Књижевне новине
ГИ
Ја
Пнемо управе Удружења књижевника (рбије
ПРЕДСЕДНИКУ СКУПШТИНЕ СР СРБИЈЕ
другу Дражи Марковићу
БЕОГРАД 17. УТ 1969,
УПРАВА УДРУЖЕЊА књижевника Србије расправљала је о четвртом члану Закона о прекршајима против јавног реда и мира, који је Скупштина Србије донела маја ове тодине, па о томе желимо да вас овим путем обавестимо. . Закон о прекршајима против јавног реда и мира Србије постоји од 1949. године. У чл. 1 тач. 6 Закон је имао одредбу: „ко износи или проноси лажне вести којима се ремети ред и спокојство грађана". Казна је била затвор до 30 дана.
Републичко извршно веће доставило је 9. априла 1969. године Скупштини Србије предлог 0602 закона о прекршајима против јавног реда и мира (у ствари стари закон са неким изменама). Предлог је усвојен и закон објављен 14. маја 1969. тодине у Службеном гласнику Србије бр. 20/69.
У том закону чл. 2 тачка 4 гласи: „Ко говором, написом или на други начин износи или проноси лажне вести или тврдње којима се изазива нерасположење или узнемирење грађана, кажњава се новчано до 500 динара или затвором до 30 дана".
У чему се измена састоји и шта се њоме хтело постићи
1. Одређен је начин извршења тако да је убачено и извршење прекршаја путем штампе и сваким другим написом, што раније није било учињено. Ако је прекршај учињен написом у штампи јасно је да му је место у закону о штампи а не у овом закону.
2. Постоји несумњива разлика
између старе формулације „ремети мир и спокојство грађана" и
"нове формулације. „изазива нерасположење или узнемирење тра-.
Ђана". Та разлика је велика. Но-
ва формулација је неодређена и
стилски нејасна. О каквом се нерасположењу ради2 О одузимању неког личног задовољства или о незадовољству против неког или нечег2 Или је реч о таквом сте“ пену емоције која доводи до одрећене акције против друштвеног поретка» Требало је то рећи сасвим прецизно. Поставља се тако. ће питање да ли се реч „лажне" односи и на „тврдње" или само на „вести", јер и истините тврдње врло често изазивају нерасположење. Чини нам се да је уопште те шко у пракси проценити емотивна стања као што су нерасполо“ жење и узнемирење и да се тиме ставља у изузетно одговоран положај судија за прекршаје, коме је одређено да се о томе брине, а с друге стране сматрамо, уколико се ради о озбиљним и очигледним узнемиравањима, да ту има места за интервенцију јавног ту. жиоца а не судије за прекршаје.
Поред тога тај члан је изазвао утисак да се ради о априорном неповерењу у граћане, а оно не одговара садашњем стању у на шој друштвеној стварности, није У сагласности са начелима наше политике и не уклапа се у опште
_ Осећање правде које у себи носи
наша средина.
Јавности није дато образложење зашто стара формулација више не задовољава и зашто је нова боља. У образложењу предлога закона тога нема. Предлог је представљен скупштини као нов закон, не као измена старог, мако се, У а ради, о измени.
наче, оваква одредба класична је одредба свих законодавстава о прекршајима и нама је то познато. Питање је, међутим, о њеном домашају. Такву одредбу има и чл, 656 кривичног закона Италије; „изношење или проношење лажних, преувеличаних или тенденциозних вести, подобних да реМете јавни ред", и француски закон о штампи: „објављивање или преношење списа лажних, лажно преправљених или лажно припиСивање трећим лицима, ако је поРеметило јавни мир а учињено је Злонамерно". Закон о прекршаји“ ма старе Југославије од 1937. 20дине имао је одредбу: „ко умишљено трдноси лажне обеспокоЈавајуће гласове"... . Закони о прекршајима против јавног реда и мира у осталим нашим републикама донети су 1949. године џи сви су по истом моделу имали одредбу „ко ремети мир и спокојство грађана",
Наставак на 2. страни
'99%%%%9%9%%%9%9%%%%%%9% Фе Фе
99999 Фе еф.
"као прави
" Стравински аутентични " нери.
Књижевне новине
БЕОГРАД, 21. ЈУН 1969.
Година ХХТ. Број 356. Лист излази сваке Аруте суботе.
Цена 1,50 динар.
АИТЕРАТУРА, ПОЛИТИКА, | ХИСТОРИЈА
Мако је разговор са Мирославом Крлежом, који доносимо у овом броју, изишао у загребачком „Вјеснику“" од 24. маја 1969. тодине, објављујемо га због изузетне актуелности, као и због тога што се „Вјесник" не чита довољно на територији на којој се читају „Књижевне новине". Текст нам је упутио Предраг Матвејевић, уз сагласност Мирослава Крлеже и
жељом да буде прештампан,
У биографији сваког ствараоца постоје, очито, тренуци или периоди који радикализирају одлуке, афирмирају егзистентна и стваралачка усмјерења. То су етапе према којима на неки начин конвергирају најбитније референце живота и дјела:
У каријери — или још шире, био-
графији — Мирослава Крлеже, такву одлучну и одлучујућу релевантност има свакако период уочи и око првог свјетског рата. И управо због тога Крлежа осјећа потребу да за што оштрије одреди, прецизира: У оквиру моје властите „поетске" стварности први свјетски рат био је редом трећи (српско-турски, бугарско-српски и конфлаграција 1914), па затим серија ратова, револуција и контрареволуција пуних двадесет година (адмирал Ногећу, цар Борис, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, 1 Рисе), све до катастрофе 1941. У оквиру мог лирског интимног искуства период између 1918—1941, не би се, према томе, могао карактеризирати идиличном Елиотовом формулом „епге-деих-рџегтез" којом се суверено отклања ад асја читав низ релевантних антеседана овог двадесетогодишњег периода.
Мислим да смо се споразумјели да се читав овај период не би могао сврстати под појам нормалног стања једне нормалне цивилизације, а Ви ме питате какав се нарочити смисао крије под појмом литерарно ангажиране политичке акције усред ове луднице. Која „политичка акција", када, гдје и којом приликом за ових педесет и пет година криминала>
Дуго већ траје ова луцкаста игра такозваних аутентичних пјесника, који попут Нерона сједе на крововима, пјевајући у пламену горућих градова. То су манијакални, неизљечиви поклоници љЉепоте. Не глуме они настране луде, него доиста, они пјевају „Мејзгегатрел" у кататакозване _ хисторијске
аутентичног
строфама
стварности. | У оваквом ненормалном стању, „у-
сред ове луднице", како рекосте, — кад бусола нервозно и доиста сулудо врлуда на прамцу повијести — писац се својим ставовима, па и
дјелом, мора увијек наново оријен- |
тирати, а према томе и мијењати.
Фатте је једном рекао да се истин-
ски писац у„мијењ а" У оквиру. одређене „перманенције. Како Ви видите своје, назовимо их тако, трансформације у оквиру одговарајуће субјективне перманенције2 Ма
На почетку, у Ери таквогваног гра-
ђанског просперитета, поч-ли смо пи
укусу и по ментали» моде, ангажиравдањег идиличног
сати у стилу по
тету „Еп де зтесје
ши се у оквиру та 1 |
времена за питому социјалдемократ-
ску формулу ОВИМ јерујући ици да а
као почетници да су бокечте
Писати западноевропски, у стилу тадање симболистичке још. увијек
моде, усред аустријске Империје, састављене од привилегираних слојева који владају са својом аристокрацијом, и народа плебејских, којима "се влада феудално, колбаијално, пи сати чисту поезију у крилу малог хрватског народа, није било исто ни једноставно као писати ту исту лирику у оквиру било које западне литературе. Једно је козмополитска литература западних велеградова, а друго политичка стварност поробљеног народа коме припадаш. Није исто писати лирику као колонијално фијакерско кљусе које са својим народом тегли туђе фијакере: „Га тагашзе звог а стпа-ћеџге5",) или се возикати у кочији као права аутентична маркиза. Постоји, на крају, и коњска памет, не само кочијашка! Опростите, можете ли рећи што је све за Вас та мкоњска памет"2 Као коњ, сасвим наравно, буниш се и, логично, отимаш се да не останеш упрегнут као фијакерско кљусе, па да си доиста парип који возика Мајегујеуп маркизу, а не царска империјална кавалеријска бедевија, која крепава у глупим ратовима или вуче топове за царске рачуне, Када је на крају једнога дана Ђаво однио све аустријске маркизе и грофице, све фијакере, каруце и парадне кочијаше, кавалерије и топове, слаба, порозна наша лирска памет дочарала нам је варљиву илузију као да смо се доиста ослободили као кљусад, али се десило да су читави народи од Ђалтика до Јадрана били поновно упрегнути у новим национално-етатистичким кавалеријама и артиљеријама. То су били хисторијски императиви политике такозваних великих сила.
Какав и колики простор је ту остајао за поезију У најширем смислу ријечи
Јалово нам је било (као пјесницима), естетизантски сањати о слободи, и то не само политичкој него и о умјетничкој, у таквим биједним приликама као што су биле оне наше, сажаљевања достојне, и сасвим је ло гично да су се у оним дилемама појавиле разноврсне збрке у главама
и у критеријима.
Поновно је почело отимање, по-
· навно се почело шапутати о „борби
за слободу“, поновно се почело чез-
ти за авом, аутентичном слобо. НУЛ пр
дом, дакле не само за оном „умјетничког стварања", јер је јасно да је ова условљена сасвим другим слободама које се зову пун или празан џеп у народним а и у међународним омје-
· рима. Јавиле су се, дакле, веома су-
гестивне магнетске пароле о „једином путу ослобођења", а тај се, из, наше перспективе, логично, причи-
| 1) Чувена узречица француског пјесника Раџја
Мајбгуа који је тврдио да не подноси ромапе (и да их зато сам не пише) јер садрже и такве баналности као „Маркиза је изашла у "5 сати',"
Антнеудоина
"ХУСЕИН ТАХМИШЧИЋ
ЈАНУ ПАЛАХУ
Коначан
И једноставно сведен На оно што си некоћ био
На своја дела
На њихове могуће преображаје
У времену
Коначан
И бесциљно прожет
Заборавом што надире из света
Што помрачује лица и наличја ствари Плаћених златом крвљу и одрицањем живота
У времену
Коначан И недвосмислено исказан
Као успутни губитак бесконачности На путу од хаоса до облика
До њихове заумне збиље
У времену
МИЉЕНКО СТАНЧИЋ: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА
њао, дакако, социјалистички. Ту је и октобарска револуција одиграла улогу као свјетионик и као етатистички Таи -ассотрн, као нека врста фатаморгане која је изронила из каоса прехисторије са чаробном перспективом на Двадесетипрво стољеће,
Дакле првотни конфликт између поробљивача и поробљених народа који се боре за слободу преобразио се у сродну антитезу — владајућег. капитализма с једне стране и социјалистичког пута инаугурираног Октобром с друге. У Вашем одређењу
наспрам једног и другог очита је перманенција... У објашњавању својој национали-
стичкој околини да је социјалистички пут једини могући пут, протекли су деценији, а онда се показало да капитализам није издахнуо, да га Баво није однио као оног краковског медвједа из старе пољске легенде, који се преждерао чавала, па ипак није крепао него се и данас још, свим нашим прогнозама упркос, солидно креће свијетом. Ангажирао си се да се ослободиш под кобним хисторијским и политичким околностима, а остао си што си и био: фијакерско кљусе трајно ангажирано ослобађајући се тврдоглаво устрајно. Какав се однос може успоставити У овој Вашој фази између, назовимо га тако увјетно, политичког ангажмана" џ оног умјетничког (ако се они уопће могу лучити)2 ! Споменути „политички – ангажман могао би се прозвати и илузионистичким маштањем о „слободи", о некој, врсти еденског прастања, кад ће сви људи бити подједнако равноправно голи, то јест „једнаки" у својој библијској голотињи.
Човјек, на крају, мисли да има неко своје имагинарно људско право на то ла сања и да машта, па чак и Магх
сам допустио му је генерозно да са-
,
ња и то пуних осам сати дневно. Мислили смо, дакле (марксистички), да имамо право сањати, али то су биле криве претпоставке. Јавили су се перверзни дијалектички капелани који су узнастојали да забране и ову невину разоноду. Борба се, дакле, водила у два смјера: за ослобођење политичко и социјално и за ослобођење маштања пуних педесет година, а резултат из перспективе нашег властитог искуства није испао нарочито замамљив. О томе свједоче наше књи- . ге. Увидјели смо да на свијету има и таквих политичких ситуација у којима се у име „хуманизма" човјеку одриче право чак и на хамлетовску иштутњу ...
Након што сте овако изложили темељне премисе цијелог комплекса „ангажмана“, можемо ли се запутити мало ближе према нашим данима... Почео си се тако борити на љевици за ослобођење од националистиччких романтизама свију боја, против свих с залуђујућих преживјелости, старомодних – зигмтуајза. Борећи се деценијама продужио си борбу за Љевицу која је била више лијева од најљевије и повјеровао си у Интернационалу. Интернационала се просто расплинула као магла 1914, а онда се послије читаве каскаде крви понсво издимила 1943. Тко је томе крив О трагичној кривњи и одговорности за ово уморство постоји и једна формула да је томе слому крива Ера култа личности. Све апостазе наспрам ове Ере култа личности (мислим овдје на плејаде западноеврогских љевичара естетизаната, који познају социјализам с ону страну гвоздене завјесе само из књига, са ту“ ристичких излета или са официјал-
Предраг Матвејевић
Маставак на 2, страни