Књижевне новине

Анкета „Књижевних новина“

СВЕ МАЊЕ |

Књига Ш ЧИТАЛАЦА

„Мене славите! Ја нисам велик. Пишем „УЋИ над свим у овом часу. Никада ништа пећу да читам више. Књиге, шта су2“ (В. Мајаковски панталонама")

„Облак у

ПРЕМА АНКЕТИ Заједнице матичних библиотека Србије, у Србији има 158 матичних библиотека и, око, 900 огранака ових библиотека (недостају подаци за неколико општина). Према овој анкети фондови књига се, у три последње године, битно не повећавају. „Из фондова јавних библиотека на једног становника Србије долази мање од пола књиге. За европске земље тај стандард је — две књиге на једног становника, а за неразвијене земље — једна књига на једног становника. Народне библиотеке у Србији не испуњавају ни услове који важе за неразвијене земље. Србија има 7,642.227 становника (попис из 1961.), а у народним библиотекама, је 1966. године било 4,093.321 књига.' (Према испитивању Завода за проучавање културног развитка и ЦК СО Србије ти Вин лкинот радничке омладине").

Направио сам једну малу анкету о читању, системом кратких разговора, питао сам људе разних социјалних структура и наобразбе — да ди читају, колико читају, ако не читају зашто не читају и зашто се у нас мало чита, ако је то мало.

На Теразијама сам срео двадесет двогодишњег младића који је у рукама носио две књиге. Прилазим му. Зове се Сретен Кушаковић. Живи у Ваљеву. Завршио је школу ученика у привреди. Незапослен. Ове јесени покушаће да се упише на факултет. — Које су Вам књиге у рукамаг — Платонова „Држава" и „Вук и звоно" Миодрага Булатовића. — И мислите да их и прочитате2 — Зашто да не. Ја пуно читам.

— Судећи по печатима на књигама оне су из Београдске библиотеке „Доситеј Обрадовић", значи ли то да Ви долазите из Ваљева да бисте у Беотраду из библиотеке узели књите на читање.

— Не само због тог, „свратим и у библиотеку.

али, увек,

Ако је библиотека храм културе, ко су библиотекари2 Са Костом Лозанићем, учеником друге године Библиотекарске школе сам кратко раз говарао:

— У последње време не читам ништа. Поправљам неке оцене, па сам потонуо у учење.

— Шта си последње читао и када2

— Па пре једно два месеца „Лучу микрокозма" Његошеву...

— Ако се не варам Његош је у школском програму, баш друге године средње школе. Читао си за лектируг — Не, нисам кад је било за лектиру, касније сам читао.

Настава српскохрватског језика и књижевности може бити до зла бога стереотипна и застарела. Нарочито по гимназијама у провинцији. Пошто сам се другим послом нашао у Свилајнцу, разговарао сам о овоме са младим професором српскохрватског језика Миодрагом Марјановићем: —

е читам као некада. Моји су писци били: Достојевски, Фокнер, Кафка, Сартр, Мајаковски, Хлебњиков, Јесењин, Рембо, Ками... Моје читање св сада своди на праћење наших писаца Ћосића, Филипа Давида, КоваНовака, Миодрага Булатовића,

ча, Седенића и Михаиловића. Од часописа и књижевних листова ' пратим

стално; „Савременик", „Књижевне новине", „Дело", „Књижевност", „Критику", „Багдалу", „Октобар", „Поља „Хрватски књижевни лист", повремено: „Видик", „Форум", „Кораке", „Летопис Матице српске", „Књижевну историју", „Израз" и „Живот. Трудим се да ови писци буду читани и код мојих ученика. Школски про“ грам касни сто година. Циљ ми је да у свим разредима, од првог до четвртог, уведем праћење савремених збивања у књижевности, да не бисмо вечито каснили. Ја листове и часописе доносим у школу, препоручујем и читам одломке. Са ученицима врло често на часовима анализи“ рам песме младих песника објављених, рецимо, у „књижевним нповинама", посебно поезију „Са невиних да. љина".

„Борђе Ј овановић" Пековимладим У Библиотеци разговарао сам са Ратком ћем, библиотекаром иначе

критичарем: ЈА — Белетристика се им даље најви-

ше чита, али се интерес за њу смањује, у последње две три године, односно пропорционално се повећава за. Друге области. Рапидно Је порастао интерес за филозофију, социологију, психологију и стручну литературу. току последње године посебно се чита Пале и мемоарска лите“ атура. Ш лика литература. доминира, испред фрапцуске и осталих. Достојевски, Коми, Сартр и Фокнер су нај“ траженији. Читаопи су разних слоје-

Наставак на 2. страни

то се белетристике тиче ан, ·

ВЕОСВАЂ 7. ј еуодасј је. 52

Књижевне новине

БЕОГРАД, 7. ЈУН 1969.

Година ХХТ. Број 355. Лист излази сваке друге

Цена 1,50 динар.

7" ТЛПМЕВИТТЕТОКА ВТВа "ОУБТОЛАР МАВКОХТЕ"

суботе

ашто пљујемо

ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ

ИМА ЛИ НЕКОГ МЕБУ нама ко бар једном није осетио да му смета сопствена пљувачка и да је се друкчије не може ослободити него да је испљуне2 Зар смо једног човека видели како пљује на улици, зар такво пљување није заразна бољка многих младића у чијим се хаотичним главама још ништа није средило2 Ако би се пажљивије пратила лица оних који не могу да се уздрже а да не пљуј по улици, онда би се по начину пљувања, по изгледу и облику уста која се подешавају приликом пљувања и којима се пљувачка обликује, по изразу и цртама лица које прате тај поступак, могла извести скоро читава једна карактерологија у маломе. Са овим запажањем није ни у каквој опреци физиолошко порекло пљувачке, као ни њена улога у организму. Према медицинском тледишту, обилно лучење пљувачке (салинација) је битан предуслов за нормално обављање говора, за жвакање, за олакшање варења, за одржавање потребног здравственог нивоа слузнице уста као и за неговање зуба. Да би салинација могла обавити све те функције, излучи се дневно један до два литра пљувачке. Рад пљувачних жлезда, интензитет салинације и количину пљувачке регулише вегетативни нервни систем. А то истовремено значи да је физиолошка сфера. салинације у најтешњој вези са психо-емотивним реакцијама, да њену чисто физиолошку аутономију нарушавају и пресецају садржаји свести. Пеихолошки проблем у вези са пљувањем почиње оног тренутка кад тај механизам изађе из оквира свог физиолошког аутоматизма. Наиме, све док нисмо свесни да се у нашим устима скоро непрекидно одвија процес салинације, све док се пљувачка дучи и неопажено разлива по устима, сливајући се наниже у једњак и друте органе, све док аутоматски гутамо пљувачку а да нам тај поступак не продире у свест нити сеу њему обележава, пљување је ван домашаја наших менталних пројекција. Али, коначно, дође им тај тренутак кад постанемо свесни рада овог аутоматизованог механизма. Овде можемо најпре разликовати две крај по врсти подстицаја и по на-

пости чину испољавања: вода нам изненада „пође на уста“ када, изгладнели,

угледамо, нешто пријатно и примамљиво за јело, што значи да подстицаје добијамо из гастрозоне.

је и сасвим обрнут случај: деси нам се да нам грло одједном пресуши, да осетимо непријатну и наметљиву сувоћу у-трлу кад доживимо нешто узбудљиво или кад се нађемо на „живој муци принуђени да се суочимо са негативним сазнањима о воед ности сопствене, личности. Зар нам је једном од страха срце јаче „залупало а дах, као каква

се не да ни ишч застао у трлу2 даха у грлу, КО као узалудан напор да нешто што не постоји, заправо да прогутамо сам тај грч, што ће рећи сам страх од којег смо трч и добили, зар то не указује на психосоматску

везу гутања са свеш у 2 Зар нам ова и слична искуства не

дају право да процесе _ пљувања и гутања, који се комбинују у разним односима („хоћу“ да прогутам пљувачку, али је нема; не „могу да је прогутам, иако ми навире на уста, итд.) схватимо као симболичне облике у којима се изражавају стаља нашег етзистенцијалног ЈА» у сваком

та се „симболизује“ Ј УЈ „прогутамо“

Могућни

опипљива грудва која упати ни прогутати, И зар то застајање“

'ног „цепања“

гутању сопственог секрета има неке несвесне ритуалне симболике. Гадљивост, чије се присуство јавља у вези са проблемом „прогутати“ или „не прогутати“, није неутрална физиолошка појава. Онај ко се гади сопствене пљувачке, коме тај секрет стално навире на уста и ко осећа непрекидну потребу да је „испљује“, ни сам најчешће није свестан да обавља ритуалне одбрамбене мере чији му је симболични смисао непознат, | ћ

Под притиском неких нерешених проблема из сфере моралног или психичког интегритета сопствене лич ности (анксиозно осећање кривице, неуротичко присиљавање на самоодговорност, нарцисоидна незрелост личности итд.) субјект несвесно осећа гадљивост према самом себи, али ту гадљивост окреће према свету, и пљувачком, као њеним симболичким изразом, засипа своју околину и читав спољни свет. Психички и ментално неприпремљен да се отворено ухвати у коштац са својом муком, потиштен човек „решава“ проблеме свога ЈА на тај начин што мења 06јект: он себе пројицира у свети сопствену тадљивост, гадљивост према себи која може бити различито мотивисана, инстинктивно и спонтано окреће према својој околини. У ирационалној, несвесној сфери њетове личности делује нада да је избацивањем пљувачке „из“ себе „у“ свет уклонио и све оно што непрекидно доводи до лучења пљувачке и потребе да је испљуне.

Зачарани круг и овде се сам од себе зачиње и одржава: испљувавањем, без обзира са колико презира, мржње или равнодушности један човек усмерио пљувачку из себе у свет, пе престаје само надолажење пљувачке: оно сени избацивањем ни гутањем не може зауставити; може, додуше, да пресуши непосредна мотивација гађења, али механичка навика и даље остаје: пљујем сваки час а да више не знам ни да пљујем акомоли зашто пљујем.

С времена на време, из овог слепог аутоматизма пљувања тргне нас и пресече као какав електрични удар сазнање о присуству пљувачке у устима: не знамо шта ћемо са њом, опет се покрене старо питање — тутати или не гутати2 То присуство пљувачке као нерешивог проблема слично је, иако не и по интензитету, оном немиру који доживимо кад изненада осетимо „лупање срца." Човек осети страх од сваке неуобичајене најаве присуства своје утробе: дали смоу стању да замислимо страх који бисмо осетили кад бисмо, неким чудним поремећајем, одједном постали слушајући сведоци рада наших унутарњих органаг Има ди човека који би издржао шум протиџања крви кроз сопствене жиле, који би. даноноћно слушао шумове плућа, који би...2 То би довело до потпу; и разбијања личности, до катастрофалног страха од самог

'себе, од своје унутрашњости, од свог

механичког и физиолошког ЈА, чита-

ва магија о складу и јединству наше

личности отишла. би у прах и пепео.

И гутањем односно испљувавањем човек несвесно обавља један ритуал: ом раздваја или спаја себе и свет. Кад избацим испљувак напоље, јау ствари симболично „пљујем“ на све

"око себе, на читав свет, ја та неги-

рам у тоталу а да себи о томе нисам положио никаквог рачуна. И то јеу свему овоме и најторе: тај несвесни

нихилизам који ме је обузео, прожео, испунио ми жиле и ткива, физполошки се преобразио и претворио у несвесну механичку принуду

пре но што сам стигао да саберем,

било какву суму разлога у његов при лог. Ја сам постао заробљеник нечег у себи у чијем стварању нисам ни суделовао. То је као кад се човек засити нечега што није ни окусио.

Знамо како су велики и аутентич- ·

ни нихилисти завршавали: рушећи све постојеће, они су стварали нови

свет, а само тако тотална и беспризивна негација има неког дубљег смисла. Несвесно рушење равно је духовном слепилу: уништавам без икаквог разлога, „пљујем“ на све око себе зато што нисам у стању дасе. бе потврдим, да се укључим усис тем вредности који одржава и ре гулише поредак око мене. Негирам зато што стваралачки ни у чему не суделујем, зато што је негација најлакши и најнеодговорнији облик суделовања.

Тачније, то је искључивање из било каквог суделовања: кад пљунем, ја као да сам повукао непрелазну црту између себе и свега осталог, пљувачка избачена напоље није ништа друго до кидање са сваком одговорношћу према себи. Неуротички нихилизам _раван је нарцисоидној самозаслепљености: ја више не разликујем границе свога субјекта и његових права у односу на друге субјекте, ја сам спреман да насрнем на туђи интегритет јер сам унапред раскинуо све нити узајамне условно. сти и трпељивости.

Механичка навика пљувања постаје ритуални облик служења своме апсолутном Ја.

мМУЗИЧЋИ БИЗКНАЛ КЕ

У ЗАГРЕБУ

ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ

ВЕЋ ОКО ПОЛОВИНЕ дванаестог дана трајања овогодишњег, петог по реду загребачког музичког бијенала (међународне смотре савремене музике, али оне у којој поносити човек нешто тражи, можда своје место у непријатељском свету, можда мало заклона од гадости свакидашњих информација о том свету, можда позицију личне свести са које га може равнодушно избрисати, као отворену рану трбушног карцинома у часовима пуног дејствовања инјекције морфијума), већ око поднева тог последњег дана трајања овогодишњег петог МБЗ (Музичког бијенала Загреб) могли смо се отиснути сваки на своју страну сви ми који смо били дошли у главни град Хрватске због тог Бијенала, заиста само због густог и заморног програма Бијенала и ни због чега другог.

По завршеном последњем концерту бијеналске смотре, одржаном у Хрватском глазбеном заводу (једном од пет стецишта читавог бијеналског програма), дислокационо тумарање ме још једном нанело у Гундулићеву, зграда Академије се држала укочено и ћутљиво, бацим још један поглед на њу с друге стране улице и осетим се веома испражњено, такорећи бесмислено, усамљено и узалудно, искрено говорећи буде ми заправо помало пусто и жао што је све прошло: илузије које нисам ни унапред имао, ишчекивања којима се нисам

ликовни ПРИЛОЗИ ВЕРЕ РИСТИЋ

заваравао, наде које нисам уочи бијенала неговао, јер их нисам потребовао. Ипак — кажем себи у пролажењу крај старе и заслужне куће десетак дана и више добро сам се заклонио, био у напону аудитивне будности (каткад и дремуцкајући на дугим концертима), општио са ап страктним питањима, проводио се у медитацијама, све нешкодљиво и чисто, макар и стерилно, сад се ваља враћати у свет стварности, у сопствену свакидашњицу, богме за читаве две године, до следећег Бијенала. Током свих ових музичких дана и ноћи дневне новине нисам ни отворио, сада ћу их поново читати, и онда ми се малчице смучи: сваког дана поздрави, пријеми, говоранције, статистике, криминал, сензације, интерпретације, девалвације, конференције, отварање ватре, обустава ватре и, дакако, напредак у свему, пут у бољу и срећнију будућност.

Међутим, није ово кроника ни путопис, упркос интонације и стилизације, него сам управо то хтео рећи да је основни тонус модерне музике, да је њезина унутарња клима — она која је била у бројној, квантитативној надмоћности међу свих 160 композиција у целокупном бијеналском програму — једна разборита, људске интелигенције достојна одвраћеност од света свакидашње стварности,

Наставак на 2. страни

(74 тој ју

МА ЦИА