Књижевне новине

ТОДИНЕ 1957. у издању познате куће Мутон у Хагу појавила се једна невелика броширана књига чији наслов, „Синтаксичкг структуре", није говорио много — једва нешто више, можда, но име њеног аутора: Ноам Чомски. Како се касније показало, у основи програма који је она најавила, и чија је разрада уследила уз дотада невиђену _ енергију. и ентузијазам, лежала су схватања чија суштина није била нова; па ипак су од тог датума почели да се тресу темељи готово целокупне савремене _— лингвистике. Да би се објаснио овај привидни парадокс, потребно је ући у контекст збивања која су претходила овом првом веснику једне мзузетно виталне лингвистичке школе, односно запазити главне одреднице иутелектуалне климе у широј области наука о човеку у САД педесетих година.

. То је била епоха владајућег емпиризма и једног свепрожимног и свуда присутног бихевиоризма, који се из психологије несметано ширио у остале „науке о понашању" _апгропологију, социологију, лингвистику и друге. У науци о језику та оријентација је била доминантна већ неких двадесетак гоАампа, нарочило од појаве Блумфилдове ванредно утицајне књиге „Језик" (1933). Овај лингвист од огромног ауторитета, уз Сапира свакако највећи кога је Америка дала у првој половини овога века, у свом основном · настојању да од лингвистике направи што етзактнију науку пренео је у њу, преко психолога А. П. Вајса, извесне кључне поставке Вотсонове школе, а том линијом даље су ишли ми његови најистакнутији ученици Блок, Хокит, Харис и други. Цео овај круг мало се интересовао за теорију опште лингвистике, али су зато марљиво и често ингениозно усавршаване истраживачке лроцедуре за откривање и описивање структуре појединачних језика, за које се узимало да се могу бесконачно међусобно разликовати. Тако је процвала дескриптивна | лнштвистика — али уз велику цену. Наиме, овај цристун је био доста једностран, утолико што је емпиријска и индуктивна доктрина дозвољавала да се проучава само оно ило ја на неки начин доступно чулном опажању и сксиерименталној провери — дакле, мате: ри.ална страна језика. Језик је почињао па уснама, једина његова сврха била је комуникалија, а посао лингвисте псцрпљивао се у приљежном проучавању структуре говорних исказа, и то, дакако, са становишта њихове форме. Језички систем у Сосировом смислу, онај централни и апстрактни део језика који постоји у глави сваког говорпика пре но што овај отвори уста да би та физички манифестовао у говору, и у хоме _ треба тражити заједничке прте свих језика, "практично је искључен из сфере интересоваља, а питања значења готово да су пред стављала табу. Веровало се да је владање језиком ствар навике, да се језик учи анаАаошким уопштавањем перципираних исказа, и да у свему томе главну улогу игра однос између надражаја и реакције; крајем педесетих година био је на врхунцу утицај харвардског психолога Б. Ф. Скинера, чија је књига „Вербално _ понашање" _ практично стрпала у исту врећу мишеве и људе (није случајно што је управо Чомски изложио детаљној и оштрој критици ово дело, изашАО исте године кад и „Синтаксичке структуре"). С друге стране, озбиљно се веровало да ће електронски рачунари већ за коју тодину моћи да буду тако програмирани да аутоматски избацују граматике појединих језика, изграђене на основу довољне количине прикупљених чињеничних података а уз помоћ техника које су већ биле донекле формализоване; било је подједнако распрострањено и једно безмало еуфоричко уверење да су претварање говора у писање и усавршено машинско превођење такође обичан инжењерски посао који само што није ко. начно довршен. Великом оптимизму у овом погледу допринеле су кибернетика, математичка теорија комуникације, теорија аутома

та и друге нове техничке дисциплине које су пружале обећање да ће фундаментални појам информације објединити све „науке о понашању", конструишући једну математичку теорију људског понашања на пробабилистичкој основи. _ Укратко, како Чомски примећује у својој најновијој књизи, „језик и ум", ни веома темељно образложена скепса Карла Лешлија, Џона фон Нојмана и још неких није могла да угрози победоносно осећање да „математика, технологија и бихевиористичка лингвистика и психологија заједнички нагињу ка једном становишту веома простом, веома јасном, и потпуно адекватном за омогућавање суштинског разумевања онога што је традиција оставила под велом тајне“ — укључујући и задовољавајуће објашњење најтајанственије људске способности: моћи владања језиком.

Ова идила није, међутим, дуго остала ненарушена, јер се ствари, и поред несумњивих резултата у одређеним областима, у целини ипак нису показале тако једноставним. Што се тиче лингвистике, а донекле и околних дисциплина, уношење једног реалнијег тона и потпуно преношење тежишта истраживања у првом реду је велика лична заслуга Ноама Чомског. Његова прва хњига привукла је пажњу уже професије новином свога приступа и примењене аналитичке и нотационе технике, али шире импликације ове стручне расправе ту су се тек наслућивале. Њихова експлицитнија формулација добијала је све чвршће конгуре током последњих десетак година, првенствено у радовима самог Чомског али и у студијама веома активног и артикулисаног круга њетових сарадника и ученика на прослављеном Масачусетском институту за технологију — Лиза, Каца, Поустала и многих друтих. Ми у овом чланку нећемо моћи много да кажемо о конкретним истраживачким процедурама и о аналитичкој апаратури овог највиталнијег правца у данашњој свет-

ској лингвистици, познатог под — именом трансформационе, _ генеративне или трансформапионо-тенеративне граматике, — онако

како су оне почеле да израстају из незадовољства Чомског због ограничења таксономске структуралне лингвистике и из њетовог плодоносног напора да, полазећи од Харисових анализа већих структура него што је једна изолована реченица, формулише и формализује један систем у чијем ће оквиру моћи да се прецизно карактеризује међусобни однсс тако очигледно сродних реченица какве су нпр. нека активна и њој одговарајућа пасивна. Наш је циљ само да наговестимо шира схватања која чине интелектуалну позадину овог приступа феномену језика, приступа који се одражава на цео један круг важних питања из психолотије сазнања и учења, филозофије, и познавања човека у целини. Овде су од највећег интереса _ опште примедбе којима Чомски пропраћа своје минуциозне анализе конкретног језичког материјала.

Полазни став Чомског јесте да од свих аспеката језика највише пажње и концептрисаног истраживачког напора заслужује управо сама чињеница његовог постојања, и то, пре свега, у виду способности сваког нормалног људског бића да се њиме још од малих ногу служи на креативан начин, Ако, дакле, најпре запитамо шта је језик, а не како се употребљава, пи у које сврхе, установићемо да је он изнад свега осталог једна само човеку прирођена _ способност (или, како он каже, компетенција) да вербализује извесне садржаје свести, способност на којој понашање почива али која се у понашању не остварује ни па какав директан нити прост начин. Најбитнија одлика ове способности јесте креативност коју она под разумева, у смислу коришћења ограничених инвентарских средстава језика у неограниченом обиму: свако од нас сталио производи нове реченице, какве никада раније није произвео ни. чуо, отеловљујући у њима стално нове мисли. Објаснити ову способност

ГЕНЕРАТИВНИ_ МОДЕЛ ЈЕЗИКА.

Ар РАНКО БУГАРСКИ

и ову креативност — то је задатак науке о језику и залога сваке науке о човеку, пут ка откривању тајни људског ума и природе људског бића. (Чомски, за разлику од многих, верује да се наука не исцрпљује у дескрипцији, већ да мора да тежи објашњењу појава које описује — штавише, она тек ту постаје интересантна и значајна). '

Овај циљ је високо постављен, и програм који је изнео Чомски очигледно прелази границе традиционално схваћене лингвистике; он сада чак отворено каже да лингвистика није друго до огранак психологије сазнања. Међутим, ако се данас још не може поуздано рећи у којој се он мери уопште може остварити средствима која су у овој фази расположива, са ове платформе бар се јасно види како је ниско постављена стаза уз коју су приковани примитивни емппризам и бихевиоризам. Чомски аргументовано упозорава да се менталне функције не могу просто тумачити физичком мотивацијом, да су језик и ум атрибути којима се човек од животиња одваја по врсти а не по степену, и да се човекова креативна језичка _ компетенција не може ни у којој мери објаснити реакцијом на надражаје, навикама или аналогијама, као што се не може обухватити ни таксономским методама америчког структурализма. С друге стране, овај феномен није ни статистичке природе, тако да егзактне математичке методе и електронска помоћна сред ства, ма колико били од практичне користи у неким областима рада, сами по себи не могу ни да се приближе његовој суштини; заблуда је веровати да су лингвистика и сродне дисциплине у модерно време самим увођењем бихевиористичког експеримента и математичке формулације учињене егзактнима у неком релевантном смислу и тиме из домена спекулације прешле на солидније тло науке. За успешно подухватање са проблемима овог реда потребно је, мисли Чомски, да се коначно превазиђе известан изолационизам савремене лингвистике, заостао из пе риода њеног конституисања као самосталне науке у новим условима, и да се она врати у свој традиционални контекст психологије и филозофије. без обзира колико ово некоме данас изгледало „научно“ или не, при чему би се у овом удруженом напору у највећој мери користили управо они „спекулативни" увиди из прохујалих векова који су, по њему, махом далеко ближи правим проблемима. и њиховим решењима него „научно" становиште које их је за дужи период прогнало са сцене главних збивања.

Емпиризму оног дела модерне лингвистике који Чомски, на начин који уноси непотребну забуну, назива структуралистичким, он супротставља рационализам једне минуле епохе — картезијанско мишљење ХУП века, у примени на језик најпотпуније разрађено у великој граматици ЛПор-Ројала из 1660. године и слично инспирисаним делима, Овај правац, познат под именом опште или филозофске граматике, и у новије доба дискредитован од стране структуралне и антрополошке лингвистике, Чомски настоји да рехабилитује, уверен да је таксономска лингвистика блумфилдовске и сличних оријентација само пролазна аберација у односу на ову значајну традицију. За филозофске граматичаре материјална структура и формална организација језика биле су од далеко мањег значаја у поређењу са семантичким садржајем који стоји иза њих, а постојала је и свест о тешкоћи успостављања систематског односа између ове две стране језика. Тако се до. значења појединих исказа не може допрети простим сегментовањем и класификовањем у њима заступљених јединица језичке форме, а на површини веома сличне реченице често добијају сасвим различито тумачење; реченица „Невидљиви Бог створио је видљиви свет", коју анализирају аутори поме нуте граматике, на плану значења декомпону; је се у три става чији је укупни садржај њој еквивалентан: „Бог'је невидљив", „свет је видљив", и „Бог је створио свет". Овакво ус-

____________ 6

ност оних који се послужују У политици, који су међузависни по конструкцији неистине, Кад конструкција почне да попушта, они се издају. Цинизам је дно. На то дно не падају само нада у правду и поштено лице. Падају и пристрасни кад их промене именују. То не мора да буде у проговору савести. Не мора се променити сплет погодан за обмањиваче и цинике. Али, смењују се циници. природи је цинизма да уништава цинике: 0 навља се одморнима. Ова неумитност пада, због сопствене неодрживости, је, ипак, правда, неко озарење у животима наивних, У трпљењима поштених.

ВРЛИНА

Ако је јавним – поступцима претпоставка поштена политика, човек нема право да 0очекује од пријатељства зло мајсторисање, којим би се увела нека намера у мисао људи.

Пријатељи не морају да буду једнако потребни у раду друштва, ни једнако гласовити у надама друштва, али могу да буду једнаки пред истином по снази савести.

Човек има право на озбиљност. По том праву не мора да се подреди пристрасности. Не треба ни увређеног подржати у пристрасности. Увређен, ако се определи у пристрасности, постаће суров. Ни моћног не треба подржати у пристрасности. Пристрасна моћ је суровост на делу.

Политика је јаван рад и тражи познанство са збиљом. Ако пријатељство приђе политици пристрасно, у пријатељском скупу пристрасност може да личи на врлину, у јавком раду је неумност. . ,

Политици у слободи, у тој усавршености односа, треба решење у коме ће бити садржана и политичност, која је јавна по својој

природи, и пријатељство, које је неодрживо без искрености. Раст изнад супротности уједини две вредности; истину и поштење Ако политика хоће да зна истину и да буде истинита, онда носилац такве политике треба да буде поштен човек.

Човек доследан истинитости у политици и доследан искрености у пријатељству прироално бива јаван према јавној страни свога пријатеља,

Оваква суоченост је у природи озбиљности. Јер, последица поштене политике је стање: знати истину. Последица искрености је стање: рећи истину. Ова стања истурају Ја ван однос према јавности пријатеља.

Његова политичност је, у ствари, уважена ако се према њој односи политички јавно. Тај поступак није једноставан, Јер, није исто кад се пију вина и кад се говоре јавно неслатања. Јавна искреност је на ризику увреде. Пространост политичара се, некад, повлачи

усамљеност уморна човека. Онда, радије прима пријатељска ћутања него пријатељска неслагања. |

Али, за човека смо, некад, кад смо против гласа тог човека. У искрености према пријатељевој јавности има одбране човека од грешке. Јаван, пријатељ више није мисао за издвојен однос. Јаван, он не може противуречним досећањима, која су слобода у пријатељовању. Јаван ризикује да погреши. Противуречност у јавности је дужна одговорности. У пријатељевој искрености је опомена на могућност грешке.

Политичан, пријатељ се јави општији, зато мора да буде одтоворнији. Његов јаван рад, кроз реч и поступак, досеже до многих људи. Тај јаван рад, са различитим последицама, обавезује да се води рачуна о другим људима. Једно пријатељство не може да буде

довољније у политици од погреба многих жуди. Ако није завера против људи, пријатељство је одговорно према другим људима. Та одговорност природно треба да буде јавна, јер је и узрокована јавним. Искреност је, онда, савестан однос према политици, као према људском послу, према пријатељу који је политичан, према другим људима којима се обраћа његова политичност, према себи пријатељу и према себи човеку друштва.

Кад у пријатељство уђу јаван Чин и јавна последица, оно се више пе дешава само из међу два чела, сусреће се и са јавним поносом и јавним стидом.

Објективност према пријатељевом политичком поступку каже зрелост у политици.

Пријатељ може да зна да ли тај политички поступак хоће добро, друштво мерп учињено, или изазвано.

Пријатељство брани добре намере, критички разматра резултате.

ријатељство не може да учини неког великим политичарем, али може да докаже поштење човека.

Оно може да помогне политичност и да опомене људскост, у истом челу.

Пријатељство треба да подржи политичку амбицију до прелома корисног за друштво, човека који није успео у политици треба да познаје и онда кад се друштво окрене од њега. Ако пропадне политика, не мора да пропадне човек.

Јавна критика је велика проба за пријатељство. По начину како је прима пријатељ се покаже као умност у политици, или као сујета. Поштени разиласци због политике докажу личне слободе, и иријатељство може да увек нечим траје.

Увређености опомињу.

Издаје упрљају и пријатељство и политику.

·" филозофијом или,

тројство језика директно проистиче из структуре људског ума и из карактеристика процеса мишљења, тако да су у дубини сви људски језици веома слични — и поред великих површинских разлика које ову чињеницу успешно замагљују — и на тај начин под;

"ложни испитивању у оквиру једне универзал-

не филозофске граматике. Нагомилавање података. отуда је мање корисно од потрате за дубинским законитостима велике општости, и граматика као нека врста природописа уступа пред граматиком као природном модерније речено, приролном науком. Донекле сродне идеје налазе се касније код Вилхелма фоп Хумболта, чији допринос Чомски такође посебно истиче. Овде је пре свега релевантна Хумболтова концепција језика као органске форме чија генеративна моћ омогућава примену коначпих средстава у бесконачне сврхе, ограничене једино правилима реченичне конструкције и општељудским системом формирања. појмова. Ово својство свакако су имали у виду и граматичари Пор-Ројала, говорећи, не без заноса, о људском језику као о „чудесном проналаску помоћу којега од 25'или 30 гласова конструишемо небројене изразе што нам, мако сами по себи неподобни ономе што се дешава у нашим умовима, омогућују да. другима саопштимо тајну нашлих поимања и различитих умних делатности које обавља-

мо"; готово идентична мисао може се. пре

њих наћи код Галилеја.

Сам Чомски, за кога би се пре могло рећи да је ову традицију ретроспективно оживео него да се њоме Оптније изспирисао на почетку сопствене каријере, и који би се у том смислу могао окарактерисати — према Шлегеловој дефиницији историчара, — као профета који прориче унатраг, подухватио се одиста крупног задатка да овај поглед на суштину језика формализује на начин који бп дозволио доношење | систематизованих, ексилицитних и прецизних закључака. _ За њега су сви језици појединачне манифестације једног општег модела који им лежи у основи, тако да се лингвисти о једне стране баве конструнсањем грамапска појединих језика а с друге изграђивањем сједне опште теорије о језичкој структури која ће да карактеризује универзалне особине природних језика — при чему општа теорија пружа објашњења специфичних особености путем хипотеза о нужним _ заједничким одликама свих језика. Могући распон специфичних граматика одређен је структуром људског ума и контролисан скупом принципа којн, детерминишући општу форму граматике, мједно из овог распона, а на основу извесних дата, врше селекцију одговарајуће граматике; овај скуп принципа представља универзалну _ граматику, која, овако схваћена, постаје студиј природе људских интелектуалних способности, и тиме експланациона теорија највеће могуће дубине. Она „настоји да формулише неопходне и довољне услове које један систем мора да задовољи да би се квалификовао као потенцијалан људ ски језик, услове који за постојеће језике не важе игром случаја, већ који су пре укорењени у људском ,језичком капацитету'... Проблем теоријске лингвистике који највише изазива пажњу јесте откривање принципа универзалне граматике који се преплићу са правилима појединачних траматика да би пружили објашњења за појаве на изглед произвољне и хаотичне“.

Унутар овако одређених оквира, сваки језик манифесгује један могући однос између звука и значења, у коме се на посебан начин комбинују јединице пз инвентара универзалне фонетике (веома ограниченог скупа дистинктивних обележја на плану звука) и универзалне семантике (засад још углавном непознатог фонда семантичких обележја, чије комбинације резултирају у значењима појединих исказа). Свака реченица било којег језика има своју површинску структуру, која је као физички сигнал подложна таксономско-структуралистичком сегментовању и класификовању, и своју дубинску структуру, У којој се крије њено значење и која измиче таквим истраживачким методама. Ова два слоја структуре, који се могу упоредити. са Хумболтовом дистинкцијом између спољашње и унутрашње форме, или са разликом између граматичке п логичке формечесто су у не малом раскораку — упор. нпр. традиционално познате тешкоће са пнеподударањем граматичког и „логичког“ или „психолошког" субјекта. Они су међусобно повезани јелним апстрактним системом формалних операција које се називају граматичким трансформацијама. Систем распоређених и рекурзивно применљивих правила по којима се одвијају ове операције — то је она генеративна језичка компетенција коју свако људско биће интернализује у виду граматике матерњег језика. Како је овај систем високо апстрактан и изванредно сложен, чињеница да свако дете њиме савршено овлада до своје шесте године, на тај начин у извесном смислу конструишући теорију свога језика, мора да значи да је језичка способност урођена а не стечена. Познавање неког језика значи поседовање контроле над једном граматиком која генерише бесконачан скуп потенцијалних дубинских структура, уобличава их пропуштањем кроз ланац трансформација, и тим путем их пројектује у асоциране површинске структуре, да би овако спарене лубинске и површинске структуре добиле своју семантичку и фонетску интериретацију.

Својим програмом Чомски најављује стваралачки спој структуралне лингвистике, која је постигла знатне резултате у ригорозној анализи површинских структура и језика као система знакова са функцијом комуникације, и једног у основи традиционалног али у међувремену _ великим делом _ заборављеног приступа који омогућава дубинске захвате до саме сржи генеративних процеса у језику и тиме објашњава на који начин језик може бити и средство мишљења и самоизражавања, као и осећања, отварајући пут ка разумевању природе и ограничења човековог опажања и сазнања. Интересовање за методе разичлањавања језичких исказа тако је допуњено обновљеним _ погледом на принципе њихове формације и трансформације.