Књижевне новине
>
ја Њу
~“
И У и
У организацији Еуропа-Хаус у Бечу одржан је У јесен прошле године скуп посве.
ћен теми „Смисао етзистенције малих народа".
Тема је била везана за 1918. и развој после
22 године. Суделовали су и Југословени, акад. проф. 3.Штреб, проф. Е. Пусић и др Боган Кризман, те књижевник П. Шегедин из Загреба. Следвћи кореферат поднео је др Ми-
лан Дамњановић, Универзитет Сарајево.
ВРЕМЕНСКИ РАЗМАК од 50 година, о коме је овде у оквиру дате теме реч, очигледно не треба узети у обзир као округли број, ако се већ не жели веровати у мистику бројева, већ унутар епохалне кризе, која траје од средине прошлога столећа, од тзв. прекида с траАицијом у нашој европској духовној историји, од почетка далекосежних социјалних, поАитичких и економских промена које одреЊују и садашњу ситуацију у свету. Не би било умесно враћати се у даљу прошлост, и у том погледу треба можда подсетити само на једну реч некадашњег председника Аустријске Републике, Адолфа Шерфа, коју је он изговорио обраћајући се Европском форуму Алпбах. По Шерфу, Аустрија је играла посредничку улогу већ од времена мира у Пожаревцу пре округло 250 година, дакле почев од 1718. године.
Са становишта ПА аЕЕик народа, историја од 1718 — 1918. мора се другачије просудити, пошто је, као што се зна, монархија водила, нарочито у Босни, антисловенску политику експлоатације и освајања У оквиру тзв. источног питања. Ако је тачно да Република Аустрија није настала из „проиграног царства", већ услед историјски скоро нужног распада неорганске државе, која није могла наћи формулу за мултинационалну државну организацију, и ако је она сада спремна да игра посредничку улогу као „мост између Истока и Запада, Севера и Југа" као „дијалошки центар" у политици и култури, онда је зато једна од битних претпоставки, као што то тачно формулише Фридрих Хер, да она сама постане нација.
Тако долазимо до праве теме, која у овоме кореферату узима у обзир националне тежње југословенских народа после 1918. године, што се формално може поредити са истим проблемом у некадашњој многонационалној аџстро-утарској монархији, и то с је даноставним питањем, да ли је нађена формула за заједнички живот различитих југословенских народа и националности после 1918.
Почињем са годином 1918. која је за нашу новију историју судбоносна, када је испуњена етара идеја о јединству јужнословенских народа, што је нарочито била нетована у романтици ХЛХ столећа. У садржајну страну следећег излагања спада то што се година 1917. мора споменути, датум Октобарске револуције у Русији, с којим су присно повезане како националне тако и социјалне тежње југословенских народа. У методичку страну спада то што се развитак, који је трајао округло 50 година, не приказује историјски, у смислу неког Гас оф прарргоасћ и аподиктички показане тобожње фактичности, и принципијелно посебнонаучно замишљене ис торијске нужности, већ се историјска материја савлађује филозофским категоријалним апаратом, утолико што нас филозофско промишљање како у избору тако и у интерпретацији историјских стања ствари може спасти, с једне стране, од идеолошког подозрења и са друге стране, од наивности сопствених претпоставки које нисмо уочили и ре флектовали.
У избору историјаких података треба издвојити леге артис оно што је битно, а филозофски образовани историчар зна да је то битно и само историјски променљиво и зависно од гледишта историчара, да тзв. историјска стварност може зависити и од са знања те стварности. Због тога ће се он потридити да у смислу епохалног начина ми шљења просуди оно што је историјски могуће у датом перподу, не само по томе шта је по стало историјска стварност, која многоструко може бити отуђена од човека, већ по филозофском појму о човеку, који се одређује не само из прошлости, већ и из будућности. Тиме је изречен један методички постулат, који и иначе долази до израза како у природним тако и у духовним наукама, а који у марксистичком начину виђења, мада раз личито интерпретиран, важи као претпостав ка пе аџа поп сваког конкретног научног истраживања. У овој вези, ипак, не треба бркати оно што је филозофско као научно, са идеолошким као вредносним, јер овде се 06оје прелива једно у друго, и било би можда умесно говорити са Жаном Иполитом о јелној новој науци коју је Маркс основао, коју је сам Маркс карактерисао као једну науку која није ни духовна ни природна, већ историјска наука.
М даљем току излагања најпре се каракте рише време између два светска рата, тј. раз добље почев од уједињења 1918. године па до слома Југославије 1941. године; затим доба рата, почев од године 1941. која је за наш социјално-историјски развитак постала одлучна, па до 1945, тј. време национално-осло“ бодилачког рата, које се истовремено може сматрати као време инципијентне социјалистичке револуције; најзад долази О речи послератно доба, нарочито година 1948., када смо прокламовали сопствени пут У социјализам и година 1952. када смо формулисали
19
идеју социјалистичког самоуправљања као принцип социјалистичког друштва. Коначно и резимирајући, начелно треба заузети став према генералној теми овога скупа.
Исход 1 светског рата значио је за наше народе нови почетак пун тешких последица, у оквиру новообразоване „троједне државе". Тај тринитет значио је да југословенски народи и националности што су водили овоју етзистенцију у оквиру исте државе, нису имали једнака права, да чак сви нису били ни признати. Незадовољство с нерешеним националним проблемом убрзо је избило на светлост дана и ударило печат целом развитку државе до њеног слома 1941. Развитак Југославије између два светска рата показао је са свом прегнацијом да отворено национално питање стоји у вези са проблемом ослобађања човека. уопште и да тадашњи краљевско-грађански режим није био у стању чак ни да исправно приђе том проблему.
Већ почетком двадесетих година јавио се нови глас као одјек Октобарске револуције, који је, иначе индолентни режим, одмах схватио као опасност. Упркос забране која је ускоро дошла и затим под тешким околностима илегалности, тај глас је бивао све чујнији, а у кризи непосредно после слома 1941. постао доминантан. Програм КП Југославије нудио је решење националног питања у формули која је изгледала скоро утопијска и илузорна, па ипак блиска историјској реалности и значајна за будућност. У њему је стајало, прво, национални проблем не може се решити без радикалног друштвеног, политичког и економског социјалистичког преокрета, и, друго, решење се може тражити само у смислу укидања, што ће рећи, очувања народности и њиховог истовременог порицања и уздизања у наднационалну заједницу. И ако је тачка 2. изгледала као пуки идеал, није она важила само као теоријски постулат, већ је са својим идеалним, чак утопијским (не утопистичким) садржајем снажно утицала на социјално историјски развитак у нас.
то се тиче прве тачке, она значи то да
„се национални проблем не може решити са
грађанских позиција. Јединство и повезаност наших народа проистиче из етничких, економских и географских дата, али и из спољнополитичких нужности у току вишевековног историјског збивања на нашем тлу. Реч 0 јединству и повезаности наших народа није стога била симболична само за доба рата, већ и за све послератно време, све до данашњих дана. Та реч садржи најпре, непосредно практично посматрано, заједнички ангажман свих југословенских народа у ослободилачкој борби и у инципијентној социјалистичкој револуцији, она затим _ изражава, историјски посматрано, идеју о заједничком историјском пореклу и судбини јужнословенских народа. Данас она значи одлуку свих увиђавних Југословена да се, с јемне стране боре против сопственог националистичког менталитета и, са друге стране да афирмишу сопствени пут у социјализам насупрот претњама од јуче и данас, Та одлука пропстиче из свести да поједини југословенски народи изван социјалистичке државе не би могли избећи економску, социјалну и националну катастрофу која би убрзо наступила, Стога та реч и одлука извиру из животне нужности која за нас увек постоји и стога инсистирамо на томе.
Са становишта унутрашњег развитка југословенских народа, практично непосредна
АКО СЕ ЗА НАЈБОЉИ политички/ начин изабере: реч истине казана у право време, У односу пријатељства могу да се јаве супрог ности, зато што пријатељство подразумева: реч подршке казану у право време.
Политика изводи у гласан свет, пријатељ ство се склања у издвојене разговоре.
Политика може да занемари једног човека, пријатељство се доказује једном човеку.
Политика се види у јавним успесима или неуспесима, у пријатељству догађаји могу да буду ослањања без имена.
Политика може да угрози, од пријатељ“ ства се очекује да спасе.
Те супротности су знаци за општост подитике и за посебност пријатељства. Изме Њу њих настају забуне. Јер, није лако знати ефикасност, која је значајна политици, и не изгубити обзирност, која је неопходна пријатељству. Између тим супротности људи по: ниру. Има их гласних и верних Ао пре страсности. .
Кад је пристрасност, та честа болест поли-
Са |
прошлост ИДЕЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ _ ПРОТЕКАОЈ ПОЛОВИНИ СТОЛЕЋА (1918 - 1968)
Ар МИЛАН ДАМЊАНОВИЋ
историјска реалност је борба која траје за социјалистичку заједницу. Показује се увек изнова да је та борба одлучна и за нашу позицију у савременом свету. Још више, та борба је за нас, с једне стране, теоријски проблем и, са друте, проба и верификација једном инициране идеје самоуправљања. у социјалистички организованом друштву, које у складу са идеалом треба да пређе у хуману заједницу.
Теоријско питање које као проблематика претпоставки сваког социјалистичког друштва увек остаје отворено и које само догматичари и прагматичари сматрају коначно решеним, састоји се у томе да се, полазећи од историјских могућности и од филозофског појма човек, јасно покаже, како и да ли уопште социјалистички организовано друштво може прећи у хуману заједницу. Не ради се само о томе да се с пута уклоне бирократске и технократске тенденције, већ такође и у вези са тим да се национално питање јасно постави и начелно реши.
Започињемо са другим питањем и претходно отварамо проблем, шта управо нација може значити. Не можемо се задовољити ни са једном дефиницијом нације, па је очигледно могуће питање, да ли је на пример Аустрија нација или она поста је нација, као што то постулира Фридрих Хер. Теоријско питање, да ли би било боље уместо о дефиницији говорити о функцији нације, може остати по страни, и ми узимамо једноставно као датум историјску егзистенцију нација и питамо, да ли нацијама припада будућност земље. Човечанство се састоји из плуралитета нација, из националних култура, али оне се нипошто не могу посматрати на хијерархијски, већ једино и искључиво на паратаксичан начин. Тако на пример с научног гледишта нипошто нису дозвољени вредносни судови у односу на националне (историјске) језике. У ту сврху добро је узети психологију језика бечког професора Фридриха Кајнца!
Историјски тј. 'национални језици нису само варијација општељудских по себи постојећих појмова, већ сваки језик садржи у себи преформиран поглед на свет, као што је то већ јасно увидео Вилхелм фон Хумболт. Отуда би могло бити јасно да плуралитет и разноликост језика не представља недостатак човечанства, већ да напротив, и језици малих народа, чак м варијанте једног и истог језика, представљају само обогаћење општег људског мисаоног и језичког добра, те се не могу заменити никаквим интернационалним вештачким језиком. Исто тако се може просудити пауралитет народа, при чему су за сврху нашег излагања нарочито занимљиве мултинационалне државе, као Аустрија некада, или Југославија данас.
Могли бисмо употребити формулу једног другог бечког професора, Леа Габријела, тиме што ћемо рећи да народи са својим особеностима или партикуларитетима треба да булу интегрирани у државну целину, и то тако да истина партикуларног или специфичног остане интеграмно сачувана, а нипошто не тоталитарно потиснута и под општим субсумирана. Раније смо употребили Хегелов из раз „укидање“ ради исте сврхе, тиме ипо смо поменули оба значења сопзегуатсте и ејеуаге, а такође и треће значење, наиме пегагс, а да при томе нисмо увели У итру четврто значење Хегеловог израза: сопс: | ате. Време је да дијалектички процес укидања националног у наднационалном принципијелно разјаснимо, и то не у смислу Хетелове апсолутне дијалектике, већ у смислу Марксовог антрополошкот почетка.
Мпотребљавамо реч наднационално уместо интер национално и у том погледу слажемо се са једним значајним мислноцем маштега времена, по коме сваки пационализам представља субјективизам и не може се савладати пуким интернацпонализмом, већ се тако може само проширити и уздићи У систем. Ако кажемо да је, на пример, интер-
ријатељетво н политика
ДРАГАН ГЛИНТИЋ
тике, наглашена пријатељска приврженост, онда врлина није нашла меру. Ова једно. страност се може, опростити, али треба је опоменути. |
Пристрасност у политици је грешка против истине. Грешка против истине кроз политику је грешка против људског посла. Поштени разиласци или стваралачке слоге могући су онда кад се људи одгонетну истином. Ако политика хоће напредак, пристрасност је, у суштини, грешка против политике. Не могу они који говоре о напретку и политици, која треба да та омогући, да буду пристрасни а да не изневере људски посао и себе онакве ка. кви су, једном, ка напретку пошли. Јер, и ефикасна пристрасност учини политику не стварном. Да би се одржала против истине подитика конструише своју истину. На том прелому, кад политика хоће неистином, по дршка пријатељу је неморал.
Неморал учини политику обманом. У при. јатељима потону политичари, остану обмањи вачи, Изгубе се мисије, остану пристрасности Поступци нису племените страсти, чије су
љавање истине: двојност међузависност пристрасних по конструкниј!
удела у чуваној моћи очекивање удела у ствараној напори узимају људима мозак. Такви напори нису стварања, већ отимања. Људима протичу зле нарави. Под теретом злих нарави Људи се губе у дисању гомиле, све мање свесни праве историјске потребе. Тако се запуте у
национална држава била некадашња Аустрија пре 1918., а да би бар по интенцији и према пр наднационалну хуману зајед. ницу народа могла представљати само социјалистичка држава, онда не желимо упражњавати никакву шале ОЕ мога, и ми добро знамо да је како реч „хуманизам , тако и реч „социјализам“ многозначна и да нам не може бити уштеђен посао дефинисања.
Овде бисмо под „социјализмом“ хтели да разумемо ону социјално-економску и културну државну организацију која је управљена ка правој људској заједници, при чему је самоуправљање радника постало само-по-себи-разумљиво. Персоналне вредности, субјективна истина и савест не могу се при томе сматрати остатком романтике, већ примарним социјалним силама, ако се само жели да узме У обзир елементарна дијалектика
која влада између јати и ми.
Но ми знамо добро да се данас под насловом социјализма могу забележити примитивни, грађански и тоталитарни, хијерархијски, бирократски и технократски феномени и да се уопште не ради о самом наслову. Ради се о томе да се јасно увиди како су и вредности историјски променљиве и да данас наста-
ју нове вредности или су већ ту. Ако желимо
да апстрахујемо од дневне политике и бана-
литета свакидашње језичке употребе, онда се речју „коегзистенција интендира једна нова вредност: некадашња грађанска врлина толеранције постала је нова вредност. Знамо добро да ми, на жалост, данас сувише ретко практицирамо и поменуту грађанску врлину толеранције, али уистини ради се о томе да живимо са својим столећем и на нивоу своје епохе. Ради се о савременом начину мишљења, при чему под „мишљењем не разумемо контемплативно понашање или, „бестрасну тишину само мислећег сазнања , које је још Хетелу било могуће, већ ону суштинску од: редбу човека, по којој кажемо: како неко мисли, такав је човек.
Мале народе, дакле, не треба само толерисати, већ још више признати им право на коетзистенцију на заједничком путу ка. над националној хуманој заједници. аркс је за нашу епоху формулисао тај идеал, који по. сле Маркса у промењеној историјској ситу ацији ми треба даље да негујемо и развијамо. Ако се налазимо на путу ка новој хума. ној заједници, онда треба да рачунамо са новим вредностима. Таква нова вредност је управо коегзистенција. Шта управо спада у коегзистенцију2 На пример: дијалошка егзистенција, коју је већ Платон тачно сазнао: то је добра воља да се аргументативно говори, да се разлози акцептирају, то значи ОАЗУКУ за рационалност (не за рационализам). Ако Платонов Сократ не може довести до краја
· свој дијалог са партнером, као што је Кали-
кле, а да се при томе не позове на надљудску инстанцију, онда остаје за нас, који с Марксом желимо антрополошки да мислимо, пи“ тање: како и без било какве надисторијеке и надљудске инстанције као људи можемо коегзистирати.
Будућност земље, која се не може овојити од садашњости и прошлости, припада наднационалпој људској заједници. При томе остаје очувано оно што је пационално, уздижући сес у нову целину која му даје свој смисао. Интернацнонално · не, прекорачује | прићи _ националног, У коегзистенцију људи који се ћопа Пде не позивају ни на какву надљудску и надисторијску инстанцију, спада не само толеранција, већ п теоријски и практички апгажман, који проистиче из вере у хуману заједницу.
Утопијско схватање о моралном усаврша“ вању човека у све пунијем односу према. природи и према самом себи изражава сеп У марксизму. Но испоставља се да утопијски поредак ствари представља реалност (В. Си лаши). ·
Верујемо даклс у идеал хумане заједнице, чак и онда ако се тај идеал за сада може означити као бајка. Приклањамо се смислу једноставних стихова некадашњег директора Бургтеатра А. фон Бергера, који Је живео. на прелазу прошлог у ово столеће. Тип стихови гласе:
Мека пропадне све што је моје као плен земаљске сулбе, само ме ти не остављај самог драга веро у бајке!
Треба ли да храбра срна поверујем да ћу успети у ономе што је могуће, морам сасвим потајно градити '
на немогућим стварима.
строгости оправдане, Лоши поступци имају исиљено ликове добра. Та двојност може ада вара као монолитна једино ако политику про жме цинизам.
Јавни посао више није посао класе са именом мисије, или посао народа повијеног под судбином. Политика, тада, нема лавне раднике, већ мајсторе обмана, нема људе који пријатељују, већ који се послужују У ПОЛИТИЦИ.
Конструкције, које се заклањају _ светим речима, нису толико резултат песпособности да се ради за племенит принцип, колико ре зултат циничне сумње у вредност напора А би се остварио племенит приниип, чији се блесак користи. Зато, народу најављују трагедију брањења власти, или хрљења ка власти
оних који су пристрасни. Свесво супротстав-
љање истини искључује савест, онај скуп ми
сли који претходи поштеном поступку.
· Свесно пристрасни залазе у ток, који, ско-
ро законито, завршава у пипизму: опредеље-
ност против истине: пристрасност; чекрив“
амема и значење:
неистине: конструкција гражи опстајање па
неистини: опстанак разлога за пристрасност тражи натурање неистине; политику је 007 зео цинизам.
Последице су користољубиво тражење ила _ користољубиво
моћи. _ Такви
нсумна држања и безобзир. Има још дубљег пада. У карактеру пристрасности је и непоуза““