Књижевне новине

С Е и Шо

ВОЛФГАНГ КАЈЗЕР

ПУТ, на коме смо пратили Гетеа, водио је поред романтике, и ми му се морамо накнадно вратити. Песништво и збиља то звучи код романтичара као честа рима и понекад изгледа да је то дирљива, идентична рима: „Песник увек остаје истинит“, тако каже Новалис или: „Прави песник је свезнајући“ или: „Песништво је апсолутна реалност. То је језгро моје философије. Што поетичније, то истинитије“ Песнички ентузијазам за који је Лок мислио да је испразнио као извор сазнања, није сада само стекао предност пред открићем и разумом; само у одушевљењу, у подизању уметничке душевности, тако прилично често гласи, истина се може искусити и посматрати. „Ако је и ако лебди он (аутор) у том истинитом одушевљењу, које посматра, његово цвеће ће се само од себе сплести у венац“, изражава се Жан Пол, и у његовом сликовитом језику, цвеће поезије су гласници и знаци другог вишег света: „Романтични цветови плове око нас, као невиђено семење које је кроз свеобухватно море из новог света, још пре но што је пронађен, допловило до Норвешке обале“.

Али чим смо се приближили, ремети се склад мишљења. Жан Пол се у свом „Уводу у естетику“ управо веома оштро окреће против Новалиса, кога, ако не чини представником, онда чини „суседом“ и „сродником по избору“ песничког нихилизма против кога се бори. Да је песништво само по себи и једино истинито, да се све што је поетично приближава бајци, да се свет треба да раствори у песништву и да историја треба да постане бајка, чини му се да је симптом презирања стварности, величања субјективне маштарије, незаконитог самољубља. Између песничког нихилизма, који уништава свет и који допушта само Ја и песничког материјализма, који пориче виши свет и даје само копије сирове природе, морала би се пробити истинита поезија да би испунила свој задатак и пружила нам своју истину. Она то може: „Пегазова потковица је опрема на магнету истине, он нас тада јаче привлачи“, стоји у „Зибенкесу“ или: „Пошто је у сваком песничком делу управо истина опојан саставни део.

Али изненађује како уздржљив, чак магловит, остаје Жан Пол у одређивању садржаја истине и начину његовог посредовања. „Ако је песништво предсказивање, онда је романтично наслућивање веће будућности, нето што у овом свету има места“ — зрели Жан Пол једва да је склон да се изјашњава о предсказивању и прорицању песништва. Налазимо у тој реченици изјашњавање за романтичну поезију, која се веома добро слаже са критиковањем мнотих романтичарских сувременика; јер романтична поезија за Жан Пола није ограничена на време око 1800, већ обухвата све песништво које потиче из хришћанства, па чак и нехришћанско као што је старонордијско, индијско и оријентално и може се наћи делимично чак код Хомера. Нааазимо у реченици једно друго изјашњавање: да истинитост песништва није специфично песничка и да се само у њему може искусити. Да, питамо се уопште, како се песништво може оправдати кроз стварност, ако се та стварност ограничава на наслућивање веће будућности, вишег света, бескрајностиг Да ли нема религије2 Да ли нема личних искустава2

Религија постоји, и Жан Пол је засновао ранг и претензију романтичног песништва са њеним пореклом из хришћанства, које је отворило простор иза земаљског. Али Жан Пол није био спреман да у томе, што је религија посредовала као извесност, да у њеним исказима, формулацијама и исповедањима призна снагу за живот. Одустао је од свих таквих обезбеђења, чак од вере у искупитељско дело Христа. Било му је стало до актуализације бескрајне напетости у појединачном животу. Нећемо његов појам слутње разумети ако га схватимо као саопштавање у редукованој форми знања. Он је значио њему, ученику и пријатељу Јакобија, делатну дубину душе: само у њој, само у осећању — а не у знању нити у савести — могао је живо искусити повезаност са светским духом. Искуства, не учење: „Једини људски глас који се пење из дубине груди делује више од десет описа без душе.“ Али ситуација је времена, како је види Жан Пол, да се религија окамењује у формама и формулама, да слутња није животна, м, са друге стране, да сам развитак, историјска будућност, води „све дубљем тоњењу народа у меку земљу чулности“, „дубљем ушанчавању за златом похлепног егоизма“, „да светски и пословни људи сваким даном све више примају земаљски укус времена.“ Задатак и моћ песничке уметности је буђење наслућивања више простора. „Никада зато можда није песник био потребнији него у овим данима, у којима изгледа непотребнији, то значи, у нашим.“ Свакако има — појединачно и посебно -— искустава, која пролазно парају целим небом које тражимо. Жан Пол схвата таква искуства као муње, и то је исто тако слика (али да ли је само слика2), која се код њега увек јавља и има јединствен садржај значења.

Ми заокружујемо још даље речи о „наслућивању веће будућности, него што у овом свету има места“, у којима мислимо да налазимо језгро Жан Половог схватања. Истинитост песништва, тако оне кажу, не налази се у једној речи, једном појму, једној реченици, чак се она не налази ни у самом делу, већ се налази у његовом дејству, у одређеном, само њему својственом дејству. У супротности према поетици дела, коју је Гете конципирао са К. Ф. Морицом и коју је управо тада упражњавао са Шилером, упражњава Жан Пол у свом „Уводу у естетику“ поетику дејства; свака изјава, чак поглавље о стилу, стоји под аспектом: како делује песнички језик на сустваралачку машту читаоцаг И цело дело стоји, ма колико темељно Жан Пол уме да говори и о техникама, структурама и правилима игре, под тезом: „Игра поезије може њој и нама бити само оруђе, а не коначан циљ.“ Али представа о коначном циљу а тиме и о дејству и истинитости песништва променила се код Жан Пола.

Када је Жан Пол у свом првом роману објашњавао шта подразумева под својим „високим или свечаним људима“, навео је: „Уздизање над земљом, осећање тричавости сваке земаљске делатности у дискрепанцији између нашег срца и нашег места, лице које се уздигло изнад хаотичног шибљака и одвратног мамца нашег пода, жеља за смрћу и поглед изнад облака“ И други роман, „Хесперус“, испуњен је таквим обезврећивањем стварности. Емануел, његова најузвишенија личност, живи само “ свечаности смрти и њених мистерија. Никад више није Жан Пол тако пливао у сновима и визијама једног вишег живота као овде. Између „Хесперуса“ и следећег романа, „Зибенкеса“, долази до промене. Ако се Жан Пол у „Уводу“ борио против нихилиста у поезији, због њиховог обезврећивања стварности и васељене, познавао је свог противника веома добро, и критика „Хесперуса“ пролази кроз његово цело доцније дело. Лиану, која у „Титану“ живи из „жеље за смрћу“ и стално управља „поглед изнад облака“, ту Емануелову духовну сестру, погађа титанска „једнострана сила“, и њен крај треба да буде суд над непријатељством према животу — ма колико је извесно да њој припада цела пишчева љубав. Пресуди због њихове „једностране силе“ подлежу и велики хумористи, којима такође припада сва ауторова љубав: Шопе у „Титану“ и ваздухопловац Баноцо у лолатку „Титана“. (Виктор у „Хесперусу“, у коме је висок младић био спојен са хумористом у једну личност, могао се сретно извући). Јер њихов тоталан хумор представљао је исто тако

ЖАН ПОЛ: ИСТИНИТОСТ САЛУТЊЕ

тотално уништење коначности. Ко је као они хтео да живи само због бескрајности, ко се изнад коначности уздигао као ваздухопловац, морао је пропасти. Сви они су се подухватили нечег бескрајно великог, али нечег нељудског, што је немогуће и у основи недозвољено, Немогуће: једно од најузбудљивијих места у Баноцу исповедање је ваздухопловца пред самим његовим крајем: „јер и ја сам један од оних доле“ Недозвољено: то управо обележава нов став Жан Пола: „Све небеско постаје за нас светло и окрепљујуће тек спајањем са стварним, као небеска киша тек на земљи". Жан Пол је дошао, да кажемо са М. Комерелом, до новог „страхопоштовања пред животом“.

| Још у чланку „О природној магији уобразиље“, који спада у

време које је непосредно претходило „Зибенкесу“, могло се чинити, као да се аутор руга и да презриво одбија све што је земаљско, као да се божанственост фантазије састоји у њеној сили да дереализује и ослобађа реалности, као да је она стварни ослободилац. У „Уводу“ постављају јој се границе: није њена функција ослобођење од стварности, и наслеђивање оностраним сновима — без везе са земљом — води машту у нихилизам. Песништво даје духу „духовно поново рођени свет“, оно „треба да стварност, која мора да има божански смисао, или да уништи, или да понови или да је дешифрује“.

То је опет теза „Увода“. Поезија дешифрује, она дешифрује знаке као знаке божанског п бескрајног. „Пун знакова је... цео свет, цело време; читање тих слова управо недостаје... Песништво учи да се чита“ Жан Пол утврђује да песништво садржи истину и поуку: „АЛИ само, као што цвет својим цветним затва-

" рањем и отварањем и само својим мирисом пориче време и ча-

сове дана; напротив никада неће његова нежна биљка бити оборена, истесана и извитоперена за говорницу или катедру.“ Поезија нас више не ослобађа, већ нас окрепљује у ситуацији човека: у напетости између коначног и бескрајног.

Али да ли је бескрајно божанског Жан Пол мора ипак стално да поставља границе стварности. Он ствара скоро мит последњег. Стално пише о томе шта је у земаљском животу последње: последњи час, последње речи, последњи читалац, последњи човек, последњи тренутак. И око свих тих обличја леоди нека гроза, лебди нека несигурност, да ли заиста бесконачно, стварно, божанско почиње или можда ипак ништавило као крај и крај као ништавило. „Увод у естетику“ написан је у сигурности и извесности. У генију влада инстинкт божанског, тако стоји, поезија је нешто божанско — такве реченице звуче као да су испуњене сигурношћу која зрачи. Али при пажљивијем ослушкивању чујемо тамније тонове. „Стварност која мора имати божански смисао,..“ Мора имати2 Дакле нема сигурно2 Зар не осећамо и у највећем исповедном писму, које је Жан Пол написао (16. августа 1802. Јакобију), могућност сумње: „На твоје питање, шта је у ствари моја озбиљност иза песништва2 одговарам: твоја... Моја озбиљност је надземаљско скривено царство, које овдашња ништавност чак поткопава, царство божанства, бесмртности и снаге. Без тога у животној пустињи постојало би само уздисање и смрт. Читав мој живот се на то концентрисао, никада од тога нисам одустао, чак у раном скептицизму, и још ме то држи... без бога и вечности било би веома тешко волети људе у целини.“

Песништво као дешифровање, као посматрање знакова из бескрајности — али чак у „Уводу“ увлачи се у једну споредну реченицу сумња: „Некада када је песник још веровао и имао бога и свет, сликао је јер је гледао — док сада слика да би гледао...“ Песништво потиче из најдубљег човековог поседа, из наслућујућег осећања, и делује и треба са магичном силом да делује на осећање. Али налази се нешто форсирано, нешто жељено у вери, да је њихова откривена бескрајност бескрајност божанског, апсолутног бића. Књижевник нашег времена слика да би гледао; али стиже ли још да гледа2 Он буди снагу наслућивања то је истинитост песништва; али да ли је то наслућивање обавезног Напори који се чине да би се разумело Жан Полово схватање стварности били би недовољни, када не би осећали могућност Жан Пола да истину у истини поезије ставља у питање. Она је код њега постала стваралачки импулс: песници сликају да би гледали...

На чврстијем тлу крешемо се, међутим, када се сами задржавамо код уметничког дела, створеног из муње једне концелције и поставимо питање, где Жан Пол у песничком обликовању види истину. Гете је говорио о лику и симболу као стваралачким принципима, у којима се песничка уметност обликовања спаја са вишом истином. И Жан Пол располаже појмом симболичног, али га употребљава уједно у ширем и ужем смислу. Ужем: Жан Пол у „Уводу“ не зна за бременитост симболима неке ситуације или нечег предметног, а тиме ни за далекосежност Гетеовог стварања симбола. Као способне за симбол означава једино карактере; пре свега на њима треба да се потврди преображајућа моћ песника. „Ниједан стварни карактер не може песник... узети из природе, а да га, као последњи суд над живима не преобразио за пакао или за небо... и хумористички Шекспирови карактери су општи, симболични...“ Такве изјаве су утолико значајније, што Жан Пол у карактерима види најважнији еле; мент приповедачке уметности или барем своје властите уметности. Сва своја дела укључује у „драмски“ роман, кога структурално види ограниченог на карактере (свет као „животни ток карактера“), док „епски“ роман узима за носећи и исказни слој „више свет као један карактер“. Тиме је и за драмског романсијера одлучујуће питање, да ли је најпре замислио карактере или фабулу: „Барем најпре ствара карактер јунака, који исказује или отеловљује романтични дух дела... Прича је само тело, Карактер јунака је душа у њему“ У симболичним карактерима влада дух дела, и од њих се шири песничко дејство на читаоца: то је управо шире схватање Жан Половог појма симбола, да се при том не ради о некој спољашности или некој ситуацији, већ о целовитости карактера, ма колико Жан Под зна за прегнантне тренутке, у којима се карактер кроз „коренске речи“ открива у свој својој дубини. Али у основи романописац уопште нема слободу избора између фабуле и фигуре. Концепција лика јавља се њему као муња; у одељку „Настанак књижевних карактера“ стоји у „Уводу“: „Настанак је већ упола дат, наиме тако, као што настаје неки телесно или морално нов човек или нека воља: муња га дочекује и рађа.“

У споменутом писму Јакобију признаје Жан Пол да се „Титан“ развио из тренутне визије Рокероловог лика. Али муња, тако данас знамо да тумачимо, претпоставља обузетост нечим надличним, нечим бескрајним, божанским светским духом. Ка-

рактери, који су тако конципирани, поседују — и сада користи,

Жан Пол реч, коју очекујемо: поседују истину. „Истинити карактери“ настају од удара грома надличног духа у супстанцу, У основу песничке индивидуалности; ликови различитих дела могу се свести на мали број праликова. „Сваки песник рађа свог посебног анђела и свог посебног Ђавола... Зато се ауторов јунак... мало измењен као фин елементарни и универзални дух целог његовог бића, сем отприлике тако као сам аутор, у свим његовим делима поново враћа. Интерпретација Жан Пола из његовог схватања истинитости карактера стиче право, да се међу мушким ликовима прикупе и суоче групе чудака, хумориста, узвишених младића. Код женских ликова говори Жан Пол само о једном пралику, којем се највише приближава Лиана у „Титану“. И стварно, осврћући се унатраг, имамо осећање ла се његови женски ликови готово сви и скоро увек крећу у бе: одевени.

Из књиге РПТЕ МАНЕНЕТТ РЕКЕ О ГТСНТЕВ Превео са немачког Милан ТАБАКОВИЋ

ОлЛДЖИХ МИКУЛАШЕК

Трава а

Питао сам траву: Како си, траво А она ми рекла: Зелено сам.

Питао сам потом: од чега раств трава, а она ми рекла

да расте из земље, а хране је кише.

Све сам то слушо, и чинило ми се просто

да трава радо

дуго полегне

и кад је ветар

већ давно отишо;

да шуми своје радости и тугу,

сетна трава —

о томе како гуска

у кљуну њену судбу носи,

о томе како се помладила

у првој гужви деце,

кад су се влатима њеним

повезала скупа,

о томе како је у њу

одсечена пала глава

гиздава хусара —

и како је земља крв пила | с витких чашица стадљика и како је пије досада,

ал' већ кроз грла стабала,, тако да на грану _

више птице не седају

и тек из даљи јечи песма: „Травице, траво.

вечито гажена!"

жк« |

О, добра траво, | код тебе је све просто: | сиротиња твоја и обиље твоје, кошена, жењевена, пасена, о, добра траво, рођена по сто пута, вуци те сиви хвале, и ја на тратини уживам и зеленило твоје, и мирис твој тако травнат, тако по теби је на њивама и на гробу | и на каменом мосту — | вечна као земља, ах, мати твоја преживела си храмове, катедрале и бедеме, . пожаре, вејавице и глад дивљи, стада која се кроз векове крећу, катакомбе и света места, златним куполама узвишена, и облаке ужаса, скакавце, потопе, комете и пад династија у прах повести . и Ђаволе што се у паклу смеју . што се из рожића њихових на тој земљи стално сипа барут.

жхж

Поздрављам те, траво, лежају првих љубави! Од женских коса учила си се мирисати — | а данас већ знам:

ти си оно сахранила оне чежње моје,

да би опет вихорила над мојим костима кроз време на дивљење усхићеним драгима!

Поздрављам те, траво, 5 радости све деце!

Теби је дато

да бол претрпиш,

росом да се зарумениш, крвљу да се оросиш,

ах, крвљу родном,

да се влазгом оросиша, за стабљике мач извлачити на хиљаде, па дошао мраз,

ил' дошао огањ ил' сеча на домовину милу.

Поздрављам те, траво, која све прерасташ! Кад би те чизмом суровом згазили,

ти мораш устати и живети као што вечно расте новорођено дете,

као народ, као пук!

А ја, и сам стабљика, молим ти се:

к њему пут твој једино нек' никада, никада, никада не зарасте,

Здраво буди, траво! Одломак

Превео Крешимир Георгијевић

олджих МИКУЛАШЕК, рођен је у Пшерову 26. маја 1910, Завршио је трговачку школу 1927, па је служио као фактуриста у фабрици, био радник у циглани, затим литограф; после тога новинар у Лидовим новинама у Брну, уредник часописа,Хост до дому“ и др. Олажих Микулашек припада средњој генерацији чешких песника, која се надовезује на постизам (чешки надреализам), на традицију коју су повукли Незвал и Ф. Халас. Изражава наклоност према драматичности живота, који настоји да ужива, да покаже господство живота над смрћу, његову дијалектику. Изражава прпањање уз земаљску реалност, потребу да <е прослави њена бескрајност и многоликост; отуда долази. његова реторичност и химничност, које се ви в

Лирика У

де и у овој песми.

ПРЕВОД,