Књижевне новине

+

Наставак са 1. стране

округли око

јацима и, вице-верса, став просјака према средини, па и према себи самима. Основни став друштва и средине према просјачењу и просјацима могли бисмо свести на неколико најзначајнијих ставова, а то би били: презир, ограђивање, индиферентност, потцењивање, гађење и др. Приметно је да су сви ставови емотивно нетативно обојени, а само у појединачним случајевима испољава се и сажаљење, растуживање, жаљење и са, и опет, емотивни ставови, који се такође пре могу сврстати у негативне, мако исход њиховог дејства не мора да буде психолошки негативан.

Ф Ако је основни мотив материјални, како се Му објаснити пратећи мотиви прошње

ПРАТЕЋИ МОТИВИ прошње, сагледани очима психолога, могли би се раздвојити у две основне групе. Први би „подлегали" закону каузалитета израженог на индивидуалном плану и, поред (већ споменутих) економских, ту спадају и разноврсни, баш

типично психолошки фактори специ- |

фичног обележја, који заслужују нашу пажњу, а друга група мотива би се односила на пропратне појаве из интеррелације друштво-просјак, траБанин-просјак. Хуманост, или псеудохуманитарност на тој релацији (тако својствена клерикалним институцијама и другим друштвеним ортанизацијама сличног типа), служе њеним члановима као.известан параван, иза кога се смирује сопствена савест, ради беде „нашет саплеменика". Но, без жеље за лажном, радикалном револуционарношћу, значај и вредност њихових акција није за потцењивање и не може се обезврећђивати, иако је јасно да то није пут за решавање Људске или друштвене материјалне беде.

Мопштено речено, могло би се зак ључити да наш став према прошњи припада домену социјалних предрасуда. До предрасуда уопште, па и у овом случају, долази услед наших приватних стандарда и стереотипија у посматрању и у процењивању појава. Оне су (нампме, те стереотипије) последица нашег претходног искуства ихи знања и утицаја које то искусство трпи. Практично узев, наше нас

предрасуде према прошњи изразито

лоше усмеравају и ми у њој, априорно, видимо беспосличење, обману, лаж, превејанство и томе слично, и ако усвајамо схватање да је прошња економска категорија, што не би сме ло да дозволи претходни закључак наших предрасуда. Друго је то што довијање просјака, ради њиховог начина живота, на ивици социјалних норми и пужност борбе за опста-

· нак, често изискују и наведена својства. ·

Ф Специфични облици прошње»

ПРИКАЗ специфичних облика прошње и њиховог настанка доводи нас на један, неупоредиво „психолошкији", терен. Ипак, задржаћемо се само на три специфична вида. прошње, Први би се односио на, доста учестане и у последње време, спомиња“ не случајеве истакнутијих личности из научне, културне и друштвене средине у САД. Појединци из те средине напустили су своје позиве и породице и одали се беспосличењу, па самим тим и прошњи. „Очитледно, у питању су особе, чија је људска и грађанска савест дошла у сукоб са поретком и начином на ко. ји тај поредак решава проблеме, за које сматрају да и сами сносе део одговорности, јер припадају том по: ретку. Њихов „нови начин живота (прошња, беспосличење), врста Је психолошког самокажњавања и самбо. оптуживања, изазваног подсвеоним механизмом. Психоанализа то објашњава као кажњавање једног деда свот бића, које се изражава у виду строгости. и осуде „над ја према „друтом ја" у нстом човеку. Само. кажњавање или самооптуживање, увек је изражено у оних особа код којих је у психи присутна, бар из весна, црта меланхолије и то самопонижавање је уперено, не само против самога себе, већ увек и против некога другог. Овај моменат указује на обавезно присуство револта. Кож начно, меланхолик, у борби против оног дела свога ја које не прихвата и које се не мпри са негативним стањем, настоји да се ослободи веза са оним што га је, разочарало. У наве леном случају, то је неефикасан, али револт против дару“

стички моралан у јштвене форме живљења. Одустаја њем, самокажњавањем, -а „нарочито |

обезвређенима,

изјелначавањем са потата. лобађа одговор-

властита савест се ос ности.

познат је међу Јеврејима У и ри (пре рата ну нашој земљи). Особеност тог вида просјачења је у, прикривању правог (И бруталног) 5 рактера троше, који узајамно ЗР и давалаџ, а по онај. који проси (У

Други, специфични ВИНА прошње,

„која постаје стални

ПРОСЈАЦИ АМТЕ РОЕТА5!

јеврејском жаргону назван шнорер, а просјачење, шноровање). Ова. врста просјачења обавља се на тај начин што је шнорер, само једном (обично почетком месеца) навраћао у кућу даваоца, где је био приман као нека врста госта, коме је при испраћају давана. свота у висини еквивалента чешћих посета. Овај вид прикривања правог израза прошње, очувавао је ,„грађанско-друштвени" интетритет шнорера, а даваоцу је „обезбеђивао" илузију о хуманој солидарнасти према свом саплеменику.

И коначно, у савременој Италији, одомаћио се, такође специфичан, вид прошње, коју обављају материјално неџугрожени људи, који су промућурно осетили благодети ове врсте ,заната" међу „добродушним" слојем друштва. Међутим, друштвене пред. расуде према просјацима — „људима са дна", натоне их да промене и са-

"крију свој идентитет прерушавањем

и одлажењем у прошњу далеко од свог места становања. С обзиром на уносност овог „заната“ у Италији, они одсуствују и-по годину и више из свог краја, а затим, пре него што ће се вратити, одбацују просјачку. „униформу“ и. сразмерно стеченој „заради“, живе на нивоу и начином који им обезбеђена средства дозвољавају. У оваквим случајевима личност често трпи тешка психичка искушења, прво, треба се одрећи, на годину или више, свог идентитета; затим, постоји вероватноћа да буду препознати, што би их довело до осрамоћења и коначно, по повратку, треба пребродити, евентуалну кризу кајања или страховања да ипак нису били препознати,

Простор не дозвољава приказивања н других варијетета прошње, зато би закључно, требало размотрити једну, вероватно 'најкарактеристичнију особину просјака, а то је њихова социјална и лична беспомоћност. Наиме, размишљајући о просјацима, човек се често упита како да. ти људи, у часовима ужасне нссташице и беде, не прибегну насиљу (могло би се упитати — и раду2 али

· то је често изван домена њихове

моћи у свету, тде беспослица осцилира између: прилично и много)» Олговор је, баш у тој беспомоћности, и' присутни део

њиховог. ис ог бића а која

(је стечена ради економске несигур-

ности и декласираности у социјално дивертентном друштву.

"жете како се. зовете:

= Хвала Хуто. -] ж

— Господине... тосподине... их, јој... тоспово ... господине ... тоспоЂице... тосподине... немам руку... их, тоспоћо господине немам руку.:. ево само две банке... тосподине... треба ми... их, јој госпођо...

Седи испод рекламног панод Југословенског драмског позоришта. Око 12-—13 година. Боса. Преко десне руке јако навучен рукав, тако да прекрива шаку и слободно виси. „Фалична" рука је у рамену мало искривљена. Лете , сукње, панталоне, голе женске ноте око њене главе. Она само, с времена на време, унезверено погледа час лево, час десно.

— Колико имаш година»

— Не знам господине, не мозгу, дада

— Колико дуго просишг

— Не просим ја.

— Колико можеш да зарадиш тако и коме дајеш новац;

— Мало, мало, не мере се. Тако, пет стоја до иљаде.

— Да ли те хапсе због оваквог посла2 — Немојме молим те, јој...

— Одакле си тиг

— Ја сам одавле... како да ти кажем. Немојме ме богати, одавле сам.

— Одакле) — Са Вождовца, Карабурме, Душановџа, одакле7

— Одавле, како да ти кажем...

— Немојте да јој дајете новац господине здрава је она — у наш разговор упада једна жена са стране.

— Молим Вас госпово извините. Сачекајте мало.

— Одакле си, из које улице2

— Из ове.

— Из које;

— Не знам богами. Задоравила сам ти улицу. Идем, идем ... Немој. ме више ништа питати.

ж

Ф Извините, хоћете ли да ми ка— Зашто» Ф Ово је једна анкета и баш ме интересују Ваши разлози...

ЉУДИ ЖИВЕ.

= Зовем се Дратојла Загајчанин, домаћица сам. ·

Ф Да ли се често срећете са про сјацима2

-— Сваки дан и то не са једним. То је већ превршило сваку меру. Ту власти морају да реше нешто. Никада не бих дала ни динара просјаку. Шта Вам је2 То је све здраво и младо. Погледајте јој руку. Је л' сте видели2 Видите да има руку. Бог зна одакле је све то дошло. Неће да ради, лакше му је да проси.

ф Зашто не бисте дали ни динара просјацима2

— Кажем Вам у 99 одсто случајева то су све ленштине. Распуштена банда. Ја сваки дан долазим овде у СВИТЕ и сваки дан ме на излазу сачекају бар два просјака. Знате ли колико пута сам им понудила да ми понесу торбу до куће2 Ја станујем ту на крају Светозара Марковића и хоћу да им платим. Јок. Нико да се прихвати, И по пет стотина сам им нудила — ништа. Па молим Вас лепо на шта то личи» Ако мене питате ја бих то све разјурила како знам и умем.

— Надамо се другарице Загајчанин да ће меродавни узети Ваше склоности у обзир. Хвала.

хХ

Ф Колики је проблем просјачења у Београду и да ли је у парасту било је наше следеће питање упућеио Инспекторату и Центру за социјални рад. ИНСПЕКТОРАТ: Наша служба јавне безбедности посвећује том проблему иосебну пажњу, утолико пре што се тај проблем пред нама поставља дзојако; прво, просјачење је веома ружна појава која нимало не може да нам служи на част, а друго, често се дешава да лица која просе врше и кривична дела. Краду. Међутим, немогуће је изнаћи јединствену формулу којом би могли да се реше сви случајеви, већ морамо да пдемо од случаја до случаја што нам одузима доста времена. Другачије се понашају, тако да кажемо, малолетници од пунолетних, другачије жене Од мушкараца, различито морамо да поступамо са женом која има мало дете уз себе док проси и са оном која проси сама. Такође морамо да разликујемо мештане од оних који долазе са стране. То је читава лепеза нашег дејствовања и ми се мање-

више успешно супротстављамо и ре шавамо тај проблем. Једна чињеница ипак стоји: просјачење је у порасту. 1967. ми смо имали 526 евидентираних случајева, а већ 1968. имамо 1.143. Дакле, пораст од преко 100%. Од тих 1.143 лица предато је судији за прекршаје 490 и кажњено исто толико. Осталих 653 из социјалних разлога нису кажњени већ су предати социјалним органима. Многа од, тих лица која су предата социјалним органима доцније су се опет појављивала на улици и просила. Каког Мислим да ће вам, следећи податак најбоље показати у чему је ствар. Прво, морамо да се сложимо у томе да међу становницима Београда нема много оних који просе нити има тенденције пораста. Много је више оних који долазе. са стране, а долазе највише из источне Босне (Бјељина, Зворник) а има и оних који долазе из Смедерева и Обреновца. Дакле, од 490 кажњених прошле године, 201 дице је са територије града, а 289 су придошлице. Од 653 упућена социјалним органима, а то су у већини случајева придошлице, рекли смо да су се многи за кратко време опет појавили. Како је дошло до тога2 Чим лице не припада територији на којој је Центар за социјални рад, соџијални радници му купују возНУ карту и упућују га у његово место сталног боравка. Они одмах хватају следећи воз, нарочито малолетници, и враћају сеу Београд. Такосе круг затвара и ми долазимо опет на сам почетак. Овакав начин решавања проблема врши не мали притисак на градске фондове. Посредно преко центара. за социјални рад и социјално збрињавање.

х

— Извините ме господине. Молим вас. Да ли знате где је Савска ули• ца, треба ми аутобуска станица. Опростите молим вас.

— Није аутобуска станица у Савској. — Како није, молим вас>

— Тако лепо. Није. Аутобуска станица је код железничке станице.

— Тако дакле. Видите господине мени су у болници рекли: Савска улица. Извините молим вас што вас узнемиравам. Ја сам ратни војни инвалид 85% и ја сам сада био У болници, а сад идем кући.

— Где је тог

— Трстеник. Идем за Трстеник, Видите сада... Опростите што вам сметам, ја имам новаца за пут, ви“ дите господине карта кошта 1780 динара.

— До Трстеника2 _ — Не, до Краљева. Мепи треба до Краљева, а после имам тамо зета. Видите господине, извините молим вас, имам 1500 динара. Ако би мотли да. ми, дате 280 динара. Ја ћу вам да: ти ако треба личну карту. Вратићу

Наставак на 16. страни

ипон пина пи

=

нЕВИНИхХ

ДАЉИНА

Уређује Владимир В. Предић

Кућа на крају света

_ Светлана Петровић, Десета беотрад-

ска тимназија, осамнаест година.

„Пусти ме да завирим у сваки кутак твога бивања.

Нећу у овим речима да тражим симболику, нека то буде само дозвола за портретирање младе песникиње. Светлана Петровић је песник стрмина. Топчидерског брда, стрмина свести; превазилажења до трагова

Статуа

На трту статуа.

" Слепа. је.

Очи су јој отишле Облацима уздржаних суза У румене, тихе смираје.

Проси светла,

Али никог нема да удели просјаку,

Јер моди,

Али се не понижава,

Већ усправно стоји

Велика и поносна

У своме мраку.

Признајем |

Признајем,

Бојим се сазнања Ла свет није саткан од неба,

Да свитање није

Од сунца и грања, |

И да музика плавога трептања. Постоји да би неко јео,

Да паук, неуморна преља,

нирване и опет враћања, старим, но укусу торким алејама кестенова. Да ли се она. дегињом радозналошћу иг ра еуфоријом, или девојачком интуицијом тражи пут, песнички вијугав, али пут којим се ипак стиже или само донекле приближаваг

Поезија младе песникиње је рат иманентног света „у ребрима безосећаја" и света јутарњих булевара оку“

Ипак не преде срећу

и да у дрвећу

Прстију твојих

Постоји само жеља

И да у магли

Очију мојих

Постоји бесмислена нада, Бојим се, бојим

И зато уснуло лебдим Између неба и града.

Безосећај

Завирих међу ребра Безосећај

И на том скамењеном лицу Безосећај јак Растворих недра У Безосећај

Потражих те у срцу Безосећај.

Бојим- се Безосећај То је

Врхунац бола,

паних од поливама улица. Песник ле“ бди на маргинама интуиције, у без“ дану импресивног сукоба између ми“ сли и чина. Уосталом, није. ли то ам блем који бисмо могли да прикачимо „овом времену кад изгуби смисао = па стане" >

(Зоран Матејић, члан Књижевног Х београдске гимназије)

клуда

Била једном једна

Била једном

Једна кућа на крају света

Саграђена од маште

И украденог делића птичјег лета. Прозори су јој били саткани од сунца, башта —

Читав Тихи океан.

А у њој је становао

Један мали дечји сан.

Била једном Е Једна кућа на крају света, А сада нема ни ње

Ни детета.