Књижевне новине

ДРУШТВО

Наставак са 11. стране

Ро. 2: ПАЛИ АД праксуг Треба ли инји афирмише социјализам да, дакле, иде на руку практицизму и прагматизму тиме што ће се повући у своју немоћ — или да ли треба да се потруди да своју потенцијалну моћ претвори у актуелну2

На питање се еп вепега! не може одговорити. И социјализму су потребни, био он на власти мли не, интелектуалци шета и ехгта тигов. Онај који није везан никаквом партијом има да савлада у својој критици, својој анализи садашњице и ревизији прошлости мање спољашње и унутрашње тешкоће од оног који је принуђен на процењивање: колико далеко смем с времена на време ићи да ме схвате моји пријатељи, да не причиним штете уместо да користим, и када то захтева ситуација, да не слушам никакву унутрашњу цензуру, на свој ризик да се изолујем2 Али без на такве процене принуђеног интелектуалца пита гаџгоз била би ефикасност онога који критику врши и пројектује будућност ехфга тацгов минимална, Ми, који тежимо хуманијем свету, споља и изнутра, потребни смо једни другима, и неопходна је наша духовна коегзистенција, не, сарадња.

Када негде у социјалистичком свету интелектуалци врше критику, противрече методама оних који су на власти, предлажу струк туралне промене, у подручју економике, поаштике, културе, у капиталистичком свету одмах се шире гласине о неком антикомунистичком отпору. Догматични реални политичари у земљи чуда фиксидеја, војних и тајних служби могу у то веровати; али многи њихови експерти знају да је социјалистички свет упркос унутрашњим кризама трајан и постојан, и професионално лажу. Изгледа да постоји тајни споразум ортодоксних с овем с оне стране. „Мерама" против незгодних интелектуалаца, инстанце, које не трпе пикакав приговор, биле су често спремне да поткопају углед система који они представљају и да иду на руку антикомунистичкој пропатанди — за разлику од управо оних интелектуалаца чије мишљење увек процењује: колико далеко мораш ићи да служиш ствари и да даш пример, и колико далеко можеш ићи, а да ствар не угрози и не охрабриш' непријатеље социјализма. У љиховом спајању смелости и разборитости, непоколебљивости и свести о одговорности, ти интелектуалци су они од којих можемо очекивати одлучујући импулс.

Екстремни антикомунисти желе комунизам тако задрт, нетрпељив и неприступачан поовим идејама, да се он још увек може приказати као несрећа, и комунисти, који У ствари одговарају таквим представама, желе капиталистички свет тако пропао, одбојан и безидејан да свака коегзистенција с њим мора изгледати као ругло и издаја. Управо

нЕВИНИХ

ЗОРАН

МАОДУШ

КОЕГЗИСТЕНЦИЈА И НАЕОЛОГИЈА

зато су реакционарне снаге овде помагачи конзервативних тамо, и управо зато се свака опозиција марксистичких интелектуалаца спо ља денунцира као антикомунистичка, на 32довољство оних против којих је окренута.

Деформација комунизма

ОКОЛНОСТИ под којима је победила социјали стичка револуција у Русији у почетку нису дозволиле развој људских способности који се сматра сврхом по себи. Што је то у почетку прекорачило пола века, не умањује величину Октобарске револуције, али уноси разочарање у дивљење, тугу у некадашњи сан. Свачије је право да критикује Совјетски Савез, да комунизам кроз његове досадашње резултате сматра оповргнутим, али више од сваког смо ми, који упркос свему афирмишемо идеје и циљеве комунизма, дужни да говоримо о недовољности поститнутог, 0 деформацијама прилика и људи У социјалистичком свету. Ма колико да сам убеђен да се у напорима за остварење социјализма ради о ствари човечанства, ипак смо ми који афирмишемо комунизам непосредно погођени, говоримо ипак о ствари, која је непосредно наша. Ако дакле ми прикривамо, што треба открити, бранимо што захтева оптужбу, учвршћујемо што треба ме њати, треба нас окривити за издају самих себе. Морамо признати: комунистичка обнова човека до сада је изостала. Одљуђивању човека кроз капитал, кроз свет иметка, не стоји до сада насупрот никаква убедљива људска слика комунизма. Човек није само с ове, већ и са оне стране деформисан. Није морало тако бити. Грубости, чак ужаси револуције били су неизбежни. Ипак било је могуће марксистичку слику света, чак и као понекад помрачену визију, сачувати, у битним цртама постепено остваривати. Изгубљено је нешто што није само забљеснуло у великим личностима као што су били Лењин, Грамши, Роза Луксембург, већ и у многим безименим, које је повукао комунизам, Манифест; да се то поново стекне, данас је нада и напор не малог броја комуниста, Приказати историјске услове, догађаје и личности, чији је резултат била комунистичка власт и деформација, било би животно де ло пе само једног човека. Многи историчари, економисти, психолози различитих праваца морали би сарађивати да дођу до обухватног. и релативно објективног резултата.

Ут ујем се' ла наговестим само понешто,

што је по мом мишљењу допринело деформацији комунизма:

Историјско изневеравање сопијалдемократије 1914. и 1918.

ДАЉИНА

члан „Књижев-

у неповрат, вратим се својој самоћи.

Изолованост победничке руске револуције.

Заосталост Русије, разарање, растројство, подивљалост кроз рат, грађански рат и инострану интервенцију.

Недостатак економских темеља и демократских традиција.

Нужност да се по сваку цену изгради ефи касна тешка индустрија, дакле да се садашњица жртвује будућности. за

Лењинова смрт у ситуацији у којој проблем социјалистичке демократије, који је крај болесниковог кревета чекао на одтовор, није трпео више никакво одлагање. (Совјети су изгубили свој револуционарни карактер. Бирократски апарат преузео је туторство мла де совјетске власти. Принцип социјалистичке демократије, коју је у Русији крајње тешко било развити, сахрањен је са Лењином.)

Вршење власти не кроз демократске ортане, већ кроз партију, после ликвидације опозиције кроз партијски апарат и „коначно, после убиства Кирова, кроз полицијски апарат, који је застрашујуће знао да рукује параноидним деспотом, чији је био слуга.

Комплекс појава, који се поједностављено назива „стаљинизам“: „Партија је увек У праву! Стаљин је увек у праву! Стаљин је непогрешив!" Замењивање дискусије дифамацијом, државним тужиоцем, правним убиством; презирање човека, народа, радничке кла се; уништење грађанских права, беспомоћност индивидуе, самовоља и окрутност власти које не подлежу никаквој контроли; едеолошки оскудно прикривен прагматизам, тактика као смернице за стратегију и идеолотију, лицемерје које заражава друштво.

Окамењивање марксизма у завршену, систематску, за све обавезну идеологију, у којој је смео да врши коректуре, ако је он то тактички сматрао умесним, само један појединац. Нижући ове тачке, свестан сам да нису довољне да објасне деформацију комунизма. Понешто, што је далеко иза нас, могло је доцније суделовати. Тако је, како верујем, околност, што Маркс, заузет све више критиком политичке економије, није нашао времена да свестрано развије философске идеје својих ранијих списа, философију праксе и човека, ишла на руку далекосежном „постварењу" марксизма. Економизам социјалдемократије, симплификација материјализма, али пре свега дијалектике, створила је од велике философије нашег века збирку чврстих доктрина, за борбу радника употребљивих сазнања. Слика човека младог Маркса изгубила. се иза економских и политичких захтева, иза непосредних циљева класне борбе, иза механизма организације. И Лењин је, тако ми се чини, у својој јединственој борби за револуционарну партију и револуционарно руководство за акцију, у неопходној полемици против социјалдемократских илузија, потценио грађанску демократију, правилно схватио додуше њене диктаторске тенденције и њен формалан карактер, али не њене позитивне резултате и могућности. Треба додати да су многи полемички преувеличани судови Лењина доцније били истргнути из контекста и догматски злоупотребљавани, док су позитивне оцене грађанске демократије остале непримећене у сенци стаљинизма.

И коначно, тако мислим, морални релативизам (само пролетерски класни морал, никаква етичка начела која излазе ван оквира интереса класа) помрачио је хумани циљ комунизма.

Из књиге: Егпз. Езећег: »Кшп5Е ипа Ко. ехпвгепх«. Воћугој, Кетђек ђе; Натђитг, 1966.

Превео Милан Табаковић

првима невини еивиниљиееевеииивеаигреии рит мири име ми

Уређује Владимир В. Предић

један дан телу — као што се кликери

камени цвет

ЗОРАН МАОДУШ

ног клуба 55" РУ „Буро Салај", 21 ходина.

„Пред бескрајно заљуљаним просторима, пред модрим, за љубав непроходним ћутањем, пред последњим веком цивилизације, пред трчевитим трзајима. живота — стојим сам. И не могу да преболим ране, које ми врсме задаје, и не могу да прећутим дане, продате у бесцење или поклоњене за. усиомену, као што се кликери размењују и трампе за оловку, за гуми-

цу, за жваку... И, вечно побевен У .

борби са свим стварима што одлазе

Прилазим полако својој младој звезди, ништа у мени ломи се и руши, над мојим срцем моје око језди, речи грубе умиру у АУШИ.

Моја песма само мене дечи,

моји су стихови само моје руке.

Ко ће моћи мој осмех да спречи

да самог себе разапне на ; мукег

Моје су песме само моје ране — свака од њих само мене боли. Разапето на четири стране, срце моје за живот ме моли.

О, камени цвете!

Рукама својим спазих те у оку.

Радост и срећа упорно ми прете.

Сунце ћу прескочити у једноме скоку.

Она ме дочека хладна — увек истом тишином. И онда отмем мало суза из мојих готово пресахлих извора, па се, изгубљено и скоро помамно, загледам У бисерне капи на длановима, и пуштам их да до предвечерја нарасту до неслућених размера. А кад се разлегне смех црквених 360на. и аутомобилских сирена, кад град заплови кроз светлост разнобојних реклама, ја устанем са свог каменог престола и поклоним се нерођеном сину, па пољубим реку У чело и, уморан од бесмисла, поклоним још

Изнад моје косе беле птице лете, телеграфске жице краду туђе речи, мој дивни и пространи свете, обасјана сунцем — моја душа јечи.

Ја сам река, а и нисам река.

Због тога ми срце пати.

На равном путу стоји препрека

— одбегла крв неће да се врати. Е |

Туђе руке пронађох у коси, срце ми се истрже из груди, моја песма собом се поноси. Шта би љубав радила без Људи2

Јесенас су птице одлетеле југу. Моје ноћи постале су тише. Мислим: како да отерам дугу, Да се цвет у мени збришег

поклањају и трампе за оловку, за ту. У: м „» мицу, за ожваку ..•

жккж

„Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу, Стотину бих ствари У један мах хтео, Бежао бих у свет, тражио самоћу И, кад бих могао, на небо се пео..."

(Милутин Бојић, Младост)

Не љути се мој камени цвете, између нас је сада сунце пало, моје ноге саме ка њој лете

— до ње ми је, ипак, више стало.

О, само да дође! Почећу одмах да вичем и кунем, неће данас тек тако да прође, Узбуђен сам и морам да пљунем.

И ево је, иде. Живахна и чила. Из мене бес лагано нестаје, Мвек насмејана, мила,

од како ми своју љубав даје.

Прилазим, насмешен, својој младој звезди, ништа у мени ломи се и руши, над мојим срцем моје око језди, речи грубе умиру у души,

двет узаочиначког хромозома

Наставак са 10. стране 5

ље, за породицу и за друштво врло деликатно питање. Зато се при томе мора чувати највећа дискреција.

М светлости овог важног открића у кариотипу човека појам његове одговорности и урачунљивости мора, свакако, да претрпи дубоке промене. И одраније је указивано на потребу ревизије тога појма. Ако се извршилац злочина прогласи за одговорног, зашто је онда извршио злочина У Италији се појам одговорности не усваја, а у Шведској је кривични законик од 1962. године потпуно Укинуо појмове одговорности и неодговорности: одговорност је за неке познате правнике морална и правна функција без научне медицинске основе. За злочинце с допунским у-хромозомом не би требало, међутим, да при суство тог хромозома буде олакшавајућа околност при изрицању казне, јер блажа казна не решава проблем: после издржане казне ситуација остаје иста, ако се не промене перистазни фактори. Казну затвора треба заменити адекватним мерама које ће, у односу на друштво, онемогућити реализацију крими“

НИВОТА

еликСири

ногених потенција, а носпопа тих потенција подврћи корисном послу. То захтева, наравно, велике финансијске и организационе напоре друштва. Међутим, то је непзбежно због тога што никаква казна није у стању да про мени кариотип с допунским У-хромозомом, Важно је упознати и механизам наслеђивања. синдрома „хромозомног триплета хуу".

Логика ствари води, сасвим разумљиво, другим путем: требало би пронаћи начин да се у-хромозом у свом негативном деловању спречи, укочи, блокира, одстрани, што данас представља изузетно тежак и замршен проблем. То ће бити, можда, решено применом врло сложених поступака у терапији генске подлоте, самих гена. Та се терапија већ на» зире у саопштењима последњег Међународног конгреса генетичара у Токију, гле је показано да се може издвојити вирус који за властите потребе одузима из хранилишта неке дезоксирибонуклеинске киселине, што доводи до промена наследних особина. Тако се већ рађа нада, да ће се једног дана, путем убризгавања нарочитог вируса, успети да се у човека униште одређени штетни гени, То би био још један велики тријумф пауке, меЊу толиким другим, које је данашњи човек већ доживео.

Алексанлар Б. Костић

рама поновног сусрета

Наставак са 6. стране основни мотив: ту улазе поменуте пратеће секвенце демонстрација, Страхињино мучење у затвору, убиство Младена, као и туча у кафани и на улици ита.

Међутим, режија је у изразитој сксиресивној фактури кадра и уорзапом ритму са захукталим покретима камере, у вожтњама и

у

- панорамским скоковима, у сударима секвен-

ци и скоро сталном дољем ракурсу камере, покушавала да чисто визуелном лескрипцијом изгради нове драматуршке пупктове филму

или да бар главну тему учини уларнијом, али је најчешће успевала само да постигне прогресивно убрзање ритма (паромито ' срел-

њем делу филма), док је после тога све лпчило па потребу за спољном сликовитошћу и малом егзлоизнцијом. У сталној потрази за пластичним визуелним“ сфектима п пизражајним крупним | плановима _ глумчевог лика филм је, што се више Олижио крају, све више личио на сталпу итру пскупљивања која је често постајала сама себи сврха.

На крају, не могу да се пе пратим па Страхињу у тумачењу Љубе Тадића, лик колико слојевит толико и споптан, скоро очаравајуће природан али и пуп притајеног цинизма, прототип човека којп је па време схватио „модерна" правила итре живота п доследно их се придржава, Тадић је само са неколико знакова, са неколико акцената

микрогглуме знао ла дочара лик човека подједнако отворепог за крајње лобро и крајње зло, ми да покаже своју вештипу

комбиновања трагичних пи комичних елемсната у јелипствену психолошку нелипу,

Богдан Калафатовић