Књижевне новине

НЛО) У У ПИТЕР ХАЧИНСОН

КОД МНОГИХ ЉУДИ, а поготово код образованих који се не усуђују да мисле, јер — „све се већ одиграло пре", и сам појам прошлости изазива осећање страха и мржње. Дух тих Људи је спутан и они се боје да мисле.

„Прошлост", „садашњост“ и „будућност“, представе су саме по себи нестварне. То су наслеђени, фиктивни појмови који непрестано и увек изнова рађају осећање беспомоћности И мовалтије — слику времена које нам „измиче". Реч носталПа Њ ћи Доертија асоцира на кретање према смрти. По-

САВА, да живимо у доба носталгичне културе. Ипак, измислили смо и пуг и начин како да се обрачунамо са овом Поли НК Жеља за активним учешћем у стварању чини их наметали им МУ КУ МИА РАЕА На прошконр Њиховом осећа у чир“ исто тако и »зсјепсе-Нспоп« доприноси свим очигледно ата а вел над будућношћу. Садашњост, са-

, је препуштена сама себи.

| Било је покушаја да се спаљивањем књига, рушењем гтра. ђевинг и сакаћењем осталих уметничких дела, прошлост уништи. Ипак, ниједан од ових метода није био изузетно успешан. Као много ефикаснији метод показао се процес фикционалног при“ лажења прошлости у циљу њене трансформације.

Углавном све што знамо о прошлости саме су претпостаРке. Упркос томе, предмети из прошлости се ретко, готово никада, не приказују као нема сведочанства, већ нам се сервирају као кључеви у којима леже решења тих претпоставки. Древни остаци прошлости смештени по музејима, представљени су нам у фиктивном временском низу разноразних хронологија царевина м покрета у уметности. На пример, Хетитско царство у Малој Азији, допедавно потпуно пепознато, изванредно је поново оживЉљено захваљујући свега неколицини порушених градова и стотинак хијероглифа — никада чак ни преведених. Оваква реконструкција спада у уметничка остварења и нема никакве везе са стварношћу.

Лус Борхес у „Новим тражењима" говори о првом ки: неском владару Ши Хуанг Тију, који је у својој земљи наредио да се спале све постојеће књиге. Он, заправо, није био први владар, вити је покушао да уништи прошлост. Хтео је само да измени ту прошлост и тако постане први владар. Итадијански футуристи желели су да униште све музеје, вероватно да би истакли вредност сопствених остварења. У свом роману „1984", Џорџ Орвел, у виду пародије на стаљинизам, говори о будућој нској држави у којој се историја свакодневно подешава како би одговарала тренутним владиним доктринама.

Сама интерпретација сведочанстава прошлости представља, у ствари, процес фикционално: тумачења истих тих сведочанстава. У сваком случају, уметнички предмети, кости, грнчарија и тако даље, највише казују када се проучавају на местима где су и пронађени, А кад се већ излажу по музејима, боље би било не приписивати им порекло, не одређивати им старост и не измишљати покрете којима су припадали или чији су са ставни део. Такве предмете треба приказати и — то је све. По могућности чак и раздвојити једне од других. Исто важи и за открића која се односе па језике минулих цивилизација. Многи древни језици, као што су хетитски и неки индијски и етрурски језици, до дакас нису преведени. Други, пак, као што је египатски, на жалост — јесу, јер су на розетској плочи У Етипту пронађени натписи на више језика. Али, за Хетите и Етрурце до сада није пронађена никаква розетска плоча. Ипак, та чињеница није ни спречила ни омела поновно оживљавање поменутих култура, што је у неку руку разумљиво: дешифровави египатски хијероглифи створили су само забуну. Непотреоно је помињати колико је свако писмо непоуздан документ кад се ради о доношењу коначног суда о прошлости. Стога би однос према писму требало да буде ипдентичан односу према уметничком предмету. ; Постављање питања и тражење одговора на њих, једини је примењиви метод при интерпретирању прошлости. Никада није утврђено одакле потичу та питања али, сигурно је да немају никакве везе са прошлошћу. Она су, очигледно, чисте измишљотине или фикција.

Међутим, илузорно је очекивати да једно доба схвати оно које му је претходило. И Хомер и Платон, и Беренсон ни Тојнби, имају сваки своју интерпретацију прошлости, а опет, њихови погледи увек изнова доживљавају низ других интерпретација. На сву срећу, вечито ће постојати толико различитих верзија да ће, ма колико једна особа покушавала претворити прошлост у кохерентан, логичан и безопасан роман, неминовно долазити до стварања хиљада различитих верзија у хиљаде раз личитих романа. Имајући ово у виду, готово је немогуће да ћемо зажалити што не познајемо истинску прошлост у њеној оригиналној верзији; овако нам се пружају толика различита тумачења — богатија и садржајнија.

орхес сумња у успешно уништавање прошлости („Прошлост је неуништива; пре или касније, све ће се поновити, па и идеја о уништавању прошлости"), као да је сигуран у њено истинско постојање. Таква истинска прошлост, каква била да била, вероватно јесте неуништива. Али, прошлост са којом се свакодневно суочавамо и која је, највећим делом фиктивна, већ је уништена, — самим процесом нашег романсирања постојања. Такав процес је непрекидан.

Да бисмо прошлост претворили У занимљиву фикцију, потребно је располатати многобројним збивањима или објекти ма који, с друге стране, не морају сами по себи бити фиктивни, иако могу. Многи писци имају ово у виду док раде. Они отварају картотеке које испуњавају догађајима, списковима предмета, лицима, временским приликама и тако даље. Затим је на реду она битна компонента свега — машта; а она представља фикционализацију елемента времена. Догађаји, лица и објекти ређају се у простору и смењују са одређеном количином уметнутог времена. Код писања или изучавања историје, с времена на време наилази се на евидентне празнине, — на празнине које треба „објаснити“ или напросто „испунити". Од великог је значаја да ли се тврди да су пирамиде старе 6.000 или 60.000 година, јер од такве тврдње зависи и заплет у роману наше историје. Тако је и за археологију важно да ди су људске кости постојале и пре два кли двадесет милиона година. Као по правиау, уколико дебље задиремо у прошлост, утолико је лакше манипулисати са временом и догађајима. Тек када почиње да се приближава саланивости, истински геније наилази на тешкоће. И ако је прошлост протекле године У истој мери неприступачна у којој и прошлост каменог доба, — знатно је теже прихватити елеменат времена који је у њој саздан. Управо због тога, толики је део, уметности још: увек остао нерасветљен. Потребно је да се догађаји у свести људи помало замагле, помуте и забораве. Да бисмо остали доследни, требало би да сви људи у ма каквој вези са неким остварењем напросто нестану или, штавише — умру. Тада би се за прикупљање материјала за свој лаљи рад псторичар-романсијер могао ослонити на документа и одабрати све оне „чињенице“ које му највише одговарају. Све би то, наравно, било сасвим поштено. Ако се, којим случајем, увиди да такав материјал може расветлити одређене претпоставке, проблем постаје универзалан.

М својој чувеној критици сунчевог система, „Судар светова", Имануел Великовски полази од претпоставке да су постанак п кретање планета и природан ток догађаја у почетку знан хаотични. Његова теорија супротставља се романтично

14

ДА АН ЈЕ прошлост ФРИКЦИЈА 2 _

религиозном схватању о слором и величанственом развоју еволутивних збивања. Негде у историји еволутивне мисли, Дарвиново схватање еволуције у смислу одржања врста подвргнуто је процесу фикционалне трансформације и тако постало нешто нестварно и мање стравично. Људи су напросто одбијали да веРУЈУ Дарвиновој тврдњи да у Епглеској сваке године преживи само један одсто дроздова. То им је изгледало немогуће јер, „викада пису виђали мртве птице". Ово је као кад бисмо твр-

дили да се планете не крећу јер до данас нисмо били сведоци

планетарних катастрофа. .

____Белики део антропологије, историје уметности и археологије фикционалан је им, утолико је већа иронија што су дела Великовског жигосана као »зсјепсе-НсНоп«. Очигледна је тенденција многих стручњака који се баве поменутим наукама, ка фикционалном приказивању стварности, што доказује и чиње ница да неки од њих и сами пишу дела (често врло просечна) која спадају у лепу књижевност. ||

Теорија еволуције и сама је претрпела многе промене. Данас сусрећемо два опречна веровања, — оба вероватно подједнако лажна. По једном, еволуција је била спора, непрекидна. и логична; по другом — она се састојала из безброј случајних, кобвих збивања, великих неуједначених скокова, дивљих, му ташија, бесциљних и нелогичних. Трећа теорија, по којој су човек и више животиње првобитно били космолошки колонисти неког међузвезданог Нојевог ковчега — исто је толико прихватљива, пако изгледа невероватнија и сасвим измишљена, По овој последњој теорији испада да се еволуција одигравала уназад и, да на нашој планети еволутивне везе полазе од сложенијих ка простијим бићима. Укратко, произлази да је амеба дегенерисан облик неке више животиње.

Сликарство акције, које укључује покрете кичице као знака или догађаја, представља угао из којег се уметност нај чешће посматра, — као обележје прошлости (створено, наравно, у привременој садашњости). У овом смислу, уметност је исто ашто и кост пронађена у археолошким ископинама, исто што и хијероглифи или пирамиде. На жалост, кад јој овако прилазимо, уметност губи од свог достојанства, чак више него кост, споменик или фосил. Одмах је замишљамо као потенцијалну историју уметности и сврставамо је заједно са осталим историјским предметима; она постаје област која се грана да би обухватила грађевине и, с друге стране, најпримитвније уметничке творевине свих врста. Однос историчара уметности илџ, можда, критичара уметности према уметничком предмету, веома. је сличан новим схватањима и погледима у филозофији историје. Мместо да се предмет "сагледа онакав какав јесте, стално се поставља питање: „Шта је човек који је ово направио, хтео да каже2" Палентолог који пронађе кост, поставља готово идентично питање: „Шта оБа кост значи" односно, „У каквом је односу ова кост према осталим костима, према целој животињи и њеној еволуцији>" На сва ова питања могуће је одговорити једино ако се малом броју очигледних чињеница и доказа додају још многи измишљени. И, скоро сви који се баве овом врстом науке, радо ће то учинити. Како би, за разлику, било дивно чути некога да каже: „Прнашао сам кост дугачку десет сантиметара у држави Малви. Тамо сам је м оставио. Ништа ми не значи".

Сликарство акције доживљава исту судбину управо због сличног односа који према њему постоји. Питајући: „Шта је уметник хтео да каже» суочавамо се са социолошком, бихевиористичком суштином онога што угрожава све ове области науке. Како. данас не постоје никакве розетске плоче са којих би се, на пример, дешифровале слике акције једног Џексона Полока, сопиолошки _ оријептисаном историчару уметности или кри тичару не преостаје него да покуша продрети у бихевиористичку историју појединца. Сваки ће критичар „ископати" нешто различито. Постепено ћемо се све више и више удаљавати ОА првобчтног средишта. Замислимо да је у питању сликар из педесетих година ХХ века. Кроз неколико деценија те ће се фикције суштински толико разликовати да ће чак постати и забавне. Све ће се ово одиграти у пиљу откривања објективне истине. У жељи да се пронађе нека непосредна, линеарна интерпретација присутна у целокупном делу сликара, постаће неопходно пратити његов развој кроз одређене фазе. Промене у сликаревом животу служиће као докази за његов напредак у односу на претходно дело. Уколико је сликар жив, вероватно ће се без противљења сагласити с оваквим начином интерпретације. Можда ће бити изненађен а истовремено и задовољан што налази неку усредсрећену логику у нечему што је скривено сматрао несређеним, хаотичним животом. У супротном, испада да су његова ремекдела сасвим случајна остварења која, донекле без помоћи критичара, он не би био у стању да схвати.

___ Стога се покушај фикционалне интерпретације уметности не разликује од покушаја да се антропологији, археологији и осталим вештачки заснованим наукама, дају особине фикционалног. Све ове науке покушавају да укроте време, да та не како систематизују. Ако се деси да се, ту и тамо, неколико година или деценија, можда чак и векова не подударају, остала. се збивања и открића могу изнова проучавати или пак логички претпоставити, да би се испуниле те празнине у времену. После сваког новог открића лако је мењати већ постојеће, утврђене чињенице. Иако су четрнаест претпоставки о постанку карбонске периоде очигледно нетачне, онс ће увек изнова узбуђивати научнике, доводити до полемика, па чак им до још једне (ко зна које по реду) систематизације времена у историји. Сабијен или издужен у неки привремени облик, један готов производ послужиће садашњој генерацији или, можда, само ове године. Као и уметност, такав производ може да буде величанствен. Тукидит је тврдио да у његовом историјском делу има више уметности него код Хомера. Он је тога бар био свестан, и није се стидео то да призна. Тек у каснијим вековима, романтичан приступ истини постао је преемотиван.

Један од великих Ајнштајнових доприноса, просто формуаисам, јесте тврдња да се свака два догађаја међусобно разликују кад се посматрају из различитих мтлова. Другим речима, не постоји јединствено схватање космоса. Човек би помислио да ће такво потресно откриће изменити вековима укорењен процес линеарног мишљења. Али, не. Наука је у окриљу својих теорија направила само више „места ', па се ту нашао и Ајнштајн. У доба када се веровало у чуда, људе су спаљивали на ломачама због њихових учења која су наговештавала промену читавог тока научне мисли. Данас су границе науке померене; наука је постала растегљив појам који обухвата чак и незамисливо. Мпак, она упорно инсистира на непореме ћеној линеарности. Ајнштајн је пореметио ту линеарност, али она је некако поново успостављена. Идеја релативитета је у много мањој мери продрла у остале гране науке. Стоунхенш. је археолозима, историчарима и социолозима ипак нешто значио. Чињеница да никада неће сазнати шта је он заправо пред. стављао, ни у ком смислу их не спречава да и даље раде. Али, ситурно је да за сваког од њих Стоунхенџ данас има другачије значење; и управо у томе можда лежи објашњење његовог значења у прошлости,

Погрешно је пирамиде, фосиле, старе слике и скулптуре итд. серставати у објекте прошлости. Њихов истински значај лежи у чињеници да они припадају садашњости. Значајни су и актуелни исто колико и васионски бродови или пилуле против зачећа. Прави објекти проштлости су они које је та прошлост прогутала. Само ако се суздржимо Од (било какве интерпретације старина, можемо им дати онај значај који уживају савремена дела и пружити могућност да постану саставни део садашњости која ће можда, најпосле, ипак почети да се прихвата,

Превела Даша Дрндић

1) Импресивни споменици из млађег каменог доба, пронађени у Енглеској састоје се од високих камених блокова. Прим, прев.

„оофефењуф Фоо. : ооффффефффефојеаооефењфефефеф%4 –е>боффосефеффовфоеффењооффеевефофовффеофее оу %9%. >>: Ф+%%%%94 »999%Ф% Фе Фоо +е. 9%9%%%%+%

ЛАЦО НОВОМЕСКИ ·

путопис

Већ имам свој циљ и мјесто крај прозора, зашто пак на смрт мислим, док влакови одлозг)

С потреба познам њихов плач, њихово стопут збогом, рунчиће снијежнобијеле.

Вела жалосних удовица данас влакови у диму носе.

Минуте растанка си увијек саме себи сличе.

Збогом.

Армија поља са заставом семафора јури нам у сусрет

а сви пукови бјеже одакле смо пошли; . можда иду јавити да су нас видјели.

назад па оно мјесто,

И тодине одлазе такођер томе мјесту одакле их се сјећамо, иду нам насупрот а већ су нас минуле.

Муеданиут прођу около и кроз нас неопажепе

за нас више неће постојати, . као пукови поља са заставом семафора,

кад их више не будемо видјели.

И то је све.

Збогом.

богом тим крајевима, «слио у одлазећим влаковима,

И збогом пољима, збогом семафорама, з

гдје на смрт сам ми:

Нестварна гостионица

У малој смо гостионици, У недјељу, прије подне, у оној — код нас на углу — У којој још никог нема, овдје, под дрвећем преврнутих флаша.

на ивјетном стољњаку.

И гледај, тле, и прозор разбијени у тим напуклим влакнима чврсте паучине;

ноге ухваћених муха у њима висе попут кинеског

писма, које не разумијем.

Крчмарица — како да нег има пуне руке посла,

познам је по презачи:

бијела. магла мијеша се у незаинтересираном сунцу, кос у црном фраку ме у њој опскакује;

ах, нитдје нисмо сами

у самоћи с представама,

у пустињи ћу наћи крчму за скитницу.

„Пане шефе, платит!" За објед сам имао пун тањур сунца а за вечеру млијечну стазу.

Фигура

Фигура од воска у излогу је мртва Е нако има тијело у хаљини за плес.

Фигури од воска су ноге за плес одрвењеле,

Оне је на плес никад, никад неће одвести,

џако има сјајну хаљину за плес.

Фигура од воска се лажно осмјехује и косе има туђе, тијело хладно, бујног покрета у раменима јој пема.

А моја је драга ту хаљину за плес шила.

Сигурно ју је господ бог за плес створио и усне јој одзвањају од јасног смијеха,

љупка је и мила,

да с њом човјек поразговори, косе има меке, мирисне

и тијело достојно загрљаја.

И ми бисмо заједно на плес шали, само хаљине за плес нема.

О како лијепо би то било кад. бисмо заједно ишли у коло, кад бисмо срасли у плесу, у пољупцу.

А наш пут до жене од воска дијели само стакло, мизерно стакло.

Стихови о љубази |

Донијела си у црним очима јужну домовипу а из ње о животу приповијест невину — можда над тим валовима плаче Вах...

А крај ко прољећем отежало дрво слио се у једну боју.

Сам

сам ту боју из очију изгубио

у остравским крчмама

и из очију ми сад избија страх.

Можда схваташ зашто испијене плаве очи к твојима се приањају.

Данас ћеш, мила, убити том јужном бојом својих очију

неизвршеног. злочина. Превео Божидар Шкритек

Лирика У

Це МР О

ПРЕВОДУ