће у једино могућем правцу комплексних синтеза, да, независно од техничко-технолојиких специјализација и неопходних ограничења, биологија, психологија, онтологија и гносеолошко„абдгистичка анализа неопозиво .постају целина изучавања човекове моћи спознавања света, — дело штвајцарског мислиоца, Жена Пијажеа, недвосмислено потврђује,

Писац импозантног броја студија, есеја и трактата, мислилац који је генетичкој. пемхологији; логистици и епистемологији утиснуо уочљив печат свога оригиналног, смелог, пре свега фундаменталног приступа, Жан пије јаже бави се битним токовима истраживања стварне функције мишљења где „интелектуалне операције, чији

„Природно је, дакле, што психо«

лбшке теорије интелигенције успевају да се уметну између биоломисих тебрија адантације и теорија сазна“ ња уопште, Није нимало чудновато што постоји сродност између психолошких теорија п епистемолошких доктрина, мошто, акб се психологија ослободила _туторства филозофије, срећом остаје нека. веза између про“ учавања менталних функција и проучавања процеса научног сазнања".

“ “ #

„Према томе, нерцентивна активнест се најпре одликује посредова» њем дементрирања, које кориљује мо» следице центрирања и на тај начин представља регулацију перцептивних деформација. Дакле, ма колико ова, децентрирања и регулација остајале елементарне и зависне од сензд-моторних функција, јасно је да оне представљају једну читаву активност поређења и координације, који се повезују са активношћу интелигенције: гледати један објект већ представља, чин, и према томе да ли једно дете оставља свој потлед при“ кован за прву тачку која му падне у они или га управља тако да обухвати целину односа, скоро да се мо. же судити о његовом менталном нивоу".

% њу ствари, када посматрамо ниске ључиво са функционалног становиш“ та у сензо-моторној интелигенцији можемо пронаћи практични еквива» лент класа, релација, расуђивања и чак групе премештања у емпириј“ . бком облику самих премештања, Са становишта структуре, и према томе ефицијенције, између сензо-моторних координација и концептуалних коор“ · динација и даље постоји известан број битних разлика, истовремено оних које се односе на природу самих _ координација и на растојања Која је прешла акција, то јест на простирање њеног поља. примене". (Фрагменти „из „уПсихологије интелигенције" Ж. Пијасеа)

ПаМНи икони виа би пир ни Ба и ви и игивиннинини п | ииними и пиику њ потери Ава њвввкенонинаал авионе кају па инњи а аб на

је виши облик логички и математички, творе реалне акције, под двбструким видом једне производње која је својствена субјекту и једног МОГућег искуства 0 реалности." __У ствари — обележавајући три периода у развитку интелигенције субјекта, испитујући однос мишљења и развоја мишљења према чиновима, акцији у реалности = Пијаже тради евбју мисабну зграду не на изглађћивању противречности између, на при мер, емпиризма ни нативизма већ, кад што у предговору овој књизи пише Руди Супек, „Пијаже заузима једно више активнстичко или, могли би смо рећи, дијалектичко гледиште". Читајући књигу Жана Пијажеа, морамо да се сагласимо да је; у ства: ри, његов централни проблем колико тносеолотики толико, неодвојиво ОА тога, и однос мишљења и логике, Наравно — ова књита, ван свих ли“ дактизирајућих оцена, које ни као

такве један приказ не може да остваВи == има драгоцену особеност коју садржава у пуној мери. Нанме, теме мисаоне комбинаторике у свој својој разуђености овде се појављују не само у својој богатој и раскошној скали; већ и као инструктивна илустрација о томе шта су и какве, У

· својим мисаоним токовима, савреме-

не гносеолошке студије које нам могу да помогну при разјашњавању и проблема које сматрамо само бИОХотиким, економским или социолошким. Стављајући у центар својих истраживања самог човека и проблем развоја интелигенције, превазилазећи оквире једног упиформног гносеолошког, односно, упрошћеног антрополбгизирања — Пијаже инсистира на томе да „свако психолошко ту мачење завршава се, раније или касније, позивањем на биологију или лођћику (или на социологију, али и ова долази до исте алтернативе)". А ту, у овом ставу — свакако је садржан и један од основних мотива генетичке психологије Жана Пијажеа = која нам се указује као још једна негација упрошћеног шематизма у коме се мисао и проблем интелитенције посматрају са становишта варијанти „теорије одраза".

Бранко Пеић

НЕПРЕВЕДЕНЕ

рАУТр РАТСНЕВ

А зиду о

Гекашке Апдке Решвећ Штнеа,1968.

ДЕЈЧИЗ пише есеје од своје двадесете године. Као студент, написао је књигу о савременом роману и у њој, већ тада, јасно изнео своја схватања. о томе како треба прићи књижевном делу: Схватања понекад бунтовничка, понекад инаџијска и младалачки идеалистичка, али, бар како се њему чинило, аргументована. . Есеји сакупљени у овој књизи 06јављени су још 1948. године, Свако поновљено издање пропраћено је но вим предговором. У тим својим карактеристичним им за њега типичним предговорима, Дејчиз је готово ба осећањем кривице према читаоцу, извињавајући се за евентуалне пропусте, али никада побијајући оно што у својим критичким освртима и анализама сматра јединим субјективним прилазом књижевном делу, 06јашњава зашто, колико и шта у но вој књизи мења, допуњује или ели“ минише. У једном од својих предговора каже: „За седамнаест година, колико је прошло како сам ову књи» ту написао; променио сам мишљење о многим стварима о којима овде м, али, по суштинским питањи“ ма; моји ставови остали су исти, Што више читам, мислим и говорим о књижевности то више почињем да сумњам у категоричне изјаве и дефиниције које преплављују уџбенике и утолико ми се као неопходнија алтернатива намеће потреба да се пре пустим свему ономе што је у литератури стварно и разноврсно".

Мало је критичара имало храб рости да се упусти у анализу питања која Дејчиз сматра основним за да ље вредновање књижевног стваралаштва: зашто се пишу књижевна дела2 Зашто их читамог треба ли да их читамо2 чему она служер Питање технике он оставља по страни, као споредно и лако решиво.

Управо због своје једноставности, ова питања, сама по себи, представ= љају одређену вредност, и такб бацају У засенак сву сложеност и самосвест које кваре модерну критику.

„Студија о књижевности" није ни неохватљива Ни „тешка“ књига, На против, она може да стимулише и Да се чита са задовољством. Дејчиз ве што и често духовито одабире примере из књижевног, политичког и свакодневног живота, али и примере који понекад у нама изазивају осе ћање горчине и индигнацг.е,

Намера књиге, како је аутор виАн, је да читаоцу и критичару помогне да увиде шта читају и шта чи тањем добијају, да, их оспособи за Прављење суптилнијих диференцијација. Она није замишљена као прилог теорији естетике, нити је гре свега филозофско дело, већ критичко; и њен основни циљ је спајање две врсте књижевног истраживања у једно: испитивање природе и вредности Аптературе и најефектнијег начина да се утврди које су њене вредности, уколико их има. Дејчиз не покушава, да створи или наметне некакав систем. Он не проповеда. Свестан је да

не може дати Дефинитиван, пуноважан, општеприхватљив одговор на сва своја питања исто као што је свестан чињенице да „не постоји коначно, пуноважно и општеприхватљиво тумачење „Хамлета'". Али то није императив за бекство у свет лепршавог релативизма. Можемо ли да прихватимо класичне теорије и анализе књижевних дела или морамо да их модификујемо и одбацујемо само зато што постоји нова, савремена књижевна историја> Могу ли наши ставови да се ускладе кад је у нитању сврха књижевног стваралаш тва, или смо приморани да је дефетистички хвалимо иако нема вредности2 Уколико књижевност схватимо као јединствени облик помоћу којег се могу садиштавати исто тако је динствене унутарње спознаје људскбг искуства, и уколико смо убеђени да је то искуство само по себи важно и достојно да се осветли, она ће имати својих вредности. У крајњој анализи, једино хуманистичка филозофија може да доведе до прихватљивог естетицизма.,

Дејчиз расиравља 0 проблемима савременог критичара; о употреби језика као средства масовне комуникације и о његовој улози у књижевности; О односу који постоји између уметности и вештине, између литературе, историје и науке; о природи поезије и могућностима које она пружа; о делима различите књижевне вредности; и о томе како убеђења и схватања, идеолошки и морал“ ни ставови писца, критичара и чи таоца утичу на литературу.

Свестан тежине и нерешивости залатка који је себи поставио, он помало индигнирано завршава: „Цивилизован _ човек не може себи да допусти тај луксуз да остане невин и чедан. Пре мли после, мора бити спреман да оправда оне поступке и аткивности које сматра важним или, уколико то не учини, да ризикује твихово претварање у играчке морала и науке. Суптилније вредности И вредности које је тешко дефинисати најтеже је одбранити јер, човек је политичка зверка, а политичке зверке тешко устају у одбрану онога што се не може исказати паролама. Човек је и морална животиња и гаји посебну љубав према системима; а морални системи су често несавитљиви: игноришу оно што се не уклапа у њихов свет и сумњају у дела чија се природа не може прецизно дефинисати. Ако заиста живимо у добу које стоји на ивици пропасти једне цивилизације, размислимо о томе шта смо све пос тигли и шта све желимо да сачувамо. Ако, с друге стране, сматрамо да треба започети стварање врлог Новог света, одлаучимо, свесни одговорности коју сносимо, шта да понесемо из оног старог".

Даша Дрндић,

Е + ИГЕ

ПРИМЉЕНЕ

Војислав Вулановић НОЋНЕ ПОНИКВИЦЕ „Матица српска". Нови Сад, 1968.

НА ЧУДНИМ вима поезије „Ноћ не пониквице" Војислава Вулановића нису само стилистичка и метрич“ ка необичност. Оно што читаоца У њима изненађује то је, пре свега, несниково да ли романтичарско, да ди рационалистичко поимање и употребљавање песничког оруђа као средства за „искаљивање" личног емотивног терета или Као могућно: сти да, „бежећи“ у тематску и исто. ријску традицију, побегне од своје стварности и, на тај начин, искаже свој став према њој. Јер Тема као што је отац, заправо Сен његова, АУХ његов, као што је „Горски вијенац, каб што је Агамемнон, војсковођа, моћник, »„Атамемном славољубиви,/ лукавац и крвник", како га сам песник назива, такве и сличне теме, дак= де, предодређују дуги и строги метар, предодређују патос, музику све. чану, узвишену, чији су тонови, ако не надстварни, свакако ванстварни и но пореклу свом и по месту својега постојања. О томе да ли је ова књига „моћна пониквица" песникова, или „Ахилејева побуна" његова, према томе, боље је размишљати него доносити _ дефинитивне _ закључке, читати је И Кад није на вибинама

које је себи одредила, него је Хва- |

лити или грдити.

Аврам Остатак ПОРАЗ СТИДА Књижевни клуб, Ниш, 1967.

НЕ ТРЕБА. веровати овој поезији. Она је као племенито пиће. Не напала чула, не опија намах, готово да се и не осећа, Ни на шта, при читању,

такр рећи, не обавезује и, учини се ништа не пружа, не казује. Али за то време се негде у вама угњезди а да и ме знате како се и кад се одиграло то што се са вама одиграло. Овај песник чудна имена олако, „ноодговорно", рекло би се, оперише галаксијама и светлосним годинама, уметношћу и реалношћу, пустињама и садржајима. Иза свега тога, или из свега тога, или у свему томе је, да узмемо тај пример, његова љубав, његова драгана, његова девојка (како вам драго). Не зна се, не казује се како изгледа, како се зове, има аи уопште гласа или, рецимо, косу, али је јасно да је — дивна, није она нигде али је свуда, није ништа (0дређено) али је све, није никад али је увек... Ова поезија неће се на овоме завршити,

Војин Пуљевић ГОСПОВИЦА С КРФА

Лично издањеВеоград) 1968.

КРАЈЕМ фебруара 1916, године, на острву Крфу, у једној од српских дивизија умало да између (једног од) наредника, Милоша, и (једног Од) капетана, Мирковића, дође до — двобоја, До правог, истинског двобоја, с правим, истинским пиштољима, из којих би се, правом муницијом, пуцало са петнаест корачаји. Мелодраматично, малко претерано, помислићете, Поготову после Јаковљевићеве „Српске трилогије" у српској и толиких двобоја у светској књижевности. Али погледајте све те ликове који се, вољно или невољно, изазивају па тај глупи двобој, који га, намерно + ли ненамерно, узрокују, који, посредно или не, учествују у њему! Шта они, у ствари, траже п шта од тога налазе, шта желе и шта од тога добијајуг Ко је тамо на Крфу, више странац, домороци или дошљаци, ко мање слободан, војници или цивили, ко тужнији, они што одлазе или опи што остајуг Није сасвим сигурно да ће се договор, ако уопште постоји, лако наћи. Али је веома вероватно да ово није само сентиментална ки жица поводом једне истините легепде из не тако давне српске прошло сти.

љЉубисав Сањин

Влада Зечевић и ТО ДА СЕ ЗНА „Напријед", Загреб 1968.

МЕМОАРИ Владе Зечевића обухватају раздобље од првих устаничких дана 1941, године до другог заседања АвНоОја. Са прецизношћу и познавањем својственим активним учесницима историјских збивања, Влада Зечевић евоцира успомене на ратне дане, као и на људе са којима се сретао у револуцији. На. страница. мб Зечевићевих мемоара наћи ћемо многа имена бораца, познатих и не познатих, он ће нас подсетити не само на њихово јунаштво и пожртвовање, већ и на домишљатост, шале и шеретлаук људи од који су многи с таквом ведрином отишли и у смрт. Захваљујући ауторовом познавању обухваћеног периода ови су мемоари истовремено објективна слика ратних догађаја и субјективна евока пија тренутака пуних искушења, Зечевић о свему прича једноставно, с намером (експлицитно изложеном у наслову) да један део ратних збивања, и људи који су у тим борсо отргне Од не и завешта генерацијама које Аб: лазе, Сочан и богат језик % аутентичности и уверљивости ове занимљиве мемоарске прозе. ,

МИРЈАНА ВУКМИРОВИЋ

УПЛАТОМ 30 ДИНАРА НА ЖИРО-РАЧУН КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

608—1—208—1 НАЈСИГУРНИЈЕ ОБЕЗБЕЂУЈЕТЕ РЕДОВАН ПРИЈЕМ ЛИСТА

Труман Капот ДОРУЧАК КОД ТИФАНИЈА

„Матица српека", Нови Сад 1968; Превела Нада Продановић Ћурчија

ОВАЈ РОМАН Трумана Капота прошао је кроз све фазе комерцијалног убпеха, почев од тиража по коме се може сврстати у бестселере, па до ефектне екранизације (филм „Доручак код Тифанија" с успехом је приказиван ин у нашим биоскопима). Али ако одбацимо резервисаност према комерцијалном успеху и фами каква прати поједине књиге, уверивемо се да је „Доручак код Тифанија" дело натпросечне вредности, шармантна и пенушава проза која, иако се чита лако и осваја већ при првом сусрету, носи и дубљи под текст. Чини се зато да би уз ово Ауховито, хуморно дело без претеривања могао бити стављен демодирани, али увек актуелни епитет — животно; све нијансе овога придева Капотовом роману заиста пристају.

Милован М. Обрадовић КУНА ТИШИНЕ „Веселин Маслеша", Сарајево 1968.

ОБРАДОВИЋЕВЕ песме испеване су изграђеним, школованим песничким језиком. То је поезија сунчаних вилика и тишине, мелодична и метафорична. Засмета понегде претерана лиричност (у ужем значењу, када се ближи сентименталности), али аутор је обично имао довољно даха да ства ралачки акт доведе до краја. Обрадовић се обраћа песницима м пријатељима (посвета ове књиге: „пјесницима — пријатељима по срцу и ријечи"), поезија је за њега могућност интензивнијег комуницирања и _међусобног споразумевања,

Милован Обрадовић живи у селу Шипраге код Котор Вароши, где ради као учитељ. Ваља зато поздравити потез издавача који је поклонио поверење овом песнику — поверење ко. је је песник оправдао.

Растко Закић НА ЉУТУ РАНУ — ЉУТУ ТРАВУ „Октобар" Краљево 1967.

' АФОРИЗАМ је у нас дуго био реткост им потреба, а када се појавио (најпре на страницама штампе) убрзо се прешло у другу крајност, Дапас нема хумориста н сатиричара ко. ји не пише и афоризме, више из моде него по вокацији и опредељењу. У таквој поплави једна озбиљна књи га афоризама, заснована на одређеном сагледавању људских мана и не споразума у друштву, у сваком случају заслужује пажњу читалаца. За разлику од појединих афористичара који за љубав вица и парадокса пишу све и свашта, Закић негује сатирични афоризам, горак и опор. Сви афоризми у овој књизи, разумљиво, нису на истој разини (веома је тешко написати књигу афоризама, а да сви буду успели), али знатно је више добрих него слабих, Једна прегршт Закићевих афоризама могла би претендовати и на место у антологијском избору савремене српске сатире. Иван Шоп

Сонет о коњу

Куће мога детињства у земљу пропадоше.

Право у небо се винуше моји храбри пријатељи,

Кола избеглица претоварена последњи призор још троше и тиште. Оцртава се партизан на коњу ко у повељи.

Затим само коњ остаде — без јахача, без смирења.

Већ годинама му тепам запењеном сред обзорја.

Изувши обућу прилазим му — у јесење блато се мења плочник, Ко у храм улазим у своје детињство, ко у морја,

Смири се већ једном дете, коњу, словенска душо, У недоглед смирени ратници и пушке,

нек те туга мине.

Сред задњег призора свог детињства, пред крај рата, босонота и гологлава, коњу око врата

Обешена =— из даљине.