Књижевне новине

У СИНТЕТИ ЧНИМ РАДОВИМА

Миодраг Поповић: „Неторија српске књижевности – романтизам“

„Нолит“, Београд 19268.

СТАРИМ ГРЦИМА У походе

Михапло Ђурић: „Хуманизам

као политички идеал“

Српска књижевна задруга, Београд 1968.

ПРОСТО ЈЕ НЕОБЈАШЊИВО како се код пас о неким значајним књитама упорно и дуго ћути, док се о другима, осредњим или ништавним, месецима пише и говори. Је ли посреди утицај кланова или лењост и равнодушност људи незаинтересованих за читање студија о нашој старијој литератури „Историја српске књижевности" Миодрага Поповића својим оценама, анализама и методом класификовања изазива на разтовор о нашем романтизму. Али, уместо дискусије, примећујемо ћутњу која није ништа друго до један вид игнорисања. Колико само неправедног, заслепљеног и малициозног! Јер, Поповићево дело је лепо и свеже писано, добро документовано и по многим својим особинама модерно компоновано.

Поповић воли да класификује и уопштава; трага за утицајима и сличностима, и поклања много пажње биографским подацима у духу позитивистичког метода. Али његова књита, у својим најбољим _ партијама, превазилази _ позитивизам и зато представља нешто ново у синтетичним радовима наших књижевних историчара. Аутор је добар познавалац чињеничног стања. Поред тога, он има и веома развијен књижевни сензибилитет; анализира дела и личности српског романтизма на један изразито модеран начин. Миодраг Поповић је занимљив и значајан не као традиционалист (боље би било да је биографске и културно-историјске податке стављао у фусноте), већ као модерни коментатор књижевних струја и појава из прошлости, који се служи методом савремене науке о књижевности. Читајући ову „Историју", човек може да ужива тим више што је пријатно изненађен сазнањем да у рукама Аржи књигу неоптерећену сувопарношћу и фактографијом. Поповић има на уму дело као уметничку творевину, као слојевити свет значења у који критичар и историчар мора ући, осветлити га и разјаснити, колико је то могуће, његов настанак и његове сложене унутрашње токове.

Прве деценије ХЛХ века Јован Скерлић је у својој „Историји нове српске књижевности“ означио као прелазни период од рационализма ка романтизму и ту сместио, измеЊу осталих, Симу Милутиновића-Сарајлију и Његоша. Миодраг Поповић назива овај период епохом раног, патријархалног и херојског романтизма (поред Симе Милутиновића и Његоша репрезентативни писци ове епохе су још и Вук Караџић и Прота Матеја Ненадовић). Патри-

Јархални романтичари надовезују се.

на усмену књижевност, развијају

„У ИМЕ ЦЕЛОГ ЉУДСКОГ РОДА, Грци су питали: како човек треба да живи Који животни правац, који начин живота човек треба да одабере2г Какав треба да буде човек да би одговорио свом највишем људском задаткуг У чему је право одређење човеково, какав је живот достојан човека2 Какав треба да буде човек, да би живео у складу с оним што човека чини човеком2... Који је најбољи начин да људи живе заједног У чему је суштина државе као људске заједнице2 Како људи треба да се односе једни према друтима, да би сачували идеалну норму односа према себи самима2 Какво треба да буде устројство заједничког животаг Чему држава треба најпре да. тежи2 Које државно уређење највише одговара самом појму државе2"

То су питања на која је Михаило Бурић ставио себи у задатак да одтовори на више од 450 страница тек ста своје нове књиге замишљене као оглед о грчкој култури, како и гла си поднаслов. Подстицај да се прихвати овако крупног задатка писац надази у стварним околностима данашњице, у којој је „одсуство хуманистичких вредности" прикривено сталним и бројним разговорима о хуманизму, „Нигде, ваљда, хуманизам није био толико на гласу, нигде мије постао малтене политичка кридатица коо у свету у коме живимо"

— каже Мих. Бурић. Да би тим испразним речима дао неки стварни, људски смисао и да би открио колико је и данас хуманизам као подитички идеал још увек могућан, Миханло Бурић жели да подсети на искуство прошлости које је, по његовим речима, „још увек релевантно за разумевање кључних питања нашег времена". Међутим, то не значи да он сматра да се хуманизам испрпљује у некој врсти духовне ренесансе античке културе, која би, као лични доживљај, била доступна само малобројнима. Ова замерка је, у ствари, понекад упућивана тзв. грађанским аполотетима хуманистичког образовања, истини за вољу, Че

њене херојско-епске тежње до савршенства и омогућују рађање друге тенерације грађанских романтичара: Бранка, Буре Јакшића, Змаја и Лазе Костића. Они су напојени духом устанка 1804. и у својим делима изражавају полет пробуђеног народа. У овој књизи се указује и на значај славеносерпске књижевности без које је незамислива појава романтизма. Барок, сентиментализам и класицизам у Угарској приближили су српску књижевност европској, подигли њен интелектуални ниво, али у једном тренутку животворни сокови ове учене литературе били су исцрпени. На сцену ступају ствараоци из области културно и економски мање развијених; почетком Х1Х века њихово стваралаштво има највећи значај. Милан Кашанин је у есеју „Између орла и вука" изразио жаљење због превласти представника патријархалне, племенске културе над српским књижевницима из Угарске, превласти која за њега није ништа друго до победа балканске сеЉачке сировости над европеизираном интедектуалношћу грађанског слоја преко Саве и Дунава. Концељ ција Миодрага Поповића.више одговора чињеницама од Кашанинове, толерантнија је у признавању стварних вредности и заслуга и једној и другој страни.

Најбоље странице Поповићеве књиге нису ипак оне на којима се расправља о културној атмосфери крајем ХУПТ и почетком ХЛХ века и о појединим књижевним правцима. Свака класификација, па и ова Поповићева о двема етапама у развитку романтизма, сама по себи је условна. Груписање писаца увек мање или више изражава субјективне склоности историчара ка такозваним синтезама но што у потпуности од товара стварној књижевности ситуацији., Оригиналност, продорност и сензибилност показује Поповић у осталим одељцима књиге, првенствено у оном најзначајнијем и најобимнијем у коме је реч о Његошу. Литература о Његошу је у тој мери богата и разноврсна да данашњи коментатори осећају праву бесломоћност. Миодраг Поповић није био импресиониран постојањем бескрајног низа студија у којима је, чини се, Његошево дело испитано у свим појединостима. На основу досадашњих испитивања и својих властитих истраживања дао је Његошев стваралачки портрет управо магистрално. Расправа о Његошу која се уклапа у целину књиге, али исто тако може и да се посматра засебно, представља највећи допринос универзитетске историје књижевности и критике савременој његошологији. За-

сто са сасвим формалних разлога. Тачно је да је одушевљени поборник хуманистичког образовања Вернер Јегер веровао да хуманизма само тамо има где се још живо осећа величина антике и аутономна снага њених одгојних идеала, али заиста је тешко рећи да то умањује вредност хуманизма који би имао друге историјске корене, Хуманизам схваћен као највиши израз мислилачких, и практичких, настојања друштва античке Грчке само је синоним за идеал људског савршенства. А нити је у време свога конституисања тај идеал био један и јединствен, нити га данас треба сматрати искључивом мотућношћу за постизање људског савршенства. Мако је, у питањима малочас цитираним, Михаило Бурић обухватио хуманизам у најширем смислу, њега у ствари занима један посебан вид тога хуманизма, и то онај који се испољава кроз политичку праксу друштва, онај који се остварује политиком. Израз политика, међутим, примењен на Грке, не односи се ва оно што се данас под њим најчешће подразумева. „Политичко“ не треба да се поистовети са значењем „АРруштвено" како се употребљава у модерној социологији, опомиње писац, зато што „сваки облик удруживања

није већ самимтим и политички". Бу-

рић истиче, као специфичну вредност трчке културе и њених стваралаца, да се Грци нису задовољавали само голим опредељењем за известан хуманистички идеал, него да су се исто тако ангажовали у повезивању тог идеала с политиком, да су се „залатали м за политичко остварење тог идеала, за његово оживотворење У пракси заједничког живота.“ Мако је свестан да један идеал није само субјективна пројекција, него да он извире из најдубљих слојева друштвеног бића, Михаило Бурић се опредељује не за изучавање конкретног настанка једног идеала, него за њетов дух, за његов смисао. Он то и одређено каже у поглављу посвебеном спартанском идеалу човека-граЂанина, одељку који је по претнант-

једно са познатим радовима И сидоре Секулић и Пере Слијепчевића и са мање познатим бриљант-

" ним есејом Бранка Лазаревића (06-

јављеним пре. неколико година у 9 вом листу) она иде у ред најбољих остварења о Његошу објављених У последњих неколико деценија.

Компаративисти су досад пајчешће упоређивали Његоша са великим филозофима и песницима хеленске и новије западне литературе. Поповић је проширио круг утврђивањем додирних тачака Његошевих дела са Зиблијом и источњачком поезијом муслимана југословенског порекла пизаном на турском и персијском језику Нарочито су успела поређења са српском средњовековном књижевношћу. У том погледу он рехабилитује још једну димензију „Луче микрокозма": њен језик. Древни том, српскословенских молитава, записа и законика одзвања у „Лучи". Њена лепота није, дакле, само у снази космичких визија но и у архаичном речнику који је сачувао, како то Поповић показује, дах старине, славну националну прошлост која је у језику наставила да живи предајући великом песнику у наслеђе све своје бесмртне духовне садржаје.

Приликом утврђивања утицаја Поповић се не губи, што је био чест случај у радовима старијег датума, у натегнутим, или чак сасвим произвољним упоређењима (сетимо се само Петронијевићевих компарација Његош-Дарвин....). Он настоји да се задржи на тлу чињеница и да не допусти себи узлете у сферу магловитих поетских асоцијација. Утицаји су за њега важни само онда када анализира генезу Његошевог _ дела. Иначе, он тумачи „Лучу" и „Горски вијенац“ у светлости њихове аутономне садржине. Његош није био апстрактни мислилац, већ песник херојске и трагичне визије света који је метафизичке проблеме исто толико осећао и драматично проживљавао колико је о њима и дубоко размишљао. Мисаоност творца „Горског вијенца" не може се баш због тога замислити сбез његове уметности. Књижевни језик Његошев (најшире схваћен) Поповић анализира веома танано доводећи га у везу са структуром Његошевих поема, Песникова стилистика стопљена је на најсрећнији начин са његовом метафизиком: поглед на свет, визија човека и космоса тумачени су, дакле, у органској повезаности са метафориком, версификацијом, композицијом.

Расправи о Његошу, која је, у ствари, више један модерно писан књижевни есеј но студија у школском смислу речи, може се ипак

ном и прецизном изразу свакако један од најбољих у целој књизи: „У ствари, нас много више интересује АУХ спартанског уређења него његов конкретан изглед, много више нас интересују спартански идеали него њихова стварност",

Као и чувена књига Вернера Јегера, „Раздеја", која је Михаилу Бурићу несумњиво служила као узор и инспирација, иако у ставовима и оценама античких теорија и учења има знатних разлика између ова два аутора, Бурићев оглед о грчкој култури обухвата огроман распон од самих њених историјских почетака па све до послеаристотеловског периода, који доноси преображај хуманистичког идеала. После уводног одреЊења грчке културе, државе и друштва старих Грка, ређа се петнаестак поглавља посвећених најбитнијим питањима из хеленске културне историје, поезије, религије пи философије. Круну излагања за писца несумњиво представљају поглавља посвећена Платону и Аристотелу, у чијим делима хуманистички идеал добија „најчистији и најузвишенији" израз. Полазећи од претпоставке да је „филозофски хуманизам само друго име за свестрано развијање свих људских склоности и способности", и да је „најтешње повезан са градском државом" старих Грка, Михаило Бурић сматра да је природно што је у четвртом веку, променом политичке ситуације, тај стари идеал почео да нестаје. При том је њему, по сопственим речима, више стало „да разуме, него да 06јасни оно што се стварно догодило М грчком свету на измаку четвртог века старе ере."

Ми се, наравно, можемо или не морамо сложити с многим Бурићевим поставкама, на пример с преоштром, па и противречном оценом коју су добили софисти (уп. стр, 316 и 319) или скоро без изузетка сви мислиоци и културни делатници после Аристотела, са којим као да је „умирућа грчка култура још једном хтела да потврди непоколебљиву веру

ставити једна озбиљнија примедба.

Аутор не наводи изворе којима се

"жи. Он је, истина, дао онолиограслужи ; , у

| С књиге, али то ипак

фију на Креју је неразумљиније довољио. Сасвим је. Р Моје

во да Поповић ипје могао ит ут пуно оригиналан У Ут

Његоша: зашто је онда прелутао ауторе који су раније АОШАН до МСИХ

или сличних закључака, закон са.

који се тичу капиталних тема2 Перо

Слијепчевић је први анализирао физолофске идеје „луче у вези историјским збивањима у Црној Ме Његошева времена и стога је миодраг Поповић требало да анализира Слијепчевићево схватање, тим пре што и његове опширне анализе теку смером блиским Слијепчевићевој анализи. На другом једном месту, пишући о Његошевом естетичком оптимизму, он ниједном речју не го вори о многобројним ранијим ко. ментаторима који су већ констатовали исту појаву (ако се добро се ћам, о томе је пре више од пола века писао и Николај Велимировић у „Религији Његошевој зн)је

„Историја српске књижевности

— ромаптизам" Миодрага Поповића је солидно документована књига и, што је пајважније, писана у духу нових књижевно-историјских и теоријских сазнања. Трагови позитивизма осећају се ту и тамо, нарочито у уводним партијама, али позитивизам је превладан у анализирању поезије Симе Милутиновића-Сарајлије и, нарочито, Његоша. Нијос нимало случајно, по мом мишљењу, о у првом броју „Књижевне историје, часописа који објављујс прави рат универзитетској, –традиционалистичкој, лансоновској критици п исторпји, налазимо и есеј Миодрага Поповића „Метричко-ритмичка сволуција у српској књижевности у доба романтизма". Он спада међу књижевие историчаре који нису само паучниди но и уметници, који знају да књижевно дело није историјски или биографски документ, већ самосталан, естетски организован свет. У радовима представника универзитетске науке о књижевности не ретко срећемо п сувише застареле социолошке историјске описе или што је још торе, школска препричавања садржине појединих дела. Поповићева књига доноси великим својим делом један нов, свеж приступ остварењима и личностима нашег романтизма. Мовина његовог метода је у томе што признаје важност књижевном језику, стилу, форми, структури, е лементима сродним или истоветним, у традиционалистичкој науци о књижјевности страховито занемареним.

Павле Зорић

у непролазну вредност својих идеала". Везујућпи хуманизам нужно за полне тику, природно је што Бурић не ви ди нарочите вредности у оним схва. тањима чији се хуманистички циљ састојао у ослобађању човека од најторег страха, од страха пред смрћу, која су, после Демокрита, заступали "епикуровци и чија је важност најбоље доказана Лукретијевом ангажованом поемом.

Многе, п крупније и ситније, Бу рићеве поставке могле би да изазову полемику свих оних којима је стаАО до изучавања античког наслеђа, с једне странеи до стварног разумевања нашег времена, с друге стране, Тако би се, на пример, одређеније показало колико је правилан Бури: ћев закључак о добу грчке просвећености и колико је његово важење универзално. Он, наиме, карактерише као „трагичан“ обрт који је наступио у Грчкој у време када се „ве Ра у снагу људског разума раширида на рачун вере у снагу културне традиције", То је било време када су „сви почели да се заносе непромит!љеном надом да је људски разум У стању да преуреди свет". Без обзира на могуће импликације оваквог схватања, за књигу Михаила Бурића мо-

же се рећи да је заиста изузетна У својим настојањима да, ретко брих%ивим односом према изразу и стиАу, пружи сопствена размишљања и уверења о ономе што је и данашњем човеку преко потребно: свест о самоме себи, о сопственим могућностима и обавезама, о сопственим коре нима и циљевима. При том се он, наравно, ослања на врло пажљиво простудирану стручну Литературу о разним питањима грчке културне историје. Али без обзира на све то, Од ове надахнуте и занимљиве Књиге треба очекивати да још више повећа интересовање које се у нашој јавности све више испољава. према античким темама, без обзира да ли је њихов медијум књига, јавно пре давање или позориште.

Ксенија Марицки-Гађански