Књижевне новине

«5 | | Уређује: Владимир 8. Предић

Јово Н. Бурђић, село Глоговица, код

мдебоја оде осим Добро је овде: њихање џш шум;

Јутра нас грле рукама студеним,

У белом пламену повија се жбун Ружа блештавих, али ледених.

На парадним, свечаним снетовима Траг скија клизи као сећање моје == Некад, у давним вековима

Прошли смо тим путем нас двоје.

„Поезија ме лечи. А једном, када ме не' буде више било, ветрови ће по мојој Глоговици и даље да проносе мирисе булки и трава, и да шапућу њено име. Девојке ће и даље да. жању, певају, да буду водоноше и да се љубе, с вечери, по сокацима."

> ' Водоноша зору преварила пре свитања запевала

Водоноша у ведра луну ухватила док је брегом севала ЈОВО

н. БУРБИЋ

(Ана Ахмахова)

ГАОГОВИЦА

Мсађена у мене у живот несанице Проклијала давно без кише не расте Мицвељени обоје кад нам бол под крилима донесоше ласте

Свитањем лице умила модрином обзорја наруменила Упамћена добро по лику мајке патнице

Белим цветовима воћњака обрамицу нашарала 'Па сад у пролеће кад опјаним крв

Потрчим у сну по њеном белом телу Завада ме наша горко заболи Богомоља богомољца свог не воли

Прелевала вода ивице прскала вода низ листове Мајстор песме водоношу упрта у своје стихове

Витка водоноша на белу брезу личила

Песнику који устаје рано немир у души лечила Запролећено срце веће него Босна

Опева јој воћњаке и ораче = Молим је да рађа лепе Глоговичананке и певаче Априлске птице вечиту песму хтеде у небо да уплету Да вечито има високе шуме и чисте студенце

љЉуубиле убави живот слободу у лету Не бејах одавно да јој помилујем жуљеве

На вранцу да пројашем обалом Босне Да видим старе тврђаве да проосудим краљеве Да јој отворим плавичасту душу и љубим усне

Напупила водоноша ко врбе ко меке маце Лепота беле љубичице лепота Глоговице

ПОВРАТАК У ЈЕСЕН

На висоравни јесен златобојана као тихо божанство Плинуле зраке преко шуме јасика и бреза.

На сликовницу детета на шаренило девојачког веза Личи земља берба випограда песма и пијанство

ОЛТИЦА

Олтица: Глоговица огрлица љубичица царица Црвенкапица сликовница лепотица Снегуљица

Мирис булке који ми се дарује у топло вече

Слатки бол што у сумрак у уморна прса тече Сунцу прстен крадем за њену белу руку

Горд са лепим цветом са пламеном у челу

Олтица: љубавница заводница сретница тица Пчелица стрелица иглица речица стрампутица

Бела ватра која ме спаљује у златној вази И моја срећа за којом сам у вечној потрази

Олгица: иванчица ђурђица песмица девојчица . Трлица гранчица чобаница звездица играчица

Прстен жарког сунца у расивалим воћњацима. Танковита бела бреза украс међу шљивицима

АРХИТЕВТУРА и слоБода

Арх. ПЕБА РИСТИЋ

ОД МИСАОНЕ претпоставке да је остварљива слобода п појединца и у заједници у суштини условљена архитектуром у општем смислу, по чео је ове године расписани архитектонски конкурс тштајерске владе у оквиру приредбе Штајерске јесени. Ово би за некога могло да делује као откриће, међутим изгледа да је архитектура одвајкада била на средини из међу оружја и оруђа. На средини између ових двеју супротности она је била само због своје статичности и посредничке улоте у акцији; иначе, архитектура такође има нешто од дилеме атомске бомбе: да ам је то оружје за уништавање или оруђе за градњу, или У дАрУ том смислу да ли је оружје ропства или оруђе слободе. Наиме, каб и свака велика могућност, архитектура се злоупотребљава и тако постаје највећи, вечни симбол тираније. Још више зато што архитектура није динамична, она у свом злочину може да буде још подмуклија него што је рецимо рат, јер је у рату слобода подељена на зараћене стране, а архи“ тектура, поред тога што може у позитивном смислу као кинески зид да подели зараћене стране, може технички и естетски да потпуно одузме слободу једне стране у корист друге; тако настаје крајња злочиначка архитектура, архитектура вешала, мучилишта, казамата, касарни, затвора и душегупки,

Ово је сасвим супротно од онога што се тражило темом Штајерске јесени, „архртектура и слобода“, али баш овом крајњом супротношћу хоћу да се овде позабавимо, јер мотште узевши затвори су архитектура где је слобода равна 'нули. У савременом хуманом свету преовлађује став да је криминал болест коју треба лечити, па би према томе и затвори требало да буду нека врста душевних 6олнина, а не места за савлађивање непријатеља. Можда се на путу хуманизирања затвора већ нешто и урадило, међутим колико се урадило можемо да стекнемо тек утисак када би затворску архитектуру упоредили са 6олничком, санитарном и осталом функцноналном архитектуром. Не треба да нас збуњује то што је ова архитектура чисто функционална, јер то је рађање нове естетике и постоји стил архитектуре којим и почиње са-

„12

времени свет, а то је функционализам. Ако би анализовали чист функционализам, као што су рецимо водовод и канализација, виде“ ћемо да за водовод и канализацију постоје архитекти и техничари, специјалисти за ову врсту посла, који су, истина, мало мање и>-

њени, али зато више плаћени од осталих спе~

цијалиста у архитектури. Њима на располатању стоји читава техничка библиотека са нормама, графиконима и каталозима у који“ ма има и по неколико типова клозетских шоља, све је то јавно публиковано и приступачно свима на увид, чак се и рекламише и намеће потрошачима. Но то није још толико битно, битно је да пројектанти водовода и канализације потписују своје пројекте, и увек се може да зна ко је ко у том хигијеноком послу.

Истина овај посао не пружа велике стваралачке, инвентивне и уметничке могућности, али ако одемо мало даље по том хигијенском утилитарном путу, доћи ћемо и до болничке архитектуре, која је итекако тешка и компли кована и за коју су потребни врсни ·специјалисти. Постоји читава литература о болни-

СЛИКА НАСЛОВНЕ СТРАНЕ ОРВЕЛОВЕ „1984"

Мишетах у Глоговицу ушетах у недра селу Да је видим да је затрлим по велелепном струку

Сад ћу сести уморан и занемео под перин АУД Ћутљива земљо заискри спали ово грешно тело

% пепелиште претвори неверника који напусти седо

А лепо је рекао отац не остављај бразду не буди АУА

Сад ћу зауставити непознато дете с врбовим прућем Нестрпљив да га питам за сеоске промене

Сад ћу да заплачем да заридам пробудивши успомене Сад ћу прстом преко распукле ране да превучем

чкој градњи, као и часописи који редовно излазе доносећи новости на том пољу, јер за врао кратко време старе норме застаревају. Одржавају се и светски конгреси о болничком пројектовању, где познати ауторитети износе своје проналаске, студије, хипотезе и ставове, а такорећи свакодневно се расписују конкурси за пројектовање болница. Мој про“ фесор на факултету арх. Станко Клиска, који је био ауторитет у архитектури, прославио се као специјалиста за пројектовање болница, и од њега сам и научио колико је то велики проблем и шта све обухвата.

Због свега овога никако не могу да веру лем да је проблем пројектовања затвора мањи од проблема пројектовања њему релативно сличних објеката. Међутим, да ли се уопште може да говори о упоређивању пројектантско-архитектонскот _ апарата затворске архитектуре, са њој сличним архитектурама, и Упитајмо се да ли постоје, рецимо, рекламни каталози затворских потребштина и пнсталација, да ли постоје конкурси за архитектонска решења затвора, и који се архитекта прославио пројектовањем затвора. Конгреси кри минолога се одржавају, али да ли се на њима расправља о пројектовању затвора. Уотпште, да ди постоји нека стручна књига о историји затворске архитектуре, или часопис који расправља о њеним савременим проблемима, Наравно ово је све важно под претпоставком да је реч о оној хуманој поставци да је криминалац болесник а не непријатељ. ·

На жалост ништа од свега тота нема, или постоји штуро, у траговима, у неким запад: ним земљама. У нас тога уопште цема. Највећи ауторитет па пољу архитектонских норми у Европи. Ернст Нојферт у најновијем издању књиге својих норми (међу архитектима је уобичајено да се каже само „ово је по Нојферту" и да ствар биле одбрањена) уогште не помиње затворе. Не може се сматрати да је затвор тајна, јер у истој књизи Нојферт посвећује читаву јелну страну трезорима и касама, које би такође због јавног увида трсбало да буду тајна. Ако затвори нису тајна, онда би требало да буду обрађени као и све остале хуманитарне и социјалне норме, међу: тим то није случај, јер болницама Нојферт посвећује читавих 19 страна, док за домове за збрињавање деце, лечилишта, стамбене домове, старачке домове и пребивалишта Нојферт посвећује даљих 5 страна иакс је број ових објеката далеко мањи него што је број раз них видова затвора, од притвора који се налази у свакој милицијској станици, па преко судских затвора, све до грандиозних казнено-поправних домова који могу да заузимају и читаве урбанистичке комплексе, о чему нема ни речи у Нојферту. '

Неко би можда рекао, бранећи овакво ста ње, да су затвори врло непријатни и да вређају човекову личност. Добро, а зашто је онда затвор одвајкада једна непресушна тема за све гране уметности. Ми ипак знамо такорећи све о затворима кроз сликарство, литературу и Филм им остале гране уметности, а ништа кроз архитектуру и ништа кроз лич: ности њихових аутора, То све приказује затворе не као оруђе слободе већ као оружје ропства. За то су криви архитекти-неуметнипи који су се ставили у службу тлачитеља, и зато такта архитектура постаје исто што и злочин. Пројектант душетупки је злочинац, џелат који носи црну маску, а и сви остали

имлретво

+ 4

"НЕ

архитекти који нису личности већ носе прну маску, тунику са прорезом за очи сарадници см у најбеднијем, најампичком изврзиењу зА9чина, и не могу Да буду умстними који се поносе својим делом. Архитекла мора ла бмдг слободан да брани, јавно публикује и износи своје пројекте критици, па по пројекте за“ твора. Затвор није ништа пепријатнија ствар нето ли цистоскопија, пили пројектовање олељења за цистоскопију..

Ипак, могу да брапим лонсклг, архитекте, дер можда, до данашњих лана, нису онан зрели услови за њихову праву лелатност на овом пољу. Зато је можла о слевни архилекта-фантаста Пиранези пројектовао само фантастичне затворе, а можда је зато и излавачка кућа „Југославија" пзлала јелан фФантастичал роман о катаклизми затвора (,1984" ол Џорџа Орвела) са сликом Пиранезијених затвора на насловној страни, Некада су пи лушевни 6олесниин били окнвани пи мучени ла би се из њих истерао ђаво, данас душевне болнице не-

мају више ни решетака, па ваљда ускоро Ни,

затвори неће имати решетака, Налајмо се да ће једнога дапа „затворско" и „робијашко" остати само као естетска категорија неке луле моле. Не треба потцењивати утицај затво ра па архитектуру ин уопште дух времена, јер нако је само језгро затвора затворено Од уе вида јавности, лух затвора овладава свуда. Уколико У некој држави има више ропства, утолико се више нехумано гради. У таквим ропским системима преовлађују тешки материјали, као што је камен који се ослварују тешким, АУБИМ радом окованим у монотонији. Монотонија је постојала пре монотоне индАУстријске градње, јер је и индустрија у почетку почивала па експлоатацији. Тако у лоба стаљипске сре имамо монотону индустријску архитектуру, исту као што је архитектурл прокажених затвора. На жалост, Мештровићев маузолеј на Ловђену, који ускоро треба. да се подигне, одраз је копије робовске фа раонске државе, а не песничке слободе. Има. ли бисмо доста примера за илустрацију ове јЕзе, и могу слободно да тврдим ла иста тако Као што се каже да се култура неког нарола мери мистим клозетима н потрошњом сапуна, сасвим профаним функциопалним стварима, тако сен слобода неког народа мери његовим затворима, јер се слобода развија од нуле, као и свака вредност. Зато апелујемо да се затворска архитектура изведе из анонимности, и да архитекти прихвате бегз комплекса тему затвора, као што су је прихватили мн о стали уметници, и да своје идеје јавно бране и потписују пуним именом.

4