Књижевне новине
МАРИН СОРЕСКУ
Њу
ти Ма
ПИШЕ СЕ ПРЕКОМЕРНО. Живимо у. доба исписане хартије. Као што нецивилизовани људи пре 15.000 година нису могли живети без неглачаног, а пре 12.000 година без изглачаног камена, ми данас не можемо живети без парчета хартије испуњене знацима чућења, зарезима, речима. А пише се све брже и брже. Књиге су постале тек започете. Неке се заустављају код прилога, друге код заменица. Врло је мало оних које стижу да нам открију корен неког глагола.
Ово су мисли које пролазе кроз мозак сваком који намеава да књижевно наслеђе обогати једном новом књигом. Прои кроз књижаре: стењем од нових наслова. Прођи кроз анти-
кварнице: стењем од старих наслова. Прашина не стиже више да прекрије књиге, завршене едиције, издања ретка или честа. Обузима те безнађе. Зар после свега овога да одеш кући и да седнеш за писаћи сто За кога да пишеш» Зар публика још нешто тражиг У великим индустријским басенима постоји јелна вертикална цев која се зове одвод. Када вода пређе одреЊени ниво, вишак се слије кроз ову цев. На жалост, у литератури не постоји сличан начин регулисања. Пише се без престанка све до, да тако кажемо, преливања басена. А зашто2 За кога2 Постоји само један одтовор: за себе. Ја сам једина публика својим мислима. Будимо јасни: ко ће моћи да нас схвати, кад и сами себе схватамо једва фрагментарно, до једне руке, до појаса2 Ето зашто поезија треба у првом реду да буде искрена — једино тако можеш себе да преведеш јасно, једино тако можеш себе да реконструишеш, као пуж пут ка кући и натраг, по белом трагу остављеном на лишћу. А јотт је теже не бити искрен (због тога многи и нису искрени: то је превише лако), када намераваш да водиш дијалог једино са самим собом, знајући да си, како рекох, једини заинтересован у тој расправи. Да водиш дијалог о фундаменталним проблемима тебе као човека: о срећи, о истини, о животу, о смрти. Зато што те они додирују на један директан начин, не може а да не будеш преокупиран њима. Ако пишеш о нечем Аругом (о било којим темама, постављеним споља) то је као кад би, осећајући да си упао у живу, покушавао да патиш за оне који спавају у паперју. Лажна патња. Центар сопствене пажње увек си ти сам. Казао сам погрешно „упао у живу“. Жива је у теби, судбина је изнутра, крв ти стално тори — и утолико витје не можеш патити за оне који су се смрзли на Северном полу. Топла љубав према свему — ето теме за реторику. Ако имаш храбрости да откријеш свој субјективитет, своју душу до њених најмрачнијих кутова, најинтимнија страховања и настојања — ето поезије. И можда је оваква и најхуманитарнија. Функција поезије је више нека врста упознавања. Она треба да укључи и филозофију. Песник је или мислилац или није ништа. Чак је и фолклор, у крајњој инстанци, расуђивање, медитација. Аутентичан песник је филозоф и нешто више од тога: он уз то поседује и интуицију. Његове мисли, страховања, његова туга — трансформисани су у један истраживачки инструмент. Сочиво, цевчица, сазнања о небесима постају телескоп који истражује небо. Верујем да један генијалан песник, само својом песничком интуицијом, може открити једну нову звезду, коју ће нешто касније, кроз прорачуне параметара, открити и научници. То је све што поезија може. Њен финални укус је увек горчина. То није песимизам, већ једино свест Живиш у познавању узрока. КзиЛИз овога што сам сада рекао не треба да се схвати да ја захтевам да се стих ишчупа из свакидашњег, социјалног жи-
„Пвсмв ме говоре о животу. Онв
култета и натраг. Воли своју дваде-
(Поговор за збирку „МЛАДОСТ ДОН КИХОТА“)
вота итд. То је немогуће ити, зато што је поезија као биљке које живе у води — вода постаје управо дати медијум у којем сви ми живимо. Није важно како, али сви смо прожети њиме, тим медијем, прожети њоме, том водом. Грешке које се праве настају зато што се од биљке која живи у води захтева да стално удише воду, а она тежи ка ваздуху, светлости, земљи. Зато што смо, понављам, презасићени воде, не можемо избећи њену фаталност, она је укључена и у најудаљеније огранке наших речи. Они који захтевају још веће могућности поезије јесу или ПОНТА НИ или незналице. Ову идеју могу да илуструјем и друкчије. То је као кад би захтевао од једног славуја, који највећи део свог времена проводи на једном дрвету, да пева само на том и само о том дрвету. Да ли се „тема“ тог дрвета подудара са ћурликом птице» Можда,
али ако је неко у стању да ми то докаже, молим га да учини то.
Ја сам, дакле, за луцидност. За самосталност поезије, за очување њене специфичности. Да је не спустимо на ниво осрелњости у схватању или чак и испод тога. Онако како је за схватање теорије релативитета неопходна извесна припрема, исто тако задовољење естетике захтева напор, културу, духовну узвишеност. Зато што сам споменуо Ајнштајнову теорију, доз волио бих себи још једно запажање: поезија треба да буде концизна, готово алгебарска. Пратим књижевна збивања са разних страна и стекао сам утисак да се опажа ова тенденција у модерној поезији. Не према компарацији, већ према метафори. Не према метафори у стиху. Читава песма — једна метафора. Поезија треба да буде кратка — како би било места за дугу критику. Да не будемо у заблуди: „Махабхарата“ и „Рамајана“ су се одупрде времену управо због тога што су биле кратке, најкраћа остварења ове врсте свога времена. „Илијада“ је била исто толико згуснута, за хомеровски период, колико и формула Е =пте» за нашу епоху. Због тога све јаче верујем у песника који поседује једну широку културу, једино је он способан за концентрације и стилизације све до есенције, до формуле...
Ја сам, дакле, за поезију која износи велике проблеме човека, без инсистирања да механички одговори на њих (у наивно-идиличном, педагошко-едукативном, патетично-фанфаронском смислу). Поезија не може ни да отпочне рат ни да закључи мир. Ја сам, према томе, за поезију као инструмент за упознавање човека какав он заиста јесте. То се може остварити једино у усамљености, на основу непристрасне медитације, дубоке и искрене. Не знам да ли постоји нешто индивидуалније од уметничког чина. Свако од нас живи једно једАмнствено искуство, управо због тога што живимо на различите начине. Ја живим свој живот, а не твој. Чак и кад би нас двојица били сијамски близанци, још увек бисмо имали право да кажемо како различито осећамо свет. Нека ме пусте да будем другачији. Хор је нестао још у антици. Једино упознавајући лична искуства индивидуа, оно што их узајамно разликује, а не оно што их чини сличним, могуће је предузети истраживање разноврсности и богатства људске душе.
Хтео сам да забележим неколико својих мисли, онако како су ми падале на ум, а, ево, раширио сам се на неколико страница. То је један доказ више да живимо у доба исписане хартије, чијој људској врсти је, да би приказала себе, потребно много више времена него онима из доба камена или бронзе.
Превео Адам Пуслојић
Уређује Владимир В. Предић
— Шта желиш да сви знају2 — Да припадам досад најбројни-
Реч
две
Ф ородовима И
о киши
ДАНИЈЕЛ Цвјети-
чанин
14
покушавају да живе у свом сопственом свету, на темељу посебних аксиома. То је један систем који са животом може, али не мора, да буде аналоган."
Данијел Цвјетичанин почео је да пишв песме зато што му се чини да тај свет носи у својој глави.
А главу носи свакодневно од Калварије (у Земуну) до Економског. фа-
=" =“ "
у барама као и обично — вода на небу — хиљаде звезда
и шта да се томе дода
да буде песма
додаћу без икаквог реда један мраз, децембар у мраку бели облак кад мине | високог господина у фраку што шета између дрвореда тишине
у барама — обична вода
на небу — хиљаде звезда
и шта да се томе дода
да буде песма
да буде свега
додирујући струне срца падају звезде пахуљама снега
" ж “
Прикачивши вам плаву траку брзине
сет и једну годину (сваку посебну) и округле предмете, нарочито јабуке.
Поштује савски кеј са Музејом савремене уметности и о њима никада не пише песме. Уверен је да постоји непосредна веза математике и поезије и хоће на силу да пише математичку поезију. Да ли ће успети2
Прерушава се у кловна када хоће да та забораве. Пије рум. Не пуши већ четири месеца.
и прикачивши вам црвену траку
догледа
дозволите да вас посматрам с те висине
како поносно шетате између дрвореда. Господине, ви сте брод и ништа више , и нема дрвореда а доглед је код капетана
господине, ви сте брод кога
нећу више
видети бар недељу дана.
" . =
Говорили- су да је то место
где узалудно чекају бродови
путника нема, а терет се мери на граме
рум се пије из напрстка
јер морнари далеко заобилазе
места
где мирно и узалудно чекају бродови
на боље дане.
јој генерацији. Нека то нико не заборави када покуша да да свој суд о нама.
Данијелова поезија пажљиво крије своје претпоставке. Заклања их маглама и даљином, а оне се ипак нечујно прикрадају вратима нашег слуха. „Управо радим на Аксиомима где ће претпоставке моје мовзије бити јасно изражене."
Ево где проводим лето Између ружа и инсеката Потпуно остављен од сунца И сасвим усамљен од птица
Заваран облацима лишћа
И кишом изнад улица
Ево где проводим варљиво лето И то сасвим мирна лица
Удобно разапет између жиг
“ .
Ништа нарочито
Покупим у руку каје КАЛИ са лишћа
Да засветле поклоним им
Вештачку светлост града Ништа нарочито
Поредим је са светлом суза и светлом када киша пада
Далеко у пољу
Дооа исписане хартије |
>99%9%%%%%%%+%%9% 0 Фоо. ...+%%%4%%+%%%%%%%%%%%%%%%%%+ >99%%%%%%%%+9%++%
79669, .....е.ооооеофеве.Фо.66%%%%6%%%%% >9996%%%%%%6%%%%66666% Фоо. 666666%%%6%%6%9%9%%%%%
АУЦЕБЕРТ |
Поезија је игра за децу
Преко јајета што се распрскава лута небески слуга У трагању за сопственим антиподом
а то си ти.
Могуће је да је на таквој малој размери Немогуће мислити и то те љути уран Досадно ти је значи сувише си сигур Онда је то губитак за поезију.
Остаје једино утеха када будеш умирао неће ти бити досадно
изненада једна лутка или лопта
мада касно приспели у твоје сепање
казаће ти И то сам био ја а оно је била васиона.
Моја песма
Ја сам утвара блештава замка што мами сакривена у тамни зид .
Мрачно је овде шапуће дијамант
Који вративши се кући с 2озбе
од моје речи потамни.
Ја сам мора један поглед на јаје испуњено мојом тугом и птица сам која своме младунчету дозвољава да падне на земљу Д
(такве је врсте) и да се роди меких очију.
Ја сам хаос после пораза
ја сам сав намештај што се топи и изгара ломећи руке ракију пијем у мокрој ноћи
ја сам прехлада после ватре.
Ја сам бели деспот у бело јутро
Његов сат успорава али му срце убрзава смртлу пресуду коју ћу ускоро потписати Његов сам пас и плачем
када осетим људско месо
мада годинама већ немам то задовољство.
Ја сам девојка коју сам у сећању
на брежуљку пуном цвећа сусрео
говорио сам јој тако нежно као летњи поветарац
који болове исцељује
Она постаје бледа и већ сећање.
Ја сам глас који глас не даје нечем што већ глас има
али који на рањену тишину мелем од речи ставља
И кад је она од свих страва излечена Ти знаш добро шта сам мислио да кажем песма је једина амајлија.
Октобар 1968.
Ми смо сведоци Буде и Браме
И богова словенских
ми сведоци атеизма
сведоци смо глади Индије и Индокине правди и неправди, убистава
и швајцарског мира
Срце ми је печат сузни
печат старих харфи и Бетовена,
Малера, и народних успаванки
свих мајки и добоша бојних!
Срце као корење Јерихона
прастаро морско санано
срце ми је балканско и кнежевско
што зна за мудрости византинске и западне фрула над горама дозива стада са Косова
и бродове код Термопила
срце ми је икона и кандило нада Сведок и трн и ивет за неправду и за свет и мождина болна због неразумевања разлика философија кошута убијена Срце нам је трава
и извор и јаблан и брег
Ррце ми је мала звезда
две велике реке што се љубе
огромна снага што преко свих м долази до мене за увек Бак
Срце ми је бко у камену израстао рузмарин.
Ауцебертово право име је Гађемце Јакођиз Зуапзумјк, рођен је у Амстердаму 1924. Дуго је живео у Паризу, јужној Француској и Риму, Сада живи и ствара у једном селу недалеко од Амстердама.
Ауцеберт је и сликар. Године 195 на Бијеналу у Венецији, жава се и у поезији.
Прошле године (1968) Луцеберт је добио највише холандско признање: Државну награду Холандије за збирку песама „Поезија је игра за децу“. Том приликом истакнуте су његове врлине ни заслуте у богаћењу холандског језика: нове речи сковане су на основу старих захваљујући песниковом духу и његовој неисцрпној машти; захваљујући његовом слуху, холандска поезија добила је ми нови ритам и нови звук. Ауцеберт је отмен, искрен, Аубок
песник; музика и слика спајају се у његовој поезији с лепотом коју само поезија може да нам да.
Превела Вера Србиновић
8. и 1964, учествовао је и Његова модерна сликарска форма одра-