Књижевне новине
Протомајетор..
Мостарски акропољ
"Наставак са 12. стране
Протомајстор затим примећује да су магија и сујеверје важни елементи ове посвете у занат. Градитељи мостарског акропоља жртвују јагње на самом почетку радова да освете темеље. Корчулански клесари, у савршеном Дослуху са својим каменом и радници ма који га ваде или одвајају и шаљу на градилиште, суочени са нацртима приликом претварања У квадере, с једне стране, и муслиманском орнаментиком и цпиклопом (слободним везом, структуром састављеном од шкриљаца са упуштеним или испуштеним фугама), с друге стране, подстакнути магијом облика и њиховим слагањем у целине, протоварају језиком асоцијативних група, имена, метафора. Емотивна разлика између квадера и цеклопа наводи их на читаве класификације, сличне тотемским. _ Протомајстор је опе: побуђен да самим клесарима препушта коначне оолике, да се и овим путем повеже са народним духом односно лексиком ископи: То су споне које мостарски акропољ повезују са старим делом овог изузетног града. И то је разлог што Богданови мопументи носе печат староградске архитектуре, рустикалне, дунђерскс, онс при којој се баје, где су облици миловани, приближни, помало нахерени, асиметрични, ослобођени, интуптивни — значајна одлика овог споменика као и чи тавог Мостара града Херцег Стјепана и Хајрудина. При овом послу протомајстор је поступио као инспиратор исто толико колико и као пројектант. И нама се чини да је ово пут Мостара ка коначној рестаурацији и конзервацији почев од средњег века,
После ових народних отисака прстију и дланова који се повремено уплићу у Богланово дело као печат поднебља и трагови са: радње, пред нама су сада варијанте његових цртежа као дијаграми концепције. Протомајстор је сам, изван градилишта, ничим неометан, затворен у тишину једног полуосветљеног радног стола. Своје полазне метафоре треба да преведе на језик статике и пројекција у простору, као конструкшије или као теометријске облике, да их замисли као волумен, као грађевинске тродимензионалне творевине.
УМ тој првој фази рада, пре разраде, за његовим столом заседа једна космополитска аружина која не обухвата само његову златну братију од којс је извукао поучне батине, већ и један савремепи, веома молерал дџх, једна здрава напаст која хоће да се об рачуна са злоупотребом функционалности и ортогтоналности пуристичке архитектуре.
То бунтовно биће у ствараоцу зове се нпсо-барокизам, После кристалних облика аморфне и мртве материје опо открива законе ортанских конструкција, геометрију еволуцијг, трагове финалитета, Ево кључа — остаје нам да то проверимо у разговору са неимаром за улазак у позадину ових цртежа и у сепке овог градитељског дела којс оплакује кости да би прославило неуништиву виталност и“ карнације. Богданова уопштавања воде, ваз духа, ватре, камена и земље (речи које би се могле исписати на вратима његових мемо-
ријалних поља и гајсва) постају услови да,
се изнесе односно истера из земље један мили витце облика чија је не искључиво знак виталности органских творевина,
Волуте, које користи из два извора, неоантског пи класичног (јонски капител), сукљају паопако из планине у залеђу Прилепа као пиверзије капитела. Литропоморфија ових слемената добија нове димензијс, јер је идеја о античкој представи увијенесе до била модерне представе извијене косе.
По чивајте мирно! порука живима Е
Читав споменик у Прилепу разрешен је на тај начин једним потезом, чиме је исто. времено остварена и идеја ускрснућа, Јасеновачки цвет настаје из конструкције обрнуте куполе. Из њених ребара гранају се латице да ову метафору са цветом изведу у неколико нових идеја о арханђелу, пламену или тријумфу, према томе одакле се цвет гледа. и како је осветљен. Крушевачке штице поти ту из еухаристичких птица са Лазарице, а ове, у далеком сродству са) критским роговима, леже у кратерима у које птице упадају А им се крила одсеку са, надом да измиле кад се Минотаур коначно дотуче. Митровачки и мулуси, здружене симболичне МЕ а стају кратери једне органске ватре. Са чтре. поља у Мостару, чија је Орна Ива Бо извод исламске калиграфије, тече пр оке вода синтезе класике и Оријента, хот а да оствари само једна атеистичка и ви сле пораза религије са проповеди о љу према ближњем. 6 ј Протомајстор је дубоко у праву 1 Е хм
· довољава могућностима свеовухи ВР ва тектуре у којој је од КЕ почетка
сиптеза свих уметност а: ја Споменици легијама, _ мноштву сз 4 број не зна, читавим војскама Пе об: сна, читавим племенима немилосрА Пи шених живота, више нису успомене с Аассет библијских мученика, већ су то ке 55 ви иесхватљиви, демонски, поразни по Е ски род. Латити се задатка да се Пе 2 овакви тумулуси и белеге, то је (1. аи култни, изван граница димензија и Ји а Кака нете па којој се већ две хиљаде пр
Аб е:. ; пенал, мири базар во сва нима који су, доживели они а.
Та порука упућује се сада живима, 9 У кеј пољу споменике, јер се зна, са Деанује мо одн џују иако пије извесно да 16 117, ову и доњи свет. Протомајстор ЈЕ рун ме синтезу са сзотеричним наслебем АРиЕе о манихејских димензија, да самог за = Манес Августина, узнемири снаја МЕ лахнућем тамо тде СУ про Ра аатЕ Не еи руишилачке. Само пакао који са он повремено отвара ирсвиРЕМ пе ва је да се коначно затвори. њи дело“ овог рукама Августинове „Испов ЕР ВК свега-философа, знали оисте А ан ла бро, после зла које је владало, с
добро тријумфује. МИН он
у бе: Би огданова идеја да се Аобру СЕ
новна 26“ пебу а злу запечате, да
А амте, а живот и до И 1 1 путем
7 се им "К Је. 4 амализма у коме се бо и тлавии РАЗЛОГ зашто ово лело сматрамо
струтивним и Великим Пеђа Милосављевил
воре врата прем насиље и смрт само 1"
.
РЕДАКЦИЈИ „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА" УМЕСТО РУБРИКЕ „МАЛИ ЕКРАН"
,
ПРЕ ШЕСТ ГОДИНА, једне веома блатњаве јесени, _ тадашњи главни уредник Танасије
Младеновић позвао ме је да пишем о телеви-.
зији за „Књижевне новине". У то време смо и телевизија и ја учили занат, |
До. данас сам написао приличан број па метних ствари и много глупости, стекао велики број непријатеља и неколико пријатеља, попио безброј кафа и потрошио двадесетак трака за писаћу машину марке „Лексикон 80 7" пролазећи кроз добра п лоша, бурна и тиха времена за наш лист. Ако ништа друго, надам се да су се бар читаоци „Књижевних новина" понекад добро забављали. Наравно, уз пут сам починио и приличан број грешака за које ћу испаштати на оном свету, мада због њих нико није изгубио слободу кретања, своје бело вино увече и белу кафу ујутру.
Последњих месеци осећам да се путеви „Књижевних новина" и моји приватни путеви савршено разилазе. Пристајем добровољно на толику дозу скромности, да ћу увек сматрати како су моји путеви погрешни,
У сваком случају обавезе које сам пре шест година преузео према листу и бившем главном уреднику Танасију Младеновићу, мислим да су испуњене п да могу уживати У луксузу да одтоварам само за оно што потпишем. Подносећи оставку на чланство у Редак цији, желим много успеха у ралу булућем телевизијском критичару овог листа, ма ко он
био. 17. МТ 1969. год. Момо Капор
РЕДАКЦИЈИ „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"
БУДУЋИ ДА НИСАМ активан у раду редак пије „Књижевних новина" сматрам своје присуство У овој редакцији сувишним. Пре неколвко месеци улутио сам писмо „Књижевним новинама" у коме сам изразио неслагање < одбијањем текста Мира Главуртића „Где је Ђог после Апола 8". Тада сам тражио да напустим редакцију међутим, остаб сам и даље присутан у листу у нади да ће уредништво „Књижевних новина" окупити праве сараднике и бавити се правим проблемима. Пошто сам уверен да је једна таква оријентација изостала сада дефинитивно желим отићи из релакције.
Мислим да су садашње „Књижевне новт' не" тужпа слика оних „Књижевних повина" које су последњих година биле отворепа и слободна трибина. у, нашој иначе анџемичној штампи, Наравно; то је био разлог да са пуно
= | "оптимизма уђем у редакцију, те се користим
и овом приликом да захвалим | тадашњем главном и одговорном уреднику Танасију Младеновићу за поверење. Не улазим у разлога који су учинили да лист западне у очитледну кризу, али свакако не одобравам примену тав, „негативне селекције" у одабирању сарадника.
Желим се захвалити редакцији за уступање простора и опростити од сарадње у „Књижевним новинама" док год траје оваква кри“ за. Искрено вас уверавам да желим да лист постане слободно и демократско гласило свих писаца и културних радника.
Молио бих вас да ово моје писмо објавите. Београд, 14. УТ 1969. Мирко Ковач
|ОСТАВКЕ
РЕДАКЦИЈИ ЛИСТА „ЖЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ"
ВЕЋ ПРЕКО ШЕСТ МЕСЕЦИ, тачније од новембра 1968. године, озбиљно сам оболео на једњаку услед дистоније неуровегстатива. Боравио сам неколико недеља на клиници ну три наврата ишао на опоравак на Златибор и на Хвар у укупној дужини од неколико месеци. Био сам, према томе, потпуно искључен из сваког уређивачког рада У Редакцији КЊИЖЕВНИХ НОВИНА, а како ствари са мојим здрављем им даље стоје (у лечењу сам постигао тек мали напредак) не верујем да ћу и даље бити у стању да активно учеству“ јем у уређивању листа.
Молим стога Редакцију да ме са наредним бројем ослободи чланства у Релакцијском одбору.
У Београду, 16. јуна 1969. тод. Радомир Смиљанић књижевник “
“ #
ОВО ШТО САДА чиним — требало је, можда, учинити знатно раније, Оног тренутка кад је извршена смена главних уредника, крајем прошле године, И тада је било јасно оно тито, овог тренутка, добива овакав епилог. Јасно, наиме, да је јелна етапа духовне бор бе, интелектуалне акције — окончана, да наступа друга, ретроградна — етапа одрицања од стваралачке критике, скривања, пред истином и ризицима које свака истина носи,
Требало је, кажем... Остајао сам, међутим, у редакцији, уверен да ће, ма и као директор предузећа, Танасије Младеновић бити известан гарант побољшања, тј, наше могућне стваралачко-критичке марксистичке ренесансе, обнове суочења с проблемима о. којима се ћутати не сме, а, сто, ћутати и мора п може... Остајао сам, такође, с надом да ће мојих (и не само мојих!) седам година књижевног рада у овом листу, лобитн, кал-тад, прилику чињенице од извесног значаја, и да ће, ако ништа друго, бар бити уважене као чињеница.
Сад је, што се овог листа тиче, уклоњен и тај последњи гарант, нада — анулирана. Остаје — да се повучем.
Драгољуб С. Игњатовић
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ су на најбољем путу да постану заштићена територија са ограниченим духовним суверенитетом. Потписани, меЂутим, мисли да се ниједан истински људски, револуционарни чин никада није дефинисао својим границама и ограничењима, већ њиховим трансцендирањем,
Несклон, дакле, границама и ограничењима, ни политичким ни националистичким, ни духовним — он емигрира. Наравно, само из „Књижевних новина",
Доброслав Смиљанић
МЕТАМОРФОЗА РОМАНА
Наставак са 7. стране
Ајнштајн је избрисао ауторитет личности У науци, Макрокосмос је замењен микрокосмосом. Тако смо опет дошли на Пруста. Личност може да буде само низ сукцесивних тренутака једне личности, увек непознате. .
Модерни роман је изменио смисао трајања. У њему се све одражава у садашњости из које се повремено али брзо враћа унатраг,
што личи на прекидања флешовима (Незћ
Ђаска). На овај начин створена је симбиоза прошло-садашње, нека врста дијалектичке медитације о укидању времена кроз само време које сажима садашње и прошло. Овакав поступак брише разлику између имагинарног и реалног, и изражава екстазу сједињавања. времена. Као код Пруста илиу модерном филму којим доминира тема сећања, прошлост је оживљена у вечности садашњег времена и појављује се као душа свег будућег. На овај начин, модерни роман је постао поетичан, Ослобођен свега што му по праву уметничког рода не припада, роман је поститао аутохтоност и лепоту лирског песништва, Аналотије су укинуте, Двострука природа предмета такође, Нови садржаји су по тражили нове форме. „Уметничко дело није сведочанство спољашне реалности, већ сво: ја сопствена реалност“ (Ален Роб — Грије). „Нови роман“ је успео да сједини на то. ковима модерног романа, далеку традицију класицистичке трагедије са филмом: јединства, лирски језик, објективност ока каме ра, и, на изглед парадоксално, да укине тра ију. тоа одерном роману значења су унапред повучена. Јунак романа је „онај“ који тражи, који лута, и коме свет личи на енигму. "Ачзтажованост модерног романа се огледа У
томе што аутор тражи пун суауторски на пор. Уместо морализаторског романа, тотових личности, спремљених коментара и су
лова, којс је обилато поклањао традиционални роман својој публици, екстремно крило модерног романа, под називом „нови ОМАН“, чини џешто сасвим супротно, Писал „новог романа приказује ствари као да је
у потлуној сагласности са њима, Међутим, он нам само изгледа помирен са светом. Њетово привидно саучествовање није настало из конформизма, већ из жеље, развијене до крајности, да прикаже са тачношћу свет који му се не мили. Он том свету не прилази као Бог, свештеник или судија, већ само и искључиво као уметник, Резултат оваквог прилаза је био тај да је „тачка гледишта посматрача — или уметника — била важнија него објективна реалност коју он посматра“ (Алберес). Ово је по нашем мишљењу једини прави пут ка разумевању | модерног романа, његових садашњих позиција и његових будућих кретања. |
Једно је, нема сумње, сасвим сигурно: роман више није ни забава ни разонода, већ инструменат истраживања, један од начина да се интелитентније живи.
Међутим, поставља се једно друго пита. ње: ко данас чита романе Може ди инди видуа урбаног, индустријализованог друштва, после осмочасовног рада, .· обасута средствима информација, наоружана исконском тежњом за истинитим догађајима, да апстрахује све то и учини нешто више него што је „волети“ романе% Може Ам она да постигне оно уосећавање које јој сугерише модеран роман, и да се тако и сама нађе у улози писца2 Питамо се да ли у ово време брзине и интензитета, личности романа (а оне дају живот делу), не стижу У закашњењу 2 2
Све ове сумње имају за циљ да нас у ми слима врате на оно време када је роман запосео књижевну сцену док су друге фор. ме тиме биле принуђене на повлачење. Да-
нас, визуелна цивилизација својим технички.
усавршеним средствима постиже · огромну брзину у. преношењу истинитих догађаја, Она ствара нове митове и хероје дана. Јелном речи, она врши огроман притисак на књижевност. Но, место сумње да актуелна збивања у роману наговештавају смењива“ ње овог књижевног рода, ми ћемо рађе изрећи мишљење да се ради о његовој обнови,
Светлана Влаховић
КОМЕНТАР УРЕДНИШТВА
ИАКО СУ ПИСМА досадашњих чланова на» шег уређивачког одбора Моме Капора, Радо. мира и Доброслава Смиљанића, Мирка Ко“ вача и Драгољуба (С. Игњатовића стигла у последњи час, уредништво сматра да им тре“ ба додати макар и најкраћи коментар.
Најпре, уредништво им захваљује на до. садашњој, цако у неким видовима и у неким случајевима, врло мршавој сарадњи у оквиру рада уређивачког одбора листа. Криза у тој сарадњи, уколико се под сарадњом не подразумева априорно и константно незадовољство начином уређивања листа почела је у ствари преласком листа на нову концепцију и оријентацију. Што вечити незадовољници (додуше свим и свачим само не собом), нису још тада повукли консеквенце, за то је најмање одтоворно уредништво. Поларизација У схватањима и селекција на основу непомир“ љиве разлике у схватањима, то је, сматра уредништво, природан и демократски процес који мора дахсе одвија сам од себе, у демо“ кратској атмосфери, и без икаквих притиса» ка било са које стране, Надамо се да су се чланови уређивачког одбора у оставци мотли не једном уверити да им је уредништво омо•“ гућило управо ту тако пожељну атмосферу слободне борбе мишљења и слободне критике листа, |
А сад, појединачно.
Моми Капору захваљујемо на сарадњи и ожалимо што је из личних односно приватних разлога, чији нам смисао није сасвим јасан, напустио не само уредништво нето и наше читаоце. Обавезујемо се пред читаоцима да ћемо му наћи достојну и ништа мање духо.“ виту замену. Са Момом се утолико лакше опраштамо што знамо да је преко овог листа стекао такав публицистички камитал да му неће бити тешко да нађе замену за овај лист, Срећно, Момо!
Што се тиче Ковачевог схватања о вредно.“ сти сарадника нашег листа, жао нам је што не можемо да се сложимо са његовим аналфабетским схватањима. Ако за Ковача репре“ зентативна имена наше пауке и културе, која се појављују на нашим ступцима, нису „пра“ ви" сарадници, ми ни најмање нисмо криви што Ковачу не одговара интелектуална атмо“ сфера коју сарадња ових имена уноси у наш лист. Како стручност и научни ниво захтевају напор, довољно је што је Ковач и оволико издржао. Што се тиче Главуртићевог написа. „Где је Бог после Апола 8", уредништво се не сматра стручним за географску локацију бо“ ожје егзистенције, али је зато сигурно да је том напису католичке инспирације место У „Гласу концила", а пе у „Књижевним нови“ нама". Бол
Радомиру Смиљанићу уредништво захваљује на сарадњи и чистим побудама желећи му да што пре оздрави.
Дубоко уважавамо искрене побуде Драго љуба С. Игњатовића уз захтев за узајамним поштовањем међусобних разлика.
Што се тиче инсипуација Доброслава Сми“ љанића 0 „политичким и националистичким ограниченостима" које му намеће нова кон“ цепција нашег листа, изјављујемо са дубоким и руетроактивним кајањем да од овог броја ослобађамо његов врли револуционарни дух свих ограничења, па и оних која пису у на• Ба а е Напред, Доброславе, у перманен-
луцију!
Зоран Глушчевић
периметру ливене третирати АЕ тЕнртШРисЕ
СТОЈАН ВУЈИЧИЋ У ЈЕДИНСТВУ С ПОЧЕТКОМ
вратити се исходу путања круг звезда сједињен с почетком лежаћу наузнак корењем вена припијен у јединству земљи
белим шупљинама костију благо ће надирати језа
пустиће жиле коса и поглед ничице упрт у свемир укочено ће пратити лебдење отњених печурака које ће просипати шаром угасле кристале живота
лупање засталих срца кидаће плот параће груду потмулим земљотресом збуњени шум усплахирених грана слиће се у кошмарни јек хуке
] невидљивих труба и клонуло лишће биће опрљене уши једине
које чују усамљени крик задњег Кајина
чија се огњена печурка ипак извила до неба