Књижевне новине

ДОСТОЈЕВСКИ је у почетку, у својој младости био за преображај света, насилни, ољшти и револуционарни. Веровао је, да се свет може изменити, и био се, једно време,

одао тој идеји. Прво је заједно са осталим

етрашевцима, поверовао у — „социјализам без борбе". Али је и он, одмах, ако је требало — ишао даље! Како је забележио Аполон Мајков, Достојевски је и к њему дошао, да та врбује — за револуционара. Остао је, записан тај разговор, па се по њему може судити колико је Фјодор Михаилович био „У црвеној боји огрезао".

Дошао је Мајкову, већ онда младом даро. витом критичару, који је, између осталога — наслутио у Достојевском великога писца, и рекао му — да их има седам у групи, готово завереника против Русије, и да су, Мајкова, изабрали као осмога. Али са каквим циљем, питао је Мајков, трезвен дух, разборит, и опрезан. Коначно, са циљем да направимо преврат у Русији, рекао је ДостоЈевски; све је већ спремно, и свакога часа букнуће пожар! Достојевски је личио на проповедника, очи су му гореле, пише Мајков, а размахивао је рукама, жестио се, па му се чинило да та чак и црвена рубашка — сапиње и спутава! „Не, одбио је Мајков, ја нећу У то друштво, јер тамо није место уметницима. Какви смо ми политички радници, питао се Мајков, ми смо уметници, не практични Ууди; ми и револуционари — не иде то заједно!"

Био је већ пеколике године у: власти једног човека, Николаја Спешњева, који се вратио из Европе, где је, окупљајући истомишљенике, спремао сверуски устанак против самоАржавља. Био је широко инаугурисао комунистичку пропаганду, и тражио је, да се сви потчињавају Централном комитету, који је обављао припреме. Чим је стигао у Русију, Николај Спешњев је тражио да се свуда, и ма сваком месту, шире идеје „за распростирање социјализма, атеизма, тероризма, и свега Аоброг на свету“.

Сусрет Достојевскога и Спешњева, по мното чему значајан за судбину писца, био је на почетку фебруара 1849. године. Достојевски као по пеком зачарању, пада потпуно под утицај Спешњева. Постаје пропагатор, има тајну типографију, даје новац, организујс састанке тајне групе... Потпуно се, дакАс, ангажује. Било је исто тако, искрено и тачно опо, што је Фјодор, касније, говорио Јаповскоме — о Спешњеву: „Сада сам ја са њиме и његов! Схватате ли ви, што се у мени са тим временом јавио и мој Мефистофелсс!" Гросман је записао, између остаЛота, да је Достојевски заувек запамтио своју духовну потчињеност Николају Спешњеву, чијом је личношћу био потпуно и неодољиво очарап. Гросмап је, затим, додао и ово: „и када се пред њим (Достојевским) јавио уметнички задатак да оствари вођу руске револу ције, оп је по типу Спешњева створио свога „затонетнога“ Ставрогина! Међутим, касније ће се показати — зашто је, ипак, Фјодор Миханлович, остварујући у „Злим дусима" Николаја Ставрогина — на крају — више завоЛео, и више поверовао Михаилу Бакуњину него Николају Спешњеву...

Поново се, у ову тему — уметник и рсволуппонар, сада уклапа живот, да покаже, у судбини Достојевскога и у случају револуппонара Спешњева и Бакуњина, како то двоје не могу заједно, и како се, сукобљујући се, ломе и раздвајају, нудећи после: патњу и бол, нам, некоме — понижење!

„Образована је тајна група, тј. друштво којим руководи Спешњев, а Достојевски се томе био сасвим одао. Те године, које су пот ресле Европу, могле су да буду и за Русију —- значајис, јер су одјеци револуционарних зоивања у Европи узармали, рекао бих „стање свести" руске интелигенције, која се, шкоЛУЈУЋи се, образујући се, лутајући Европом, враћала у матушку земљу — да учини нешто, мола се пламен револуције дигне иу руској

земљи, тамној, тавној, обамрлој! Патили су вођи, ти Спешњеви, који су дошлнп из Европе, ти Бакуљини — који су се забављали по свРопским градовима — очекујући да се цар-

ска земља уздрма, и распадне. Време бунта, тодипе надања — почињале су!

Михаил Бакуњни, писао: је Херцену, да је, после пораза револуције у западним земљама, у Русију стигао Спешњев, о коме Бакуњин пише са пуно хвале. Каже, то је блатородан човек, богат, уман, леп, зна шта хоће, „џентамен од главе до пете", коме се људи покоравају, и који ће направити много шта! Каже, да се у групи код Петрашевскога мадваја јоли један млади човек, то је Фјодор Миханлович, који није без литерарног дара! Тако је то трајало, као у неком подземном Орујању — требало је само да се звона ревоупије огласе, па да Спешњев понесе заставу!

Али пару Николају постало је то сумњиво. Наредно је грофу Орлову, да изда декрет о Петрашевцима, „о тим приврженицима комунизма и иових идеја", ми нека се њих тридесет пи четири — затвори у Петропавловску тврђаву.

" Достојсвскога, пижењера-поручника у оставци, пробудише жандарми из сна, па му није било јаспо, куда та то, воде! Оно се, већ толико пута приповедано — после, кад су их извели на стрељање, догоди у многима: док су неки клечали, кумили, бедно се поне-

ДОЂЕ ЂАВО ПА УМЕТНИКА ЗАЧАРА

РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ

ли, њих двојица, а неки, малаксали, ужутеди, Достојевски је, у себи, шапућући, беседно; како је био кратак живот, и како га је он улудо страћио! А толико је требало да се напише: „Глава која је стварала, која је живела вишим животом уметности, која је схватила и навикла се на више потребе духа, та је глава већ смакнута са мојих рамена. Остало ми је сећање на лица која сам створио, али не оваплотио... То ће ми ране ударати, истина је. Али ја још имам срце, и плот, и крв, која исто тако може да воли, пати и жали, и сећа се, а то је опет живот. Оп уој је зоје! " Па је, док је официр већ наређивао војницима да нишане, на прву тројицу, већ везаних о стуб смрти, Фјодор мислио, пиући брату, шапатом: „Боже мој! Колико ће ликова, које сам исцедио и саздао, пропасти, у мојој се памети угасити, или разлити у крви као отров!" Та сцена је била сасвим позоришна: Петрашевски је, на пример, лич ност не баш интелитентна, ни много значајна, био на том већ стрељању врло храбар: по. нашао се дрско, играо се, добацивао жандармима, смејао им се, био духовит! Што је, по много чему, налик на биографију професионалнога револуционара! ·

Међутим, ово је битно — за судбину Достојевскота, што се он, баш тих тренутака, патећи за оним што није остварио — готово им несвесно — враћао себи: уметности, своме делу, а оно због чега је био изведен на стреЉање, било је у другом плану, на то као да је и заборавио! Од тих тренутака, мислим почиње потпуни и преломни раскид Достојевскога са револуционарима. Никакав страх за живот, већ га је његово дело, књижевнички позив, — издвојио, нудећи му богатији живот, пуније дане, несрећнију судбину!

Тих тренутака, рекао бих, на Семјоновском тргу, Достојевски је рашчистио са револуцијом, а да ни сам то није знао! Сматра се, и у толико је књига написано — да се то десило тек на робији, и да то почиње, ло новим анализама — оним писмом брату, крајем 1849. године, када је писац, измећу осталог, поменуо, како се, понекад сећа младости и својих нада. Раскид његов, тоталан, болан, раскид за увек — био је већ у љему.

Познато је оно што се догодило са њима, цар их је помиловао, и растурио их, свуда по сибирској земљи. Ови су они, тамо робујући, тугујући за Русијом, кидалди се у жељи да се што пре врате животу, нади, нечему! Али — то је сад занимљиво: Николај Спешњев, њихов вођ! То сад личи на судбину хуманисте а не револуционара — не жели више да се врати у европску Русију, тамо одакле је дошао, и где је био богат, моћан, где је имао све! Не, сада он чини оно, што на пример, Михаил Бакуњин никад не би учинио; то — што биографију своју наставља смером хуманистичким! Он одлучује да остане целога живота у Сибиру, и после робије почиње да издаје пеке новипс, да готово узме на себе просветитељску улогу! Баш због тога, мислим — да тај ђаво, који је владао Достојевским, и потчинио га себи, више није био у превласти; писац „Злих духа" је осетио, схватио, сазнао — да Миханл Бакуњин више, и сасвим, одтовара за улогу вођа руске револуције и лик Николаја Ставрогина, јер, као што се показало, Бакуњин се забављао и људима и револуцијом, и касније, када га је цар послао у Сибир, тај геније се клањао, ниско, отачаству, цару...

Достојевски, стварајући изузетну личност Ставрогина, знао је, или — осећао, да тај човек, моћан, интелигентан, издвојен из средине, заводник људи, жена, идеја, у сукобу са светом, са животом, мора страдати, мора доживети апсурд, мора, најзад, пуцати у себе! Спешњев _ није био погодан за то, јер се, ипак, предао народу, служећи хуманим циљевима. Био је погодан тај готово легендарни Бакуњин; али, и то је било у знаку великог писца, што Достојевски није дозволио своме миљенику, Николају Ставрогину — да падне ниско, да се понизи, већ га је убио на. време, помогао му је — да га убије идеја, бог, оно у шта је веровао!

На тему (анатема) уметник — револуционар

Када је Достојевски први пут видео Бакуњина, овај је, већ тада, био легендарни херој, коме се сва напредна младеж клаљала. Достојевски га је слушао, како говори, па је, сам је записао — био задивљен том личношћу, том великом фигуром, тим заводником напредне интелигенције. После неколико тодина на робији, писац „Браће Карамазова ; горко се кајао, не због тога сусрета, већ због целе своје младости, говорећи — колико је био у заблуди, ни како је то већ одболовао.

Био је већ одробијао свој рок Фјодор Михаилович, па пошао, по оној старој казни, да војникује, као обичан редов. Колико се раније би заљубио у комунизам и преокрет света, сада је, исто тако, био готово луд за једном женом, Маријом Аимитријевном, будућом својом првом женом, која је била и његова прва љубав.

Тих дана Достојевски је упознао официра Врангела, који му је много помогао, читао његове књиге још пре робије и био присутан, онда, када су га изводили на стрељање, Заузимао се за несрећнога писца, и често преко својих веза слао молбе, да се Достојевски по милује, јер ће такав таленат нестати у тамнини војничкога живота. Писали су у Петроград, кнезу Трубецкоме, који је некада учио са Достојевским, да се заложи код грофа Орлова, а Фјодор је исповедао своју младост: „Био сам у заблуди. Осуђен сам законито и праведно. Испаштао сам дуго и мучно... то је променило моје мисли, Ја сам онда био слеп. Веровао сам у утопију! Тамница је била ужасна... мењају се мисли и убеђења, мења се и човек! Позив писца увек сам сматрао благородним!"... И тако редом, верујући само у оно што пише, и што дише!

Колико је, затим, као већ цењен и велик писац, Достојевски ишао далеко — нападајући сваку насилну промену поретка, пове идеје, револуционарност — то је беспримерно! Чак је неке жене, девојке, које је волео, и које су му биле одане, и хтеле га за увек, готово са мржњом одбацивао — што су биле обузете новим идејама, препородом, „нездравом револуционарношћу!" Колико је ишао да Леко у томе, показује и оно, што је писаб у чланку о људима старога времена, о Бјелинскоме, Њекрасову, Херцену. Између осталога, пишући о Бјединскоме, он му се готово ругао што овај верује у морална начела социјалт а ма, Пишући даље, како је Бјелински сматрао да је прва дужност срушити хришћанство, и да револуција неизоставно мора почети од атеизма, поричући породицу, моралну одговорност личности (а сам је био, каже ФјоДор, исто као и Херцен — добар муж и добар отац), „Хостојевски тај текст овако завршава: „Бјелински је, без сумње, увиђао да самим тим што пориче моралну одтоворност Аичности, пориче и њену слободу; али је он веровао свим бићем својим (далеко јаче од Херцена, који се, како изгледа, пред крај уразумио) да социјализам не само руши слободу личности, већ напротив — обнавља је у дотле нечувеном обиму, и то на новим и као дијамант тврдим темељима“, |

Осмехивао се, тако, Фјодор Михаилович — Бјелинскоме, који га је прогласио за великога писца, наследника Гогоља — а помало и са страшћу, између запета, казао, како се, можда, Херцен већ уразумио! Био је дошао Спешњев, тај Ђаво, Мефисто, па очарао писца, а после, тај се Ђаво наставио у лику Бакуњина, Опредељујући се, да верује у народ, чини се — Достојевски није више ни у шта веровао. Сем у оно што пише. Био је и он, као и Иван Карамазов — час ђаво, час Мвап; час Ђаво, дакле, час уметник!

ЈЕПТСФВА ЉУБАВНА покзиФА

Наставак са 3. стране | раво то питање, „Зашто да старци не с

ју бити луди2" (Ићу 5Зћоша пог 014 Меп Ве Маа2)

Цинизам, сензуалност, отеловљење поноса, арогантност, елеменат страсти 4 оштром критичком анализирању самог себе, профа. ност, неочекивана, запањујућа, непосредност, једна атмосфера сталне нервне напстости, све су то у Јеитсовој љубавној позној лирици они елементи који су, вековима пре њега, из. двојили поезију Џопа Дона од осталих ентле. ских ренесансних песника и учинила га мај. стором „метафизичке" (у смислу „филозоф. ске") школе. Поред тих општих, последња Јемтсова љубавна лирика има и појединач. мих сличности са Доновом. „Љубав је расте ње", писао је Дон (као некада и млади Јенте у једној од својих првих песама), и

трећ гева је ноћ"

први тренутак после под

пера 8 (Предавање о сенциј А Љестате ироп А Зћадоћ),

Код Дона, то нам може звучати као поза; код Јептса, на жалост, она кратка фаза теле. сне љубави, која је наншла као пожар да би се исто тако брзо угасила, нагло, смрћу, као да је животно оправдала наведене Донове стихове. Збуњујуће отворена сексуална пое. зија Јентсова подсећа, по том своме квали. тету, на следеће Донове стихове каквих нема код других великих енглеских песника од До на до Јеитса;

Кад моја душа у њеном властитом телу исуче се...

(Елезија У1, Е!еру УП);

Као сперматичко истакање из зрелих менструалних клијања... · (Поређење) Тиг Сотрагвоп),

Али Јеитсова зрела љубавна поезија не употребљава директно такве медицинске изразе из области секса; она је успела да избегне употребу речи које саме по себи делују об сцено; узбуђујуће сексуалан утисак добија се из целокупне песме — кроз симболе, Јентс

__не користи необична поређења да шокира

читаоца, него да саопшти оно што он сматра великом и дубоком истином; зато је Јептсова љубавна поезија на заласку песниковог живота шира и дубља од Донове, Страствено проживевши остатак свога живота, рекли бисмо са интензивношћу већом но што је Дон проживео свој живот (иако је интензитет ње« говог живљења у оно време сматран за ве• Аик), Јентс је себе дубље измучио анализом у процесу стварног упознавања љубавног живота — до дна. Док је Дон био мрачан песник и на пољу љубавне лирике, Јеитс није своју љубавну лирику завршио поезијом таме мада | је био стар и врло болестан. Иако нас његова последња љубавна поезија упозорава на живот као на трагедију у којој је средишња личност мушкарац везан за ово тужно постојање, Јентс не жели да умре, пего се труди да и даље живи прихвативши, чак са радошћу, овај несавршен живот, спремније пего што је прихватао савршенство вап живота за којим је некала жудио у својим најранијим стиховима (Хајд заврти ме лудо лена). Уместо првобитног крајњег песимизма, Јентсова, сада до крајности подмлађена, муза пружа утеху кроз виталне стихове великог попоса, снажне папетости, исконске снате, храбрости и оптимизма, утеху о неупиштивости љубави, љубави као свемоћној енергији која ниче из свих облика материје;

И разбих тад на два дела

То срце, нек бриди,

Кад знам: из пресахлот врела И из пусте хриди

Свуд љубав може да никне, У млазу снажном да шикне,

(Он се уверио)

Тако је Јеитс, крећући се љубавном реком од ушћа ка. извору, спојио, у својој љубавној поезији, романтичарску, Аслимичоо ин шек“ спировску и кавалирску поезију (у првом пе риоду свога стварања) са спенсеровском У другом периоду његове љубавне лирике) и Доновском и симболистичком (у трећем пе риоду), давши јој свој оригиналан печат кроз своје личне симболе, кроз своје мисли и сво“ ја осећања, келтски маштовита п неспутана и касније енглески хладна и сузлдржана, 40 крајности истраживши и потпуно исир певши целокупно блато сфере платонске љубави и, за кратко алп до бола интензивно, окусивши пи запањујуће искрено изразивши сласти телесне љубави. Оп пикада ова два вољења није успео да споји у једно, осећају“ ћи их увек као сукоб Авеју супротности, а и једном и другом бпо се, у једно време, преда вао без остатка: у младости, као да је мудар стараџ, он је љубио само духом а тело пре зирао као део земне дисхармопије; у старо. сти као да је младић разапет физичком снатом, он је обожавао тело п велике трепутке телесне насладе издизао изнад умпих ужива“ ња. Жар са којим се Јентс праћакао п борио са брзацима љубавпе реке па крају свог пута УЗВОДНО до последњег 1 ренутка, јесте најлејша порука коју је могао оставити па дар, уз своје најраспеваније стихове идсалне љубави ранијег доба, н нама п човечанству будућно сти докле тод буде старости: човек никада не сме поклекнути; борити се може и мора 40 последњег даха; оружје пред старошћу не сме се положити, као што су тврдоглаво 02 омјали да га положе Јентсови остављени 4 одлучни борци у опседнутој симболичној И пој кули (Тће В!аск Тожег), последњој песми Јентсовој,

жх »% (Одломак из опсежнијег рада „Јентсова

љубавна | лирнка у . – 2 л и НТ; ~ зона [г П С њега") 1 енглески песници 1

Ранка Куић