Књижевне новине
НИКИТА СТАНЕСКУ
~
ТЕМА. ЈЕ СТРУКТУРА
ЖАН ПОЛ ВЕБЕР
ЈЕДАН ОД ПРВИХ ЗАДАТАКА који нас изазивају проистиче из перспективног карактера тематских анализа. Под овим подразумевамо да су све анализе исправне за готово и тематска сећања и готово н модулације: докле год квази-1оталност текстова није била објашњена полазећи од тематике аутора, има разлога да се мисли да тематско сећање постоји, комплементарно онима која су омогућила установљење теме, и дозвољено је да се то сећање поново потражи у биографским изворима, или да га се нагађа полазећи од дела. И, слично, докле год свеукупност расположивих сећања није била с пажњом истражена, може се претпоставити да неки одељак, или извесна конфигурација дела, још очекује своје исцрпно разјашњење. Овде је потребно, верујемо, препустити се вољству лингвистичке аналогије: будући да је дат неки непознат језик, од којег постоје текстови тајанствено хијероглифисани, и одломми граматике и двојезичног речника, узалуд ћемо одгометати рукопис уз помоћ расположивих кључева, увек је могуће да би неочекивана приближавања, или нова двојезична открића, могла да унесу више светлости и тачности у прихваћени превод или да омогуће превод текстова који су још необЈашњени. Тако, странице које смо управо прочитали о истраживању_Вињиових „Необјављених дела" научиле су нас да, ако глобална интерпретација овог инспа с обзиром на тегматику Часовника остаје непзмењена, заузврат, извесни већ разјашњени текстови добијају њоме допуну тачности, подесни су да буду протумачени на изнијансиранији, елегантнији начин; а, с друге стране, извесна сећања из детињства, увлачећи се џ утемељене оквире тематике Часовника, одобравају „тематску граматику“ која је снажнија и систематичнија. Исто би се рекло и за Едгара Алана Поа: његовом тематиком извесно доминира часовник, час, време; међутим, студија Коју смо посветили писцу објашњава значење само већине приповести, не и свеукупности ових; већина поема остају изван понуђеног тумачења; најзад, извесни детаљи (значај морског вртлога, бунара, падова, итд.) тешко се објашњавају на светлости теме о Часовнику такве какву смо је дефинисали. Но, продубљенија студија првих година песника, започета у Брајн Мору (Пенсилванија), где смо предавали у 1961/1962, омогућила нам је да откријемо мало познату чињеницу: заљубљен у малу су сетку, Катрин Поасијо, и желећи да избегне да се врати кући пре одређеног часа како би се повиновао наређењима свога поочима, Едгар се био сакрио у великом дрвету у башти Поасијоових, дрвету које се налазило изнад реке; када је требало да сиђе, мали По је пао у реку у којој се умало није утопио. Но, ово сећање, не само да се у потпуности слаже са темом о Часовнику: пошто дете хоће да победи Време, да лукаво поступа с Временом, да пориче Време наших „часовника"; него, осим тога, стално потврђујући наше тематске индукције које се тичу теме, инцидент омогућава да их проширимо и да их профинимо: од сада можемо без муке да припојимо теми приче о морском вртлогу; разумевамо значај утапања, бунара, ковитлаца; одгонетамо присуство пада у гомили текстова којима доминира Часовник; расветљавамо квази-тоталност поема; и најзад, боље разумевамо место и значење самог Часовника: он је обешен о зид, или прислоњен о зид; као што је и дете По био окачен међу гранама дрвета; он одбројава самртне часове, какви су били и минути које је и сам По био преживео пре свог избегнутог утапања због тачности; он захтева одлагање, застој, дезинтеграпију, као и сам мали Едгар, дете-часовник, очекујући пад, утапање и смрт. Научни карактер тематске анализе је подвучен могућношћу прогреса, отвореним карактером истраживања, увек у потрази за новим сећањима, новим приближавањима која се ипак у потпуности уклапају у тематски оквир расветљен савесним и непристрасним проучавањем извора.
Продубити откривене тематике; бацити се на писце још увек неапализиране: ово су први задаци који нас чекају, и они који би могли да се заинтересују за примену и уопштавање наших метода. Овај двоструки посао, осим што би нам пружио могућност да боље разумевамо писиг и њихова дела, и префињена гранања теме-хранитељке кроз велелепну вегетапију, имао би можда, поред тога, и важност што прецизира и структуру тема и структуру универзума у којима се моду лишу теме, универзума „модулатора". Ми смо до сада, у већ објављеним делима, инсистирали нарочито на монотематском и монолитском карактеру дела. А, свакако, монотематизам је увек камен темељац тематске анализе, и он ће ово да остане, верујемо, изузев у неколико нарочитих случајева. Међутим, ако је тема увек јединствена, ми сада боље видимо да она може да се прикаже према већ комплексној иако једној структури,. У случају Вињија, управо смо разабрали тематску структуру, тематску констелацију, тематски систем у којем се Часовник, јединствена тема, нијансира из мотива Нишањења Часовника и сместа се модулише у Нишањење Мете. Ништа, дакле, није измењено што се тиче дубоке инспирације наших анализа: увек постоји јединствени трауматизам (или низ квази-идентичних трауматизама: гравира коју дете сваке ве чери запажа, итд.). Али изворни догађај може да представља узастопност липа или фаза; и он може одмах да се модулише у неку другу успомену, модулацију теме, а која ће са своје стране, одвојено или повезано, да буде модулисана У делу. И сама тема може да буде структури сана, тема је структура — којом, истина је, доминира јединствени трауматизам. До овог закључка би нас довели подједнако студије у току о темама Поа и Нервала; и рад, данас завршен, о тематици Стендала. Све ове студије и трагања смерају ка јединству многострукости унутар тематике и теме. И, увек у том правцу, примећујемо све боље и боље значај реакција детета у односу на саму тему у молулацијама теме: реакције страха, реакције негације, реакције одважног потврђивања, реакције застрашеног ишчекивања освете, итд. Недавно су нам приговорили да се држимо искључиво па разини поимања тема. Дозвољено нам је сада да скицирамо, захваљујући опаскама које су управо прочитане, истинску теорију о модулацијама.
Ова теорија се неће моћи систематизовати изузев умножавајући појединачна трагања. Помишљамо на тематску еншиклопедију која превазилази снаге једног јединог трагача, а која би нам давала теме и модулације свих писаца који се уважавају у свим књижевностима, свим језицима, свим столећима. Корисност овакве енциклопедије би била знатна. Надвисујући изоловане тематике, могло би, док би се нагомилавали индивидуални резултати, да се настоји ка уопштенијим темама, имплицитним темама једне цивилизације, једне епохе, једне школе, једног стила, Ко зна да ли теме Дидроа и Волтера не носе, на сличан начин, траг неког призора или неке ужасне приче везане за неку застрашујућу казнуг Ко зна да ли усклађени напори ових писаца нису били подстицани општим реакнијама на различите теме; али које припадају истој врсти2 И ко зна да ли студија историје не би могла бити обновљена прибегавањем инфантилним темама и реакцијама које се, по: том, бесконачно модулишу у делима чије би се прихватање објаснило аналогним тематским реакцијама публике која чита2 Тако би тематска анализа, са књижевног подручја, неосетно
14
прешла на историјско подручје. Тако би баналне психологије класичних историчара, фројдовске и јунговске стереотипности могле да се замене уважавајућим истраживањем разноликости чињеница и духова која се појављује као неизбројив свежањ тема, реакција, модулација, унутар којих би, можда, било могуће да пронађемо чиме да се уздигнемо изнад прашине догађаја, изнад многострукости духова, као кохерентној и 06јективној организацији великих настојања цевилизације и историје. у
На крају, све друштвене науке, и хумане, могле би, без сумње, да од тематске анализе добијају додатак светлости и допринос у делима. Тема која обасјава радове и животе толиких генијалних људи, у књижевности, уметности, науци, политици, блиста без сумње у дубини несвесног сваког од нас. Ако се тематска систематизашија намеће на разини еволуција и друштвених поремећаја, нека друга систематизација. би могла, можда, да индивидуализује психолошке дисциплине, а да их не присили да ишта изгубе од своје неопходне уопштености. МИ све што изгледа тајанствено у свести и понашању људи чека, можда, једино помоћ тематских метода како би се расветлило и укључило у неки јасан законик.
Прво уопштавање се тиче философије, и одређеније, метафизике. Без икакве сумње има разлога да се проучавају теме философа. Већ је Бергсон показао, на веома уверљив начин, да философски системи полазе од „интуиције" приређене као „систем". Међутим, оно што Бергсон није могао знати, то је да „интуиција" није неизбежно плодан додир са једним од аспеката трајања. Интуиција неког система није друго него
тема философа, као што се надамо да ћемо ово приказати
у раду који се припрема. Но, полазећи од овог становишта, било би могуће да се продужи до основица историје и до учења метафизике.
Да ли то значи да би философија, управо у мери у којој би почивала на инфантилним интуицијама-темама које произ лазе из трауматизама и личних успомена аутора система, била. осуђена2 Како поверовати, рећи ће се, доктринама које се инспиришу, на начин чисто књижевних дела, трауматизујућим догађајима преживљеним за време раног детињства и које као такве не нуде никакву уопштеност, никакву дубину2 Будући да најлепше варијације често настају око теме коју је прибавио аматер, или случајност комбинације слова или нота, да ли би и најзаноснији системи били нешто друго, не генијалне модулације које стежу, све својскије и својскије, зрно детињства или лудила2
А, с друге стране, сама идеја да сваки систем претпоставља неку тему, и то инфантилну, детињску тему, није ли она смртоносна самој себи, ако је истина да као таква са: држи могућност и виртуалност неког система2 Као и све философије, наша, тематска, да ли би она била нешто друго, не серија варијација на неку тему која је философски ништавнаг Но, не само да то није тако; могуће је чак и доказати да би, прихватајући тематски и детињски карактер сваког система, једина исправна философија, тада, била наша, заснована на стварности и привилегији теме. Заиста, ако сви философи нису подједнако свесни присуства њихове личне теме у основи њихове медитације, њиховог трагања за апсоАутним, макар су сви бар нејасно, збркано, свесни присуства неке теме у основи њихове стваралачке имагинације. Монотематизам система није умањен или ослабљен овом констатацијом за коју би нам било лако да прибавимо безбројне доказе. Наиме, свака тема носи у себи самој, око себе, неодређени круг свести о стварности неке теме а не теме, теме као такве а не такве теме, о општој и апстрактној идеји о теми а не о посебној и конкретној идеји о теми која се тиче философа. Тако философи узалуд настоје да изразе, да изагнају управо тему која их је позледила; чинећи ово, они не могу да спрече себе да модулишу, такође, на допунски и удвојен начин, присуство неке теме у основи њихове прошлости. Отуда, у свакој философији, два аспекта, две косине, два елемента; једна лична косина, и која је неизбежно детињска и лажна; и једна безлична косина која се у де тињству успиње ка присуству неке теме, било каква да је, будући да је, напротив, ово присуство теме свакако исправно и истинито, пошто је сваки философ, сваки уметник и, на крају, свако детињство било ефективно погођено плодном озледом неке теме. Другим речима, неодређена свест, и модулације које из ње произилазе, о присуству неке теме, јесу, код философа, једини елеменат његова система који надвишава сопствену персоналност мислиоца, једини на којег не деаује на неизлечив начип лична еквација философа, једини који има некакву шансу да комуницира са Бићем, а не са личном свешћу и са њеним неизвесним променама. Све је, дакле, питање. степена и светлости. Код неких метафизичара, лична тема заузима готово читаво место, а тема о присуству неке теме пева на једва чујан начин: то су мислиоци пуни генија, али чија персоналност гуши Биће. Код других — тако код Канта, код Платона, код Бергсона нарочито — тема о Присуству неке теме се напротив модулише јасно, чујно, очи: гледно. Тако, не знајући ово, тема о Присуству неке теме јесте оно што Бергсон модулише у својој славној теорији о Философској интуицији. И било би веома. лако и веома једноставно да се начини подела, код Бергсона, између оног што долази од сопствене Бергсонове теме, а што је неизбежно лажно, и онога што долази од теме о тематском Присуству, теме независне од детињства, трауматизама и Бергсонове персоналности и, према томе, која има све изгледе да га надахне излагањима која су објективно исправна. Но, оно што изгледа оправдано у случају Бергсона, или Платона, мора то да буде и у случају свих осталих доктрина, свих осталих система. Почев од тренутка када смо, из овог или оног разлога, зависно без сумње од неке појединости наше личне теме, досегли тему о Присуству неке теме, ми смо на царском друму, ми не можемо више да лутамо. Једина исправна философија је она која доводи до тематског Присуства, и која од њега полази да би га модулисала у свом систему и да би поново нашла ово Присуство у основи сваке стварности, ако је истина да наша сопствена стварност није онтолошко чудовиште. Једина исправна философија је она која се, свесно
тили несвесно, ослободила смућујућег елемента личне теме,
постајући тиме чиста философија, у истовремено тематском и онтолошком смислу речи — чиста од личне теме, чиста од изворног порока, од изворног греха теме која трауматизује на бази нечистих система. И, у том смислу, философија Присуства теме, тематског Присуства, Присуства, да будемо кратки, је без сумње философија мање богата него друге, мање профињена, мање комплексна, али истинитија и, несумњиво, једина истинита, бар што се тиче њене полазне тачке. Свака будућа метафизика мораће да започиње овом критичком констатацијом да јелан једини систем, једна једина философија јесте неприступачна заблуди изворне теме, изворног греха сваког претходног система: то јест, система који полази од Присуства неке теме, а не од Присуства теме, философије која полази од онтолошког Присуства а не од епистемолошког Одсуства, окруженог финим и вештим модулацијама система.
Када су једном констатовани ови.системи и синтезе, и једном остварене појединачне анализе и њихове транспозиције, хтели бисмо да се повратимо на почетак осовина, на алфа тачку наших медитација. Нове рефлексије се намећу,
нова запажања, апстракције и нова искуства, и
Превели; Г. Стојковић — Бадњаревић и А А. Бадњаревић.
9%%%+ > + 99606 9%99%%6%%%%%%%9%%%%%%+%% 99.9%%%%%%99%%%99%%9%%%60%999%%%96%%%%9%9%%6%%%9%%99%%%%%9 Фф9%969 909 069%99-%62+%%%%9960%%%%%%%%9%%%%% Ф9%69%6%9%%99%%9%%%%09909%%%06%9+%69%%%66%%%%%%%%%%%6%9
Савонарола |
Указује ми се Савонарола и каже: На ломачи таштине спалимо дрвеће, спалимо траву, кукуруз, жито како би све постало једноставно! Стуцајмо камен, исушимо реке
из корита, како би све постало ; једноставно, сасвим једноставно: Одрекнимо се нозгу, зато што је
ход таштина. . Одрекнимо се погледа, зато што ] то око таштина. и Одрекнимо се слуха, зато што је то ухо таштина.
Одрекнимо се руку, како би
све постало једноставно,
много једноставније!
Указује ми се Савонарола у сну као прастара рана људског ума. Указује ми се у сну и ја се
од сопственог крика будим.
Једног четвртка с љубављу
Вече четвртка, вече густог даха, кад нам судбине расту попут пролећне траве,
а ја сам те волео толико много, да сам те заборављао, верујући да си постала део мене.
И чудио сам се само покаткад, када сам се осмехивао, а ти се осмехивала ниси,
када бих дрвеће оголео, а ти си остајала покрај дрвећа, недалеко.
Тада би ми се учинило
да си нешто друго, али само колико може бити неко друго сунце вечери месец... Истргох те из ваздуха,
витко, милозвучно божанство,
како бих навукао прстен свог загрљаја на твој појас, живахан као прст. Разливање благих мириса;
трчање зечева; беласање дана;
тихо отапање ледених светова! 16 Промицање плетеница, близнакиња у тамне усамљености земље...
Никада те учити нећу
ни једној речи послеподневног језика,
никада ти разоткривати нећу
никакву истину непомичности.
Остајеш значи са мном, остајеш,
да промичеш непрестано плавкастим камење» очију,
под врбама боје бакра због јесени
костију,
да. заспиш, да заспиш
под фијуктавим чадором мог тела,
сањајући да си будна.
Друга елегија 1, Контемилација
Пробудиш ли се, ево докле се може стићи:
Наједном, око изнутра постане шупље као тунел, поглед ти с с тобом изједначује. у
Ево докле може стићи поглед, разбуди ли се:
Наједном, он постане празан, као оловне цеви којима путује једино плаветнило.
Ево докле може стићи будно плаветнило:
Наједном, оно постане изнутра празно као крвни суд без капи крви
кроз који се виде течни пејзажи
сна.
ПРЕВЕО АДАМ ПУСЛОЈИЋ
=
НИКИТА СТАНЕСКУ (1933) представља песничку личност која је, како се то обично каже, ,„преконоћ стекла славу", још првом својом збирком („Смисао љубави", 1960). Овај даровити песник данас за собом има још четири изузетно запажене збирке („Визија осећања", 1964; „Право на време", 1965; „11 елегија". 1966. и „Похвала Птоломеју", 1968), са којима је стекао неподељену ЗЕМНИДИЈУ како литерарних стручњака тако и широке (у Румуни ји тај придев занста нешто значи!) читалачке публике,