Књижевне новине

дадужсине

Драган Д. Гавриловић

ДАЉИНА

1 ==

НЕВИНИХ

> ДИ

Драган Д. Гавриловић, Школски центар ПТТ-а, осамнаест година.

„Свега се добро сећам. И тога да сам био носледње дете на прагу наше куће. Деда, опрости! Твоје семе тече мојим жилама. Посветио сам ти све афоризме будућих рађања боје петлових очију, да гледаш парење твојих кобила што ти правише раку од звезда. И Кубршница је на дан твог умирања уткала шареницу у твоје згасле очи, у које сам завламио разбуктале играчке од букове сржи, уз дрхтај свеће и крик вечерње гуске.

Опрости, деда. Направио си тог тренутка од мене вођу крда; дивљег, разиграног, што предаје крв У наслеђе. Зора је јењавала у твојим рукама, а ја У рукама мајке. Посматрах: последње јесење ватре донеше ти буклију мртвих свадби Србије."

Србијо, добох ти у походе

Добох у ту чудну земљу, обарах рукама покисле вреже, далеким алатима завезах гриву низ врат сунчеве амајлије.

Гледах и видех да сунце и после тога сија.

Мирише земља ко понос,

А Марија и Исак кришом ми плету

у срцу оклоп, у руке туткају завештенство,

хиљадити услишај молбе Петрове:

„Крстоноше твога семена крилатом анђелу

везаше задушбину, претку из гуња и опанка“.

Тутњава поноћних атова

звекетом разбија ноћ чаробну,

негде крај урвина прхне кос из модрих чокота

и залаје пас села у јутрању.

Чудна је та земља. Чим дођох завриштах, чим пођох заплаках.

Јесењска ждребад небо изгазила, путима жутим Србије у зачећу.

Марија и Исак пламте уз мене као брезе, што кале своје мускуле у врбаку крекета.

Србијо, чувај се, ноћас ти долазим у походе.

Помолим се за те Тикомире, за те раздрљени топџијо Микаило (што те Марија 19... неке, на Кајмакчалану, клечећ молила да не остављаш сироту Јелену Кричић трудну), за те луди Томиславе, парохијска лудо, што беше певчик оној сарани усраног Пана Прекића из Лужица.

И тако шетах друмовима

пи баченим сјајем потамнелих мачева, где пуца гора мокрих ратника скованих на пољу меденице и поноса.

И добђох у ту земљу Србију.

Пустио је жиле Тривун Тонковић из Доње Иванче

1957. пуче по твојој глави.

Е мој казанџијо, Тривуне Тонковићу,

остадосмо слепи код очију

када ти кости брашњаво лето посу по нама, јуначино.

Сада ти земља кости испира:

траже ли ти грумени дукате дрхтаја2

Сушно је лето било. Мирисе земље хваташе жена на брду црвеном од клипова.

Уребује Владимир В. Предић

Сећаш се Тривуне, јуначино,

кад иверје на дрвљанику осети

твоју смрт, покупи сунце и смота у галоп твојих „јавора“ и „вихора“.

Еј, јуначино, кад сунце крадомице опије твоје жалитеље, а ти сањаш, крај казана модрих „маџарки“, лажне жалости кума Васе, док копа по сламарици жутог корита где господар купа своје провидне прсте,

Остадосмо крај тебе док ти се душа

не растави са светом и пољуби врата небеска,

а ти модрим облацима разгониш дан, навлачећи

на нас пару жалости.

Осташе ти казани препуни „џибре“, да месец умива бркове за карневал. ,

Ех тако је било са Тривуном Тонковићем, казанџијом и сином ливадским,

Кад прођем сада крај његова коша:

ветар ми скине капу, а очи потраже цвет; јесен испуни душу мирисом казана

и сликом модрих шљива неба у зачећу,

Пред фотографијом сељака-војника, Томислава Крстића

Клечим пред униформом јесењих магли, пред камашнама орла каменог,

тде и он чује оргуље последњег марша, титрај једног распадања

фотографије сељака-војника

са материнством Св. Марије.

О, спаси нас овог проклетог часа,

да чујем будуће прошевине кишних свадби,

Град 2000. године

Наставак са 11. стране

ва експлозија градова, експлозивно рађање цивилизације, појава која је данас већ доста јасно обележена Чајлдовом чувеном ознаком: „урбана револуција".

Ако су претходне техничке ескалације, ескалација прве и друге алатке, трајале практично и по више стотина хиљада година, ако је трећа ескалација могла већ на апсциси да се обележи са мање од сто хиљада година, тачка у којој се јавља град готово је дословно тачка, јер је у питању распон настајања од једва хиљаду до две хиљаде година, У извесном смислу, и сасвим уопштено, сам град може да нам изгледа као нека нова алатка највишег реда, разуме се, нека синтехничка алатка, која је омогућила дотле невиђену експанзију човека према природи. Пошто свака алатка, међутим, мења не само свет око човека већ и онај у њему, последице су и у том погледу биле веома далекосежне. Пре свега, град је као појава највише допринео да се разбије један дотле затворен, мистичан, „прелогички" однос према свету и, у размаку од неколико хиљада следећих тодина, дошли смо, код Грка, скоро до мо дДдерног менталитета,

На основу свега што је досад речено, и ма основу дијаграма који нам је пред очима, чини се да је успостављен неки веродостојан, реалан међуоднос оне три наше капиталне појаве, тако да се већ из њиховог редоследа може доста прочитати. Пре свега, сама хронометрика наводи на размишљања. Док „се интервал „град“ и интервал „цивилизација готово потпуно преклапају и своде на свега 10.000 тодина, интервали „човек“ и „техника“, који се исто тако преклапају, равно су сто пута дужи: простиру се на цеАнХ милион година. Дакле, сврстано, то би изгледало овако — човек: техника: град: цивилизација = 100:100:1:1. Овако поређане величине одмах наводе на питање да ли нам је тај, тако кратак, антрополошки размак, који представља само 1/100 део човекове еволуције, уопште довољан да на основу њега размишљамо о судбини једне хумане појаве, о судбини града. Ако о судбини града размишљамо само на основу онога што је виљљиво, а занемаримо све оне невидљиве и ду“ готрајне процесе који су до њега довели, не долазимо ли у опасност да део прогласимо за целину и да на основу тако привидно проглашене целине доносимо неке закључке или прогнозе2 Метода је несигурна, а закључци и прогнозе су неизвесни.

Друго питање произлази из околности што нам интервал цивилизације почиње тачком „град“ и што је, бар према нашем данашњем могућем сагледавању ствари, цивилизација као појава неодвојива од града. МеЂутим, сви знамо, и врло често констатујемо, да је град данас у кризи, Довољно је подсе-

тити се колико нам је било тешко, на почетку овог излагања, да усагласимо сличности појава као што су Велика Дренова и Токио.

"Замислимо сада да после тачке „град“, која,

рекли смо, крије у себи једну револуционар. ну синтехничку ескалацију, дође до следе“ ћег тако исто значајног синтехничког скока, да дође до неког превазилажења садашњих урбаних појава и да се суочимо са сасвим новим формама квазу аног, надурбаног или неурбаног живота, Шта ће уопште бити са оним што називамо „цивилизација“, после једне тачке на нашој криви, која ће се, и то не у некој недогледној будућности, обележити као „не-град“. Ми знамо да у овом сложе“ ном међуодносу човек-техника-град-цивилизација, свака измена једном успостављене равнотеже мења читав однос према свету, мења менталитет, па чак и начин мишљења. Неће ли нас једна хипотетична тачка „не-гтрад“ бацити у неки тешко замислив, али ипак не и сасвим незамислив, „постлогички" однос пре“ ма светуг

Најзад, трећи сноп питања, оних питања која, можда, највише застрашују. Видели смо да је крива у Неандерталу почела да се одлучније усправља; у тачки „град“ она се скоро слама, нагло мења правац и силовито креће нагоре. Ако је тачно да наше знање, чак и наше мишљење, заостаје за ефективним техничким моћима, за снагом технике, и ако је тачно да се разлаз двеју кривих најбоље може схватити као разлаз предмета и сенке, онда, од града надаље, разилажење бива све опасније, Шта ће бити када се, можда већ врло скоро, крива техничког раз витка одвојити толико од криве техничког мишљења, да се чак ни у умањеном обиму развитак не може више пратити људским знањем, па чак можда ни људском памећуг Претпоставке могу да звуче и сасвим апокалиптички. А импликације су сувише бројне да бисмо се на њима могли уопште да задржавамо. Чињеница је да смо у малом, у моделу, имали неке појединачне цивилизације које су, управо негде на неком

таквом врхунцу и у неком свом сличном

тренутку неусклађености између фактора које овде посматрамо, ночињале одједном да обамиру, да се осипају, или чак да се и саме уништавају. Најпознатији такав случај је са, цивилизацијама старе Америке. Врхунац једне архаичке технике, појава сасвим нових техничких елемената донетих споља, које архаичко, магијско-техничко, симболошко-техничко мишљење није могло да прати, довели су, У крајњој линији, до катастрофе читавог једног света, Техника, па чак, рекло би се, и они њени метатехнички елементи који је прате, одлучују, на крају крајева, о судбини човека. Зато су нам и потребне овакве ретроспекције, и то баш онда када окрећемо своје погледе унапред. Ретроспекција је важан и веома замашан посао у заједничком раду на прогнозовању, При том, треба ли уопште и наглашавати да нисмо против праве имагинације, јер без ње никада и ни: тде није било правих научних резултата. Није их било ни у много сувопарнијим областима него што је ова наша. А што се тиче „фантастике" и урбаниста-видовњака, није искљуено да и опи могу да помогну, бар онолико колико у некој судбинској бици може да помогне распевана дворска будала.

Богдан Богдановић

Архитектура

и мит

Наставак са 10. стране

архитектура необично напредовала у новом периоду нових митова, и треба да се гради боље, а не да се понављају старе осведочене грешке, као што је рушење старог авалског града. У овом новом периоду појавила се у митској архитектури још једна личност: Богдан Богдановић; он више није био скулптор већ архитекта, а оно што је ново у тој такође сецесионистичкој архитектури је повезаност архитектуре са тлом; то је оно што је недо“

стајало Мештровићу, што се код њега догаБало стихијски, по нужди, после већ довршених скулптура, у чему он није имао изграђеног става. Сетимо се само колико се дуго тражило место споменику Незнаном јунаку; тако нешто не би смело да се догоди ни савременој, а поготово митској архитектури; да нема корена на свом тлу. Грешке старе Југославије не смемо понављати. _

Ако мало боље анализујемо Мештровићев пројект Његошевог маузолеја уочићемо да је он потпуно у стилу египатских храмова који леже у равним пустињама, а не на врховима планина. Ова архитектура од екстеријера има само масе пилона на пролазу једног главног пута, Споменик на Авали је кула-маузолеј што је исправно, а на Ловћену је брод, атриЈумски ходник колонада у ентеријеру унутрашњег дворишта. Сви споменици на узвишицама морају да имају отворену колонаду у овој класично утврђеној архитектури, Овај пројекат треба да упоредимо са спомеником нове епохе који треба да се гради, недалеко, на Орловишту, по пројекту Богдана Богдановића. Овај споменик у неку руку, има исте елементе, орлове и пилон, али се овај споменик, који је такође ентеријерски, само са фасадом пилона, налази у процепу планине, У подножју клисуре, а не на врху Ловћена. Ни сам Мештровић није се усудио да свој маузолеј постави на сам врх Ловћена, већ га Је мало повукао уназад, док је сам врх, где се

сада налази капела оставио као празно отво; рено гумно видиковац, Овакав какав је овај маузолеј морао би да нађе своје место негде у подножју планине и да се уцепи у њу као храм египатске краљице у Абу Симбелу. РУушити у духу оригинално обновљену капелу гробницу завештање једног нашег владара и првосвештеника и највећег нашег књижевника и националног духа, било би ужасније него кад би Енглези порушили скромну цркву У Стратфорду и на њеном месту подигли грандиозни пагански маузолеј, да би ставили, У њега кости Виљема Шекспира, јер би навод но, само такав грандиозни маузолеј одтоварао Шекспировој величини! Зар нама треба варварска кинеска културна револуција да уништимо венац традиције наше културе, зар да погрешимо тамо где ни стара Југославија није погрешила!

Узгред напоменимо само то да ова мала капела духовно и архитеконски одговара овом

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА О ИВАНУ МЕШТРОВИЋУ

Таленат И. Мештровића умјесто да се одухови законитошћу реда и хармоније, запео је самовољом претјвраног (а онда савременог) хрватског модернизма пренемагањем духовности... и тако је Мештровићево стварала“ штво још на почетку одмах изгубило своје здраве слутње и из чистих нагона преобратило се у конструктивну, смијешну и лажљиву архитектонски, програматски и пропагандистички одзидану државотворну, видовданску, религиозну пропаганду.

(Мирослав Крлежа о Ивану Мештровићу, „Књижевник“, Загреб 1928)

месту (локацији) и Његошу као личности ко: ја уједињује песника, првосвештеника и др. жавника,

Прво, ово је кула сагледива са свих стра“ на, оријентисана апсидом у правџу исток-запад на исконски начин. Круг, облица, купа, и венац су архитектонски и просторно адекватно решење за стремљење у висину ових кршева. Венац символизује дух и слово Њего. шеве поезије, круг је и коло које вију наши народи и прелставља Његошеву државност, Купола представља тело Христово по васе љенским византијским законима и оличава чин Његошев. На крају, п портрет Његошев Уроша Предића представља један добар аутентичан израз уметности старе Југославије, кога такође треба поштовати, као што пошту. јемо и Његоша — великог генија, али скром“ ног човека.

Пеђа Ристић у

. 15