Књижевне новине

;

БРИС ПАРЕН

| 1"

ПРЕВЕДЕНИ

ПЕ |

МУ У |

| речи

ПРИХВАТАМО, када пишемо, када читамо, да је говор транспарентан, да кроз њега видимо стварност, што је Спиноза хтео да каже У својим делима, што ја имам да кажем овде. Не мо

жемо никако у то да сумњамо ако се задовољавамо да тра-'

жимо оно што је други хтео да каже, Али ако покушавамо да сазнамо, уместо тога, шта је он мислио, шта је био, шта је имао да каже, то је већ мање извесно. Оно што је он рекао или хтео да каже било је, без сумње, управо оно што је имао у глави У том тренутку. Писца меримо према ономе што назгвамо њетовом способношћу да се изрази, да тачно формулише оно што хоће да каже. Како, осим тога (аутор) поново чита себе, да може да упореди оно што запажа ум својим речима са оним што је био хтео у њих да унесе, он их не упућује на објављивање изузев када га опне у потпуности задовољавају. Свакако, у најбољим текстовима, онима који остају. Али из међу онога што је успео тамо да каже п онога што би можда био морао да каже уместо тога, да ли смо сигурни да не по стоји разлика2

Само, зашто говорити о томе, шта је приличило да се каже а шта он није рекао2г Ако он то није рекао, значи да та ништа није гонило да ово учини. Али, затим, он сам је тај који осећа жаљење, забринутост, који се враћа, често сувише касно, па оно што је рекао и објавио, и који тиме више није задовољан. У животу писаца има више примера ове невоље, овог осећања стида, кривице, каткада довољно моћних да после тога забрапе писање, Расин, Гогољ, Рембо.

Питам се да ли је, оно што називамо монизмом истинито, да ли је иманеитност појмљиња, то јест, помало према омоме што сугерише Спиноза, да ли неко непрекинуто кретање распростире наш организам у нашој свести а ову, потом, у нашим речима, без мешања друге енергије изузев енергије наше крви. Не знам да ли би ова формула била анатомски потпуно правилна, али свако ће видели шта намеравам њоме да кажем: да би требало, тада, не налазити у нама никакав траг дуализма, ни тело ни душу, ни дух ни материју, ни свест ни бесвест, пего само, како да кажем2 — таласе и атоме који би били повезани са таласима и атомима који конституншу универзум, историјски, кроз еволуцију, од прве ћелије из које је изашао мајмун, као и у простору данас, где нас је на милијарде људи на земљи који дишемо и говоримо. Нема непосредног могућег суда о овоме. Рођење мисли почев од амебе — производњу супериорног од стране инфериорног — једнако је тешко замислити као и стварање света од стране бога производњу инфериорног од стране супериорног. Да би се живело, потребна је поезија. Кажимо да је са тим тако и сачувајмо за резоновање остале, сигурније области. [...]

Дешава ми се, међутим, читајући, да нађем у некој књизи тренутке који личе на оно шго сам могао да осетим. Кажем себи: овај (аутор) је знао да употреби речи које мп товоре. Постоји свакако подударност између говора и стварног. Само, која» Он је могао да напише узбудљиве реченице, али то није пензбежно зато што се његова емоција сама исказала у његовим речима. Иначе, зашто моја, она такође, не би производела песме2 Зато што не би била довољно јака или зато што би, напротив, ово сувише била2 Она ми радије затвара уста. Остајем због тога запрепашћен, збуњен, онемео. Емоција проузрокује неку врсту узрујаности у телу која се испољава на различите начине, било покрет, било акција, било речи, будући да свако "= ње извлачи оно што му предлаже његов темперамент. Али ако неки узрок може да изазове више последица, ниједна није неизбежна и није, према томе, разумљива. Зашто бп се, код неких, емоција изражавала сама од себе у неком правом изразу, зашто не код свих» Песник није једини који осећа оно што пише. Задржавши право да ставимо на страну неке криминалне почетнике или јединствене личности које захтевају највећу слободу, можемо, без сумње, чак и да тврдимо да су нам основна осећања готово заједничка. Она су та која окупљају села на гробљу приликом сахрана или изводе људе на прагове приликом венчања и крштења. Она су та, исто тако, која дозвољавају мобилизације, револуције. Само, изнад ове заједнице, која се шири можда по целој земљи, постоји таква разноврсност мишљења, речи, подухвата, да би непријатељство свакако могло да буде правило наших друштвених односа, упркос другарствима или пријатељствима која су јеАнно његово наличје. Овај скок до персоналности је готово исто тако природан и есенцијалан као и приврженост заједпици по пореклу, више, говоре једни који су за слободу, мање, говоре други који су за солидарност. Говор би, међутим, пре произлазио из персоналности, при некој врсти ћутања заједничких елемената које је помало мистичног

Не видимо увех оно што би могло да преватне на једну или другу страну. То је, можда, само питање талента. Таленат би се састојао у препуштању говору, уместо да се каже оно што би приличило. Свако своју истину. Узмимо било коју незгодну или срећну реч, покушајмо да запазимо њену есенцију. Одмах распознајем да она за мене јесте или није права, то јест, да исказује или не оно што сам хтео да кажем, будући да је чујем ми да могу да упоредим оно што она значи са расположењем мога духа који ју је изазвао. Када ми се она не чини права, имам осећање да сам изневерио себе. Мли да сам био изневерен. Али, од кога2 Установљавам једино несклад између своје речи и себе. Имам представу о некој разлици, можда као да сам говорио неки непознат језик, Или, онда, то је неко друго ја које је говорило2г Омашка2 Конвенционално2 Оно што је јасно то је да лоше употребљавам оруђе које сам позајмио, које нисам начинио сам, по својој мери. Једино када ми моја реч изгледа права, ја имам супротан утисак, могу да поверујем да сам се свом ширином отворио и да се може погледати у унутрашњост мене. Језик је, међутим, у оба случаја био исти. Али ако се вратим на претходне речи којих могу да се сетим, или које поново могу да прочитам пошто сам их написао, дешава ми се да осетим тескобу или чак стид: шта је то што је заиста могло да ме натера да кажем овог То значи, можда, да сам се отада измениог Свакако. Али, онда, зашто се човек бацио на то да хоће да сачува своје речи нако није могао да остане исти, иако је онај који их је био изговорио морао да се изгуби2 _ .

Јер, управо је он тај који је пронашао писање, ако је, наравно, имао памћење. Држао је до тога да ово ојача, да му гарантује његову тачност, као што је, после тога, са фотографијом, за слике. пронашао начин за записивање. То значи да се паше речи одмах од нас одвајају, оне имају своју сопствену егзистенцију, различиту од наше, То значи да то нисам ја који говорим када говорим, то сам ја који се обраћам другоме. Када говорим себи у себи, како бих боље фазмишљао, већ ово је нешто слично. Ја нисам сам, Ја сам са неким судијом. Говорити значи да човек није сам. Из тога произлази да ја ме постоји, или бар у својем изолованом облику, могло би да се каже, хемијски чистом. Преко говора, постоји увек у свакоме од нас неки однос са другима, који нас спречава да упознамо себе или који чини да себе не упознајемо изузев извештачене овим односом. Лајбницова монада је фикција. Свакако, у

14

Мала метафизика

нама постоји носталгија, жеља за самоћом, пошто у нама посто. ји потреба за слободом, будући да је једно услов другога. Ала може да се ради само о ономе што се у математици назива границом, према којој ми тежимо а да је никад не можемо да достигнемо. Говор нас од ње одваја.

Међутим, оно што нас привлачи јесте управо ово кретање. Иронија нашег живота је да нас једина смрт одводи до праве самоће, дакле, до праве слободе. Али ми страсно тражимо њихове привиде који су тишина, медитација, усамљеност. Јер само у овим тренуцима, захваљујући њима, ми можемо покушати да утемељимо складност са нама самима, према томе, са истином. Ми успевамо, тада, да будемо као да смо се били ослободили присуства ближњега, његовог деловања на нас, као да смо били још само са нама самима, у додиру једино са снагом која смо ми. То је оно што философи радо називају интунцијом. Мистици и песници такође товоре о својим стањима прибирања у којима је инспирација слободна, У којима гласови могу да присиле на слушање. То су тренуци мира. Или смиривања. Тело мирује. Оно ћути. Све ћути. Живот је као вечан. Он то, у ствари, јесте. Јер ми смо, и једни и Други, само приказе. Наше ишчезнуће мења бескрајно мало путању света. Уосталом, ми се никада у потпуности не губимо, будући да од нас истрајава траг онога што смо учинили, што се укључило У стварно, и наше речи које се преносе докле год имају неку употребу, Само, пи чудновато, када у себи ућутимо, наша зависност је оно што ускоро запажамо. Ми се се гледамо како пролазимо од тренутка до тренутка и одлазимо према смрти а да у томе ништа не можемо, као и све што имамо пред очима, дрвеће у башти, псето које тумара улицом, мачка која прескаче ограду, куће које ту нису постојале пре неколико година и које ће се срушити једнога дана, чак можда и сунце које се, као и остало, мора истрошити. Оно што највитпе траје, на страну управо сунце које је ту, без сумње, пре него људи, то су речи. Прве које су биле прикупљене нашле су зачин да сачувају неки смисао чак и после смрти царевина у којима је њихов језик био говорен. Оно што нам је, дакле, откривено у пашим тренуцима тишине, то је да смо ми нека врста земље-прнице на којој реч клија, расте и расцветава се.

Ми постајемо утолико више тога свесни уколико не бисмо дратовољно изашли из овог срећног стања. Поно смо се били сусрели са мпром, остали бисмо у њему док од њега не УМремо, када не би дошао неко да нас у томе спречи. Рекло би се, тада, да је то нека друга личност која се рађа. Сваки пут, за време ових враћања, видим себе како тражим своје речи за одговарање, као да сам био заборавио како се ствари називају. И коначно, не могу да мислим на перцепцију изузев према том обраслу. Зароњен сам у предмете који ме окружавају, гледам их, осећам их, спонтано у њима уживам, мора да сам живео тако, у некој врсти пуног и топлог ћутања, када сам био дете, потом се будим и говорим. То није иста личност, Кала пишем, то је исто тако неко друти ко јури за својом супротношћу. Догодило се раздвајање. Сусрет ће бити можда на крају свега, у последњој речи.

Одређеније, ја се осећам удвојен, један налик на пса или мачку, способан да живи без говора, само са покретима, други брољив, срећан да размени са својим суседима речи срдачности, корисна обавештења. Та двојица нису идентична. Постоји, можда, страна смрти и страна живота. Говорити је налор, изазива узнемирење, то је, све у свему, рад, и то сувише озбиљан да би човеку у њему било пријатно. С друге стране, ова удвојеност је добра. Она је драматична, Она држи у напетости, Она узнемирава. Она је судбина. Она је тајанствена. Али баш као што човек не успева да је објасни себи, дакле, да сматра да је природна, она исто тако застрашује. Овде почиње философија. Како ова склоност да се живи, да тако кажемо, анималино, која је, уосталом, без сумње само носталгија пошто никада не окончава, може да коегзистира са непостојаношћу мисли2 Зашто сам ја стално у колебању између ова два стања, одмарајући се у усамљеним корачањима, У пољским радовима. за време празника далеко од књига, потом се враћајући своме граду и својим рукописима са неком врстом олакшања, будући да сам се опоравио2 Али то је такође ритам аналоган ритму дана и ноћи, ритму бдења и спавања, расуђивања и сањања. Ми идемо можда од једнога ка другоме, како бисмо напредовали од рођења према смрти. Потребно нам је неко кретање будући да пролазимо.

„Али то је свакако кретање од супротности ка супротности. Моја мисао није ј а, моје речи нису ја, они су моје понашање, како је говорио Платон. Приметио сам да је оно што сам говорио, бар за време извесних раздобља, младићства нарочито, показивало неког другог а не мене: по мојим речима, ловеровало би се било да сам био предузимљив, да сам имао амбицију, да сам био господар себе, да сам био неосетљив. Живот је разоткрио да сам у одлучним тренуцима био веома разборит; више сам волео да се одрекнем почасти или одговорности, радије него да укажем поверење-својој снази или својој интелигениији, настојао сам да не изазивам сажаљење. Тако се нека врста ровнотеже успоставила између онога што бих постао да сам се био препустио својим склоностима и начина на који сам себи представљао човека којем сам давао првенство.

Откривамо неку врсту логике у овом кретању. Речи су ту да употпуне оно што човек јесте, гле би доминирало осећање неке мане, и да га снабдеју димензијом богатства. Дечак Од дванаестак година који пише стихове, наравно љубавне, он даје себи оно што живот не може да му понуди. Постоји такође искушење Парнаса. Али то је приближавање њему. Речи су више него мисао. Оне су већ, у односу на њу, нека врста стварног. Књига је више него њен аутор. Он је посредник између онога што ће се, можда, најзад одлучити да произведе и прве сањарије у којој је започео и која није могла да победи бојажљивост изузев посредством писања. Говорити је тешко. Други, којем се обраћамо, је ту, спреман да одговори. Човек се њега може плашити. Књиге, напротив, које се развијају у самоћи, могу да увере у слободу: оне стварају нови свет који проширује, који преобличава свет предмета, и који успева да та преиначи, повећавајући снагу природе која је његова. потпора. Али то није забадава. Говор је плодан само зато што прождире егзистенцију. Она га храни. Да ли га је она била произвела да би се начинила његовом жртвом 2

Ја сам у свету као било које друго живо биће, извлачим из њега своју супстанцу, ваздух који удишем, оно што једем, све моје покрете који се обраћају предметима око мене и који се дефинишу разменама. Ипак, на тренутке се од њега окрећем да бих изговорио неке речи. Дешава се чак да не чиним ништа друго него се бавим речима, када пишем, на пример, или за време свога рада, за писаћим столом. У тим тренуцима, ја сам другде, чак је и моје дисање различито, не видим какво је време, у служби сам онога што називају мисао, што је безлична активност, у којој сам пажљив па истине које тражим, не на себе, То је задовољство јер ја волим ову активност; тиме је она повезана директно са мном; али моја друштвена особа је она која је обавља, она која говори и која није стриктно ја, радије скупина обавеза, Одговорности Од којих ваља да се одморим спавајући, шетајући гледајући дрвеће, поново се утишавши, проналазећи светлост,

„дакле, коначно, мирећи се са смрћу; осећам за њом потребу

после ове борбе вођене против ње, Мисао, она ми је била дата говором.

(Превели с француског: Гордана СтојковићБадњаревић и Александар Бадњаревић)

999%%%%%%%9%%%%%9%9%9%%%%%%%90%%%4%%9%%%%%9%%%%%%%%%%%%4 »99%9%%9%9%%%%%0%%9%%%0%%%%%%%%4+%%%%4%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%% ,9%%%%%% %%%%9 00999 %%%%%%%%%%%%%%%%%%+

99%%%0 +... ....о+++9+44%99%9%%9%%%%9%%%%4 >

ЛОРЕНС ФЕРЛИНГЕТИ

и песме

Судбина . ила колачиће које дели

а то је добро . 8 Тер много времена је прошло оног лета у Бруклину кад затворише улицу једног врелог дана

ВАТРОГАСЦИ латише се својих шмркова и сва деца похрлише усред улице а бејаше нас можда тридесетак тамо у води што шикљаше увис У небо и по нама бејаше можда шесторо нас деце што заједно трчкарасмо тамо и амо босоноги и у рођенданским хаљинама и сећам се Моли али онда ватрогасци смоташе своја црева ненадно и вратише се у своју пожарану и наставише да играју 'таблић' као да се ама баш ништа није десило а ја се сећам Моли ме погледа и утрча | јер ваљда нас двоје сами бејасмо ту

Не дај том коњу да поједе виолину ускликну Шагалова мати Али он спокојно настави да слика И поста славан И настави да слика Коња с виолином у устима И кад је најзад доврши скочи на коња и одјаха машући виолином А онда ниско се поклонив даде је првом нагом акту који срете “

- А на њој не беше струна.

жож »

Пловећи хжроз теснаце Демоса видесмо симболичне птице што крештаху над нама док плаховити орлови лебдеху а слонови у кадама плутаху крај нас пут пучине пребирући по извијеним мандолинама и пружаху доказ о старој слави својим ушима док родољубиве девице

с папирнатим маковима па себи уместо ношње

и кушајући бомбоне јежђаху жаловима тужећи за нама и док се везивасмо за катарке и запушивасмо уши гумом за жвакање мазарци на издисају на високим брдима певаху сетне напеве а разитране краве пролетаху појећи атинске химне док им се трбуси претвараху у лале а хеликоптери из Хелиоса надлетаху нас бацајући бесплатне карте за воз од Лос Анђелеса до Неба и обричући Слободне Изборе Те удесисмо катарку и једро на том суром броду опет и кренусмо опет даље халапљивим морем натоварени ослобођеним Весталкама и бацачима диска што читаху Тороа али ускоро пошто стигосмо до чудних обала предграђа

те велике америчке деми-кратије демократије

згледасмо се у благом изненађењу немо на врхунцу у Даријену

(Превео: Тихомир Вучковић)