Књижевне новине

ГАСТОН БУТУЛ

Ко По стање друштва» Да ли је то мир или ратг

офи, значајнији, и велики историчари подржали су и једну и другу тезу. Али, у суштини, ми о томе ништа не знамо. Наши судови, на први поглед, изражавају само оно чему дајемо првенство.

Прва констатација се намеће: изгледа да је рат, у области рефлексије, увек заузимао много веће место него мир. Без сумње, он није, као што је говорио Хераклит, „мајка свега“; али он је у сваком случају, неоспорно, мајка књижевности: њени први споменици су епске п јуначке песме које приповедају о организованим насиљима, као што су и прва историјска дела била приповетке о рату, походима и биткама.

Прудон је написао да рат нема потребе да буде дефинисан: „Сви, ми њега осећамо и немамо потребу да нам га објашњавају“. Али да ли смо, такође, исто тако спонтано и интуитивно свесни мира2 Изгледа да се ове две интуиције подударају и допуњавају, тако да се, углавном, рат и мир дефинишу својим супротстављањем: мир, каже Аристид Бријан, то је одсуство рата. (Са суровом иронијом, Жак Превер додаје: „Прави мир, то је када рата има другде“). Не осећамо потребу да о томе дуже размишљамо; у нашем духу, поимање мира, као и поимање рата, чини се да иде само од себе.

Да ли је историјска доминанта мир или рат2 На први поглед, налазимо се пред нераздруживим паром. Узмимо неку карту: све земаљске границе биле су уцртаване ратом. Ипак, политички морал и, према томе, доказна резоновања се мењају. Победници из 1918. забранили су анексије и империјализам унутар континената, али су их охрабрили преко мора. Победници из 1945, напротив, забранили су колонијализам али су поново увели територијалне анексије и протекторате, чак и унутар Европе.

Духовне границе које раздвајају Цркве биле су, оне такоће, што се већине тиче, одређиване ратом: између ислама и хришћанства, између католичких и протестантских краљевстава, између сунита и шинта; Сијиз герјо. ејиз геПрјо. Исто тако је и са језичком и расном картом континената; она произилази, углавном, из инвазија, освајања, потискивања и премештања становништва. Мирољубиве сеобе су ретке; оружане сеобе су честе.

Пошто је доба насиља заустављено, мир се устоличује, ако се може рећи, у бразди повученој ратом. Мировни уговори су почетак новог поретка или, макар, неке врсте поновне поделе. И тако, све се дешава као да је сваки период мира био стабиАаизација резултата наметнутих оружаним сукобом који му је претходио.

Рат установљава хијерархије које мир потом легализује и консолидује. Спољашњи сукоби регулишу редослед Првенства Држава и намећу хегемоније. Са своје стране, грађански ратови регулишу унутрашњу хијерархију. Уочи Револуције, Буленвилије је оправдавао привилегије племства наследством освајачког права Франака. Ово наследство је, за њега, оправдавало разлику између „горде расе освајача и понизног потомства побеђених“.

Узалудно је питати се којем од двају феномена припада првенство: да ли би мир био закључак рата или би рат произлазио из мира2 Једина извесност: до сада неминовна наизменичност ова два облика живота друштава. Осцилација толико неизбежна да мир и рат изгледају као два комплементарна феномена. Тако да би песимисти видели у миру једино примирје.

Све упућује на веровање да је мир увек био бременит ра-

том: он га поси у својој утроби и, пре или касније — бар до сада — окончава тиме што рађа своје чудовиште, Али никада, исто тако, није постојао непрестан сукоб. Безопасни или дивљи,

дуги или кратки, на обалама мира.

Реакција људска, сувише људска: када нас нека друштвена чињеница повреди или нас узбуди а да се при том не укг зује решење, наш први покрет је да потражимо кривца. ОслобаБамо се, тако, свога незнања анатемом или проклињањем. Примитивни менталитет је увек спреман да ускрсне у цивилизованом човеку. Како се рат, по дефиницији, увек одвијао између организованих људских група, неки су окривили симбол и персонификацију ове организације, то јест, Државу. Тако Прудон, анархисти и чак, у извесној мери, Карл Маркс за којег је крајњи циљ диктатуре пролетаријата укидање Државе, подстрекача експлоатаџије и оружаних сукоба.

Међутим, једна констатација, никако не непобитна, долази да омета оштрину овог резоновања: Држава није једино ратна машина. Она је такође „машина мира“.

Јер, што се тиче насиља, функција Државе је амбивалентна. У унутрашњости, она га спречава и пригушује. Према спољашности, напротив, она га припрема, организује га и, често, покреће. Али у исто време га ограничава, савлађује и усмерава.

Такође, да ли је нетачно истицати да, чак и у спољној политици, функције Државе јесу искључиво ратоизазивачке. Према околностима, она намеће час рат а час мир, без могућности да тврдимо која би од ове две функције, мирољубива или ратоборна, била главна.

Од завештања Џингис-кана и признања Луја ХТУ на његовој самртној постељи: „Сувише сам волео рат“, веома мало државника су се усудили да изјаве да су уживали у рату ради њега самога, као у опасној али узбуђујућој игри. Чак и најратоборнији колоришу своје агресије оправдавајућом мотивацијом. Они нешто захтевају, они то потражују као свој дуг. Они хоће, кажу нападајући, да уклоне неку непремостиву препреку миру. И, чудновато, та препрека, стварна или измишљена, представља. се у исто време као циљ рата и циљ мира.

Симетрија ова два основна феномена најбоље се показује у излагању захтева који су предњачили у почетку сваког сукоба.

римећује се тада са изненађењем да, на крају, циљеви рата нису друго него циљеви мира, и обратно. И једни и други су два лица једне те исте стварности. Јер народи се туку да би наметнули своје сопствене концепције мира и услове за које сматрају да су неопходни за његово одржање. Жирондински посланик Иснар, позивајући Законодавну скупштину да започне „рат на смрт против краљева“, узвикује: „Народи ће се грлити пред лицем свргнутих тирана, утешене земље и задовољног неба“... Другачије речено, овај „рат на смрт“ је био претходан и неопходан услов за најављено идилично стање.

Две Јанусове маске, једна трагична а друга смирена, увек се траже и, у ствари, често се подударају. Оне изражавају исте жеље али различитим изразима. Максималне политичке аспирације једне групе, вредности до којих јој је највише стало, исказују се спонтано у агресивном облику као: „Слобода или смрт!“.

На челу хијерархије вредности јесу оне за које су људи спремни да жртвују свој живот.

Чланови сваке организоване групе имају заједнички ризнину својих светковина и својих трансева. Човек припада групи у мери у којој у њима, без ограде, суделује.

За време рата виде се трансеви. За време мира они се спомињу. Светковине мира славе трансеве рата. Велике свечаности народа су углавном годишњице великих битака.

Рат је обред разарања у социолошком смислу речи. Мир, напротив, кулминира у градитељским подухватима. Али најупадљивији, нису ди они традиционално споменици и заветни храмови, и меморијали сваке врсте. Куће у престоницама оивичавају тргове и авеније са комеморативним именима најславнијих битака.

ратови увек окончавају тиме што пристају

14

. Међутим, човек би се преварио ако би у овим манифестацијама гледао само безразложну таштину. Оне показују тесне везе, истинску корелацију које постоје између мира и рата. Оне подразумевају и понављају (с разлогом или без разлога): „Ако смо у миру, то је захваљујући претходним ратовима чији су нам хероји омогућили да будемо оно што јесмо и да уживамо у миру“. |

Другачије речено, све се одвија као да је изван сумње да и само постојање политичке групе, са њеним рангом, њеним утицајем и њеним институцијама, њених богатстава и њеног спокојства произлази из тековина добијених током векова помоћу низа оружаних конфликата. Другачије речено, опет, рат би био градитељ мира.

Тако, јавно мнење и историја сматрају постојање Државенације, у њеном садашњем облику, за резултанту узастопности сукоба. Али, исто је и са унутрашњим политичким режимима, Већина је учврстила своју моћ на некој насилној епизоди, граБанском рату, државном удару, побуни или завери, које потом побожно спомињу. .

Ове годишњице служе као илустрација грађанском образовању нових генерација. Али, истом приликом, њима се, прећутно или изричито, даје као пример победничка агресивност оних који су силом отргнули ово спасоносно решење. .

Међутим, спољашње насиље и унутрашње насиље, у својим најзаоштренијим кризама, веома често су тесно повезани. Реткост је да се у великим грађанским ратовима странке које се боре не обраћају страној помоћи. Тако је било, на пример, у Француској за време верских ратова, У Америци када су „побуњеници“ постигли француску интервенцију. |

Веома често се дешава да нови унутрашњи политички режим не успева да се учврсти изузев због тога што је претходни био клонуо под ударцима неког спољашњег непријатеља. Он је тада производ двоструког огледа силе. У читавој Западној Европи привилеговани феудални системи нису могли да надживе успехе армија француске револуције. Трећа република је дошла после Седана а без немачких победа не би било руске револуције 1917. Да би се демократизовао Јапан, потребна је била бомба на Хирошиму. Без њиховог војног пораза. Мусолини и Хитлер би вероватно још увек владали, .

Данас је читав свет схватио лекцију. Када полазе у рат, Државе од сада воде бригу о томе да потврде своју љубав према противничком народу и заклињу се да, нападајући га, не чине друго него хитају да му помогну како би га ослободили његових лоших пастира.

Чини се. да је неопходно спроводити, паралелно са објективном студијом „феномена рата“ (то јест, „полемологије ) не мање пажљиву студију „феномена мира". Можемо се надати ла ће се ова два главна али алтернативна стања живота Држава расветљавати један другим, објашњавати узајамно.

Са своје стране, неџравнотежености и силе које ће одвести до рата рађају се и проширују за време мира. Касандра остаје најтрагичнија персонификација политичког предвиђања. Она је немоћна присуствовала успону опасности, али њене опомене су наилазиле само на равнодушност и презир. Можемо рећи да су џ целости, до наших дана, Касандре увек имале право. Никада није било мира који, пре или касније, није завршио тиме што је родио рат. Сваки мировни уговор носи, уписане као у филиграну, црте будућег сукоба. . мш

„Рај, рекао би пророк Мухамед, јесте у сенци мачева. Мир такође, јер он је готово увек наоружани мир. У том рају, мачеви се оштре и помаљају се нове неуравнотежености из којих ће се родити битке сутрашњице. Све се дешава као да је сваки период мира неизбежно доводио до крваве конфронтације у којој групе поново утврђују своје право на постојање и нагоне, тада, да се констатује њихов динамизам, њихова вируленција. н њихова способност да нашкоде. .

Природном косином, људски дух најпре обраћа пажњу на ратоборне периоде. Због тога су, рекли смо то, први песници опевали метеж битака и хероизам ратника. Манифестације насиља су опчињавајуће. Ваља додати да је, до наших дана, рат био бар за победника — најрентабилнија активност. Користи од ратова су биле — и још су понекад — највеће од свих. (Губици такође). Уопште не постоји игра чији улози достижу ову висину, ни игра узбудљивија, у исто време инстинкт и рачун, суровост и рефлексија, равнодушност и похлепа.

Рат распаљује лиризам, смењујући песме о победи и тужбалице. Реткост је да им најобјективнији историчари нису освојени емоционалном јачином њиховог сижеа и да не допуштају да провале, поводом ратова које приповедају, њихова одушевљења, њихова дивљења или њихове аверзије према учесницима ових колективних драма.

односу на рат, извор свих лиризама, мир игра улогу сиромашног рођака. Он може да нам даје срећу, не славу ни узвишени ентузијазам борца. Срећни народи немају историје; историчари им то не опраштају.

Говорити о миру уопштеним изразима нимало нас неће помаћи напред. Шта је мир у стварности Какве аспекте он приказује према местима и епохама2 Који су главни типови мира2 Како их разликовати, ако не студијом конкретних случајева> Студија историјских лица мира једина може да нас у поласку просветљава. Јер, сви су мирови различити: они су то по свом пореклу, својој конструкцији, по менталитетима који се у њима изражавају и по околностима њихове историје.

Мирољубиви периоди обилују у историји.,Они су управо исто тако бројни као и ратови. Али, као што има великих ратова, било је такође великих мирова, дугих, стабилних, добро постављених. Које су карактеристике ових привилегованих периода2 Г .

Поводом сваког од њих постављају се следећа питања:

1. Који су почеци мира2 То јест, после којих врста догаБаја су се засновали или наметнули трајан ред и друштвене структуре које су их учиниле могућимг Које су концепције и која су веровања теолошка, философска, морална и правна претходили организацији сваког од ових мироваг На којим су основама саградили свој ред и своју хијерархију>

2. Којим методима, или после којих начина организације је Држава која је успела да ужива у дугом периоду мира могла да избегне или сведе на минимум спољашње потресе2

3. Да ли је успела да учини да влада унутрашњи мир, то јест, да избегне грађанске ратовег У позитивном случају, којим методима> А

4. Како је успела да обузда своју сопствену агресивност, то јест, да не буде у искушењу да преузме иницијативу спољашњих оружаних конфликата2 Једном речи, да избегне, такође, да се њене сопствене структуре не развијају ка неуравнотеженостима, подстрекачима колективних ратоборних нагона2

5 Најзад, најтужније питање: после којих околности је окончао сваки од ових привилегованих периода2 Како је сваки од ових дугих мирова окончао тиме што је и сам пао у универзум рата и пустошења 2

Чини нам се да нарочито због овог последњег питања не можемо проучавати Мир изузев као функцију Полемологије. Може бити да смо сувише опчињени овом симетријом Мира и Рата. Али она је вредна да буде подвучена јер изгледа да се човек никада у томе није чувао.

Не би ли било значајније да се проучи сваки мир, изолујући га привремено као независну чињеницу2 Овако би било могуће да се, упоређивањем, издвоје из њега експериментално, пошто историја замењује експеримент у социологији, фундаментални карактери и функционалне аналогије.

До сада, победници и побеђени свих ратова увек су по правилу упропастили мир. Познавање социолошких основа овога, употпуњујући учења полемологије, омогућило би, надајмо се томе, да се ближе примакну његови проблеми. Којим условима мир мора да одговара како би повећао своје шансе да истраје2

Превели 'Г. Стојковић-Бадњаревић и А. Бадњаревић

Фофофе9е+Ф 99990 99969 о... о... оф 66

БЕРНАР ВАРГАФТИГ

Зорење

Плашиш се да не страхујем Да ми моја љубав сличи

Зовем те да бих побегао И опевам Да бих чуо

Стазе те што се враћају Прилазим ти И измишљам

Исте речи да не лажем Неки мирис Воду снену

Или ветар када спушташ Хаљину низ Своје ноге

И што ти још не смем рећи Како небо Дрхти дрхти

ж

Живимо из дана у дан

Али се не Мичемо

Наши су покрети одмерени Као превлаке на стварима

ж

Замишљам долазиш

Као кад се прибираш

Скупљала си сећање и покрет Сваки ће се траг о нама изгубити Пре него што искрснеш

Као да си свладавала

Дошла из нас кроз своје покрсте Дане и дане разасуте

Као да сам те тражио само

У оном што ти имам рећи

И не чујем ништа више Сем призива свог лика Заслепљени крик где сам сам Где те речима теретим

И засталим сновима

Усамљеност где тек си Излази које смишљам

Као твоје име или детињство Или твој страх од друге жене С којом сам живео

Хватао сам се за њу

Овим светом где се само Звуци лагано мичу Ти никад Ниси дошла Ти си овде

Ја те испитујем

ж

Живот свој и глас крадем Сопствени крик у свету Сачињеном од слика Толико свршених живота

Те речи у нарамку Пепео што ширимо Разбацаних покрета И снова и правила

Тек дах свој тражих ту Док иза нас је време Какве корене имам Кад као време торим

Говорни несклад

Где није сен бежала Ал. време се одваја.

Као што пуца део зида

Превела Љиљана Проши!

Кад је Бернар Варгафтиг објавио своју другу збирку песама „Зорење" (Ка усгајзоп, издавач Галимар, 1967) француски критичар Рене Лакот написао је том приликом: „Арагон нам је каза да је од првог тренутка волео јединственост Варгафтиговог гласа чија је оригиналност таква да он, истину говорећи, никоме није сличан и да би било несмотрено довести га у везу с било којом струјом нових песника. У младој савременој поезији искуство Бернара Варгафтига, оно на које бих хтео да посебно скренем пажњу, једно је од оних искустава које поставља највише захтеве. Али које у исто време дубоко узбуђује.“