Књижевне новине

МОЗАИК

Маставак са 1. странс

мзрастају из њихових различитих или противрјечних интереса. Због тога повремено долази до крупних размимоилажења, па и сукоба. Ми сматрамо да социјализам као најлапреднији облик друштвеног уређеа, мора показати своје предности управо тиме што ће уважавати нужност разноврсности социјалистичког КРИТА појединих земаља и што ће, на демократски начин, рјејпавати оне проблеме који се јављаЈУ У односима међу социјалистичким земљама. Идеје и остварења социЈализма у свијету дјелују као огромма мобилизаторска снага, управо због тога што поробљеним и потчињеним народима отварају перспективу слободе и равноправности. Због тога би односи међу социјалистичким земљама морали да служе као примјер досљедног поштовања и примјене _ принцила — независности, немијешања и равноправне сарадње. Ови и слични проблеми односа појављују се и међу комунистичким м радничким партијама и њихова разријешавања треба тражити на истим принципима. Ми смо се увјек досљедно борили за стриктну примјену тих принципа а против праксе која ствара супротне резултате. Мз реферата председника СКЈ Јосипа Броза Тита на ЈХ конгресу СКЈ

Савез комуниста енергично ће се супротстављати свим појавама присвајања материјалних и других друшштвених вредности мимо резултата рада, чиме се деформишу социјалистички односи. Савез комуниста емергично ће се борити и против уравниловке, која води дестимулирању стваралаштва и смањивању троизводности рада, против _монополског присвајања дохотка, привилегија, присвајања резултата туђег рада и свега што доводи до социјалних неједнакости које не пролздазе из друштвенопризнатих резултата рада. Инструментима привредмог система треба посебно опорезовати примену и коришћење туђег рада, приватно предузетништво и приходе по основу ренте који промзилазе из својинског монопола. Неопходна је ефикасна борба Савеза комуниста и свих социјалистичких снага против тенденција и појава у расподели дохотка, које воде одржавању најамног менталитета односа, које отварају простор за мајразноврснију демагогију и етатистичко-бирократске и друге монополе осамостаљене моћи над човеком и његовим резултатима рада.

Револуционисање образовања, на уке и културе могућно је само ако развој материјалних снага, науке, технике и технологије чини целину с остваривањем социјалистичких самоуправних односа; Томе тежи наше друштво које је на том путу већ остварило значајна достигнућа. Наш циљ је слобода личности, свестрани развој њених стваралачких снага и способности, друштвених услова њене егзистенције н њене свести као друштвеног бића,

Савез комуниста не узима себи право на арбитрирање и непосредно руковођење културом, већ свој утицај остварује јасним идејним ставовима и јавним и одговорним раАОМ својих чланова, сталним залагањем за решавање отворених друш-

твено-скономских и идејних проблема. Савез комуниста полази са ста-

новишта да је борба за слободу културног стваралаштва дсо борбе за ослобођење човека. Стога ће се он одлучно залагати за слободу стваралаштва које је у савременим условима најтешње повезано са доследном демократизацијом културне полмтике „на основи самоуправљања. Остваривање тог принципа саставни је део псторијског процеса ослобаЂања личности и укидања посредника између човека и резултата његовог рада.

МУ име слобода уметничког и научног стваралаштва, Савез комуниста се бори против појава да се на бази ужих интереса успостављају монополи. који ограничавају развој стваралаштва и који се јављају као препрека демократизацији друштвених односа. Савез комуниста се од: дучно супротставља злоупотребљавању слободе стваралаштва. Комунисти ће се залагати за афирмацију свих оних стваралачких напора који су подстицај човеку у његовој борби за слободнији, садржајнији и хуманији живот,

Комунисти су дужни да својим деловањем подстичу међунационално повезивање у економском, дру“ шттвеном и културном погледу. Томе треба да доприноси сарадња између република на свим подручјима, а посебно у области културе и образовања високошколских и научних установа. Основна претпоставка за то је стриктно поштовање националне суверености и равноправности. Из Резолуције 1Х конгреса СКЈ „Социјалистички развој у Југосливији ма основама само“ управљања и задаци СКЈ",

Љу

А,

+ Ф Ф Ф Ф Ф Ф : Ф Ф + Ф Ф Ф Ф Ф Ф % <>»

“, 1 %

: : Ф Ф

ПРИНЦИПИ...

Наставак са 1. стране

како бисмо ствари очистили од њихових нејезичких обојења и наслага и вратили их тамо камо заправо спадају, то јест у оквир лингвистике, а не политике и политичког надметања и подметања.

Кад се човек завади са чињеницама, он прибегава фалсификату. Тако поступа и Киригин. Наиме, нигде у мом чланку („Језик наш насушни", КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ од 4. јануара 1969) ја не расправљам о Речнику нити га оцењујем, па га према томе и не узимам у одбрану, како тврди Киригин, него поводом реаговања која је изазвала појава Речника анализујем ставове о језику Који СУ дошли до изражаја у тим реаговањима, саопштеним у часопису „Критика", од месеца јануара ове године. Ја говорим искључиво о језику и зато се чланак зове „Језик наш насушни", а не друкчије. Да сам хтео (стварно или тобоже) да Ораним Речник, не бих писао о језику п Де кларацији, и не у уредништву „Књижевних новина" покренуо инипијативу за критичко стручно осветљавање тог Речника, чији је један такав приказ већ објављен управо захваљујући мојој иницијативи, Али Киригин, да би ме морално дисквалификовао као преваранта, подмеће ми нешто за шта нема никаквог основа у моме напису и онда „открива" моју лукаву намеру.

Узгред буди речено, Киригин не фалсификује само мене него и самог себе. У истом том чланку он на једном месту каже:

Говорили смо у вријеме Декларације и Приједлота како се у ватри оптужби и контраоптужби, у атмосфери инсинуација, подземних потеза и ниских удараца...

· Ја сам брижљиво прочитао шта је Киригин писао у то време, тј. У време Декларације и Предлога, и нитде нисам могао прочитати наведене редове или чак и редове са таквим или сличним значењем. Он је једноставно „заборавио" шта је писао пре две године, па је сада слободно импровизовао и прекројио свој текст. Чак сам прочитао све што је „Комунист" тим поводом и у то време објавио, и нигде нисам нашао не само наведене Киригинове речи него ни таква тврђења чији би смисао, ма и издалека, био близак наведеним речима. Додуше, Киригин је 22. јуна 1967. објавио у „Комунисту" чланак под насловом „Хватање изгубљеног корака" и са поднасловом „Поводом неких оптужби и контраоптужби". Очигледно, он воли тај израз, нако је овај језички некоректан, јер страна реч „контра“. не може да се употреби са, домаћом речи „оптужба", те се може казати једино „противоптужба". Али, ако се) оскудним филолошким знањем може објаснити ово Киригиново огрешење о чистоту језика, можда би тек психоанализа могла објаснити зашто је Киригин „побркао" шта је кад поводом чега писао, па је из једног поднаслова за чланак о сасвим десетим стварима (шунд, комерцијализација културе итд.) накнадно позајмио израз за други чланак у којем га стварно није ни употребио.

Но, вратимо се суштини ствар“,

Дакле, ја сам писао о језику и Декларацији, и о покушоју повампирења Декларације на ступцима часописа „Критика“. Заступао сам и заступаћу схватање да постоји је дан језик, а не два, како се тврди на страницама споменутог броја „Критике" и ја сам, на чисто језичком терену, колико су то допуштали простор и карактер чланка, показао сву апсурдност тезе о два језика. А моји политички закључци истоветни су, мако сажетији, од оних који су се ређали на страницама „Комуниста" пре две године, истим поводом, поводом језика и Декларације.

У ствари, могао сам их мирне душе отуда позајмити! Јер, ако је „Комунист", а нарочито Киритин, писао пре две године да „декларација... доводи у питање оно прогресивно што радимо", да „доводи у питање братство и јединство наших парода" (Киригин), да је то „акт који отво-

СУОЧАВАЊА

Друже уредниче,

ЖЕЛИМ да вам се захвалим што сте у Ватолико простора приказу коњите „Ближе великом сунцу" од мога суг

шем листу дали

рађанина Тодора Манојловића,

Али, ради истине, желим да Вам кажем малициозном

Кујунџића, Без комен-

колико је неистине том „приказу“ Миодрага

тара, само неколико чињеница.

1. Тодор Манојловић био је омиљени граЂанин Зрењанина ми није изазвао ничију мр: зовољу, па ни келнера у хотелу „Војводина". „подсмех глумцима У позоришном клубу", него је имао почасну и

Песник није био

пити

— ПЕСНИШЏА, ТО ЈЕ СВЕ!

рено позива на раздвајање, који продубљује разлике међу људима и пацијама и распирује раздор и мржњу" (Киригин), а да су схватања присталица Декларације „у дубоком конфликту са... суштином наше“ социјалистичког развитка" (опет Киригин), зар онда нисам био у праву што сам исте те квалификатнве сажео у речи „реакционарно" по „контрареволуционарно", како сам на звао покушаје претварања варијанти у језике Само крајња нерасудност и бирократска самозаслепљеност, само умишљено право на момопол арбитрирања у свим стварима и о

· свим проблемима моган су довести

Киригина на апсурдну позицију да ча исти начин оквалификује два, за сваког разумног човека међусобно искључујућа, става према језику; јер ако неко тврди да постоје два језика, а неко други да постоји један језик, онда се они не могу стрпати у исту врећу, ни језичку ни политичку.

- Међутим, нису то једине недослелности уредништва и сарадника „Комуниста". Изгледа као да „Комунпист" има нека своја посебна мерпла на основу којих у једном случају реа> гује, а у другом се обавија ћуглњем.

Пре непуне две године, 25. мај» 1967. године, „Комунист" је објавио критички осврт Мухамеда Нухића на есеј др Мухамеда Филиповића „Босански дух у књижевности — шта је то", зато што је дух тога есеја одударао од настојања усмерених ка све потпунијем зближавању народа који живе у Босни и све потлунијој афирмацији оног што је национално и етнички: посебно у тим народима;

Тврди ли се да је дух Муслимана, зато што, није национално детгрминисан и митологизиран, аутентичан народни босански дух, пада се неминовно на позиције оних који још живе у историји, у времену које је значило народну, националну, политичку и социјалну негацију српског и хрватског у Босни... То је управо оно што је изазвало реакцију политичке јавности која је, с пуним правом, у Филиповићевом есеју о босанском духу у књижевности открила покушај „научне" афирмације једног сепаратистичког духа, духа којим се вријеђа повијест и савјест босанских Срба и Хрвата, којим се обезвређује њихова... историјска тежња да буду своји на своме... Народи у Босни, осјећајући се као Босанци, не престају бити Срби, Муслимани, Хрвати и — обратно, осјећајући се и декларишући се као Хрвати, Срби, Муслимани не престају бити Босанци...

Као што се види, Нухић се у „Комунисту" залаже за поштовање националног и етничког идентитета Срба, Хрвата и Муслимана у Босни. Међутим, кад Бранко Бањевић у „Побједи" од 6. фебруара 1969. године дрско, ступидно и мрачњачки „изведе“ негацију националног и етничког индивидуалитета Срба, Хрвата и Муслимана, „претварајући“ их, једном једином реченицом, у некакав „босанско-херцеговачки народ“ (дослован

Чубајше нас од малициозниг ~ шекстоба

бесплатну ложу У тледалишту. Много шта о не треба ни спомињати, . Кујунџић тврди да Манојловић савременик Растка Петровића и Црњанског. Ко иоле зна да расуђује о литератури, у ову Кујунџићеву бесмислицу неће ући, Само ово: кад су почели да пишу поменути песници — то је мерило, а не биолописа разлика у годинама. Јер године су ме. рило старости, живота, а не и литературе. Мосталом, према оном што је сам Кујунџић није рашчистио кад је који песник рођен, јер и у читапкама за основце друге се године читају.

3. Кујунџић је остао иекоректоно према тексту Драшка Ређепа ол |

Ар

МЕ

цитат, ЗГ), тај исти лист, „Комупист", ћутке и мирно прелази преко тог флагрантног покушаја денациопализације. Зашто2

„Комунист" се залаже за поштовање договора двеју Матица, српске и хрватске, у области језичких питања. Ни Новосадски ни Загребачки договор двеју Матица не говори о црногорској језичкој варијанти. МеђЂутим, Слободан Берберски пише у „Побједи" од 23. јануара 1969. године о самониклом језику Црногораца као и о црногорској језичкој варијанти, Бранко Бањевић у споменутом чланку износи да се Црногорци служе „својом варијантом а не српском и хрватском“, а читав један семинар посвећен питањима српскохрватског језика у Црној Гори, о којем „Побједа" извештава у броју од 6. фебруара 1969, године, пролази у знаку сличних тврђења. Зашто „Комунист“ није реаговао на све те појаве»

„Хрватски књижевни лист" митологизује и мистификује бана Јелачића и грофовског бискупа бана Јураја Драшковића, фалсификујући тако хрватску националну и политичку прошлост, а „Комунист"' ћути. Зашто2

„Хрватски књижевни лист" малтсне идентификује хрватство са католицизмом, а „Комунист' прелази ћутке преко тога. Зашто2

„Хрватски књижевни лист" у броју 9 заступа тезе Декларације о угрожености „хрватског“ језика, а Киригин, који се ангажује у афери Декларације и у дисквалификовању оних који јој се супротстављају, ниједном једином реченицом не коментарише ово агресивно повампирење ставова из _ Декларације на страницама „Хрватског књижевног листа". Заштоз2 „Хрватски књижевни лист" од 9. децембра 1968. године тврди да „хрватски језик није варијанта... никаквог другог језика", чиме се поставља радикалније и од Декларације, јер није више у питању хрватски књижевни језик или хрватски књижевни израз, како је скоро рекао Петар Шегедин и што читав проблем друкчије осветљава, него просто напросто хрватски језик уопште, али „Комунист" ни о томе није сматрао за потребно да напише једну једину реч. Заштог

Можда зато што у неким случајевима жели да остави утисак као да се придржава свог сопственог принципа, „немешања", саопштеног у редакцијском ЧАВИЋ „Промашај или нешто друго", од 23. марта 1967. године:

И оно што се догодило у Хрватској примјер је који добро илустрира девизу да је најбоља и најефикаснија борба против националистичких и шовинистичких појава одлучност да се чисти у властитом дворишту. Али, кад је тај принцип већ прокламовао, требало би да га стварно и спроведе.

Зоран Глушчевић

слова. Слободним интерпретацијама је могуће доказати. Истргиуте реченице пису принципи сигурног суда.

4. Кујунџић пребацује приређивачима шло нису јасније одредили године када су напи-

Програм часописа „Жететика«

Часопис ће се бавити проблемима опште естетике у њеном најобухватнијем смислу, то јест како општим проблемима уметности и индустријске сстетике, тако и теоријама _ појединих уметничких врста. На овај начин часопис би служио унапређењу и популарињ зацији науке и теорије уметности, уметничке праксе, као и естет. ском и уметничком образовању уопште.

Код нас има довољно људи који се стручно баве овим проблеми. ма. Чак и површан увид у садржај неких наших часописа из области филозофије, књижевности, филма, ликовних уметности, позоришних уметности, музике може да пружи о овоме довољно

доказа. Међутим, теоријски написи из области опште естетике нису увек радо примани у постојећим часописима, јер пмају општију наме. ну од оне којом се ти часописи примарно баве. Д | М Југославији ис постоји ни један часопис за питања опште естетике, што је свакако озбиљан недо. статак наше културе. Многе земље, пе само веће, него п мање од наше имају овакве и сличне часописе (као н. пример, Француска, САД, Италија, Пољска, Чехосло. вачка и друге). Часопис који пред; лажемо био би први часопис ове врсте у историји југословенске културе. Његово постојање стимуапсало би рад у овој' ооласти. Поред оригиналних теоријских написа домаћих аутора из целе земље, као и из иностранства, часопис би објављивао и преведене студије и есеје, критичке приказе и информације, резиме објављених текстова на страним језицима и друго, што се види и у прило, женом нацрту за програм и руб. рике часописа. Поред активног праћења најва» жнијих збивања на плану науке мн теорије о уметности у свету, часопис би допринео и афирмацији наше естетичке мисли у свету. Часопис би допринео и унапређивању наставе опште естетике и естетика појединих уметности у високим п вишим школама, као и естетском васпитању и образовању уопште. Полазећи од чињенице да последњих година нагло расте интересовање за теоријске проблеме уметности не само код уметника, него и у најширим слојевима уметничке публике, часопис би могао да допринесе и унапређивању наше уметничке праксе. Развој опште естетике допринео би п успешнијем решавању неких практичних проблема који се све чешће срећу у културном животу, као што је, на пример, утврђивање критеријума за валоризовање уметничких дела, утврђивање ауторства, уметничких занимања и послова, пи слично, У таквим проблемима само естетика може да укаже на научно решење. Из онога што је претходно наведено очевидно је да би корист од овог часописа била вишеструка а његов утицај осетио би се у читавом нашем културном животу. У том контексту он би могао да послужи и као један од ослонаца У утврђивању праваца деловања наше културне политике.

. Часопис рачуна на ниитензивну сарадњу са естетичарима вап Београда, пошто је јединствен часопис за естетику у земљи, као п на

сарадњу са естетичарима изван земље. Исто тако, природни сарадници часописа су и сви кри-

тичари и есејисти који се баве теоријским _ проблемима _ појединих уметности. Фебруар 1969. у Београду Редакција Милан Дамњановић, Драгап Јеремић, Дрлтутин Гостушки, Властимир _Баковић, Милан Ранковић, Света Лукић, Зоран. Гавриловић, Јован Христић, Вујадин Јокић, ·Миханло Видаковић, Елеонора Мићуповић, Никола Милошевић, Иво Тартаља и Сретен Петровић.

свашта

сане поједине песме, наслове одакле су узе

ти одломци есеја итд, Прво, песме су узете из збирки, које приребивачи наводе на краЈу књиге. Ниодакле више, Друго, ниједан есеј није одломак, него Уосталом то у белешти

интегрални _ текст. приређивача и пт-

ше, само то рецензент није читао.

5. Кујунџићу није јасно о чијој се медитеранској избалансираности ради: Перикла

или Александра; Шпанаца или Турака; Млечана, пилијанаца или Француза2 Ко познаје нојловићев опус њему је јасно текст, иако је „импресионистички" је јел, тстич: ар Је водич ка ваја са а Па, нека, има право. Имам право и ја, друже Кујунџићу: је мислио на Ибзена и Антарктик. – Друже уредниче, хвала ла ашем листу и молим Вас да нас боље чу

вате од безвредних, а поготово малициозних гекстова. Заиста,

друг Кујунџић> С поштовањем,

није Милоша

написао, ни

ОГ ДО ПОЗАЗАЊСЕ

Августа или Клаудија; Арапа, СиМа- а Ређепов Јасноћи. Кујунџић то неће да зна.

Има право п Ређел. Ређеп

простору У на кога се љути и зашто,

Хамдија љУТИћ Зрењанин

= ~