Књижевне новине

~

ОЉА ИВАЊИЦКИ: БРАНКО МИЉКОВИЋ

ПУСТОШ СВЕТА ' И МАГИЈА РЕЧИ

У „БАЛАДИ" је Миљковић, као и у још не. колико карактеристичних песама, сажето и потпуно изразио своје песничко искуство. Он није писао песме-одломке већ песмемелине, затворене, себи довољне светове. МлазеЋи у њих, читалац упознаје, на начин узбуд“ љив, загонетан, никад довољан рационално прецизан, главне теме песникове.

Тренутак стваралаштва је свечани чин. Он преображава свакидашњицу у један нов универзум којим влада магична реч. Реални призор стараца који свирају на језеру само је повод за једну страсну, меланхоличну, медитативну инвокацију. Слушајући их занесено, пбееник се поистовећује с њима, у њиховој мелодији препознаје своју која се тек рађа; уошштава и продубљује то искуство, уобли“ чава га у визију и изражава у афористичким стиховима иза чијег интелектуалног мира осећамо драму ствараоца кога је патња сломи: ла, коме смрт прети и који је окружен празнином. Песма се налази у близини смрти, не живота. Она је агонија, али и екстаза. Срце које пева је срце које се гаси. Уколико та пра5нина, сумња и патња постају веће, утолико и песма добија у полету. Живот је пролаз ност, случајност, деградација сна, пад у при“ видно постојање. Испуњена овим. трагичним сазнањем песма као да постаје горда и пркосна јер је открила најдубљу животну истину (Упамти тај пад у живот ко доказ твом жару). Надокнаду за бесмислени, болесни, пролазни и празни живот песник једино види у стваралаштву. Али нема ту ни трага самозадовољству! Романтизам је створио тип. усам“ љеног и надмоћног лиричара који истиче, насупрот злом свету, своје врлине, Бранко Миљковић припада времену постромантизма, малармеовској традицији им зато је далеко Од сваког самозадовољства; јер и тај модерни песник, који осећа и зна да је поетска реч последње уточиште пред баналношћу, општим мраком, ништавилом, усамљен је, препун зео“ ње, сумње и страха. Он је проблематични Прометеј који се одлучно жртвује, али и са осећањем узалудности, Спољни „непријатељи настанили су се у њему и разарају га, нестало је тла под ногама, бескрајни простори су о стали без смисла и егзистирају као чиста, 32: страшујућа празнина (Крадљивци визија, орлови, изнутра кљују ме/. Ја. стојим прикован за стену која не постоја). Реч доноси утеху јер садржи смисао, али и тај смисао се указује унезвереној свести као нешто далеко, тешко ухватфиво, нестално, отуђено _ (Птицо, довешћу те до речи...). Ипак, она је једини апсолут у свету који пропада; све тежи њој, само је она у стању да да сврху. Ван про. странства речи свет је безобличан, пуст, пра“ зан. У замену за мртвог бога песник уздиже реч, Штици, као симболу тешко ухватљивог смисла, обећана је реч ако услиши песникову молбу, а за сунце се каже: Сунце је реч која не уме да сија. Миљковићева визија је изразито трагична и спиритуалистичка. Хаотични делови стварности уједињују се у ретким и привилегисаним часовима, добијају више зна чење кроз реч којом стваралац оживљава це“ лину. Али то нису, како је већ напоменуто, срећни часови. Душа је исувише притиснута патњом да би се могла за свагда предати 32носу. То су привремени заборави када ствара лац успева да се издигне изнад несреће, после којих поново наступају туга и немоћ. Пакао је припитомљен, бол је савладан, пролазност укинута; али само за кратко, док траје пе сма. Она је јединствена, непоновљива. Све се може надокнадити осим ње. Човек пева, дакле открива последњи смисао само онда кади схвати да је доживљај смрти његов фунда: ментални доживљај. Миљковић је био у пра вом смислу речи опседнут сликама небића, празнине, иичезавања, поступног преображавања свега што постоји и што је живо у не постојеће, мртво. Реч, песма, стваралаштво: све су то докази не животне воље, већ само моћи човекове да се поистовети са исконским, суштаственим: са смрћу (Исто је певати и

умирати). Павле Зорић

БРАНКО МИЉКОВИЋ

БАЛАДА

Окридским трубадурима

Мудрости, неискусно свићу зоре,

На обичне речи више немам право!

Моје се срце гаси, очи горе,

Певајте, дивни старси, док над главом

Распрскавају се звезде као метафоре! Што је високо ишчезне, што је ниско

иструли,

Птицо, довешћу те до речи, Ал врати Позајмљени пламен, Пепео не хули, 7 туђем смо српу своје срце чули,

Исто је певати и умпрати,

Сунце је реч која не уме да. сија, Савест не уме да пева, јер се боји Осетљиве празнине. Крадљивци визија, Орлови, изнутра. кљују ме. Ја стојим Прикован за. стену која не постоји, Звездама смо потписали превару Невидљиве ноћи, тим црње, Упамти

Тај пад у живот ко доказ твом # ару. Кад мастило сазре у крв, сви ће знати Да исто је певати и умирати,

Мудрости, јачи ће први посустати!

Само ниткови знају шта. је поезија, Крадљивци ватре, нимало умиљати,

Везани за јарбол лађе коју прати Подводна. песма јавом опаснија, Онесвешћено сунце у зрелом воћу: ће знати Да замени пољубац што пепео одмара.

Ал нико после нас неће имати

Снагу која се славујима удвара

Кад исто је п евати и умирати,

Смртоносан је живот, ал смрти одолева, Једна страшна болест по мени ће се звати, Много емо патили, И, ево, сад пева Припитомљени пакао, Нек срце не оклева,

Исто је певати и умирати,

~ 4 у > АВ5_ РОЕТТСА

БАЛАДА ПРОМЕТЕЈСКЕ МУЧНИНЕ

СТАЛНО СЕ ВРАБАЈУЋИ Миљковићевој „Балади", све више сам убеђен да је она мисаони супстрат целе његове поезије, једна постска раван кроз коју пролазе све основне линије његовог у суштини битно трагички оријентисаног певања, Можда суд којим једну песму по њеним естетским квалитетима јиздвајамо Од Осталих као „песму над песмама“ није увек објективно релевантан, јер се одабирање врши пре свега на основу пројекције личних схватања о поезији одређеног песника, па чак и на основу личних схватања поезије уопште. Но то је уједно и најбољи пут ка онтодошкој структури пе“

сме, јер се налазимо пред могућношћу су-

срета двеју мисаоних стварности: стварности иманентне песми и стварности примаоца мисаоних сигнала песме. Ако се овај су срет креативне и аналитичке имагинације оствари, онда је врло вероватно колико то да песма максимално значењски зрачи, толико и то да се налазимо пред одгонетком песниковог схватања поезије у времену и простору. Ади, као и у случају свих великих песама, налазити се у предворју мисаоних димензија Миљковићеве „Баладе“, не значи и упознати њену суштинску одређе-

ност. Због своје вишесмерне значењске природе „Балада“ изазива две опречне могућности схватања духовне сфере која је: била примарни подстицај њеном настанку. Прва сфера би била објективизирано осећање једног не-времена, друга би представљала сплет разних околности које су препрека аутономној егзистенцији песниковог субјекта. Нијед но решење није довољно и не исцрпљује семантички проблем „Баладе" до краја, но по. лазећи од претпоставке да се ова два решења не налазе у стању дисјункције. била би подједнако релевантна у приступу унутрашњим просторима песме.

Насупрот првим сусретима, који могу да изазову утисак мисаоне а сходно томе и значењске расцепканости и неповезаности, дуже присуство песме у нама потврдиће њену мисаону целовитост и каузалитет развоја једног основног значењског квалитета. Миљковићево песништво карактерише се тежњом за успостављањем равнотеже између света датости и света имагинативног превазилажења постојећих облика стварности — у „Балади“, пак, не сусрећемо се само с таквим односом, већ из тог односа резултира и сазнање о немоћи песника да обједини у себи та два елемента. Поезија и стварност бескрајно дивергирају и зато се песник налази пред зидом који раздваја простор апсохутне слободе од простора стварносне и историјски детерминиране нужности. Могли бисмо тај зид који се испречио пред песником „Баладе“ метафорично назвати зидом ништавила, У „Балади“ је присутан оштро потенцирани императив не толико дефив“ сања суштине ствари и суштине егзистенције, колико напор за одређивањем стварносних релација човековог живота као авантуре омеђене бременитом опасношћу времена и егзистенцијалне празнине у исто време. Централне и граничне егзистенцијалне категорије, проблеме живота и смрти, Миљковић додирује у тачци могућности певања као бити опстанка. У том погледу стих Исто је певати и умирати представља највиши еволутивни ниво Миљковићевих вариатија основне теме: приближавања зиду питтавила. То је стих који се највитте памти из Миљковићевог песништва, стих најпогоднији за

одређивање природе твегове поетике, али ре левантност битног поетског аксиома он ДО бија тек у односу према претходним, рекли бисмо, нижим степенима мисаоног развоја песме. У песми мисао истоветности певања и умирања поновљена је четири пута — свакако не ради стилског ефекта. У четири строфе „Баладе“ тај стих има различиту функцију завршног акорда и осмишљавања. претходних семантема. Врло условно и само на основу онога што стих поентира, што има да осмисли, могли бисмо говорити 0 четири мисаоне фазе песме. Када кроз шуму симбола првог значењског круга „Баладе“ избије пред. читаоца аксиом дискурзивног изједначавања певања и умирања, слутимо испред или иза нас поприште једног ис конског унутрашњег сукоба који ствара атмосферу егзистенцијалне неизвесности. Супротстављајући се поезијом, као јединим модусом опстанка, времену, песник постаје отворено биће и „на обичне речи више нема право“, јер се нашао у граничној ситуацији егзистирања ван себе и у себи, дакле, његов интегритет озбиљно је угрожен управо непрекидним контактирањем са опасношћу губљења чврстих облика стварности. Стварност је непозната и неиздиференцирана и зато нестаје. Човек се нашао у праз» нини. Прометеј је прикован за стену која не постоји“, и његово дејствено поље ограничено је немогућношћу излаза из дате ситуације временом спутаног активитета. Могли бисмо рећи да је Миљковићев Прометеј мучнином прикован за нестварну стену, и до тог степена је медијум мучнине колико је релевантно стање дивергенције певања и стварности. Вештина певања није усклађена са вештином живота („кад мас тило сазреу крв...“). Поставља се питање модуса Прометејевог супротстављања ништавилу: непрестаним приближавањем просторима духовне мучнине, он је превазилази поистовећујући се с њом („Смртоносан је живот, ал смрти одолева“). Суптински мисаони тон „Баладе“ је трагично осећање живота. Али исто тако „Балада“ успоставља и фундаменталну категорију непрекидног приближавања чина певања суштини индивидуалне егзистенције у времену. Извесна равнотежа је постигнута (,... Сад пева припитомљени пакао“). Равнотежа која резултира из прометејске мучнине

Михаило Харпањ

РАЂАЊЕ ПЕСМЕ и НЕСТАЈАЊЕ ПЕСНИКА

МИЉКОВИЋА сматрам нашим највећим послератним песником. Ниједан песник није на мене оставио већи и јачи утисак од њега. Читао сам га док је био жив, а сада имам све што је објавио па чак и неке интервјуе, који су излазили по новинама. Оправдање за овакву моју изузетну приврженост песнику мислим да ћу најбоље објаснити речима да сматрам, да после Његоша нисмо имали песника који је био у стању да у једном даху каже толико много истина о себи и времену у коме живи. Мислим да је „Балада“ сулбинска песма. За мене је један од наших пајвећих стихова баш Миљковићев стих; „Мудрости, неискусно свићу зоре“. Али у песми има још великих истина, још великих стихова, као на пример: „Што је високо ишчезне, Што је ниско иструли“. „У туђем смо срцу своје срце чули“, „Сунце је реч која не уме да сија“ итд. итд.

Намерно изостављам рефрен: „Исто је певати и умирати“, а ево зашто. Ако могу на основу осталих стихова да тврдим да је песма судбинска, онда је рефрен: „Исто је певати и умирати“ најсудбинскији. Јер, Миљковић као да је све рекао тим стихом и као да није имао шта да каже после њега. Како су његове песме настајале, тако је он не стајао.

Борђе Трипковић економист

РЕЧ КАО ОПРАВДАЊЕ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ

НАМЕРА песникова је да каже неизрсинво. Али пошто је неизрецивост јача од песинка, она преузима његову намеру и према њој се понаша сасвим слободно, Песма почиње да се игра оним што песник по сваку цену жели ла каже. Песма и песник врло брзо замене своје улоге. Песник уместо да каже бива ка. зан. Да би задржао своје право на речи, песник је принуђен да постане објекат поезије. Мместо да песник пише поезију, поезија пише песника.

Неинзрециво је одбило да се исповеди речима, али је приморало да речи изврну своје чепове, да признају своју немоћ п неистинитост. Неизрецивост у оноликој мери налази своје оправдање у коликој је мери реч изаала стварност.

Чиме реч може да себе откупи2 Тиме што ће престати да тврди и почети да се чуди и сумња. Уколико више сумња, утолико је потенцијално истинитија; уколико се више чуди, утолико је поетскија.

Песникова одисеја и недоумица почињу од оног стиха: „-.. Ја сам рекао „јабуко" јабуци; она ми је рекла „лаж". На самом почетку реч је доведена у питање. На самом почетку песма је изгубила свој онтолошки доказ, Пе сник је био приморан да сведе поезију на егзистенцију и физичку потребу за писањем. Али ту се само битисање успротивило питањем: „Живети или писати, писати или живети 2" Песник је одговорио: „У речи моје је тело нашло свој доказ." Песник је одбранио реч, али је при том ризиковао себе. Тај ризик је потребан, „ако песма треба да пише свог пе. сника". Уз велике опасности реч је сачувана, али пе као израз бића, већ као оправдање егзистенције,

Бранко Миљковић