Књижевне новине
35:
РАДОСАВ МЕДЕНИЦА
Црногорске
анегдоте
„Графички завод", Титоград, 1968.
У ПАТРИЈАРХАЛНОМ АРУШТВУ, које се у неким видовима и до данас сачувало, моралне вредности имале су снажно дејство, нарочито у братству и племену, као крвним и исто. ријско-друштвеним заједницама, детерминишући, уз економски фактор, улогу и функцију човекову према ужој и широј заједници, раду, борби и међусобном односу. У једној средини, економски и политички равноправној, обичајно-правна и морална правила понашања дубоко су се инволвирала у друштвене и родовске процесе. Блатодарећи њима патријархално друштво одолевало је негативним утицајима, истичући и чувајући примере чојства и јунаштва.
У Црној Гори се, већ од давнина. а нарочито у прошлом веку, развила једна врста народног предања: анегдота. У веома богатом предању народа Црне Горе (приче, песме, пословице и др), анегдота у сажетом 06лику, оштро п лапидарно, оцртава и карактерише догађаје и поступке по. јединих људи и даје суд о њима. Тај суд се веома често разликује од оцене коју је званична историја давала о људима и њиховом јавном деловању. Јер, мање-више, званична историја је пуна хипербола, намештена је и сувопарна, док је анегдота јед-
/
га Вевир“ скадарски сједио“је-на'тро-
"зор "од куле, а војска на поље, око Ета
куле. Везир ће: у |
— Буља, ево ти барјак царски, да "ми. носиш пред војском на Дрекаловиће! И спусти барјак с прозора: низа зид. Буља ће везиру:
— Честити пашо, не допушта ми част да дижем твој барјак на моју браћу! — Везир спушти конопац покрај барјака говорећи:
— Узми Буља, барјак пред «ојском, али конопац на грло!
Буља: „Помози боже, хоћу конопац на грло, а не барјак на Куче".
ж ж х
Милован Јаничин рекао је: „ја сам, тако ми душе, свакога чојка мога на мејдан добит!"
Питали су га: „Како, стрико Миловане2" Милован; „Ласно, душе ми! Он се наиједи, па ме псује, скачући и дрхтећи од иједа! Ја не говорим ништа. Кад сјутрадан, он ка квасан, стиди се и каје од својијех ријечи! Ето, ја добио, а он изгубио!"
х ж "
Капетан Јефто Милетин добио наредбу с Цетиња да даде писмено увјерење о владању једнога Никшићанина, који је био по злу чувен. Јефто нареди писару: „Пиши ђе тићу!"
— Како, тосподине Јефтог
— Овако: „Бога се не боји, а људи се не стиди!"
— Има ли још што, господине хапетапе2 5
— Не, не, ништа више.
ноставна, непосредна, сва од ко кретних појединости, скроз реална. Ове појединости нису историјске чињенице оне врсте којима се служи историја, то су обични, свакодневни поступци појединаца, преко , којих писана историја прелази, али су зато пуни живота, садржајни и речити. „Народ је на основу анегдота изградио ликове већег броја својих јунака, нарочито оних из старијег доба, из друге половине осамнаестога "и прве половине деветнаестога века. На том изграђивању и дограбђивању у народу створених ликова радило се
и у писаној литератури. Марко Миљанов је тако створио Илију Куча, Стјепан Љубиша Кањоша Мацедо-
новића, Матавуљ „стотинара" пи Милића и др. Највећа вредност тих ликова народних људи у писаној књижевности јесте у томе што је у њих уткано народно схватање живота".
Многи значајни историјски доку“ менти, одложени у архиву или искл“сани у камену, заогрнути су велом заборава. Жива реч, међутим, комбинована са духом, атмосфером, слнком, дакле оном компонентом која нас уводи у свет емоција и уметничких истина, преноси нас у једно време, које је поред невоља, самоодрицања и страдања, чувало и сачувало лепоту чојства и снагу јунаштва, прихватајући их као окосницу свога живота и трајања. Једна трагична, али чудесно занимљива средина, њено схватање и њена борба, а тиме и њена историјска порука, очувани су у анегдотама, које, уз народну песму, представљају велико благо нашег народа. Поред многих пажње вредних атрибута, који карактеришу ову малАу, једноставну. и обичну причицу, пониклу у времену народног стихијског стварања, ваља истаћи оно што и у савременим условима _ понекад
„изгледа недостижно а то је пуна сло-
бода изражавања. Бритку народну реч, па била она јетка, оштра, осуђујућа или шаљива, нико није могао оковати.
Радосав Меденица прихватио се одговорног посла да за библиотеку „Хуча“ из огромне грађе од пет до шест хиљада већ скупљених анегдота одабере око 350, колико их је у овој антологији, Без сумње, и поред субјективног приступа што га природа оваквог посла има, он је са ис танчаним осећањем и смислом за меру, за битно и особено, успео да да ако не увек и у свему најбоље а оно свакако најкарактеристичније примере, који говоре о менталитету, обичајима, моралу и карактеру Црногораца за последњих двеста и више година, У брижљиво сређеним поглављима; Чојство и јунаштво, Етика и философија, Женски ликови, Шала и досјетке и Свакидашњи живот, извршена је систематизација анегдота по сродности теме, мада се нама, и поред учињеног напора чини, да свакапаи најбоља систематизација, вештачки сврстава и дели једно јединствено и на свој начин компактно језичко, мисаоно и етичко подручје и стварање. У својој прегледној студији, Меденица је дао карактеролошки и културно-историјски профил ангедоте, Но, и поред разумевања о неопходности овакве једне студије, она би много више добила да је писана језиком саме ангедоте, односно да се није упустила и у нека непотребна размишљања и оцене (случај М. Павићевића). Ипак, све ове мане могу се и морају свести на споредни колосек. „Црногорске анегдоте" су једна ретка и значајна књига.
„Боро Вујачић
ко
Кри песме
СИМОН СИМОНОВИЋ
ж ж к
. _ Зграбљени неочекивано,
Мвучени у строгост раздобља, Приступамо големом шестару.
Тренутак одлуке у нашим је рукама:
НЕПРЕВЕДЕНЕ
МОГРОМА СУОЕСУ
( аматрак ајан
5убртода и Копуућадо Видарез|, 1968.
„КЊИЖЕВНОСТ се вероватно јавила тако што је једна група праљуди седела око ватре п дивила се пламену, а један од њих је лагао. Био је то — књижевник. Отада је философија, педагогија и патина осталих наука прекрила књижевност, она је потиснута у дубине библиотека, али праизвор — жива реч — и даље тече од приповедача ка слушаоцу“, каже Ђерђ Молдова у поговору свог романа »бадатрак маш« (Под плинским светиљкама). :
Роман »бадатрак ајан« је у ствари, збирка кратких приповедака са периферије Будимпеште, где се на једном тргу, под плинским светиљкама, свако вече сакупи друштво састављено од лица најразличитијих занимања и судбина. У почетку двојица редовно играју шах, док остали кибицују. Касније, у познијим часовима, поведе се разговор о некој актуелној теми, коју један од присутних обично илуструје каквом догодовштином из свог живота,
Берђ Молдова (рођен 1934. у Будимпешти), који је после четири тоди не студија на Позоришној академији дуже време провео као физички рад ник, очевидно је и сам присуствовао овим састанцима и — марљиво бележио што је чуо.
Ове приповетке, дакле, лежерно повезане у роман, обухватају знатан временски период, од Хортијеве МаЂарске, преко Ракошијеве ере и дотађаја из 1956, до данашњих дана. Пред читаоцем дефилују људи који
не знају шта ће са собом, занатлије који сваки час мењају струку, власници луткарског позоришта, гробари, проститутке, надобудни политичари, стаљинисти, лудаци, ратници, убице, амбициозни п безвољни, добри и зли, удовице и распуштенице, лопо ви и обијачи, националисти и фашисти, речју, сви који су се нашли у талогу не тако ретких политичких промена. Пошто су и приповедачи углавном промашени Људи, догађаји
" у њиховом казивању су час сурови,
па и брутални, час хумани, готово лир ски топли, По својој занимљивости, већина од ових 27 сторија може да се упореди са најбољим приповеткама кримипалистичког жанра.
Ипак, чини се да Молдова највише дара показује у приповеткама у којима _ долази до _ изражаја његова
· склоност сатири. За ову сврху он се
користи ликом навијача фудбалског клуба „Ференцвароша“, Х. Ковача, неком врстом синтезе Волтера Митија и Минхаузена, кога сви чланови малог друштва под плинским светиљ кама радо слушају, мако су свесни
да „лаже чим зине“
Х. Ковач је отелотворење савременог просечног човека, дрогираног фудбалом до те мере, да лопту, клупске боје, поједине играче, тренере, „свој“ стадион, па чак и мрежу на толу сматра врховним смислом битисања. Иако један из анонимне, сиве масе егзалтираних навијача, Х. Ковач уображава да клуб без њега никако не може. Наравно, пошто није тако, он у почетку измишља безазлене приче о својој важности, које временом прерастају у монструозне лажи о сопственој незаменљивости У табору „зелено-белих".
У приповеци »А уегћеге еп цтхепеоу« (Непобедива једанаесторица), која је уврштена у репрезентативну збирку савремених мађарских новелиста »Когкер 66«, Молдова се заједљиво руга лажном аматеризму који цвета у његовој земљи, доводећи стање у фудбалу до пароксизма тиме што једанаест дресираних шимпанза показује неупоредиво више смисла за фер игру и понашање уопште, од савремених размажених фудбалских звезда, којима се нација поноси.
Паралелно са смислом за сатиру, Молдова се користи и најбољим традицијама мађарског хумора, чији је родоначелник Фриђеш Каринти. Отуд чак иу његовим „најозбиљнијим“ при поветкама заблиста понеки прави бисер смеха, који само: живот уме да напише, али који, ма како то парадоксално звучало, није лако уочити,
Молдова од 1955. године редовно објављује новеле у разним часописима и антологијама. Године 1963. објављује свој први роман „Инострави шампион“, а 1964. друти — „Тамни анђео“.
Федор Шешун
а дио
Малећу одговори бубња, Мзалећу гласници савршеног
Неспоразума.
Пометња се упртава.
Длето тражи место за опис треска. Прича се враћа у камен,
Гребен расте, идеја ишчезава. Време окомито силази у темеље
Сећања.
Жетву,
Побуна, доскора неизвесна,
Неће се десити. Судбине су устукнуле
Долином огрнуте,
мене иааитеиетвепеетартел веран а пезлииланениеветн или петину Шер таврит5.
Иловача
Како је наш изнуђени ход убрзао
А опет смо се разминули са животом.
Каква нас је то сличност испунила,
Иловачо, при овој мисли изобличена 2
Касно је.
“
Извором.
Као предаја.
За нама.
Ратовали смо, одржавали се
У пределима твојих подвига.
Ломила си нас по мочварама вечности, Рукама довољним да обликују Најтежи доказ. Каткада, док си говорила о сну, Усрдно смо ти нудили све усеве.
За узврат, удељивала си нам буђење, 'Лудило у тами братски одмерено. Граница беше у суши, |
О она те разгрте: у твоју жудњу, Иловачо, урастала је ватра.
Враћамо се у далеку шуму, у нашу Зарђалу ризницу. Е : Дрхтај што нас прати објава је Дрвета помућеног над најстаријим
М овој суши тако нам је потребан Глас измирења, У овим је даљинама сан изненадан
Гле, дубина твари креће у потеру
Бљесак се нагло усправља, Хладноћа стиже.
Ту тражимо пут до узглазља.
|
примљен
ВУК КРЊЕВИЋ
Берлинске оаладе
„Дело", Београд 1968.
АКО У „БЕРЛИНСКИМ БАЛАДАМА" има нечег новог, онда је то сам њихов мотив: Берлин, Пруска, Немачка. Додуше, тај мотив су-већ обрабивали неки наши песници, од Милана Дединца до Изета Сарајлића; но, он је сада поново актуелизован помицањем жаришта светске кризе ка срцу Евроџе.
Оваквој новини мотива као да контрастира старина жанра, то јест баладе. У суштини, жанр ипак одговара мотиву: као што показује Манов „Др Фаустус", у Немачкој се „ново“ често поистовећује са новим повратком старога, чак и онога прастарог, — које је Крњевић прикладно персонификовао у једном. лику немачке бајке и митологије, у фигури вештице („Балада о лијепој Ирмтрауд. .."). Алудирајући — самом својом старином — на повампиравање те германске древности, ове баладе указују се као неки добродошао песнички СОС са „лица места".
Истовремено, међутим, песник 06јављује и негацију ове древности, управо немачку историјску и практичну аутокритику, коју он симболизује стварним ликом Рудија Дуч кеа. На жалост, ова објава делује као један осредњи излив усхићења Аучкеовим позитивним ликом. Директније, и поетскије у исти мах, споменуту _аутокритику обзнањује стих: „Па ће Пруска саму себе клети". По свој прилици, баш ова 06знана садржи најинтимнији смисао Крњевиће поетске речи. А на тај смисао своди се она новина коју „Баладе" доносе, и која личи на извесно преокретање устаљене историјске огтике. Насупрот оваквој оптици која принуђује да се повест гледа као старост и прошлост, песник види историју — поглавито — у младости и будућности: „И дечаци, весељаци, — хтјеће тада у војнике". Ако пак неће у војнике, они морају у Дучкеове другове, У немачке критичаре немачког милитаризма.
Ако мотиву „Балада“ контрастира њихов жанр, „старинском" облику баладе на неки начин опонира Крњевићев савремени језик, често „зачињен" речником улице: цајкан, звизнути, млатнути, пајкан, шибаџија... Овде се та опозиција разрешава у својеврсној песничкој драматици, која исто тако ангажује песму у „уличној“ друштвеној драми, као што ову другу уводи у песму, у њену инспирацију и тематику, На тај начин, у складу са новим, доминантним „трендом" данашње поезије, „Баладе" реафирмишу песнички активизам. У њима, баш поетски сан активира човека, будећи га из успаваности бесловесног предмета или робота: „И сад кад сведем у сан очи — трупло ме њено враћа у јаву"
Радојица Таутовић АУШИЦА ЛУКИЋ МИРИС РУМЕНИЛА
„Младо поколење“, Београд 1968.
РОМАН ДУШИЦЕ ЛУКИЊ, иако први, не изневерава младог читаоца ни својом садржином а још мање формом. Ткиво од кога је он грађен припада стварности — и, можда, једино недовољна маштовитост» може јој се уписати у недостатак. У ствари, списатељица ништа не измишља нити апстрактно приповеда својим читаоцима. Циљ њен је да мирном нарацијом изложи причу о једној генерацији дечака и девојчица, после рата, који живе и раде У новој средини, остварујући задатке изградње земље и васпитања. Лишен дидактичких лекција, рељефан по личностима, а стилски приступачан, роман „Мирис руменила" оправдава награду Курирчека, која му је додељена. Воја Марјановић