Књижевне новине
#
.
РАЈКО ПЕТРОВ НОГО
Фверињак
Планинска песма
Заточенички грцам у снежним врлетима, планински светац с леденим ореолом, отрован озоном, металним мирисом рима, и кукуреком, и љубичастом смолом:
чемерно моје горје, тако ти мрког чела, и даждевњака на киши што се краве, тако ти ласице — њоме нас мајка клела, и чемерике, и непознате траве,
отвори беле путе којим се ходило није, макар на њима пао у бусијама страва, опори ментол растиња овде из свега бије цела се шума из мене испарава.
Међу зверима
Све чешће идем у планине, међ звери, међу крволоке, кад проспу дроб танке срне, ја учим свети закон стоке,
Зар нису силни вук и вепар
и све то чисто што их храни сасвим је лепа, готово витка смрт дивокозе у сурој страни.
Ава јастреба се лукаво скрише, од страха већ се папрат пуши безазлено и крв се сише
са зверињаком док се њушим.
Сан
Снег снова меко затрпава очи и усне, ушни канал; зли демон збуњен обиграва несташни чунић-вал.
Астрално шушти густи свод, и куца тајну ритам блед, сед сам — озарен муњовод,
наш демон исто сасвим сед.
Чупкам ли га то за браду, гле, какав то свет овде ниче, безоблично већ је све —
у сну се само палац миче.
Љупка паучина
У све се увлачи срамно влага мира, нечастива сила тихог рашчињања, музика смрти, и музика пира густа измаглица лелујавих стања.
У наше руке, мртве па мавене, у наша срца где царује чама, по очима је размрежила мрене, по капцима се нахватала скрама.
Суше ако дођу, ако једном гране, у лубањама биће опет тмина;
ту њихаће се из ноћи у дане
млађа сестра влаге — љупка паучина.
Тола од 7 УЈУТРУ
МОМА ДИМИЋ
7.6ћ
Како сам се пробудио, још се зора турнила, нешто ми се. ко пред: сказује. Радио нисам упалио, ал свесан сам. Ете ти га, отуд указује ми се мој прадеда Манојле. Стоји крај мога кревета. Иза њега је неко поље са пвећем. Он је туна шетао опасан од старино каницама. А около њега све се узрујо неки народ. М ту беру цвеће: Суво кашље. „Здраво Толе" — назове ме он. Ја сам га питао ко су то. ОН каже мени да су то мртви, Ко је опасан мећу у недра. Ко је опасан, цвеће остаје. Ко није Опасан, оно испада и просипа се по пољу. Не престају они да мећу, ал оно се просипа.
У мојој соби је много духова. Од нас шеснаест сваки дува ито се пуни. Мени цело село, све што је помрло, неки пут надолази.
Видим Селену из Дрлупе, тамо где је био мој прадеда Манојле, Кашље и пљује. Видим Селену — јури једнога зеца у једну рупу од ограде, али он сталио омашава. Никако не може онде да потреви; вазда не може да сагна зеца да јом онде прође, јер она није тела радо оне ствари.
Кашље и тешко дува. Ја, ја.
Још, често ете пи Симке из Радивоћа; упрти се. А код менена пиџама сва раздрљена на шлицу. „Еј, Толе, што ти то тамо др. жиш откопчано2" ЛА ја јој рекнем: „Ди је мртвац у кући, ту је прозор отворен". То би и мртво,
Кашље, Улази моја мајка у болницу, у оном оделу у којим је сахрањена. Ја је питам: „Откуд ти овде" Она каже: „Дошла сам да видим шта радиш» Ја јој кажем: „Што радим то и патим“. Она пита: „Што патиш»“ Ја кажем: „Ето само лежим у болници толико дуго времена“. У том часу, кад је она то чула, одмах се окрете и оде од мене,
Кашље. Да ли је отишла што се њој жури или што сам ја тако јако болестан2! Пре три и по месеца опет ми се указала кад сам лежао овде. „Опет си дошла код мене2" „Ти си најмлађи и тебе сам најбоље волела." „ИМ ове си/' ја јој кажем, „и ове си
друге родила, зашто и њих не волеш> Она ми каже: „Па ти си.
најмлађи, много си се намучио. Долазим код тебе, ти си ми се много намучио јер си мали остао брез мајке." Ту ја опет ударим да јој се пожалим, јер и сама је тужно говорила, али како станем да се јадам — оде она моментално,
Снег пада. Окреће дугме ма радију улево, до Општег таласа,
На листи ми пише: „Нехомогено смањена транспаренција оба фронтална синуса и хомогено смањена транспаренпија оба максимална, више лево. У десном максималном синусу назире се овална расветлина вели
чине зрна трешње." Мен је лекар... Свашта изнађу. Сад чак и трешњу!
Да пустим опет оне песме. Враћа скалу: Општи талас — Битољ — Марибор — Приштина — Ријека — Нови Сад — Монте Карло — Луксембург — Београд 1 — Марсељ — Ставангер — Београд ПШ — Фалун — Бордо — Штрасбург — Затреб — Бари |! Дројтвич — Калунборг — Грац — Истанбул — Тувис — Брисел Љубљана — Лондон — Титоград — Москва — Париз — Букурешт — Рим — Софија — Скопље — Штокхолм — Сотан — Хилверсум — Мароко — БЕОГРАД. ·
Снег пада ситан. Да почнем да правим моје цвеће. Узмем једну жицу, савијем око игле и ондак растегнем и направим један кружић, па после узмем са свилом им мотам и правим лист за цвет. Спикер: Слушате емисију „Музика и ми". Увертира за оперу Рихарда Вагнера „Холанђанин луталица." И после саставим то лишће, све по четири и по један пупољак, и то лепо узмем па завијем свилом и метнем један мали листић зелени, ими“ тира као зелено да му је лишће, и онда тако саставим неколико струка и направим једну лепу бунтицу цвећа.
Правио сам и птице. Лепе. ЈГравио сам птице и голубове из дрвета, па сам узео то, офарбао, лепо нашарао све, све испецкао да то буде лепо. И то сам давао мојим добрим пријатељима да имају на креденце,на натказле да мету. Како то лепо изгледа! М ивеће исто, једновремено, правим па дам њима и они то мету у њине собе. Аранђел носи новчаник уз себе што сам направио од финог каучука и слика. Сви они рамови за слике, у мојо! кући, у болници сам правио. И оне што дођу као коске разне. Дао сам Моми птице, једну дутачку и две мале, а оној сам секи: дао једну са дугачким репом.
Не види се још најбоље.
Жена ми је причала, Невена, кад је дошла код мене у посету, како је умро мој брат Јордан. Био је у понедељак у Сопоту, там нешто продавао. То је било једанаестог децембра. Вратијо се кући. Када је био у дворишту, крава му је рикнула у штали. Он је гледо мало по дворишту и “итио у кућу. Мало је јео леба и изађе некако опет напоље, Кашље. Посматрао је мало по авлији, тако да му се као нешто преказивало, Крава је рикнула опет, он тамо отрчи. Тако је то његова крава дала, преказивало се њој да ће он да умре. Када је он ту шетао, гледо како је. по дворишту, погдедо сено, лотледо опе дрвеће што је садио некада. И онда уиђе у кућу. И онда када је ушао тамо, он седне туненака у кући на једну клупу и каже: „Ау, што је мени нешто тешко. Оди, свучите ми ове чизме". Они му узму, свучу једну чизму начисто, другу нису — само до пола, Он падне. И како је пао, они га по“ дитну на кревет. То је трајало, може бити једно десет-петнаест минута, и он је преминуо. Сирена аута с улице. Само је крава преосетила и рикала пре но што је он умро. И после, пошто је он умро, исто је рикала. И његов зет одведе је на бару (има тамо воде Да пије) 7. 15. Није хтела уопште да пије воде, само дигне главу и мете на његово раме. И само је ћутала.
Месец је већи од земље, јер како би он мого да обасја целу земљу ако је мањи!2 А да неко стигне до месеца... Све је то свирање... Лажу. Па тамо је васиона. Све би их, бре спржила у ма. Веле, сликовали га апаратима. Могу и ја одавде да. уперим апарат и да га сликам. Неће да побегне. То је мене интересовало давно-давно, пре него што сам се разболио и оседио: шта је тог Мвек сам се питао: Шта је то2 А највише ме интересовало: Шта је тамо, а шта је овамо Многе сам питао да ми објасне: шта је там, шта је овам. Нису могли да ми објасне. По рано
уде офесоре, директора школе, кладио с е . Сн 16 амо Питао сам председника комуне, питао сам кафеције, овако који раде; питао сам многе људе — ни један није Могао ла ми објасни шта је. Казали су ми: „Ајд, ти нам Зна. И па крају питао ме управник поште: „Деде, молим те, о јасни шта је то тамо, шта је то овамо. То ником нисам причао, ни одавао, само сам причао Моми Димићу, мом унуку, једно дана на Калемегдану кад сам још мого да коракам узбрдом.
И њему сам реко овако: Шта је там, шта је овамг Тамо су — планета. Овамо је васиона. Те две ствари не може да биду заједно, јел одма би морало да исплодира небо кад би се оне саставиле. Кад би се саставиле звезде и планете, то би се све спржило да не би ништа постојало око тога. И: стим би се небо западило, сви би мртви поиспадали на земљу. Немају Ка биду пошто су горе, на небу. Онда би све видли, видљли 6" бога, све оне свеце. И онш би морали да побегну да не изгору. Онфа би видели наше старе, који су пре триста, четири стотине година помрди, каки они изгледају. Када би ови сви спали на земљу, онда би сви споменици зврјали празни. Могла би деца да се играју жмурке око њи. Џабе сам и правио целога живота у Мајдану, клечећи на коленима и тесаћи камени. 7.18 ћ.
Био је туна један брка, каже, учитељ из Рибарске бање. Ручак у трпезарији. Неки се картају, играју домине. Прилази он: „Јесте ли ви тај глумац звани Тола Манојловић, под планином
тао. Увлачи оне брке у. „Написао сам", вели ми, тај мој роман, оћу да ми аветујете гли има нешто." а ти донеси овдена. тај
твој роман." Он ми каже; „ТУ ми је У натказлн соое Ја сам у сел:
Космајом2>" „Ја". Одма ми је туна чести уста, реко би да има нешто да га мара.
„један роман и како је многа опширан га ви," вели, „прегледате стручно и пос „Оћу", кажем му, „кад се пушћаш кући, мици". Одма отрча и донесе тај роман и даде туне што сам тео да попијем. Одма сам приметио да му роман не ваља.
ово добро сложио." „Ка:
Еј, бре", позовем њега. „Ниси ти ир, на " јеш како си остао брез
ко2" „Јер, еве, шта ти оћеш, Овде казу | оца ТЕТ. То је туне на самим почетку. А то опет исто, проврнем неколико листа, написо си и на овим другим листу. Дваред си испонова уватио једно те исто. Како ти роман одмиче, ти тре: ба да остављаш то што си казао и редом А идеш. Тако ће то да ти будне интересантно. Лако је, велим му, бајку испричати, ал је тешко саставити. (Окреће дугме на радију ка Општем таласу: Мароко — Хилверсум — Сотан — Штокхолм — Скопје — Софија — Рим — Букурешт — Париз — Москва — Титоград — Лондон ћоџбљана — Брисел — Тунис — Истамбул — Грац — Калунборг — Дројтвич — Бари — Загреб — Штрасбург — Бордо — Фалун Београд П — Стравангер — Враћа на Београд: Вагнерови јунаци траже пут до среће, до спасења, и готово ће свима бити потребно да их спаси љубав или жртва чисте жене.) Стојим ономад ја у коднику и стрићкам обрве. Очупавиле. Сунце није да је упљештило, него бије. А онај зрак тачно потревљава мене и онај бе: тон ди ја стојим; ма д изговори. 7.24. Пролазе ОБи гилиптери и зафркавају: „Кобац", вели „увребаваш ле нешто: Оће ли да падне неко пиле вечерас2 Еј, Кобе!" Не обраћам ја тамо што они при. чају. Стојим у оним осветљењу с прозора, стрижем и ћутим. Кад, ете ти, она богомољка. Познао сам да је то она тек по оним гласу. Мож бити да је стајала предамном две минуте ко кипи само је гледала. Кад наједаред ће да вели тужно: „Што си, чичо, тако болесан2" А не излазим из они зракова; греје. „Што си тако слаб Опет ће та богомољка. А ја јој онда рекнем: „Еј, ал знаш Ли. ти да ћеш пре од мен даумреш!" Она се ту мало наљутила. „Како2' Тако. Ти си усуђена да умреш рањије ил да извршиш неко само. убиство. Не жали ти мене. Ти мислиш ди си ти млађа и мал руменија да ће с тим да те обиђе. Кашље. Ако си и здрављија, ад Тола је, еј, бре, рекнем јој, само један на овим свету. А њојзи. је глава најпре попустила, та само о смрти и смишља. Нисам ја ко они: болесан, болесан — па умро! Ако и болујем, има да се наболујем у мојим веку. Нећеш чути да сам мајко док у мени биде дијада и она последња тринчица. Док се и она пе уништи, док се и последњи мишић не згури — ето Толе! Мек сам болестан, ја сам склонио душу моју од болести. От како знам за мене, они мен сарањују. „Еј, Кобе, кад ћемо да јемо мало за тобом2", питају ови из собе. Кашље. А, ја! Нема од тога посла ништа,
И ту се позавађамо опасно. Она је мен израније још меркала ко да ме предобије за богомољца. Ја јој велим: У мојим селу ни поп не верује у бога. Јок. А ја оставио сам бога 36-те, кад сам на Авали око, виш, изгубио; од кад је он мен осудио да ово лево око избијем. Ко што други сваки час, да сам каку ружну реч казао. А онда сам први пут опцово бога. И сад кад ме просева захучем ко бата Радоје што рече: Боже, сиђи доле да те изгребем ко мачка! а.
Каже ми да сам оволико болестан за ото што не постим. Требало би да јем кромпира више, шангарепице, пиринџе и зеље ко да сам ја зец. А месо никако да не окушам, па ћу с тим да напредујем. „Ја кад би послушо", велим јој, „и кад би се придржаво то што саветујете, ја би на моје очи други дан мајко гладан." Кашље. Зар ја једва се одржавам и бечим очи на јакој рани, а шта би било од мен брез маснога. Јесте, постио сам кад сам моро, ал онда сам био несретник што не постоји на свету. И по три дана остајо сам без леба; јео сам траву кисељак.
·" Кад сам код куће Живко Јорданов и Мића мали, Ацин, ватају ми голубове по таванима и на удицу, те јем мало голубије месо. То ми је тако слатко било. Она, та богомољка, не знам само дал ће да изврши самоубиство ил ће да се обеси негде. Јел ди то има да женска остане у другим стању, ко што је она, а невина!2 7.26. А ја кад липшем, нек. не гледају стрвину. Нек ме однесу до прве јаруге и баце, само да гледају да не загаде село. Па нек поруче свираче добре. Нек играју, певају, веселе се. Не тражим, ко она, да ме неки жали и около гроба коледа. Све што би ми на споменик доносили, оне колаче, торте, оно масно, рибу, пиво, све, нек дају сад. А ко кука сад, тражиће да и други кукају за њиме — тако ће морати насилно да прекрати живот. Водио ме с њим у Нови Сад. Био сам и у Сарајеву; то је најдаље ди сам био. Требало је д идемо и на море, до Дубровника. То је било с пролећа. Ишли смо с позориштем. Питам Мому: „Јел, Мујо, ко ће нам да плати да идемо да га видимо, то море2' Он каже: „Нико, ми сами“. Онда сам доно одлуку да не идем. Јел питаће код куће где си проћурко паре. Сад се кајем. Били смо, вели, близу. Чим гране пролеће гледаћу опет негде, ил на Иришки венац, ил у Венецију с Момом. Бране ми да се крећем, јер не могу да идем, задувам се брзо. Али воз сам иде. Веле: „Седи кући тунена, не видиш да ћеш умрети на плуту." Ја им кажем: „ћутите тамо! И ако липшем, Мома ће да купи онај најјефтинији сандук, закуцаће ме унутра и испратиће на воз натраг. Мен има само да кар: тира, а он нек путује даље ди оће. |
Кашље, Кад сам имао три дана осуства и пошо за Неменикуће, у возу седео сам у једном купеу; ту је био један пензионер. Упитао ме: „Одакле си2' Ја сам му реко да сам из Неменикућа. И био сам мало огладнио, а у кугији сам имао тамо за јело. Ја отворим ону кутију. Ту ми је било и цвеће. Он је угледо оно цвеће и каже: „Дајте га овамо да видим то.' Кад је узео из мојих руку, он каже: „Где си ово купио2"' Кажем: „Ја сам то сам правио." „Ви правили2" Кажем: „Ја.' Он ми је реко: „Ево ти моја атреса, иди кући, па кад се вратиш, пиши ми писмо — ја да долазим код тебенака у болниму, у посету, докле тод си у болници. А кад изађеш из болнице, да дођеш код мене, да мени покажеш то цвеће како се ради. Био би рад да ја то цвеће правим." Лли сам његову атресу заборавио код куће. И сада морам, кад бидем се пуштио кући, да потражим ту његову атресу и да одем. код њега, па да правим то цвеће, да он добије као једну радњу лепу. Ал се само бојим јакога пореза да не буде.
Радио сам споменике, али то је тежак посао. И ковачницу сам држо у подруму. Ја сам сад много болестан, па сам смислио да правим цвеће. Њега је много лакше правити. Мртвима су по требни и споменици а и веће, Увек чим умре, они, дај, набацају цвеће на њега. Мисле да ће он мртав да мирише. Нема од тог посла ништа. И тако — покренућемо нову производњу, само прво ја да се подигнем. Гаси цигарету. Радио: Док сам, каже Рихард Вагнер у својој аутобиографији „Мој живот", с директором Хаселманом разговарао о музичким приликама у Стразбуру, био је у Паризу Орсини извршио атентат на цара; већ другог јутра, ка даљем путовању, чуо сам нејасне вести, али кад сам 17-ог стигао у Париз, забавио ме конобар мог хотела, наводећи тачно све окол ности. Тај сам случај сматрао злокобним потезом судбине, упереним лично против мене. Тола вади из чаше своје две зубне про. тезе. Поставља их у раширена уста. Сараорчанин (подижући се У кревету): Кобац! Кобац! А, мећеш, мећеш кљун! Ха-хаха. 7.34. |
(ОДЛОМАК из РОМАНА „АНТИХРИСТ“) |