Књижевне новине

Изложба

М. Прегеља

МУЗЕЈ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ

МОЖДА БИ једна од Паскалових мисли најбоље могла да објасни осећање поцнето са Прегтељеве _ комеморативне ретроспективе: „Човек не показује своју величину тиме што се налази на једној крајњој тачки, него тек Аодирујући обе у исти мах, и испуњавајући сав међупростор“. За Прегеља крајње тачке су живот и смрт, рођење и распеће. Међупростор невољног трајања и недужног страдања испуњен је опсесивним осећањем страха. „Живот је у исти мах дуго мучно рађање до самог краја и дуго мучно умирање од самог почетка“, каже Ален Родвеј у есеју о Бекету. „Ако је рађање искуство без примене, није ли сукцесија умирања безизлазно трагање за истином“, питао се, вероватно, Прегељ, „Да Ам је отуђење прародитељски грех>“. „Где је човек2 Има ли га уопште>, као да узвикује Прегељева фигура са свећом у слици „Страх“ (1960). Али ни Диоген га пре толико векова није нашао. Сазнање да га нема одјекује у Антографији „Крик у тами“ (1964) као глас вапијућег у пустињи. И сам човек који се кроз друге тражи није више човек већ кваДер бразготина са кришком главе и гасном лампом што тиња у руци. Дрхтави пламичак наде у глувој празнини ноћи.

То трагично осећање живота и живљења присутно је већ у најранијим Претељевим сликама, у портрету „Мој отац“ (1937) на пример. Укочени поглед очију заробљених наочарима пи опуштена рука која затвара круг домашаја. Унутарња напетост светло-тамног с пригушеним продорима светлости. Затим христолики „Аутопортрет“ из заробљеништва рађен 1942. на свињској бешици и остали аутопортрети из 1950, 1953, 1961, 1966, портрети оца. из 1953. и 1957, појединачни и групни породични портрети од „Аутопортрета са родитељима и сестрама“ из 1948, до „Портрета сина Васка“ из 1967, све ове тонски моделоване или колористички грађене фигуре егзистирају у психолошким просторима резигнације непомично ишчекујући финале гротескног данс макабра на избезумљеној позорници света. се ,

Ако би се преко „Трубача“ (1952) ова галерија портрета по некој унутарњој тензији беспомоћне изгубљености, могла везати за Фелинијеву „Улицу“, онда би многе Прегељеве композиције настале после 1960, године могле да асоцирају на неке од Буњуелових филмова (,„Виридијана“, „Анђео уништења“). Са формалне стране по статичној драматичности, са садржајне по библијским аналогијама. Пасија савременог човека сагледана кроз новозаветне сцене у апокалиптичкој инсценацији. Време свевремено, простор свепросторан, од античке Грчке до атомских катаклизми. За трпезом последње гозбе узвишена каријатида са Ерехтејона и избезумљена жена из Пикасове „Гернике“ демонијачки пир славе, приносећи на жртву закланог петлха'на' крвавом олтару стола. И угашено сиво, боја 'пепела, и интензивно црвено, боја крви, боја раздора, боја махнитог лудила. И само црвена кричи. Разјапљене чељусти вечних рахила не пуштају ни гласа. И ту крваву црвену из „Помпејанске гозбе“ (1962) чујемо и у „Фантастичној трпези“ (1966), она се раз лива у драматичном крешченду по делиричном кошмару кланице за људе у великом „Диптихону“ (1966), цури слузавим трагом из очне дупље рањеног „Полифема“ (1967), последњег Прегељевог дела.

Да ли је то било предосећање смрти, или је то она смрт ношена у себи од дана рођења2 Прегељ је доживео рат, био у логору. И све то преживео да никада не заборави испуњен страхом од неизвесности. Крваво коло смрти витла по свим меридијанима остављајући за собом тоталну пустош на земљи, у људима, у свима који још увек иако безнадно верују у човека. А страх је поред бола и нагона за самоодржањем најстарије људско осећање. Страх од непознатих сила природе персонификованих именима богова. Данас, страх од човека, од све бројније крволочне звери што носи човеково име. Историја човека, историја је ратова. Цивилизација само усавршава њихове прецизне механизме.

Коб проклетства за самоуништењем виси о.

последњој нити разума као Дамоклов мач. Хоће ли издржати пред најездама силника и урлицима хајкача, под крицима немоћних и незаштићених, пред одјецима злослутне празнине»

Знајући унапред као и библијски искупитељ за узалудност жртве, Прегељ пушта свога човека да пређе Месијин пут од болног рођења у крвавом окриљу мајке до Маслинове Горе издаје и недужном крвљу умашћеног, судбинског прага. Голготе, носећи заједно са њим претешки крст истрајавања уз звуке фунебралног апокалиптичког марша. Довољно је погледати „Рођење“ (1963), еухаристички „Свакидашњи хлеб“ (1962), „Распету фитуру" (1965), „Распеће" и П (1966) или „Оплакивање“ (1965), па се уверити да ова директна поређења са Библијом нису произвољна, нити, пак, код Прегеља случајна.

„Живот је у исти мах дуго мучно рађање до самог краја и дуго мучно умирање од самог почетка“.

„Човек не показује своју величину тиме ашто се налази на једној крајњој тачки, него тек додирујући обе у исти мах, и испуњавајући сав међупростор“.

Зар није то Прегељ својим примером и доказао2

Драгослав Ђорђевић

6

Етнографска спомен-збирка Христифора Црниловића

МАНАКОВА КУЋА, СТАЛНА ПОСТАВКА ЕТНОГРАФСКОГ МУЗЕЈА

У ГОРЊЕМ НИВОУ Манакове куће смештено је дело једног од највећих колекционара које су Срби уопште имали. То је етнографска збирка Христифора Црниловића. Њен стваралац рођен је у Власотинцу 1886. тодтпе. Учио је сликарство, прво код Ристе Вукановића а затим је своје студије наставио у Минхену. По завршетку Академије запосдио се као наставник цртања и остао веран педагошком позиву до краја живота. Црниловић је сликао и излагао на многим изложбама али из неколико разлога који су биди изван његових моћи одлучивања није се потпуно посветио сликарству.

Митересујући се као сликар за ликовне мотиве на народним рукотворинама, Црниловић је открио изванредну лепоту ствара. ња које је вековима непрекидно живело, По ономе што је сакупио види се да је те анонимне ствараоце подстицала изузетна инспирапија и машта, која иако се кретала у извесним скоро канонизираним оквирима, ипак никада пије била испрпљена. Проналажена су непрекидно нова решења, нови мотиви,

ИЗ ГАЛЕРИЈА

нови стваралачки израз. Када је уочио раз» новрсност и богатство нашег фолклора, а уједно и тенденцију његовог полаганог умирања. Прниловић је одлучио да се посвети сакупљању и проучавању народног стваралаштва. Овом послу, пришао је сасвим озбиљно и студиозно. Ослањајући се на резултате истраживања наших великих научника, проширујући их својим властитим искуством и посматрањима, отпочео је са систематским сакупљањем. ЈЕрниловић није био обичан колекционар са стандардним циљевима који се односе само на увећавање збирке. Знао је и значио много више. Његова путовања и сабирање материјала били су испланирани и осмишљени несвакидашњим познавањем географије и етнологије и њихове међусобне повезаности.

Пролазиле су године а збирка је расла. Један чудан човек, несхваћен и несхватљив, јахао је по Србији, Македонији и Бугарској, тежећи своме циљу. Свој лични живот поистоветио је са својим животним задатком а обичне људске радости налазио је само у његовом остварењу. Жртве за њега нису биле жртве јер он је живот и његове манифестације схватао другачије него остали људи. („За време путовања по терену, нако са врло оскудним средствима, нисам могао да одолим искушењу када наиђем на неку ретку фолклорну старину, да за њу издам и последњу пару, само да је спасем од пропасти"). МИ тако је остварен један људски завет коме је био посвећен читав људски век. Х. Црниловић је створио збирку од преко 2.500 предмета, збирку каква се никада није нашла у једној приватној колекцији. Њена вредност за етнологију, за нашу“ културу, данас је непроцењива. У седам просторија торњег нивоа Манакове куће, стручњаци Етнографског музеја презентирали су нам ово огромно благо. Ту су прво, основни подаци о животу и раду ствараоца збирке а затим долази постепено и систематско упознавање са њеним садржајем: народно стваралаштво Шопске области, јужног Поморавља, Косовско-метохијске области, Македоније, разних крајева југоистока наше земље са различитим _ мотивима, различитом реализацијом али сличног духа и сличне суштине схватања. Разгледајући ову изложбу са матерњ јалом који је сакупио један човек, морамо с тугом констатовати да је сакупљачки рад многих генерација научних радника из 'ове области сахрањен скоро без наде да васкрсне, у депонма Етнографског музеја. Каква је истинска култура једног друштва које толико воли Вап Гога, музику класичних мајстора, битлсе, црначке духовне песме, Бекета, Сартра а толико се стиди аутентичног и снажног стваралаштва својих предака, обичног доброг света наших дедова и баба којисуорали своју итуђу земљу, робовали, ратовали али истотакоу ретким предасима настојали да нам оставе и слику о свом унутрашњем животу о својим способностима да проговоре и једним сасвим специфичним језиком уметности; Какво је то друштво које је неизмерно благо народног стварања немилосрдно закопало у једној тесној стамбеној згради на Студентском тргу2 .

Стручњаци Етнографског музеја направили су у Манаковој кући једну изванредну изложбу. Са мало ефеката, без раскошних, сада тако омиљених музејских помагала, ретили су крајње рационално, систематски а уједно уз високе естетске критеријуме, скоро све музеолошке проблеме. Дозволили су да материјал проговори својом властитом лепотом. Њихове интервенције су и смипљене и присутне али и врло дискретне. Аутори концеппије и поставке, кустоси Растислава Вукотић и Јасна Бјеладиновић (која је и аутор одличног текста у Каталогу), показали су и овом приликом своје високе способности и креативност.

Владимир Кондић

_ ЗАПОСЛЕНИМА

УЛАЗ ЗАБРАЊЕН

ВОЈНИЧКИ ПОЗИВ је заиста најузвишенији међу осталим професијама. И у време рата и у време мира, славни ратници се труде да што скупље продају своје животе. Једанпут на бојном пољу, други пут на цветним пољима лепе књижевности. Мемоарска литература Шарла де Гола, покојног Винстона Черчила и Ивана Шибла говори о једној чудној привлачности којом писана реч делује на људе од акције. Готово да на свету нема генерала (осим генерал Моторса) који се није окушао и у каквом литерарном огледу са више или мање успеха.

Уистину, људе од реда, какви су професионални ратници, као да мами толико хаотични свет литературе у коме нема ни реда ни закона. Можда је то једна сасвим подсвесна жеља да се у анархичну џунглу метафора, обрта и стилских заплета унесе нешто дисциплине и сређености, да се једна чврста, мушка акција супротстави болећивим финесама Марсела Пруста или суманутој замршености Џемса Џојса. Све док се држи мемоарске литературе, један значајан човек чини неоцењиво корисну ствар за историју своје земље. Његов исказ пред историјом биће путоказ будућем писцу, политичару, историчару или хроничару једног времена, драгоцена грађа за реконструкцију доба чији су актери већ шшчезли са ротационе позорнице живота.

Али понекад, кокетовање са књижевношћу може да буде кобно за особу која се није целога живота пажљиво припремала за лудачки посао писца. Једноставно, разгрнувши у неком тренутку свога живота завесу која дели свет акције од света фикције, зрео човек не одоли искушењу и закорачи у тамне вртове препуне опасности. Истина, он је навикао на опасност, али то је опасност сасвим друге врсте; опасност којој се могу јасно видети очи, прст на обарачу оружја, дугме на шињелу. Није сасвим случајно, што је бављење литературом за многе моћне људе представљало почетак пада.

Занимљиво је такође, да је љубав између ова два света једнострана. Има у њој неке неправде. Отидите у било који клуб књижевника и видећете да у њему седи више моћних људи других професија него писаца. Чак се и келнери труде да што боље угосте уважене посетиоце, док на своје сталне муштерије писце и не обраћају пажњу. Најпре, ови друти обично троше сасвим мало новаца, а затим, урођена плашљивост људи који одвише дуго чепркају по себи, не дозвољава им ни-

„какав супериоран изглед. Ако на улици усред

неког прометног дана викнете „Држ'те лопова!“, писца ћете лако препознати по томе што ће први почети да бежи, мада ништа није крив. Један генерал ће сасвим мирно и без гриже савести запослити читаву војску лектора, коректора, словослагача, књиговезаца, телевизијских сниматеља и продаваца у књижари да би реализовао своје дело. Један писац никада неће ни помислити да од државе затражи чак ни мањи гарнизон за своју употребу. Један посланик ће ући у клуб књижевника без икаквих тешкоћа, а имаће чак и резервисан сто са цвећем и карафинд~

мали ЕВРрАН

лом, док ће писца који се усуди да уђе у клуб посланика вратити још са улаза униформисани чувар. Па ипак, књижевност тај град без родитеља и ауторитета — увек љубазно раскрили своје капије свакоме ко жели њом да се бави. У тренутку када човек седне пред онај већ пословични бели папир, њему више нико не придржава капут. Ово, наравно, не важи за писање мемоара у којима обично учествује више нижих службеника и плаћених саветника.

Та војска састављена од слова и интерпункције, од смисла и финеса, осећања и талента обично не пристаје да слуша прегласне команде, стално греши и заостаје, окреће се на десну страну у тренутку када јој се нареБује „На лево равнајс!“ — једном речју, то је једна неваспитана булумента коју већ столећима покушавају да доведу у ред, а она непрестано бежи кроз жице, враћајући се у касарну потпуно пијана. о

Неким чудним стицајем околности гледао

визијске серије џ недеље епизоду теле

срна тесен“ симпатичног Ивана Шибла и Кафкин „Процес“. Размишљао сам о ова

два писца која се иначе не могу на први Е- поглед довести ни у какву везу. Ипак, има

извесног основа за размишљање. писан моје морне јесени“ Иван Шиба је про о ени херој са улица окупираног агреба. егова храброст постала је већ готово легендарна, а његови подвизи уче се данас чаки у школама. Он је човек који подједнако вешто барата оружјем, воланом аутоМОвила ИЛИ фудбалским клубом. Изразит пример човека е . - С тио се Кафкиног случаја. Мали суморни чиновник осигуравајућег друштва, уплашен и збуњен, тихог начина говора, неупад. љиве спољашности, излизаног сивог одела. Никада није ни мрава згазио. Довољно је сачекати га иза угла и ударити надуваном кесом о длан, па да га истог часа удари инфаркт. Када се буди у својој изнајмљеној соби никада не зна да ли ће се затећи на стропу преображен у џиновског инсекта или пред вратима неког замка у који га до краја живота неће пустити да „уђе. Човек који на самрти заклиње свога најбољег пријатеља да спали све што је написао. После смрти откри. ва се да је тај мршави и тихи чиновник извео једну од највећих револуција савременог света. Читаоца хвата вртоглавица пред смелошћу његовог истраживачког посла. Вратимо се сада „Суморној јесени. Дело једнога хероја изгледа тако безазлено љупко, Ни трага од револуционарности његовог аутора од кога би се морало очекивати да своје подвиге понови и на овом пољу. Дело пуно

сентименталности, најбуквалније – схваћене А “ „

страве, мешавина црно белих шаховских

фигура у драматуршком поретку читанке

или _ преупрошћеног _ трилера. Одједанпут, утврђује се да драма уме да покаже своје искежене зубе. Храброст да се један подвиг изведе у животу не гарантује понављање тог подвига у уметности. Човеку је просто жао, што главни јунак једне праве акције не оставља свој мит на миру, већ га преводи у једну другу димензију где он губи сву своју племенитост, подлежући свирепим законима списатељског заната који храброст мери сасвим другим аршином.

И док Франц Кафка, последњим остацима снаге, преклиње Макса Брода да упишти све што је написао, сумњајући и у свој таленат и у свет око себе који напушта, бучно најављено дело „Суморна јесен“ улази у милион соба, без трачка сумње у сопствену вредност.

Тај трагични неспоразум, тај чудновати обрт, који нам у изобиљу поклања живот, изазива пре свега извесну тугу. Овај мукотрпни и једнолични списатељски занат, који писац вуче попут кугле осуђеника око ноге све док не липше освајајући немогуће, поклања своме власнику само сумње, манију гоњења, спромаштво, јаде, неприлике, вештачку замену за живот. Ово проклетство на које је писац доживотно осуђен ствара од њега обично потпуно неуротичну особу, која са завишћу посматра срећнији свет око себе храбре људе једноставних и чистих поступака, миљенике среће, снажне, особе које никада неће додирнути ни једна хамлетовска дилема, људе који без страха корачају улицама, улазе у ресторане на главна врата, искушавају своју срећу на бојном или на зеленом пољу, људе мужевне и одлучне. Али одједанпут, човек види такву особу како прилази понпору књижевности и ноге му се одузму од страха, на сличан начин као кад видите дете како насмешено прелази ограду балкона на седмом спрату неке зграде. Викнули бисте му да се не нагиње, али вас је страх како ће то упозорење бити схваћено. ћутали бисте, али можда постоји још неки изглед да га спасете. На крају — жао вам је што неко не схвата вредност сопствене среће далеко од уметности, која својим ствараоцима по правилу никада не доноси добра.

Ви који целога живота размишљате о томе како да избегнете описе типа „море је било као уље“ или „брод је изгледао као орахова љуска изгубљена у побеснелој стиХији или „ружичаста зора“ мили „сунцем опаљено лице“, „волим те!“ или „плавичасти сумрак“ — ви који уместо да пливате, ловите, трчите, волите се, борите, чврсто спавате и ништа не сањате, пишете о свим тим стварима прикрадајући се животу попут лопова чије су ципеле умотане у крпе, да украдете по коју реч, понеки смисао или обрт, ви који пе спавате ноћима патећи због тога што вам се на истој страници рукописа два пута поновила реч „можда“, видите срећног човека како неопрезно мења своје слатко спокојство пе знајући како је одједанпут незаштићен, изложен погледима п анализама, црву сумње и могућностима неуспеха.

Да неким чудом постоје врата књижевности, требало би свакако на њима | ати: „ПАЖЊА! ОПАСНО ПО СРЕБАН живот“

Момо Капор

пианннниинниуривнниниинНи пи

ГОРДАНА ПЕТРОВИЋ

чак ни тамна боје неба

Украла сам име

бациле га руке

Штица

Страшно име страшне руке

Пријатеља чувам

негујем

не дам да га повреде

Развила сам мрежу да ухватим птицу

— мртву

погодило птицу

. Птица је била обична Улазим у мрежу

трдим пти цу нудим руке

Не миче се

Да те волим шарам по сунцу шарам по води по кутовима

пишем немиром пишем звуцима пишем ћутањем

уплашим се рукописа трчим за речима