Књижевне новине

огађаји

ЈУЛИЈА НАЈМАН

ЗГРАДА — ДОМ РАДИЈА — изгледа као џинов ски добош који је унаоколо избушен многим малим застакљеним рупама и неколицином великих. По бескрајним ходницима — какав одличан терен за ролшуе! — круже ведете, редитељи, старлете, службеници, читав један свет који забавља сав остали свет.

"На часовницима су се поклопиле казаљке. Тачно у дванаест улази Арман Лану. (Тачност више није куртоазија краљева, она је неопходност, за коју је везано наше раздобље млазњака и ракета).

Улазак у ресторан изазива општи покрет. Нови академик је окружен, стежу му руке, лупкају га по рамену, смеше се.

— Ти си, канда претплаћен на награде, каже омален човек с брадицом, — Популисте! Интералие! Аполинер! Гонкур! а сад академик! Прав, снажан, енергичан, сигуран, Лану заиста изгледа као прототип успеха. Пуна концентрација, пуна присебност, синтеза, акција. Он нема времена за губљење времена.

"— Рођен сам у породици лумпенпролетаријата... У

— То да напишем2

— Пошто је истина! Дакле, како сам почео, шта сам радио2 Шта нисам радио2 Најмање дванаест занимања: трговачки агент, рекламни, новинар, учитељ, и тако даље... Од своје дванаесте године сам сликао. Тако је то ишло до рата. После рата почео сам да пишем. И то — кримце. Наставио сам да сликам. Дојадило ми писање кримаца. Тако сам, када је објављен _ роман »а Мер де Еоих« добио награду. Онда сам се определио за писање и лепо сам убио сликара у себи. Могао сам и надаље да пишем и да сликам али док сам сликао непрекидно сам себи постављао питања, како, шта2 Ви знате, ту је Пикасо, ту су други, којем се царству прикаонити2 Та неодлучност била је за мене доказ да, у ствари, нисам сликар. Јер док сам писао знао сам шта и како, следио сам своје „вјерују“ а то је да истражујем истину, разоткривам стварност.

— Као такав сам противник сваке прециозне књижевности. Оне наше древне, дворске, као м ове наше данашње у кули од слоноваче. Писац, разуме се, пише, али он није сам аутор свог дела, он је мањевише медијум којн асимилира од других и док пише он мора да осећа одговорност за друге, пред Аругима.

— Међутим, тако не мисле и не осећају продуценти „новог" романа. Они продуцирају извесна. дела за извесног конзумента исто као они који пишу романе за мидинете. Али док ови последњи ние крију своју намену, нови роман је себи пронашао алиби. Он себе приказује као да осуђује цивилизацију потрошачког друштва, а то је само алиби. Но ви роман је фабрикат за извесног конзумента, а тај фабрикат је једна врста геџета.

— У случају Роб-Гријеа он је искључиво теџет, док је Биторов случај друкчији, Битор уме да пише веома садржајно. Његов роман „Модификације" је одличан, то је класично дело упркос томе што нема класичан облик. Али када он пише о не знам колико кубних метара воде, о употреби времена, он напушта своје најбоље. Исто је са Клод Симоном.

„ФАандријски пут“ је изврсно дело о једној великој теми.

ми односу на моју земљу капиталиста ја сам у истој ситуацији као неки комунистички писци у односу на бирократију њихове земље. Исто као Еренбуг, Јевтушенко, Вознесенски, Солжењицин и други. Према тим писцима осећам блискост као да сам један од њих. Они сс својим делом боре против кон формизма социјалистичког реализма — то се још увек цени у Москви — а ја се борим против конформизма капитала и снобова. Ја нисам за полумере. Мислим да сам у тој борби отишао најдаље од свих наших писаца.

— Сви писци који истражују и разобличују налазе се у конфликту са својом земљом. Совјетски због бирократије и конформи зма, амерички због религије бестселера и кон формизма њиховог (буржоаского друштва, француски због најсуптилнијих облика буржоаског духа — псеудоавангарде.

Лану је говорио у једном даху. Ставио је тачку.

Пијемо кафу. — Ваша нова књига

_ Песме. „Слике Епинала". То су ангажоване песме. Рат 1939, расизам, Алжир. Сем тота радим на једној повести о париској комуни. Хтео бих да објасним разлоге и узроке из данашњег аспекта, сматрам да је то мој задатак, штавише дужност.

— Наше време2 Ми живимо у време тешких заблуда. Веома се много греши... Није само то да те наше грешке осуђујем... оне ме боле...

Устајемо. Одлазак је опште примећен. О-

пет су сви погледи упрти у њега, опет неки устају, рукују се. ; ХАЉИНА, КОСА, ДРЖАЊЕ, покрети — све је доведено до крајње једноставности. Али то није она тражена једноставност којом се постиже упадљивост, то је она права која је све сувишно одбацила — она је постигла да буде неприметна.

Омалена, витка, смирена жена пролази ано нимно хроз кафану, седа за сто, пише. Ко би могао знати да је она Натали Сарот» (Када је то мостигла2 Вероватно одавно, још као студент права и математике. У оно време су се девојке на Сорбони трудиле да својим изгледом не изазову пажњу). -

— Шта радим» Размишљам о новој књизи .., Чини ми се да сам већ савладала ону, праз нину која остаје неко време иза сваке књите... већ почињу оне тегобе. То је као драмска акција, пење се до катарзе, пада. Дани су, разуме се, неједнаки ... некипут не иде... као да сам парализована...

Наталијине очи не испитују, не сугерирају, њен глас се не пење, не спушта, не ставља акценат на појелине речи.

— То је тема моје последње књиге. Покушала сам да прикажем писца како ствара своје дело и — себе. Раскол, беспуће, сумње, препреке, очај, радост... ону непрекидну бор бу са својим делом и са собом... опсесију која му не да да се спасава у нешто друго, он не може никуда, а не може ни да стоји на истом месту. Ако не може напред све је бесмислено, читаво постојање. Ако иде — пре преке и сумње се повлаче, оно што је изгледало немогуће постаје могуће, ту је она храброст која све савлађује. Сати и дани су испуњени. А онда опет долази такав дан када се одумире. То је и наслов: „Између живота и смрти".

У вашој књизи је реч о мушкарцу... а жена2

— Све је још теже ако је писац жена... Она се не може одрећи својих праисконских дужности... мора себе дати породици бар извесно време... онда се опет може посветити свом раду.

Али муж... пријатељ...

— Мислим да је данашња жена много срећнија од оне некадашње. Она је увелико изменила свој однос према мушкарцу. Схватила је да љубав не може бити поуздана, она више није зависна од љубави мушкарца, не придаје јој више ону важност, не мисли да је једина срећа, једини циљ живота — љубав. То је велики напредак и велико олакшање. Кад помислите колико су жене патиле, Уништавале су свој живот због љубави, потцењивале себе и своје могућности. Патња. је нешто ужасно... понижење, робовање. Тота се морамо ослободити. Зар је љубав једино мерило Постоје многе друге ствари у животу које жени пружају сатисфакцију.

Наталијин глас пе ставља акценат на поједине речи.

МАРСЕЛ ДИШАН, КУЛТУРА ПРАШИНЕ, 1920.

Ипак љубав...

— Љубав је један од животних проблема... О проблемима се мора размишљати а не патити због њих. Патња је глупост. Нисте ли приметили да нам нико не може стварно помоћи2 Можда некипут нешто мало, и та само

пролазно ... На дуже стазе нико никоме не

може помоћи, сваки мора сам са собом да се

помучи... [ И то каже Натали равним гласом у којем

се осећа подтекст: шта ће ту патетика2 Овако је све чисто и јасно.

— Наше раздобље» Чини ми се да је све у раскораку. Једни друге не разумеју — Много је криво погрешно васпитање, оно се није прилагодило нашем времену. Систем школства је застарео, неподесан... Данас постоје психолози, тестови, научници истражују психу човека, а ипак све остаје као што је било пре сто година, иста настава, исти програми. Деца су већ у основној школи мали мученици. Она немају довољно ваздуха, не баве се спортом, њима се улива низ превазиђених пог леда, неупотребљивих за данашњи свет. Уместо здравља и животне радости, уместо да се стварају оптимисти, што ће рећи добри и способни људи, деца су јадни преоптерећени робијаши...

У Наталијиним очима је неспокојство, она више не прикрива своју забринутост: како ћемо даље2 Све је узалуд. Нико никоме не може помоћи...

То траје неки тренутак и опет је ту њен чаробни мир.

АКО ИЗЈУТРА — када је један део Парижана већ на послу, а други још није кренуо на посао — уђете у обичан аутобус исто је

као у једном од оних „Париз Ноћу" или „Па

риз Дању", у којим водич прича о историјским збивањима и споменицима, исти је комфор, само уместо водича улице, тргови, мостови, здања говоре непосредно о себи, о свом раздобљу, сам град себе опева.

Монпарнас. Овде, поред кафане Купол ста нује Јонеско. Можда је ова кафана — састајалиште генерација париских уметника, сећање на она лепа стара времена, довела Јонеска на овај булевар. '

(Увек када га поново видим намеће се она иста импресија која је била прва: Јонеско је могао, као Молијер, да буде и глумац).

У ваздуху ове собе је таква клима — неминовно прелазимо на — догађаје.

— У питању је једно ново збивање. Синови су се устремили против очева, против друштва, против свега. И то са оним давно познатим слоганима: доле идеологија! књиге на ломачу! младост! динамичност! Хитлерови имитатори су на делу. Зар вас то чуди» Сва историја врви од имитатора. Нерони, Цезари, разноразни диктатори, све се то само понавља. — Ова побуна, то јест анархија, очигледно нема никакву идеологију сем, — ако се то мо же назвати идеологија — подевесне жеље за диктатуром. Уверен сам. Видећете, доћи ће диктатура с леве или с десне...

— Наиме, синови анархисти, побунили су се против очева слабића, против оних истих који су четрдесете били исто што и синови — анархисти. И они су седели у кафанама, забављали се када су хитлеровци ушли у Па-

и били бољи, м синови би били бољи. Али окрутност, равнодушност, анархија то су наши специјалитети... ПОГОТОВО наших интелектуалаца. Ни анви стари „анархисти“ ни њихови синови, нико се није покренуо збот Чехословачке, због Бијафре. Они су сели у своје луксузне аутомобиле и — лепо се одвезли у Сен ТГропез. А када им онде досади, вратиће се натраг и опет ће правити манифестације. — Исти ти синови испуне до последњег ме ста салу Мобер, ћуте као заливени, слушају побожно као неког Месију — говоранцију неког кинеског делегата. Исти ти синови устају кала се изговори име МАО, одушевљено по. зарављају њетову слику и одједном се ови такозвани анархисти придржавају неприкосновеног реда и церемонијала — а када Сартр говори — церекају се. |.

— Јасно је шта то значи. Они желе „јаку руку", желе насиље, пароксизам! _ Нипошто љубав, то не! Они никога не воле, ни себе, ни слободу. Једина тежња, једна девиза је уживати, по сваку цену, радити2 то не!

— Али... не сви... '

— Разуме се, то је мањина. Можда их је свега десет од сто. Само несрећа је у томе што их већина слепо следи. Све су попљували, све што представља вредност. Ништа им није свето. Једино Мао ми Кон-Бендит су све: тиње. Мао је заменио све богове.

= и: штаг

— Као што је све пролазно и ово ће проћи. То је само један тренутак историје. Будућност припада другим боговима, другим по бедама, другим подвизима, човечанству које осваја планете. Не може се замислити ништа узбудљивије, ништа фантастичније. Свеједно да ди се верује у неког бога или не — када је Борман читао молитву у свемиру то је било величанствено. У једном празном _ пространству евоцирано је једно присуство и одједном, то пространство престаје да буде застрашујући хаос. Тај пепзмерни простор одсада припада духу. А дух пије са онима који руше, који трче за ниским заставама,.. Дух је са онима који откривају звезде.

— Тема за драмуз2

— Можда. Сада пишем пешто друго... драму о тријумфу смрти па тему Камијеве „Куге". Већ дуже време радим на тој драми, хтео бих, наиме, на основу те теме...

Млази госпођа Јонеско.

Наш разговор се стидљиво повлачи, уступа своје место оном другом, општем, одважнијем. Опет је јутро. Светло, обећавајуће, беличасто, плавичасто, право париско јутро. Нестрпљиво чекам десет сати. Окренем три саова, четири броја...

риз. Да су он

Хало! ... добар дан, господине Арагон... ја сам... Аратон: Добар дан... Знам, ви сте из

Дакле дођите сутра улица Варен...

„Књижевних новина"... у десет. Знате где станујем... Довиђења! Довиђења...

Шетам. Сен Жермен, Сен Мишел, трг Сен Мишел. Мост. Степенице. Стаза поред Сене... Манастир. Црква...

љубавници...

Клошари...

Сањари...

занати илити тетиве тд тиме ивичне иу тениса чвитиицину вистли и аи вере ем и иивииин

СУОЧАВАЊА

НА ЗАВРШЕТКУ старе и пред почетак нове наставне године на југосло-

венским универзитетима поново се покрећу разговори о систему студија, ограничењима приликом уписа, усклађењу наставних планова са потребама привреде и довођењу у склад потреба друштва са могућностима

универзитета; Прошле године на мно-

тим факултетима у нашој земљи био

је неограничен упис, неке групе на,

београдском Универзитету _уводиле су квалификационе испите, али је био предвиђен велики број студената тако да су ти квалификациони испити у не тако ретким случајевима, представљали формалност. Међутим, током протекле школске године не тако мали број факултета определио се поново за ограничен упис. Предност имају кандидати који су са о-

дличним успехом завршили средњу школу и који са успехом положе квалификациони испит. На факултетима као што су медицински, технички, најшире узето, правни, економски итд. за које постоји највеће интересовање, ученици који нису са одаичним успехом завршили тимназију, немају на квалификационим испитима, практично, шта да траже.

На недавно одржаном састанку Савеза удружења универзитетских наставника чуло се доста приговора овој одлуци. Сматра се да ограниче ње уписа представља административни вид селекције пи да треба потражити друге начине да. се обезбеди виши образовни ниво студената и самим. тим створе бољи стручњаци. Реформа универзитета, када је реч о настави,.не може се

Директор Танасије Младеновић, лафатозић, др Миодрат "Коларић,

др Татомир Анђелић, Ранко Бугарски, АР Милан

хајловић, др Љубодрај Михајловић. Мдејно 15 д. За иностранство двоструко.

в администрација). Рукописи се не враћају, Текући рачун

ћист издаје Новинско издо

изоловано од реформи школа које као степени образовања претходе универзитету. Основна школа према овој замисли требало би да буде школа за опште образовање, вишесмерна гимназија имала би да да ученицима предзнања за универзитет, а универзитет би у том случају био само завршна фаза образовања и коначне квалификације стручњака.

Ограничење уписа мотивише се, као што се зна, двоструко. Један разлог је недовољан број универзитетских кадрова, недостатак учионица, семинарских и осталих кабинета, и свих оних неопходних средстава да би се настава могла несметано развијати. На извесним факултетима асистенти раде са неколико десетина студената, на правним, медицинским и техничким факултетима професори у једном испитном року, нарочито на првим годинама, морају да испитају и по неколико стотина студената и под таквим условима тешко да се могу имати уједначени критеријуми. Ниво гимназија није свуда исти, тако да су квалификациони испити најпогодније средство за добијање приближно једнаке 00разовне структуре студената. Други разлог је од ширег значаја. Док за једном врстом стручњака постоји несумњива друштвена потреба, са друтих факултета производи се сваке године обавезан вишак радне снате.

Иако: су разлози који се наводе

посматрати у прилог ограниченом упису доста

х

„је број

убедљиви, њима се мора ставити не тако мали број исто толико убедљивих приговора. Пре свега, ограничен број уписа постоји и на оним факултетима на којима се припремају стручњаци за које се ни у ком случају не може рећи да их је превише. Према једном податку Сједињене Америчке Државе увезу оваке године 10.000 лекара из иностранства. Број лекара у односу на број становника у Југославији у просеку је неупоредиво мањи, па ипак на југословенским медицинским факултетима постоји ограничен упис. Друго је питање неравномеран распоред лекара у Југославији, али) је несумњиво да лекара мањи од стварних друштвених потреба. Слично је и са правним факултетима, јер у администрацији и разним друштвеним службама још увек послове које би по организационим схемама имали да обављају правници, те послове раде недовољно квалификовани службеници. Примера, разуме се, има још.

У свету као владајући привредни закон влада закон' понуде и потражње. Чини се да тај закон понуде и потражње важи и за стручњаке. Исто тако изгледа да ограничења која по. стоје на универзитету нису баш у складу са тим законом понуде и потражње који, између осталог, представља и једну од основних интонција привредне п друштвене реформе код нас. Ако известан број струч-

бр. 608-1-208-1, Штампа „Глас“, Београд, Влајковићева 6

њака, по завршеном школовању, од лази у иностранство, то само значи да за југословенским стручњацима постоји потреба и вал југословенских траница и да је то један од видова југословенског учешћа у општим светским привредним крехањима.

На који пачин пробити зачарани круг који се створио Селекција студената, по нашем мишљењу, требало би да се врши пооштравањем критеријума на нашим универзитетима. Цео наш школски систем није се још у потпуности ослободио оптерећења старс школе која је одличне и даровите ученике у једном пред“ мету потцењивала ин запостављала У односу на одличне ученике из свих предмета. Тај формалистички критеријум пренебрегавао је многе околности, почев од тога што је велики број одличних ученика постао сасвим просечан стручњак, па до тога што су позната имена из области науке, филозофије п других грана Аруштвених делатности у различитим етапама свога школовања били сасвим просечни ученици.

Можда би оштријим критеријумима у оцењивању студената и ли" бералнијим условима ванредног сту Аирања (јер ми немамо места за Ре довне студенте а правимо баријере ванредном студирању што је посебан парадокс), могла да се пружи свима шанса и да се у равноправном так“ мичењу дође до најбољих стручњака.

Главни и одтоворни уредник Зоран Глушчевић. 'Техничко-уметничка опрема Драгомир Димитријевић. Уређивачки одбор; Божидар Божовић, Богдан ке: Радоман Жордић, Борђе Лебовић, Богзан А. Поповић (секретар редакције), Предраг Протић, Душан Пувачић, Бранимир Шћелановић, Уређивачки савет“ Дамњановић, др Милорад Екмечић, др Миладин Животић, др Владета Јеротић, др Звонко Марић, арх. Станко Мандић, др Коста мн. решење и графичка опрема Богдин Кршић,. Лист излази сваке друге суботе. Поједини примерак 1,50 д. |

Тодишња претплата 30 до, подугодишња

зачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телефон 627:286 (релакција) и 626-020 (комерцијадно одељење