Књижевне новине

ОСЛУШКУЈУЋИ ГИНТЕРА ГРАСА

ЈУЛИЈА НАЈМАН

ТАМНОПУТИ, ТАМНОКОСИ Гинтер Грас, са старинским брковима личи на једног од три мускетара (са филма). Окружен новинарима, професорима, днпломатама и онима које привлачи чувено име билито голмани, астронаути, певачи или писци — гледау нас као да би хтео отворити своју главу, показати своје вијуге... изволите, погледајте, послужите се сами,..

Питања се страна:

— Ваше надрсалистичке песме... да ли је надреализам и у „Добошу“2

— Нема у „ДАобошу“ надреализма... Жан Паул... Е

Ново лице се уноси у лице Гинтера Граса.

— Шта мислите о таласу секса у свету2

устремљују на њега са свих

— То је само мода... проћи ће као свака друта мода.

— Да ли би жене боље управљале светом неголи мушкарци»

— Не би...

— Шта мислите о подељеној Немачкој2

Грас још није одговорио а друго лице већ пита.

— Мислите ли да рата2

— Мислим да је мој програм мамутски.. мамутски понавља Грас.

Хтела сам сазнати због чега се каје, радује, љути, шта га разочарава, ради ли интуитивно, дању, ноћу, шта га инспирише, шта мисли о данашњем свету, ко би могао уместо неефикасних званичних тела да створи мир на земљи ...Узалуд.

Тек када Гинтер Грас стане иза катедре, ми чујемо шта он мисли.

„Сваки писац који се хвата укоштац са стварношћу, без обзира на идеологију и боју, који види свој задатак у рефлексијама унутар те стварности, је ангажован писац... није ни потребно да се тај термин употребљава, сваки писац од формата неоспорно је ангажован. Оно што ја одбијам то је известан облик ангажованости као што је Раселов, који себе сматра за трибунал и којиса висине неког недокучивог подеста даје свету лекције...

„Ми, у Европи, обележили смо књижевнике као неку врсту савести нације, а књижевници су из сујете дозволили да им се подари тај претенциозни назив. То је довело до неке врсте стилизације књижевника... као да седе на неком престолу изнад друштва, али, с друге стране, довело је и до тога дасе веродостојност књижевника умањила. Књижевници би требало да поларизују свој позив, да се одрекну мириса тамјана, да не сматрају да су увек и безусловно у праву. Требало би да су у првом реду грађани, ау другом, књижевници, то јест да повремено не стављају своје значајно име поред низа друтих значајних имена у циљу неког протеста, већ да се позабаве свакодневним људским проблемима да би тиме користили друштву и свом књижевном послу.

„Алат књижевника је аналитичког типа, али он се себи највише свиђа у улози негатора. Чак и онде где би могао да каже „да" да нађе нешто позитивно, он се радије одлучује за „не“. С друге стране, тоталитарни и подутоталитарни системи узели су књижевника у своју службу, захтевајући од њега да потврђује све што они раде, а ако на то не пристане, може или да оде у емиграцију или да се преда унутарњој емиграцији,..

ће доћи до атомског

1 г

„Мислим да је сваки од нас читао Пеле: другог Маркса и да свако мисли да Ј он читао оног правог. Али нико није начисто, ни папе, ни попови, ни технократе, ни идеоло зи... нико, У С зна 5 би требало чинити под овом небеском капом.

„Узмимо, на пример, Бијафру. Ту се обавља распродаја свих друштвених система. На очитлед света одиграва се једна катастрофа огромних сразмера. То је Аушвиц! А исти тај читав свет, Америка, Енглеска, Совјетски Савез, Белгија, испробава под изговором помоћи своје системе оружја на рачун овог афричког народа. Када је реч о Вијетнаму, сваки сматра за част да захтева победу Вијетконга, а према страхотама које се дешавају у Бијафри нико не заузима одлучно и јасно становиште. Оно што се онде дешава назива се „мали конфликт“, а тај „мали конфликт“ има биланс Од милион и по жртава.

„Зашто се наставља наоружање, да ли

ће се тако наставити у бескрајност, то се сви питамо... Можда ће се десити кроз неку деценију — када ће се у Америци и у Совјетском Савезу намножити становништво — да ћесе део средстава за наоружање морати да упо; треби за оно што становника.

изискује повећани број

< сада осврнем на Немачку, хтеџ о лем историјско обравложЊ за, пропаст Вајмарске републике. Она се може приписати чињеници да нико, ни леви, ну десни, ни комунисти нису у њој видели свој државу. Томас Мам, на пример, изменио је свој став тек двадесетих тодина; прекасно је прихватио Вајмарску репу - прекасно је уочио опасност Од нацизма. Његов роман „Фаустус“ изазвао је негативну БРаКНИЈУ, сто. ка што су широки кругови у време Вајмарске републике били погођени, што је та тмурна књига не само демаскирала немачки идеали. зам, већ је и проширила круг самих нациста,

амо две провизорне немачке др. жаве. Оне су обе потомци Трећег Рајха, оне обе морају отплаћивати закаснеле хипотеке нацизма. Али требало би да се у оквиру уза. јамне безбедности заврши овај ЛО тЕРтИ Рат у центру Европе. Циљ би био постигнуће Јел: ног новог стабилног статута који тарантује сигурност обеју држава. Ако се успе у томе да се обе државе међусобно признају као две немачке државе то би било једно реше. ње, а ако се у томе не успе, неумитно ће се поторшати стање у Европи...

Тинтер Грас потписује своје књиге: лата. ним потезима црта своје име. Прелиставам странице „Добоша“, тражим сцену у Цвибелд. келеру у којему Шму, вешт послован човек, пружа људима који су заборавили да плачу, могућност да у његовом бару поново плачу, Они не пију, не једу него секу црни лук који изазива сузе. Те сузе ће их зближити, разне. жити , узбудити, довести до колективне оргије...

„власник великог млина стадно је ду пао негованом главом о сто, хотелијер је свој плачни грч мешао са. грчем свог грацилног пријатеља... онда је једна старија дама пред очима свог зета раздерала блу. зу. Одједном је хотелијеров пријатељ, разголићен, природно мрког попрсја ста. јао час на једном, час на другом столу, плесао као што се ваљда плеше на истоку, и најавио почетак оргије која је започела, додлце ватрено, али због сиромашних немаштовитих детињастих идеја једва 88. служује да је подробно опишем...

Чудесно, многострано, сложено и упрошће но, опширно и прекратко, реско и суптилно дело „Дечји Добош“ чини ми се да има мното места која су непреводива...

157 РТЕ 5СНМАВХЕ КОСИМ РрА2

ЈА-ЈА-ЈА ...

Је ли је Шрна куварица туг2 Да — да — да.. овај превод нема онај звук, не улива онај потмули страх од кога се човеку диже коса на глави...

„Сада им

ново слово СЛИКАРСКЕ АЗБУЋЕ

РАЗГОВОР СА ЛАЗАРОМ ВУЈАКЛИЈОМ

И ПОРЕД ТОГА што смо се претходно на његовој изложби договорили за овај разговор Вујаклија се, кала сам дошао на разговор, нећкао. Није хтео да разговарамо.

ЗНАТЕ, ја сам у суштини против оваквих разговора. Јер шта имате и ви и ја од тога што ћу вам ја казати шта мислим о томе што ћете ме ви питати, јер када би вредело то што ја мислим, кажем и радим, не би било потребе за овај разговор. Доста пута сам у разним приликама одговарао на питања. Не могу вам

!

казати ништа ново.

Правио сам се да се љутим, мада је Вујаклија толико пријатан да се човек на њсга не може паљутити. Изгледа ипак да сам добро одглумио.

НА ПИТАЊА повинара може се увек одговорити на безброј начина а да суштина буде иста. Нека опда и овај разговор буде само један од тих могућих начина.

Вујаклија је недавно истовремено имао две изложбе: самосталну у Уметничком павиљону а излагао је и на мајској изложби коју је организовао Културни центар Београда на којој су излагали чланови некада тако значајне Децембарске групе. Зато је најбоље почети управо од изложбе.

САМОСТАЛНА ИЗЛОЖБА — шта она за Вас значи

ДА МЕ ЈЕ НЕКО раније ово питао сигурно је да бих рекао нешто што не би било ово што ћу вам сад рећи. Код прве изложбе скоро

А ______--- =

ОБАВЕШТЕЊЕ РЕДАКЦИЈЕ

Члан уређивачког одбора „Књижевних новина“ БориСлав Пекић поднео је оставку на чланство у редакцијском колегијуму овога листа због тога што ће дуже времена боравити у иностранству и неће моћи да учествује у уређивању листа.

Мверена да ће се и у будуће остваривати плодонона сарадња редакција се захваљује Бориславу Пекићу на досадашњем учешћу у уређивању листа,

да сам се и сам чудио да ли је то све тако као што се говори о њој, али негде у дубокој подсвести почела се рађати мисао коју до тада чак ни самом себи нисам никада смео потврдити: да моје слике ипак нешто неком значе и да на неког ипак делују својим постојањем и садржајем. Сасвим мирно сам

| примао токове кретања живота и уметности

око нас и у себи. Чинило ми се смешно да неко воли и цени то што сам направио. Мислио сам: па шта се то кога тиче што су ове слике такве какве су. Оне су моје осећање и моје мишљење о овом свету и животу у њему, Нисам знао ни шта хоћу ни шта нећу. Чинило ми се да сам беспомоћан али и да сам јак. Али што се оно каже када су о мени први пут „писале новине", када је Алекса Челебоновић писао о мојој изложби и када сам ја прочитао. шта је он написао ухватио ме је скоро страх.

ПА ЧИНИ МИ СЕ да је Челебоновић лепо писао о Вама»

НЕ ТО. ЧИНИЛО ми се да ме он познаје дуги низ година и ако сам га лично упознао тек после изложбе и после његовог приказа у „Борби" јуна 1950. године, јер то што је он писао било је толико тачно, толико истинито, да је мени самом сада тек било потврђено оно што сам ја веровао али нисам могао да у то сам себе уверим и објасним. Сада сам се уверио да се људи могу разумети и зближити и без речи. Нашао сам потврду самог себе, нашао сам веру у људе и себе. Примио сам ово са поносом али још више са потајним страхом и сумњом да ли је то све заиста тако и да ли ћу моћи увек потврђивати ове истине.

ДА ЛИ СТЕ могли2

СВАКА МОЈА следећа изложба имала је понешто што сам ја имао жељу да остварим. Било је графика и таписерија, било је сваки пут по неко ново слово моје сликарске азбуке. Желео сам и желим да попуним ову азбуку да бих могао њоме писати о свим стварима, појмовима и догађајима који нас прате и окружују у нашем животу. Желео сам и мислио сам да сликар не треба да заврши свој пут тиме што ће се поставити на зид. Мислио сам да он треба својом концепцијом коју у себи садржи да утиче на индустрију и да кроз индустрију уђе у наше станове и установе. После малих успелих почетака и после мучних искустава са ручном израдом тепиха у Суботици и машинском израдом тепиха у Ивањици мислио сам да би овај подухват могао имати успеха и резултата. Али и поред тога све је остало само покушај. А време одмиче, немам више ни воље ни жеље да се бавим решавањем проблема који не зависе од мене, Ипак свако искуство у животу је корисно, било да је светло или тамно, Зато сада радим само оно што сам сигуран да могу сам остварити, Тако да нећу имати никаквих разочарења и промашја.

КАД СМО ВЕБ код изложби да вас питам и ово: због чега су Вам слике на последњој из-

ложби биле без наслова>

ЈА САМ ЗАДОВОЉАН ако вам нека моја слика својим садржајем подстакне и изазове један осећај или мисао. Када бих вас тада

замолио да ми објасните тај ваш осећај, вероватно би то било објашњење повода и узрока који су вас довели у ситуацију да можете осетити суштину садржаја мотива на слици. Некада вам је такав узрок био тужан и љутит и мучан и сигурно не желите да му дате и признате право постојања, формулацијом таквог имена. А некада вам је узрок и повод био леп и радостан и истинито људски и зато нећете да га скрнавите прозаичним именицама или заменицама, желите да тај осећај трајно буде чист и сачуван у вашем срцу. Сад кажите ви мени, да ли је боље, лешше или правилније рећи СУНЦЕ или УЖАРЕНА МАСА У КОЈОЈ СЕ НАЛАЗЕ СВИ ХЕМИЈСКИ ЕЛЕМЕНТИ У ГАСОВИТОМ СТАЊУ.

ТЕМЕ ЖИВОТА И СМРТИ увек су присутне на Вашим платнима, графици и таписерији. 3602 чета»

ТЕМА ЖИВОТА И СМРТИ основна је тема у свим гранама науке и уметности. Сваки човек тражи тачку ослонца од свог доласка до свог одласка. А збир свих ових сасвим различитих тачака одраз је доба у коме су настале.

ТРИЈЕНАЛЕ БИ ТРЕБАЛО да је трогодишња смотра најуспелијих остварења југословенске ликовне уметности, међутим оно што смо на Београдском сајму већ три пута имали прилике да видимо никако није то. Поред изванредних остварења често су ту и дела која по вредности то не заслужују. Шта Ви мислите о Тријеналуг

ТРИЈЕНАЛЕ ЈЕ КАО привредна реформа и жао смернице и као тема за размишљање и као национално питање, и као састанци несврстаних, сврстаних, разврстаних. Тријенале је састанак мирних и немирних, који су за и који су против, који аминују и који протестују. Тријенале је смотра старих младића и младих стараца. Сада се више не траже кључеви, сада се кључеви нуде и намећу, сада чини ми се, тих кључева толико има да су постали непотребни и неподесни, зато се радије употребљава калауз.

У лаганом али сигурном кретању уметности на путу прогреса и сазнања дошло је до појаве надреализма. Кључеви надреализма нашли су своје кључаре. После надреализма је најзначајнија појава долазак уметности протеста. Али, кључеви уметности протеста овом приликом нису дошалн у праве руке. Тако да сада имамо толико ових кључева да се више не зна који је прави. А требало би да се нађе јер после њега не би нам био потребан више никакав кључ. Најзад Тријенале је фестивал који ништа не кошта, јер га учесници омогућавају својим ентузијазмом и својим средствима. Тријенале је истовремено и хумана акција јер пружа могућност за рад привредним и друштвеним организацијама.

СЛИКАРИ СЕ ЧЕСТО жале на свој материјални положај. Какво је Ваше мишљење о томе:

ДРАГИ МОЈ ПЕТРОВИЋУ, ово ваше питање је тако, како да кажем, административно, форумско, одоорско, савезно, републичко, општинско, привредно, културно, народно, приватно и лично и опште, А ја вам о томе имам само једно једино мишљење. Нико ме

не тера да сликам, од никога ништа не тражим, ако друштво или појединац прихвата и сматра да је добро и води то што сликам, ја сам задовољан. Али се и не љутим када се не прихвата. Јер то је до једне границе моја лична ствар. А иза те границе није више мо ја ствар.

ВИ СТЕ БИЛИ КЊИГОВЕЗАЦ. Често сте ми говорили како ћете једног дана отворити књи говезачку радњу. Да ли још увек размишља“ те о томе»

РАДО БИХ ОТВОРИО ПРИВАТНУ КЊИ: ГОВЕЗНИЦУ од које бих сасвим сигурно мо. тао пристојно живети, а сликао бих п даље, али слике не бих продавао јер продаја слика чини ми се као продаја делова своје личне карте. Али са друге стране књиговезница би ме толико ангажовала да ћу радије радити као и до сада.

ДА ЛИ БЕТЕ УЧЕСТВОВАТИ па изложби која се припрема у оквиру прославе педесетогодишњице КП Југославије»

АКО НИСТЕ ВЕБ ЗАБОРАВИЛИ, или ако вам можда није било разумљиво оно што сам вам

· досад већ казао, јасније ће вам бити када вам

одтоворим на ово ваше питање. Добро је што се прави изложба на тему револуције. Није добро што се она прави тек сада у част 50година КП Југославије. Било би најбоље да се изложба прави од избора радова ако не од пре рата, а оно од ослобођења до данас. Овако ми изложба неће бити доста уверљива, Мислио сам да на овој изложби не учествујем, јер сам пре доста година покушао да радим на ову тему. Чак сам и излагао овакве слике, али нико их није чак ни покудио, као да их нема на изложби. Разорачан, прекројио сам ове слике у друге, користио сам их као платна за друге слике.

ШТА МИСЛИТЕ о разним наградама за ли“ ковна остварења2

ДАО ПРЕ НЕКОЛИКО година није било никаквих награда, а сада их има толико да су по стале без вредности и значаја, изузев матери јалног ефекта.

ИМАТЕ ЛИ ВИ неки предлог2

КАКО ДА НЕ. На самосталним _ изложбама

има бар једна, две или три слике, скулптуре или графике, које су заиста домет п остварења. Такву слику, скулптуру или графику требало би откупити за пристојну суму нова ца која би аутору била, у првом реду, заиста морална сатисфакција за његове напоре у 02 тварењу његових тежњи. Овакав откуп би уч врстио поверење аутору у друштво за које

у ствари и ради, а друштво би овим начином

откупа стицало јаспију слику о озбиљним по

кушајима или захватима трајније вредности,

Награде за остварења трајне и значајне врел~

пости за нашу уметност могле би се'призна“

вати сваких три или пет година, а овакве на

граде би заиста требало бескомпромисно |"

без сентименталности, у право време и На правом месту, да постављају темеље трајних

вредности.

Миодраг Петровић

Директор Танасије Младеновић, Главни им одговорни уредник Зоран Глушчевић, Техничко-уметничкан опрема Драгомир Димитријевић. Уређивачки одбор: Божидар Божовић, Драгољуб с, Игњатовић, Богдан Калафатовић, Момо Капор, Мирко Ковач, др Миодраг Коларић, Радоман Кордић, Борђе Лебовић, Богдан А. Поповић (секретар редакције), Предраг Протић Душан Пувачић, Доброслав Смиљанић, Радомир Смиљанић, Бранимир Шћепановић. Уређивачки савет: др Татомир Анђелић, Ранко Бугарски, др Милан Дамњановић, др Милорад Екмечић др Миладин Животић, др Владета Јеротић, др Звонко Марић, арх. Станко Мандић, др Коста Михајловић, Ар Љубодраг Михај ловић. Идејно решење и графичка опрема Богдан Кршић. ћист излази сваке друге суботе. Поједини примерак 1,50 А. Годишња претилата 30 А. молугодишња 15 д, За иносувлл тто > з:труко. Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телефон 627-286 (редакција) и 626-020 (коме рцијално одељење м администрација), Рукописи се не е„аћају, Текући рачун бр. 608-1-208-1, Штампа „Глас“, пбогрећ, Влајковићева 8,