Књижевне новине

Начела

књижевне критике Љубомира Недића

пи Бенедета

Крочеа

ИВО ТАРТАЉА

У ПОЗНАТОЈ КЊИЗИ „Језичко. уметничко дело“ Волфганг Кајзер резимира схватања стила у савременим књижевним студијама, па као полазну тачку у излагању сопственог гледишта узима Крочеову дистинкцију између песничке личности ни личности песника као конкретне особе. „Крочеовско упозорење да се роепса регзопајта' не идентификује са индивидуом чини нам се — примећује ту Кајзер — особито достојно да се прими к срцу“. И тај став немачког теоретичара карактеристичан је за једну струју нове критике која жели да усредсреди пажњу на само књижевно дело.

Издвојено узета, помисао о разликовању Аве личности једног песника делује као нешто пастрано и натегнуто. Налик на некакав естетички софизам, она лако изазива подозрење, потребу да се брани јединство песникова лика пред инсинуацијом чије су побуде мутне ... Међутим, у основи те идеје је једно начело књижевне критике до којег се стиже трезвеним размишљањем и настојањем да се достојанство песничког позива уздигне. У историји југословенске књижевне критике то начело није непознато. Заступао га је Љубомир Не дић и исказао га је живо и лапидарно: предмет је н метода критике „у анализи књиге и у синтези човека који је у књизи“. Реч „књига значи ту управо песничко дело, а „човек који је у књизи“ није ништа друго до идеална личност, постска личност о којој говори и Кроче — човек у делу, | чото пе!' орега. Да оба критичара имају на уму исти феномен најбоље се може утврдити ако се упореде начела која су два критичара, српски и талијански, дали у својим познијим форму-

лацијама: Недић у уводној студији за књигу „Новији српски писци“, 1901, а Кроче у књизи „Поезија“, 1936. године.

Кључна места у једном и другом делу била би отприлике она где теоретичари критике инсистирају на разлици између песничке и приватне личности творца поезије. На таквом једном месту Недић каже: „Писац и човек који је књигу написао није свакада иста личност. То су две одвојене личности, од којих једну треба да нам изнесе биографија, а дРУгу критика. Колико је по себи интересантно упознати се с човеком који је књигу написао, он је за критику споредан; критичар нема посла с човеком, него с писцем, то значи с човеком који је у књизи“. Теново поређење према којем би књига одговарала љуштури а писац живом бићу негдашњег мекушца Недић преокреће тако да му књига личи на језгро, а сам њен аутор на љуштуру, која је, некако, мање важна. Талијански естетичар, који би поезију најрадије упоредио са бисером у шкољци, говори у истом смислу: удреба љубоморно држати на одстојању песничку личност и практичну личност и два различита живота човека-песника, те строго искључити било какво свођење једне на другу, не би ли се избегао пиз погрешака у суђењу које се све рађају из бркања те две личности и њи хова два живота“.

Мисао о неподударности лика који показује пишчева биографија са оним који титра у песничком делу настала је код једног и код другог критичара у противставу према биотрафском методу једног позитивистичког ве ка. Аргументи које они износе против трагања за архивалијама и васпостављања инвентара песниковог света у тренутку кад ваља судити о његовом делу — веома су слични, понекад управо истоветни. Они не оспоравају да се многе радозналости могу задовољити изучавањем живота стваралаца и да овима треба посвећивати различите историјске списе, Али они осуђују књижевне критичаре који уместо песниковог дела посматрају његов живот. Зар ће се боље ценити „Бачки растанак“ ако се зна ко је онај Јулије којег песник зове драгим братом, ко Сима или Јаша, а ко Сешка2 Какве би користи било и кад би човек лично познавао Лезбију и Синтију, Беатричу и Лауру, Шарлоту и Фани, Аспазију, Нерину и Силвију, „ирномањасту жену“ и „жену под велом“ — сем да се још једном осети знана дистанца између животних факата и поезије. И један и други критичар полсећају на стара песничка дела о чијим се писцима мало шта зна — или се не зна ништа — а да то ипак нимало не уди разуме вању њихове вредности. И Недић и Кроче готово са задовољством подсећају да се о Шекспиру мало шта поуздано зна и не верују да бисмо Шекспирове драме боље разумевали кад бисмо имали потпунијих података о њетовом животу. „Личност пишчева може унеколико допринети разумевању дела, али та она не може објаснити: живот његов може бацити неке светлости на оно што је он написао, али само местимице и у појединостима које су за разумевање и оцену дела неважне“ — вели један; „Користи које познавање ауторовог живота доноси поезији нису заиста ни бројне ни незаменљиве“ — закључује други.

Гнушајући се паланачког менталитета који се у књижевној критици манифестује као пристрасност на основу података о приватпом и јавном животу, клонећи се саблажњивог повођења за симпатијама и антипатијама које су изазване политичким, филозофским, па и моралним ставовима твораца поезије, београдски и напуљски естетичар констатују варљивост утисака о ауторовој личности који

"се добијају на основу његовог дела п непоуз-

даност биографских сведочанстава када треба одредити карактер неке поезије. Они налазе да несклад између пишчевог темперамента и осећања која одаје његова поезија није реткост, Доктор Џонсон као писац није ни налик на оног бујног човека који је насликан у ње товој биографији, максимално веродостојној; Војислав Илић, опет, чини се Недићу, није У животу био онако уздржане и меланхоличне природе као што би се закључило на основу утиска који остављају његови стихови. И затим, као да је предосећао да ће му Матош одвратити како Војислав не би могао писати слегијске стихове да не познаваше елегијских часова и да ће Скерлић приметити како су меланхолија и песимизам Илићев били последице породичних невоља п физичких слабости, Недић додаје: „Тајна чојку човјек је највиша“ — па ако је тешко ваљано одредити душевно стање које је изражено у књизи, зашто бисмо тешкоће умножавали покушајима да дефинишемо још и мање-више приватне кругове пишчева света. Управо исти проблеми навели су Крочеа да искреност не призна као уметничку одлику, а Недић — који је много полагао на искреност у песништву допустиће парадокс да песник (као у Шапчанинову случају) искрено доживљава извесна осећања која су „по себи“, онаква каква су дата, неискрена и лажна.

Оба критичара негодују због произвољности биографских тумачења песништва, те методе којом се свашта може објаснити и којом се о вредности дела не казује ништа. Једанпут се верује да је дело директна исповест, слика песникове природе, а други пут — ако оно никако не иде — рећи ће се да Је лирски субјекат дела супротан песниковој природи јер је дело слика онога што песник није могао постићи у животу, његових Не остварених жеља. Један је само аргуменат који наводи Кроче а Недић га не помиње: постоје песничка дела чији творац није једна реална индивидуа већ две или више њих такво је, добрим делом, цело усмено стваралаштво. Покушаји да се расплете шта у твОревинама такве „копродукције“ потиче од јелпог ствараоца а шта од другог остајали би обично без резултата. И какву примену може ту сада имати биографска метода2

Наравно, порицање биографског пута У критици (са његовим психологистичким варијантама) може се вршити са различитих по“ зиција: познато је, на пример, да биографизам бива нападан са становишта формализма и са социологистичког становишта, онда када се у делима траже искључиво идеолошке поруке као и када се критика задовољава импресионистичким варијацијама. Недић и Кроче не критикују биографизам са таквих позиција. Осуда реторичких класификација израза и формалистичких критеријума један је од лајтмотива Крочеове естетике, а Недић када говори о крутој „школској“ критици што дела цени према томе колико одговарају утврђеним нормама, истакнутим као образац за дела ове пили оне књижевне врсте, није ни“

го

шта мање резервисан и једак. Социолошка и културно-историјска интересовања подједнако су страна Недићу као и Крочеу док разматрају поезију, а импресионизам они изричито осуђују као изневеравање дела које треба протумачити, Прави пут књижевне критике према Крочеу, враћа критичара душевпом стању које је изразио стваралац: поновна евокација првобитне песникове визије услов је који треба да испуни како критичар тако и читалац ако жели да схвати поезију. Никакав други смисао нема ни Недићево тражење „примчивости“ критичара и читао ца, његово настојање да „уђе“ у дело и схвати га. Субјективистичке интерпретације су мера немоћи критичара да се вине духу ства" раоца. „Што критичари, место да нам износе мисли писаца, износе, често, своје. мисли, долази можда, великим делом, и отуда што су они, обично, људи који немају врло живе маште ни велика полета у мислима, те им зато и треба нешто што ће им послужити као подлога, да, тако, на претрг изнесу што писци у њих мисли изазову.“ Једном речју, и један и други теоретичар заточници су такозваног унутрашњег приступа књижевном делу, — за Крочеа, бар, то је познато и признато, а Недићево место међу критичарима овог правца. запазио је Светозар Петровић расправљајући о методологији савременог проучавања књижевности („Критика и дјело“, 1963). о

_За разлику од низа других заступника џнутрашње анализе Недић и Кроче довршење свог критичког чина виде тек у својеврсној синтези, у откривању лирског субјекта песничког дела — па макар да је и о драми реч. У својој методолошкој исповести Недић у том смислу визионарски каже: „Има и друга јел на критика... критика која књижевна дела не мери апстрактним мерилима и нормама; за коју у књижевности нема строго одељених врста, него има само књига; која не тражи да књижевно дело само оцени, него и да та схвати; да уђе у њега, и испита не само унутарњи склоп његов и склад његових делова, него и позна шта је оно у њему што чини тајну живота његова. Она у књижевном делу не види само књигу, коју треба разумети и оценити, него види у њему и нешто што треба осетити пи проживети, види човека који се у њој огледа и чију слику треба из ње извести.“ Ако нико друти — Кроче би зацело спремно потписао те Недићеве редове.

Чак и као портретисти песникове идеалне личности Недић и Кроче имају сличан поступак. У делу које имају пред собом они желе да открију основно расположење, карактеристично душевно стање, они желе:да извуку неколико основних црта које живо истичу психолошки профил и којима се лако могу додати остале. Квалификовати' песниково расположење у једној песми као сетно, очајничко или ведро, на пример, пут је којим критичар нормално иде. Штавише, У изразнтости поетске личности у делу Недић и Кроче виде неко јемство аутентичности, известан критеријум вредности. У предавању „Чиста интуиција и лирски карактер уметности“, 1908, Кроче протеже на све уметности захтев да уметник има персоналност, па: ма. каква она била, и констатује: „Изгледа да се критика уметности сва састоји у томе да одреди да ли у уметничком делу постоји личност, и каква је она. Промашено дело је некохерентно дело, то јест дело у којем се остварује не више једна јединствена личност већ многе раскомадане пи опречне, што стварно значи никаква личност“. У истом смисду пи Недић налази да критичару не треба да задају муке писци који не показују одређеније индивидуалности: ако се сликар и мора помучити око каква безизразна лица, критичар се око писца без књижевне физиономије не мора бавити. А откривајући у списима једног савременика памештен стил, народњачки манир, Недић ће тог писца као уметника збрисати: у књигама таквог писца прави човек се не чује. :

Најзад, Недић и Кроче су сложни у томе да се задатак критичара не исцрпљује тумачењем текста, квалификовањем једног издвојеног дела. Критичар има природну амбицију да окарактерише цео опус одређеног ствараоца, да оцрта песников лик онако како се он манифестује у свим његовим делима, „из цела“. Приступајући таквој синтези, једној Духовној конструкцији која је најтежи, али и највиши циљ којем критичар тежи, треба, најпре елиминисати поједина промашена дела („не-поезију“) и задржати се на ономе што је репрезентативно и карактеристично за извесног песника. Десиће се на пример да човек наиђе на различита душевна стања изражена у делима истог писца, чак и онда кад она припадају истом раздобљу његовог стварања. Критичар ће тада према Крочеовом савету трагати за каквим „дубљим душевним стањем“ које је својствено свим тим делима, одредиће, како каже Недић, њихово „заједничко обележје“. о а

Исти циљ књижевне критике, иста начела, исти пут којим се до циља стиже. Само код једног питања Недић и Кроче се озбиљније разилазе, бар терминолошки: Недић држи да се историја књижевности и књижевна критика јасно разликују, док Кроче сматра да су историја и критика поезије у суштини једно исто. Наравно, посебно је питање са каквом су доследношћу један и други естетичар у својој критичкој делатности остваривали идеал за који су се залагали. Ту се непосредно уплиће питање њихових осећај ности, које нису могле бити истоветне. Обојица су, додуше, давали одбрану. „Вертера“ и омаловажавали Шилера, али Хајнеа је Не дић држао високо док та је Кроче порицао као песника, п то порицао с готово истим аргументима којима је Недић критиковао Змаја... О укусима је у сваком случају тешко расправљати.

Подударности Недићевих н Крочеових на чела књижевне критике широке су и неоспорне. Историчар естетике који је склон брзом закључивању поверовао би да је у таквом случају један писац морао читати радове другога. Таква помисао, међутим, сасвим је без основа, Иако су два писца готово истовремено, 1893, иступила први,пут пред јавност са својим естетичким рефлексијама (један пред Књижевно-уметничком заједницом у Београду а други пред Напуљском академијом), Недић је у формулисању начела књижевне критике Крочеов претходник. Крочеова књижица „Књижевна критика“ из 1894, у којој је изречена извесна осуда биографске методе, објављена је годину дана после Недићеве осуде биографске критике и буквалног схватања лирских исказа — у књизи о нови.

јим српским лиричарима из 1898; Крочеова „Естетика“ | и смрти, Крочеова теорија о идеалној мично-

сти уметниковој изнета је још доцније, а ње това широко образложена методологија књи-

жевне критике дата је тридесет и пет година.

после Недићеве. Српски критичар дакле није могао читати КИРА А свакако није вероватно ни да је Кроче читао Недића. Талијански критичар није знао српскохрватски, а Не-

објављена је у доба Недићеве.

дићеви списи, колико је познато, нису прево-

Бени на стране језике. У ствари, хипотеза о утицају је овде излишна. Излишно је чак и претпоставити неки заједнички извор.

хРилозофи по струци, Недић о Кроче су дошли из различитих естетичких школа; први је ђак енглеских емпиричара и немачке пси. холошке естетике док је други пошао од конкретног идеализма Хегеловог. Али када се хронолошки пажљиво прате њихови списи може се лако запазити да су они до својих књижевнокритичких начела дошли логиком унутрашњег развоја властитих мисли. Ма колико чудно на први поглед изгледало, естетичка језгра Недићеве и Крочеове теорије критике веома су блиска. Познато је да је. У Крочеовој естетици фундаменталан појам израз, експресија, и да се сама естетика поистовећује са општом лингвистиком. Пре. ма. Недићевим излагањима основу лепоте песничког дела треба тражити у сложају речи, који не треба схватити као спољашњу форму него као израз, што је у огледу о Воји; славу Илићу и изричито речено. Тај сложај речи или израз у тој мери је суштаствен да се поезија у начелу — како за Крочеа тако и за Недића — не може превести на други језик. Речи превода одговарају речима оригинала „али. онога мириснога даха што је био око првобитних речи у њих нема“. А, на крају крајева, није ли и песничка личност о којој говоре два естетичара у суштини само један „дах“, душевни трептај који из речи избија и који у њима треба осетити. Песникова дичност је ту, управо, некаква метонимија.

ЈУ студији о: књижевним погледима Антонија Грамшија Никша Стипчевић показује како је савремена књижевна критика која је израстала под непосредним утицајем Бенедета Крочеа морала да савлађује извесну незаинтересованост великог естетичара за споља“ шиње односе песничког дела, укључујући ту и питања књижевне технике и стила. Недићева естетика, међутим, није била затворена ни за питања периферних релација књижевпог дела. Отпори који су давани његовим начелима књижевне критике били су, изгледа, друте врсте, Недићев мисаони напор из ражен у захтеву да критика покаже песника онако како га види у самом делу дочекан је без правог разумевања. Песник каквог је Недић желео да прикаже личио је Скерлићу на барона Минхаузена који се ухватио за перчин и сам себе извукао из глиба. „Ствар је парадоксална — писао је Скерлић 1902. тодине хтети представити једног човека, а занемарити све што се о њему зна; прећи преко тога какав се он јавља у животу и у целокуплом свом књижевном раду, п опртати га какав изгледа по једној књизи, једној фикцији њетова духа, у једном пролазном тренутку ње“ това живота. Сент-Бев, који је лао обрасце књижевних портрета, са пуним правом главну пажњу поклањао је биографији.“

Пут савремене критике, чинило се Скерлићу, показује дотад непозната, каткад претерана, страст за прибирање људских докумената о писцу, једна присутна тенденција која је поједине научнике одвела чак у анатомска и физиолошка проучавања телесног склопа и телесних особина појединих писаца. Слична примедба у виду алузије па Нелићеву концепцију критике присутна је и у Змајевој „прозанди“ из исте године „Један критичар“. Змај ту: исмева критичара који је писао о неискрености поезије извесног песника којег“ није познавао. Приликом неког сусрета на улици — говори се у анегдоти — људи су хтели. да покажу критичару тог песника, али критичар хотимице пропушта прилику. И Змај заврша» ва јетко: „Може он и даље писати о унутра• шњим осећајима човека кога ни спољашње не познаје“. На приговоре такве врсте Недић би одговорио по свој прилици онако како је и за живота чинио: нека историчари књижев, ности праве познанства са песником и нека проучавају његов живот колико могу потпу« није — за критичара та врста знања није неопходна. За критику савременог-песништва није, од помоћи ни славна теорија о раси, сре“ дини и моменту, премда та Тенова доктрина може бити сасвим применљива у историји књижевности. Историја књижевности и књи жевна критика моту се потпомагати — упра» во стога што нису једно исто. Сличне замерке талијански естетичар не би могао тако лако да обара јер он истраживања која су са гле дишта естетичке критике непотребна није ни историји поезије одобравао.

_ Правац који је узела теорија о песниковој личности у стилистичкој критици средине ХХ века одговара основним Недићевим те жњама 'и' антипипацијама, Недићево усмера“ вање критике ка синтези „човека који је У књизи“ пружало је, у ствари, једну модерну верзију. Бифонове крилатице о стилу. Сам антропоморфизам „човек у књизи“ биће, у трагању за прецизношћу, свођен на различите апстрактније принципе. Кајзер ће за кључни појам књижевне интерпретације узети појам „држање“ (како је Даничић преводио реч Нанциг), узеће га и не спомињући да преузима један инструменат класичне естетике намењен објашњавању јединства форме. Други ће нарочито истицати менталну структуру, визију света, тачку гледишта или сличне моменте све више огољеног субјекта лирског, епског или драмског казивања. Па ипак, лосле, богатих искустава књижевне критике последњих деценија изгледа да теорија о песничкој личности у делу може да буде плодан коректив, један излаз: из беспућа механичких анализа структуре и извесних претресања сти“ ла која. творевинама уметности нехотично убијају душу.