Књижевне новине
Музички онјенале,.,
Наставак са 1, стране
једна контемплативна удаљеност Од камуфлиране крволочности и крвожедности наше лепе цивилизације у последњој трећини текућег века, јел на трезвена отуђеност од сентименталности и емоционалности, један умутарњи људски став чистих руку, Једна мирна и неутрална (у погледу афективиости сасвим пеутрална) окренутост изворима, елементима и законитостима, један одлучно одбојпи однос према страстима по свем опом схизофрсноидлом кошмару који из њих настаје, једпа бистра испитивачка радозналост духа за све звучне феномене и релације, којима се музика одвајкада једино и бави (осим када се срозава и упушта у прљаве везе са извесним ванмузичким интенцијама, циљевима, зачинима и службама). Општепоштована _средовечна госпођа Лепота и њено двоје природне а музичко естетски незаконите деце, старије, син, по имену, Доживљај (из грађанске милоште називан још и синтагмом Дубоки Доживљај) и млаће, кћи, срцепарајућа и сузеизазиваЈућа госпођица Емоција (као Делимија или, платонски мпшљено, Ерозија) немају, разуме се, са овако схваћеном и овако прихваћеном доминирајућом _ музиком са големог програма загребачког Бијенала, особито присних нити неких исопход них, интимнијих веза и контаката. Естетски фонд Лепоте је бар за два-три последња века толико нарастао, и тако је брижљиво негован и чуван у још увек живим музичким архивама и музсумима, који се зову час симфонијски или камермузички концерт, час солистички вокални или инструментални реснтал а час оперска премијера (Вагнер, Верди, Пучини и други), да је страсним и ексклузивним љубитељима високовредних историјских старина довољно окренути се ближој или даљој прошло сти друштвеног феномена музике, довољно обратити се сакросантним институцијама, концертним дирекцијама и угледним оперским кућама, па да у њиховој упорној и константној културној, просветитељској и о "бразовној радиности нађу утехе за своја нападнута предубеђења, то јест за голу и краставу идејицу да је модерпа музика овог нашег времена прилично ружна, да је веома нера"зумљива и нејасна, да је као из хлалдљоче извађена, да је недовољно комупикативна или чак и сасвим искомупикативна. Иначе, потпуно објективло процењујући историјски ХоА свропске музике од Вагнерова „Тристана и Изолде“ па до Шенберга и Веберна, колико и од бечких долекафоничара до Штокхаузена, Булеза, Берђа Литетија и Маурициуса Кагела (или Иве Малеца, Милка Келемена, Приможа Рамовша и Винка Глобокара), дошло је само до про мене сензибилитета. Треба, на пример, увидети да се процес еманципације и пуне легализације дисонанце (дакле, несклада, разрокости, незасићености и иритације међу интервалима и у акордици) никако није могао задржати у границама артикулисаног звука то јест комплексног, аликвотним компонентама богатог тона, него се тај историјски законити процес крај„ње природно и логично морао наставити и продужити у једну свеопшту глад за новим звуком, која нас је довела до конкретне и електронске музике, најзад до апропријације изума ових двеју последњих музичко"језичких грана од стране традицио»налног оркестарског и камерног инструментаријума, а у крајњој конзеквенци и до проширења домена изражавања људским гласом са уског подручја технички цизелираног белканта на неограничену област вокалног цијукања, мрмљања, грцања, јецања, церекања, шиштања и пиштања. Тако се, дијалектиком развитка изражајне зоне свакојаким звуком, „Лепота, са своје двоје прворођене сирочади, скоковито обрела у сфери сасвим нових звучних квалитета, дакле преобразила у оно што ћете вероватно назвати Ружноћа, Суровост или Бездушност, друтим речима у један нови још несаслушани и нечувени звуковни свет, изванредно подударан са целокупним светом стварности у којем је зачет и рођен, и пре ма којем, том новом свету модерне музике, управо зато, немамо никаквих, ни моралних, ни естетских, ни културно-историјских права и оправдања да гајимо било какву мрзовољу или споменарски интолераптну и скључивост, ·ретроградитељску _ носталгију, умнаћену памтљивост за „хобра стара времена“ и самоолорамбену, институционалистичку, копзерваторијумску и конзервативистичку непопустљивост и непомирљивост,
2
СВЕ МАЊЕ И
Наставак са 1. стране
ва Од радника, до Велибора Глнгорића, Ученика и студената је највише. Приличан број су интелектуалци припадници тзв, техничке и хумапистичке интелигенције и око три хиљаде радника којима директно у предузећима издајемо књиге, Књига је најчитанија неколико месеци по из ласку. Библиотека мора да буде актуелна. Књига је као и остала роба и има свој век. Ја бих сада, према тражености могао да набројим дваАссетак књига са којима би издавачи направили посао...
Један Татин син у Малој сали „Метропола" ме замолио да му не шмирглам уши таквим и сличним којештаријама, .
Зоран Јовановић, студент Факултета политичких наука ће вероватно, кад заврши, читати реферате, а дотле;
— Читам. Управо „ДАворска и друга посла"...
— Ко је то написао»
— Приредио. је Секви, не сећам се имена писца. Иначе, имам књигу Лоркиних песама и читам пред спавање! Слободан Копања, ученик треће године Архитектонске школе је овако одговарао:
— Ко је Томас Манг
— Неки писац.
Чији2
— Имам библиотеку од три хиљаде књига. .
— Откуда Вам толика библиотека2
— Пријатељ са којим станујем је наследио од оца попа.
— Колико Ваши пријатељи и другови са радног места читајуг
— Не питај. Једино сам неколицину успео заразити књигом Расла „Освајање среће".
Отишао сам на Електротехнички факултет, сасвим је нормално да студенти књижевности читају, али шта је са студентима техникег Слободан Решин, студент друге годинс електротехнике:
— Врло ретко и врло мало читам. Време није на страни читања. По времено читам поезију Блока, Јссењина и Велимира Масуке. То је углавном прелиставање прочитаних. Љиљана Митић, студент треће године Правног факултета:
— Нисам престала да читам. По-
следње што сам читала „Кад су цветале тикве" Драгослава Михаиловића. Међутим, прође и месец дана, а да не прочитам ни једну књигу, наравно, изузев уџбеника. У односу на средњу школу, сада трипут мање читам. На углу Моше Пијаде Македонске улице постављен је штанда са књигама Издавачког предузећа „Рад“. Разговарам са продавцем Стевом Жупановским. Дипломирао је на Високој школи за кадрове социјалног осигурања. — Које се књиге највише продају2
— Дневно: Гете (10 примерака), Кафка (6) и „Идиот" Достојевског
— Шта сте прочитали од књига
— Пратим приказе у „Политици" и одем у Библиотеку „Вук Караџић , тражим књигу и по правилу-нема је!
е верујем да је и у другим библиотекама боље. Купе по два примерка, а заинтересованих је више! Кроз четири месеца се заборави. Не читам по плану, али сам задржао навике читаоца. Књигу имам поред кревета. Времена нема много и најчешће читам оно што је време потврдило. Боко Стојичић, бивши председник Савеза омладине Србије, студира
ПВО ИО а
ИНИЦИЈАТИВНОМ ОДБОРУ ЗА ПОДИЗАЊЕ МАУЗОЛЕЈА ЊЕГОШУ НА ЛОВЋЕНУ
СКУПШТИНИ ОПШТИНЕ
ЦЕТИЊЕ
УПОЗНАТ СА ИНИЦИЈАТИВОМ за подизање и одлуком о подизању маузолеја Његошу на врху Ловћена, а нс слажући се ни са овом идејом ни са неким другим споменицима широм наше земље због њихових претераних димензија и нескладних локација, не могу се примити чланства у југословенском одбору за подизање овог маузолеја.
Да чланови иницијативног одбора не би погрешно разумели овај мој став, треба да их подсетим на низ својих чланака објављених у „Политици“ као и на књигу „Између трубе и тишине“ кроз које сам изражавао мишљење о споменицима полазећи од места и времена појма поди-
трећи степен Филолошкот факултета и нормално чита:
— Тренутно читам „Амерички и. зазов". Изванредна књига.
— Мислите да се у нас мало чита»
— Сасвим мало. |
— Разлог2 у
— Постајемо све површнији. Ратко Марковић, возач аутобуса:
— Немам намеру да читам. Увече, ако нисам на путу гледам телевизију,
Радомир ДА. Лукић, професор Правног факултета:
— Кад год могу читам све области књижевности, На жалост, немам времена да бих читао колико бих хтео, У последње време сам прочитао два наша романа „Дервиш и смрт“ и „Мемоари Пере Богаља". „Дервиш и смрт" је заиста велико дело — товорити о Босни на начин сличан Андрићу, а ипак различит Од њега то је скоро невероватно, а ето, оства. рено је. Уосталом, то Је чисто егзистенцијалистички роман, а само су чињенице из Босне. Све више идем од књижевности у ужем смислу ка критици, ссеју, мемоарима, историји — тј. оном што се сматра „ствар. пим". | — Мислите да се у пас мало чита2
— Наш народ мало чита. Узроци иду од климе до темпсрамента и тра Анције, Но, главни је узрок низак ступањ културе — неписмси или по. лупнсмен човск не може да. МЕ Забрињава ме сито ни „културни људи не читају. То је зато што ствар. но културних људи имамо заиста ма. ло — диплома није доказ културе.
Анкстаутор је две тодине био уред. ник поезије у листу омладине Београда „Сусрет". У току те две године преко три хиљаде младих људи слало му је своје песме. Ако је овако велики број младих са једног ужег подручја, он је пеколико пута већи за остала подручја. Само Литерарни сојуз младих Македоније има шест хиљада чланова. Од ових девојака и младића ће, вероватно, један О4 хиљаду постати прави писац, али из давачи и библиотске би требали раз мелити како да их задрже привржене литератури као чптаоце.
Анкету водио Милован Витезовић
њЊЕГОШУ
ске карте и структуре света, а песни. цима, понајвише највећим, обични споменици, плоче, капеле или утилитарне грађевине за просветне сврхе.
Како једна капела подитнута по опоруци Владичиној већ постоји на Ловћену, чини ми се да је неумесно, недозвољено, чак и неукусно потресати динамитом дух овог песника да би његова права величина сажета у „Горском вијенцу“ прерасла у сумњиву величину елефантијазиса.
Дивећи се Његошу дубоко сам уверен да би и он, да је неким чудом жив, био против свих измена и улепшавања првобитне капеле. Само је она била аутентична и као споме“ ник им као архитектура. Једина пра• ва и непогрешива дужност иницијативног одбора била би да овој капе ли врати првобитан изглед.
Будимо мудри као честити владар, владика и песник и не дпрајмо оно што је он замислио. Поштујмо последњу вољу његову. Уместо Ловћена
— Требало би да буде енглески! — Шта је онп написао» — Ништа читао! Зоран Мишчевић, бит певач „Силуета: — Читам неке криминалце, али то тебе не интересује, последње што
које продајетег — „Цвеће зла" Бодлерово. — Читате ли и када нисте продавац књига» — Недавно сам прочитао Золу и Џека Лондона. Божо Петровски, ватрогасац:
зати.
Његош је велики црногорски, српски, југословенски и светски песник, им, колико ми је познато, био је веома скроман човек. Споменик Рилкеу, исто тако великом песнику, веома је
рушимо планину неписмености ни а стигматизма да бисмо злато којим располажемо употребили за пајдратопсније циљеве.
Што се тиче дела великог Мештровића које није његово велико дело, опо би само добило као споменик
сам читао: „Америчку трагедију", — Читате2 мали, али лежи на правом месту, ~ И
„Јаму" поему Горана Ковачића и — Да новине, сенци зида Тена тареје у Мен Његошу било у Његушима било на „Штихове" Огдена Неша. Неш је за _ — Књиге» торостасне планине која се зове Цетињу.
нимљив за компоновање! — Ц! Немам времена. Алпи. Београд, 4. јуна 1969.
Милорад Зарић, техничар „Давида Инжењер електротехнике Боривоје Маузолејп су подизани великим С поштовањем,
Пајића":
Лазић, асистент на факултету;
освајачима који су мењали географ-
Пеђа Милосављевић
ен пси мана ин
Шта нам је, дакле, из тог новог и (сагласили смо се) нелепог, неузбудљивог света моДдерне музике приказао тек протекли пети загребачки интернационални Музички бијенале2 — (0, наравно, много штошта што се из једне непарне године преноси у другу, што се стилски и језички понавља, што нас изра„жајном снатом или слабошћу вуче на асоцијације представа, појмова, идеја, слика сећања из свеукупног круга сазнања и искустава неколиких генерација, или нас не вуче никамо и никуд, остављајући нас до блажености празне и духовно непокретне, па ћу ја зато, овде, поменути само неколико музичких остварења, неколико данас модерних компози-
“ција, чијом се насилном трансформацијом у
вербалну дескрипцију можда бар донекле може евоцирати потенцијални смисао иза ау, Дитивно примљених конкретних структура, унутарња суштина, иза чујне појаве, сумњива им једва проверљива хумана „порука“ иза несумњиве и самодовољне звучне „арабеске“. Ево, на пример, једног антифаунског поподне“ ва, пред нама седи недостижно виртуозни швајцарски обоист Хајнц Холпигер, пред њим је на столу, крај инструмента краткоталасни транзистор и „партитура“ композитора „Спирале“, Карлхајнца Штокхаузена, једва четвртина табака са убележеним временским јединицама за смену а аАсаторички употребљивих звучних извора. Свирач непресушног даха узима маха, он ду“ ва у иструмент, извикује слогове ничијег и свачијег језика, пипка по електроакустичком дутмету-регулатору, звуци шикљају и расипају се простором, човек покушава да успостави везу са далеким прекоокеапским радно“ „аматерима, можда манијашима који лове ситпале СОС са бродова који тону у бури, можда са онима који хитно траже медика“ мепт за самртника, можда ни са ким и ни са чим, Мелизматичке шаре обог и ерупције Крчања из транзистора сударају се, разилазе. Та звучна игра не траје дуто, њен последњи задављени дикут прелива талас незапамћеног аплауза на бијеналским приредбама.
Рећи ћете, то је пимпровизоција, лакрдија, звучна парада, музичка сати, инструментал на иерсифлажа, шта ли. Добро. Али, сво и антиподне климе, скоро трагичне по одговор.
ној озбиљности оркестралног строја. Симфонијски оркестар радио-телевизије Загреб (са Крешимиром Шипушем за диригентским пултом) изводи „Ликове и плохе“ Дубравка Детонија. Из дубина земљине утробе избија сва бујна шароликост света. Но када се сви његови „ликови“ и све ,„плохе“ обилно иживе, у конфликтима и измирењима, свет понова тоне у амбис вечитог хада и мрака одакле је и изникао. Разуме се, могу бити сумњичен за импутирање младом и даровнитом аутору неке програмско-музичке садржине, коју ова симфонијска звучна слика заиста нема. Али, зар бих вас боље обавестио податком да је композиција конципирана по принципима тоталне организације серије, те да су сви параметри (висина, трајање, интензитет, боја и артикулација тонова) систематски унапред фиксирани» Архетипови овог посебног музичког језика, као и сваког другог, — покрет и мировање, у кретању, промене и понављања — делују као снажне звучне слике, уопштавају се одређеношћу својих карактера у симболе, који подсећају сваку свест на упечатљива сазнајна искуства, а ми живимо од симбола колико и од сунца, ваздуха, хране, сна.
Или, да узмемо „Волумина“ Берђа Литетија, композицију за оргуље, изведену у загребачкој катедрали, дупке пуној света. Кластери на тастатури моћног инструмента шибају у валовима, У откосима, у звучним рафалима. Нема ни мелодија ни хармонија бившег тоналног система, не присуствујемо Страшном суду, већ концерту модерне музике, случајно у цркви. Али, ко је имао ока им духа за Микеланђела па стропу Сикстинске капеле, зашто пе би имао уха и маште за Аптетијеву композицију, којој сам опет не што подметао, покушавајући да њен латентПн напон (рецимо: скривени смисао) преведем на језик речи.
Поменућу још пеке „звездане часове“ нелепе п нескомуникативне модерне музике са Бијенала. Амерички. композитор Ира Брау ( по Вкоут) олири своје дуге. прсте пред) париским оркестрог уВотате тизсаје: изводи се његова композиција „Модули ОВЕ н ДУ“, Нису свакако по среди месечеви модули,
али смо суочени са мирним пловом оркестар ског звука кроз васионске просторе. Механичко кружно или елипсондно кретање кроз времег Можда и не. Али, какво ослобођење од страсти, од психологије, од приватне емоционалности, од избушеног штита „хуманости“; каква божанска равнодушност над светом Зла и Добра, Мржње и Љубави! Млади Словенац Винко Глобокар, пошто се сит наиронисао пад домовинским музичким обрасцима у „Студији за фолклорију бр. 1", дохвата свој инструмент, тромбон, којим мај сторски влада и „разоговара“ – (15сошг5 П“") са магнетофонском врпцом, на којој су снимљена четири тромбона. Боје свих вокала нашег људског говора прште, муцају, скакућу одасвуд: пет лимених инструмената говоре људским језиком, бекетовски, јонесковски, неодређено и нејасно, као и свагда када се товори истински и искрепо, када се — постизира. Бранимир Сакач, опет, пушта недужну Соло виолину да каже своју малу гудачку реч, нако је усамљенички окружена дубоким и_ муклим брујањем бесконачног простора (Соло 1, за виолипу и ансамбл), Иво Малеп, у композицији „Лумина“ за: 13 тудача и магнетофонску врпцу, поставља про“ блем међусобног сукобљавања звучних група, не делећи правде тихима и пе изричући казне сонорио робустипма; Милко Келемењу делу »Сотрове« за два клавира и оркестарске трупе, завршава звучну игру међу партнери“ ма сфектипм и паглим пресецањем „меча“ кратким треском гвожђурије.
Очевидио, неки људи умеју исказиватл извесне животне суштине, и када не мисле, не осећају, пичем не теже, него се само мтрају , само конструншу звучне слике и» оором п распоредом музичко-језичких слеме пата и сититета, само истражују могуће ком. оннације односа међу звушима, Они раде као зачарани шахисти, као да не живе међу ву“ пима. Чини ми се да сам их чуо и разумео, па им зато узвраћам: до слања на следе ћем затрсбачком Вијеналу, 1971. године МАЂ, растерећен од телесности и свести, нетлс Ме ђу галаксијама, изван сваког времега!
Павле Стефановић