Књижевне новине

РАТН

А

Одломак из предговора Мемоарима Г. К. Жукова у издању „Просвете“

А није ни мали број оних који се никако не могу ослободити уверења да је Стаљин о .Е Миа добро, него да је он једини

А С лизма 1958, године,“ У овремеву „РА 395, до

– Тде је истина2 Нису ли напред изнета дијаметрално супротна тумачења само дијалектичке супротности, две стране једине исте појаве коју треба сагледавати у је динству тих супротности.

У времену и условима када још није дат одтовор на та питања појављују се мемоари БК Жукова. под насловом „Успомене и размишљања".

; Жуков је на грандиозну историјску сцену извео народ, који се, прожет свешћу 0 фашистичкој опасности, борећи се за свој властити опстанак бори и за људски прогрес И ПРИ ННОјеМ пише историју. Њега у лаизује и води читава плејада личности — светлих ликова. У овом дефилеуџ народа Стаљин је, мада значајан, ипак само јелан детаљ. Зи

· При оцењивању онога што је Жуков изнео у својим казивањима уопште, па и о Стаљину, треба имати у виду да је и он сам у“ мното наврата осетио неуравнотеженост и суровост бирократског аутократе који је у „својој близини тешко подносио способне Људе, изузев у случају крајње нужде. Било „је очевидно потребно стално се чувати испољавања _ евентуалне осветољубивости у дехабилитацији Стаљина и нескромности У величању самог себе.

Маршала Жукова — победника са Халжин-Гола; човска под чијом су __ командом совјетске јединице зауставиле .Немце код Кијева, Лењинграда и разбиле их код Москве 1941. године; архитекту и реализатора планова. победоносних битака код Стаљинграда. и Курска и мозаика офанзивних кампања и операција, украјинске, белоруске, висло-одерске и берлинске; заменика Врховног команданта Совјетских оружаних снага од 1942; човека који је победоносну Совјетску армију представљао у Берлину у моменту на коме историја зауставља свој осматрачки дурбин, да би боље видела како се фелдмарчпал фон Кајтел, представник завојевачке фашистичке олигархије целога света, са сво. јим моноклом — симболом _ аристократије, клања пред Жуковом, бившим крзнарским шегртом, _ представником радничко-сељачке. "државе и армије — таквог Жукова у име узахвалне отаџбине" Стаљин је послао из Москве у анонимност.

И док Монтгомери за своју, у сразмерама другог светског рата, релативно не велику "победу добија племићку титулу „Од Ел Ала"мејна", а Де Гол после МеЛИТУрАна у свом Коломбеу постаје председник Француске, а „Ајзенхауер. — САД, дотле Жуков доживља„ва зичешке критике у стручној војној штамзпикупавснајзад “и. познато јавно понижење приликом смењивања са. моложаја министра народне одбране. Ово последње захваљују ли „не Стаљину лично, него примени, метода које је овај дубоко укоренио.

Било је неоспорно тешко проникнути У намере Јапанаца на Халхин-Голу, Немаца У Белорусији, Украјини, пред Лењинградом, "Москвом, Стаљинградом и Курском. Али је, имајући виду савремену међународну ситуацију, бнад још теже одредити _ основни · тон (правац главног удара, како би се то » изразили - војници) књиге под потписом Г. » К. Хбукова.

__А ево како је велики командант на бази

процене _ идеолошко-политичке ситуације формулисао своју моралну и људску одлуку.

„и Наравно, Ј. В. Стаљин је, ван сваке су“

4 мње, погрешака имао, али се њихови узроци не моту разматрати изо објективних и исто.

довано ОСА процеса и појава, Од читавог комплекса економских и . политичких фактора" (Подвукао П. 5 1) „Нема ничег једноставнијег него враћати се, када су већ познате све последице, на почетак збивања и давати различите оцене. А нема ничег сложенијег "мего снаћи се у свеукупности питања, у међусобној борби сната, у супротстављању мидштва мишљења, података и чињеница непо“

средно у Атом историјском моменту".

ријских

Ро Дали 'док оваква формулација става Ол товара аутору _ мемоара, дајући унапред оправдање за непотпуности које се морају манифестовати у мемоарској литератури већ као таквој, она изражава критичност према свима, ;

Овле ваља истаћи да Г. Жуков није оди„трао малу личну УЛОГУ после _ Стаљинове смрти у напорима да се ликвидира култ „Стаљинове личности.

Следећи свој изабрани и формулисани став, |

Г. Жуков настоји да и као писац буде на историјској висини. Он је свестан да је био само добар пливач на узбурканом мору идеја и страсти; да је његова заслуга. што није пли"вао. у таласима осеке већ плиме која та је изнела на високе обале, али да није он, него широке народне, напредне патриотске масе "творац друштвене плиме која ће потопити фашизам и његово руководство, а на велике висове искрцати борце за социјализам и олшти прогрес. Осврћући се на Стаљина и ако улоту у припремању и вођењу _ рата уков истиче · Стаљинову _ерудицију, интуицију, памћење и изванредну вољу и радну способност, скромност М личном животу; признаје му заслуге на пољу организације производње борбене технике, стварања стратегијских ре зерви, а од краја 1942. године и умешност на пољу организације стратегијских операција фронтова и група фронтова. _ Истовремено, Жуков потврђује на уверљив начин све не гтативности које су до сада изнете о Стаљину: неуравнотеженост, напраситост, неповерљи: вост и: грубост према људима; оспорава му ауторство, њему приписано, на , теоријске војне радове о методима, артиљеријских напатда, о задобијању превласти У ваздуху, о ме тодима окружења непријатеља, 0 расецању гокружених групација непријатеља и њихсвом уништавању и тврди да је то плод дубожих размишљања, уопштавања искуства великог колектива руководећих војних старешина 4

саме војске. Узгред буди речено ова по следња мисао се провлачи као црвена нит кроз читаве мемоаре и ево је, на пример, у оцени коју Жуков даје берлинској операцији: „Разбијање противника у операцији, бици или боју дело је свих оних који су учествовали у томе, то је заједничко дело." Е

Говорећи о грађанском рату, Жуков је споменуо велики број људи са којима се сретао а и оне за које је сматрао да их треба споменути. Он свуда налази прилику да ИС такне Лењина као војног и политичког вођу

. револуције. Не само да није описао деловање

Стаљина које би оправдавало претварање Царицина у Стаљинград, него се Стаљин овде нигде не помиње. Жуков веома високо цени славне војнике — Тухачевског, Блихера, Уборевича, Јегорова, Срдича, које је, као и многе друге команданте, Стаљин ликвидирао уочи рата.

„. Још тридесетих тодина — пише Жуков — М. Н. Тухачевски је упозоравао да је наш непријатељ број 1 Немачка, да се она интензивно припрема за велики рат м, свакако У првом реду против Совјетског Савеза. Касније, у својим објављеним радовима, подвлачио је не једном да Немачка спрема снажну армију за инвазију која се састоји од моћних ваздухопловних, десантних и брзопокретних јединица, претежно _ механизованих и оклопнотенковских снага. Указивао је на приметно растући војно-индустријски потенцијал Немачке, на њене могућности у масовној производњи борбене авијације и тенкова.

· Овим Жуков ставља Стаљину на душу не само невине људе који су, како се може закључити, били далсковидији од њега, него га и оптужује за директно слабљење оружаних

снага Совјетског Савеза.

МОЈА РАТКОВИЋ: ЦРТЕЖ

Ако Жуков каже дато није одговарало су. штини система, мислећи на сопијалистички си: стем, ни конкретној ситуацији у земљи, с чиме се слажемо, поставља се питање чему је то олтоваралоа Како он на једном другом месту ка же да то временико није ни помишљао да би Стаљин могао грешити, мисао у трагању за одговором на ово питање и нехотице се зауставља на производним односима у минулим Аруштвено-историјским формацијама и на проблему заостајања, сазнања, колективне и индивидуалне људске свести иза друштвеноекономске базе.

Г. К. Жуков разјашњава да за стратегијско-оперативно изненађење које су Немци приредили Совјетској армији не сносе одтоворност комесар за народну одбрану Ти мошенко и начелник Генералштаба ЖУКОВ, већ Стаљин, Он је тај који не верује Черчилу, истакнутом антикомунисти и интервенционисти; алионне верује ни свом, код Халхин-Гола већ провереном обавештајцу Зоргеу, ни пребеглицама ни својим граничним јединицама које са друге стране границе чују брујање непријатељских тенкова и региструју присуство новопридошлих јединица. Овде Стаљинову одговорност не може умањити ни; жарка жеља да се сачува толико потребан мир Совјетском Савезу, што истиче Жуков, јер је волунтаризам, који Стаљин не испољава само овде, сам по себи за руководеће људе тешка мана; ни „дДиректива за дезинформисање противника“ немачке Врховне команде, издата 15. фебруара 1941. тодине, јер су они који с (езивформације подметали Јапанцима на Халхин-Толу 1939. тодине морали знати да томе · истом могу прибећи и Немци.

То што су Стаљину, како каже Жуков, стизала противречна обавештења никако не може да ублажи њетову тешку одговорност за погрешку коју је овде починио. Јер, несагласна обавештења су увек стизала, стижу и стизаће свим војним и државним руководиоцима, а њихова улога и задатак састоје се управо у томе да у мноштву противречних манифестација, које и чине, као што се зна, суштину појава у природи, друштву и ЉУЛ ском' мишљењу, сагледају и раздвоје исти'нито Од неистинитог, битно од небитног и да доносе одлуке које сукоб противречности разрешавају на жељени начин.

Покушај Жукова да овде покаже разумевање и бар донекле оправда Стаљина пред. ставља најслабије и најпротивречније место мемоара.

Претпоставка да је Жуков желео да и у овом конкретном случају испољи скромност и да безрезервном осудом Стаљина не истиче сувише себе и Тимошенка, могла би бити једно од могућних објашњења оваквог резоновања на ову тему.

Историја може блаже ценити Ста. љинов пропуст што на време није ан тажовао сва расположиве капацитете за производњу _ муниције, што му Жуков такође ставља у грех, али заиста се тешко може схватити држање Стаљина

током ноћи између 21. и 22. јуна 1941. године. Отезање у датим условима са издавањем директиве за стављање јединица у стање борбене готовости до 00 часова 30 минута 22. јуна; тражење после свих обавештења, која су и овде изложена, везе са немачком амбасадом у тренутку када је на огромном „фронту од Северног до Црног мора почело бомбардовање совјетских градова и претпостављање да је посреди нека „провокација", звучи као нешто невероватно. То говори да Стаљин ни под притиском сурове стварности није лако одступао Од својих субјективистички опредељених ставова и о његовом тадашњем слабом познавању физиономије савременог рата који ће он, ра зуме се, по скупу цену и уз још многе гре-

шке, — што ће натерати и Жукова да даје оставку на положај начелника _ Генерал. штаба, — упознавати све до краја 1942. године. А тешко да се савременом шефу државе не упише у велики минус непознавање и рата на стратегијскооперативном _ нивоу, а још мање му се може дозволити да по својој вољи или самовољи уништава баш _ оне људе — Тухачевског и др. —, који му на време дају добре процене и савете.

Био би то тежак пропуст и пре сто го: дина када се војска кретала брзином коњске запреге. А закашњавање 1941. године — мисли се на оно субјективно закашњавање у односу на немачко-фашистичку војску, чији је авио-тенковски спрег био већ извежбао по Европи „блиш-крит", „кане" и „котлове", мора се, због поуке, окарактерисати жао неопростива грешка.

Само су грађани уједињени свешћу, патриотизмом — љубављу према својој земљи,

супротстављајући се и без потребног оружја немачко-фашистичкој војсци код Лењинграда, Москве и Стаљинграда, могли савладати неописиве тешкоће изазване у низу других и овим несхватљивим поступком.

По Жуковљевим казивањима, — додуше, Стаљин је и сам 1942. године показивао знаке који су говорили да је био свестан почињених погрешака у руковођењу војском, Напорима и величини совјетског народа одао је, признање и Стаљин, на завршетку рата у својим познатим здаравицама, истакавши уједно слабости руководства. А сада се и славни војсковођа Жуков са великим поштовањем односи у овој књизи према том обичном совјетском човеку — ковачу победе. Изрази оне огромне пробуђене енергије уткане у победу, по Жукову, јесу: снажни материјални и духовни ресурси, је динство народа, социјалистички поредак, тигантски напори људи у позадини, свест комуниста и организовани рад КИ Совјетског Савеза и војног командовања у целини; масовни хероизам бораца и руководилаца на фронту, где у борби гину команданти армија и корпуса а усамљена послуга противтенковског топа са 13 метака разбија напад осам непријатељских тенкова; жене које са децом раде у фабрикама Лењинграда да би на знак узбуне породица зачас постала послуга тенка који креће на положај; жене које набијају стубове у замрзнуту земљу у Подмосковљу и иза њих сачекују Гудеријанове тенковске формације; опште расположење војника · борца који невештом руком исписује на комаду даске на граници Не мачке „Вот, она, прокљатаја Германија!".

Аутор се, можемо рећи, у основи држао свог става да се не упушта у отворене полемике, Читалац ће лако уочити да се Жуков — у настојању да овековечи што већи број учесника у славном рату — готово о свима изражава са поштовањем и топло (Тухачевски, Уборевич, Тимошенко, _ Васиљевски, Музиченко, Костенко и дрљ). Само ликови пеколицине (Кулик, Мехлис, Јерјоменко, Чујков, Хрушчов) због ставова према повлачењу из Украјине 1941. г, офанзивном ангажовању код Харкова 1942. г., основној замисли курске битке и начина како те ставове они заступају и накнадно тумаче, приказани су у нешто другачијој светлости.

Пада у очи непомињање Јакира.

Вешта и моћна пропаганда неких земаља после другог светског рата (у коју спада и оправдано и неоправдано величање својих команданата) створила је одређене представе о ратним напорима, ангажовању и успесима појединих држава и значају појединих војишта и ратишта које не одговарају стварнасти. Стално се, на пример, изједначује Стаљинград са Ел Аламејном, а о југословенском народноослободилачком рату или се не товори или се говори као о „покрету отпора", о „побуњеним сељацима", некаквим аморфним „терилцима", и често на скицама огтавља празнина између Драве и Јадранског мора, где је Народноослободилачка војска

1

Југославије 1944—1945. тодине стезала. обруч око немачко-фашистичке војске. Жуковљеви мемоари, у којима се први пут на јавност детаљније износи састав совјетских јединица, могу бити добар повод да се читаоцу омогући упоређивање и стварање 06јективнијих релација.

Југословенски читалац ће зажалити што Жуков није третирао историјски објективно проблеме рата у Југославији. Југословенима је овакав третман непријатан У истој оној мери у којој је, на пример, совјетским борцима непријатна верзија да је зима, а не они, победила моћну немачко-фашистичку армију, да је „Немачка доживела коначан пораз у Арденима јануара 1945. године", да. је одлучујући фактор победе и на совјетско-немачком ОР материјална помоћ добијена од САД и Енглеске по лендлизу ита.

Али осетљивост је овде од другостепеног значаја. Реч је о једном суштинском проблему теорије савремене ратне вештине — улози и месту пасивног отпора, активног отпора, оружане борбе у виду територијалнопартизанског и фронталног ратовања и жрт вама којима се плаћају постигнути резултати у сваком појединачном виду ангажовања, Није овде место за даље упуштање у теоријска питања. Читалац и сам може створи“ ти своје закључке полазећи Од милионских жртава Јевреја који нису давали организован „отпор“, великих жртава, на пример Пољске, која је имала „отпор" и Југославије која је ратовала и резултата које су жртве у сваком поједином случају дале на историјском плану.

Осврћући се на лендлиз Жуков, тежећи да буде објективан, каже:

„Ван дискусије је да је Совјетски Савез занста добио за време рата за привреду ва: жне машине, опрему и материјал... више Од 400.000 возила, стизале су локомотиве, гори“ во, средства за везу... 18.700 авиона, 10.800 тенкова, 9.600 артиљеријских оруђа. у односу на укупно наоружање _ којим је совјетски народ опремио своју армију за време рата, те лиферације су изно силе респективно 12; 104; 2 процента. Од ређени значај је неоспоран, али се, 0 некој пресудној улози не може говорити.

Како претежни део садржаја ове књиге чини чисто војно-стручна тематика — третирање, анализа грандиозних ратних кампања и операција у којима учествују милионске масе — она представља више него драгоцен приручник који ће свако ко, се бави војним питањима радо имати у својој АИЧНОЈ библиотеци. Пажњу војних стручњака привлачиће методи и темпо изградње оружаних сната, однос политике и стратегије; промене ситуације, одлуке на бази тих процена и њи хове последице на стратегијско-оперативном плану; маневри и противманеври; стратегиј-

ска дефанзива и стратегијска офанзива; маневарска и позицијска оперативна олорана; оперативни обухвати — „клешта", „окруже ња", „кане", пробијање из окружења; офанзивне операције за окружење и уништење, стални пораст њиховог замаха од Стаљинтрада (трајање два месеца) до Берлина (трајање 16 дана); комбиновање фронталних и партизанских дејстава у склопу јединственог партизанско-фронталног _ рата, "ограничена трансформација одсечених оперативних Је диница у партизанске, повезана са успешним и песуспешним пробијањем из окружења

и дР.

Иначе сувопарне бројке којима се у вОјној теорији карактеришу ратне кампање и операције, овде су освежене живим непосредним казивањем, у којем се испреплићу политички, војни и људски елементи у ит терпретацији једног великог команданта, под чијом су командом војне јединице писале на бојним пољима нове странице _ ратне вештине. ,

Култ Стаљинове личности, базиран _ на присвајању заслуга широког круга руди, условио је, сем осталог и то да дуго остане непозната не само улога читаве плејаде хероја Совјетског Савеза, него чак и једног тако истакнутог команданта какав је Г, . Жуков. Ни добри познаваоци совјетсконемачког рата, нису из расположивог _материјала могли сазнати да је Жуков идејни зачетник и практични извођач битке на Халхин-Голу која је одлучила да „поморци“ надвладају „сувоземце" и Јапанце окрепула од Совјетског Савеза у правцу поморских освајања; да је он првих дана совјегско-немачког рата био у Кијеву, гле је фронт добио избочину у правцу запада; ла је дошао у Лењинград у моменту када су Немци већ били у његовим предграђима и да је он тај који је рекао одлучно Не; да је он дао замисао одбране Москве и спровео је у живот; да је он и архитекта и грађевипир стаљинградске, курске битке, украјинске, белору“ ске, висло-одерске и берлинске операције.

Свако од ових дела посебно било би до вољно да се Жуков сврста у ред са великим војсковођама Кутузовом и Суворовом. Полазећи од тога да ниједан војсковођа не може мењати објективну стварност, али да оп у оквиру те стварности, _ односа ратних потенцијала, бројно и квалитативно одређених оружаних снага своје и непријатељско земље — може постизати веће или мање победе или доживљавати поразе, умешним или неумешним ангажовањем јединица у борби, за Жукова се може рећи да је у границама субјективног деловао снажно и зналачки.

У Жукову — сељачету из Подмосковља и московском шегрту — најизразитије се ма нифестовала патриотска ни прогресивна свест совјетских људи током њиховог ослободи“ лачког рата.

Неки су Жуковљеве мемоаре прво ставили на теразије „стаљинизма“ и „анти. стаљинизма" и то на бази оног псгосредио

изнесеног о Стаљиновом раду. Њихова вредност, међутим, уопште па и са аспекта „ан“ тистаљинизма"“ изражава се много више у томе, што они целом својом појавом 1оворе да је култ личности, па и Стаљинове, бес. мисао, јер је велики победоносни рат историјско дело милиона људи.