Књижевне новине

3 једног дневника

ДРАТИ МОЈ У0!

Мој једини пријатељу.

. Напори ове пишљиве цивилизације изгледа ми да ће да уроде плодом. Коначно су решили све проблеме и за који дан ће први човек да крочи на друго небеско тело. На жалост, само двојици ће то успети. Да се отр:ну. А на ком је степену развитка техника ове цивилизације, нека ти најбоље илуструје чињеница да они, ем што нису изашли из' свог сунчевог система, ем нису још изашли ни из гравитационе сфере своје рођене планете — ТЕРЕ. То „друго небеско тело“ је најобичнији ТЕРИН сателит — Месец. Међутим, то им нимало не смета да том догађају прнуште до сада невиђени публицитет у поштеној светској штампи. Наравно, они тај- подвиг везују за будуће успехе "у освајању космоса. (Ништа без обе ћања). Кажу да им је освајање месеша потребно да би са њега могли лакше да се вину ка другим пленетама и звездама. Тиме су се потпуно оправдале моје претпоставке да је У човеку укорењено уверење да ће се најбоље винути у висине ако прво згази на свог верног пратиоца.

Кад засија ТЕРИЈА, Мо, они неће знати како се та светлост зове. Тренутно су преокупирани тим проблемом. Не знају како се зове светлост којом ТЕРА објасјава Месец. Њихово незнање је потпуно оправдано. Опи не могу да верују да им родна планета може сјатл јединствено, Један проблем мање би имали да та светлаоест уопште и пе постоји. Природни“ је би им било да живе у мраку, Опи не могу да верују да ће цела кугла да сја подједнако, јер су павикли ла свека друга држава тврди за сваку трећу државу да у њој влада вечити мрак.

Кад засија ТЕРИЈА, Мо, двојица космонаута ће можда имати највише разлога да заплачу. Огромна већина ТЕРИНИХ становника (веома паивних) их језамолила да сене враћају тако брзо, већ да сачекају млад мсПофбем, да га мало савију и сколуте У један мањи кружић. Хоће јадан рални народ да има бар један месец У животу коме је саставио крај с крајем. Кад засија ТЕРИЈА, Мо, не знам какве ће се све перспективе отворити човечанству и за шта ће све месец да се употреби. Не знам ни то да ли ће ТЕРА свима да светлам подјел“ нако. Не знам да ли им је уопште било потребно да се толико удаљавају да виде њену светлост. Она и овде може да плане сваки час. Таква је ситуација. Не знам која је то друга ствар за коју ће да употребе месец. За прву ствар већ су га употребили:

СВИ ШЕФОВИ ДРЖАВА, СВИ ВЛАДАРИ СВЕТА, СВОЈЕ НАЈЛЕПШЕ ПОРУКЕ И ЖЕЉЕ ЗА МИР, СРЕЋУ, ПРОСПЕРИТЕТ И БЛАГОСТАЊЕ ЧОВЕЧАНСТВА — упутили су на Месец.

Даље нису могли.

Даље пм техника не дозвољава,

Кад засија ТЕРИЈА, МОЈ УО..

Душан Јагликин

А ПН

Пародија ТВИДО ТАРТАЉА

Срећна стоногг

Стонога

родом из кантона Ури

или, свеједно,

мотжеда из Ковина,

чак из Белфаста,

у један оглас зури:

„Обућа фина

за. све инсекте,

независно од чина,

од феле и узраста! Јефтиније него млади лук, Љ Даје се попуст на џадалук.

Бистра Стонога

у размишљању дугом чешка се по глави

ногом двадесет другом:

— Красно, али шта Могу • • • Неће ме услужити,

казаће да имам сто ногу ·••

За труд Стонога не хаје, стаје,

броји ноге,

уз напоре млоге,

и брекће као 60,

па довикује свима — 5 нека чују и Мика и Сима: — Радосна вест!

Немам сто нољу:

Немам сто, него само тридесет и и100%.

Пародирао Лав Захаров

Родио се двапут. Једном пре, једном после рата.

Он није погинуо за отаџбину између два рођења. Он је само могао да погине за отаџбину неколико пута и за то има неколико пута по два сведока.

Неписменост му не смета. Увек диктира,

Да би био у првом плану уноси себе у петогодишњи план,

Његова глупост у правом минуту боља је од било чије памети у погрешно време.

Он је љубоморан на све који поред њега воле отаџбину.

Увек нам прилази с леђа.

И у ведрим ситуацијама он се облачи.

Тешко га је ухватити у истини,

Сатима ће вас слушати ако му причате

ТИНА ПО а АИ ИТ

ЊЕГОВО ||| ВЕЛИЧАНСТВО АЕМАГОГ ПРВИ

МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ

ИШИ ди маветта ваоолоновоннневовиои овима отео оо та

|

Свој интернационализам потврђује отварањем девизног жиро-рачуна.

Његова звезда не пада, ако се случајно угаси, остаје горе, _ Син му је скромно дете. Име му се појављује у новинама, али под иницијалима,

Он је увек за братство и јединство, али — бирократије.

Има приватни пут у приватни комунизам. Сваки дан почиње, после се одмара.

Он је за поделу рада, али да сам дели.

При наглим прекретницама води рачуна о центрифугалној сили.

Да би. надокнадио комплекс недостатка икакве дипломе — бави се дипломатијом.

о њему.

Странпутице су му прави путеви. Мвек има на уму туђе мисли. Мозак му

је део комфора у глави,

Ако га прегази време осећа се боље.

Он се шале.

пПосАСАЊИ смеје.

Кад је неко у добром сосу, са задовољством и апетитом поједе га.

Пана

23 варијације

КОЉА МИЋЕВИЋ

Је 5зш5 Егапсој5, допЕ 4 те розе, Ме де Рашв епртез Роптгојве,

ЈЕ де Ја согде аФ'ипе То15е

Чашга топ со! аџе топ сш ројзе.

1

Ја сам Франсоа, то ми смета, сред париског сам роћен света, а испод омче шија клета знаће тежину мот дунета.

п

Ја сам Франсоа, клето момче, оеивот ми сред Париза поче,

а врат мој знаће испод омче колко ми тежи тур — сироче.

Ш

Та сам Франсоа, с тог јад ме хвата, крај париских сам рођен врата,

а том ће омном од по хвата

гуз знати терет испод врата,

ТУ

Ја сам Франсоа, то ми казна, из Париза крај Понтоаза, а врат под омчом ће да сазна да гузица ми није празна,

М

Ја сам Франсоа, знам зла мреже, Парижлија сом родом, кнеже,

пе знаће, док та уже стеже,

врат колико је дупе теже,

М1 аб

Ја сам Франсоа, биће крхко, Паризом сам кб дечак трко, а кад та стегне уже мрко

| врат знаће шта ми тежи пркно,

УП

Ја сам Франсоа, ту ме траже, Париз ми место од свих драже, а врат ће испод омче враожје знати колико љуз ми важе,

Ако му жена набије рогове и њих искористи у борби са шутим.

На високом пати од вртоглавице мах седа у — фотељу.

Он је за битку на Неретви, али у режији

Тешко схвата

и од-

Вељка Булајића!

Аплаудира сам себи.

Он је у фотељи, ви сте у праву.

МШ,.

Ја сам Франсоа, клех судбину, Паризом ми детињство мину, а врат ће, трмећ омчу сињу,

стражњице моје знат тежину.

1Х

Ја сам Франсоа, бол ме бије син париске сам фамилије, а тај ће коноп да открије тежину гузе испод шије.

Х 5

Ја сам Франсоа, падам нице, син. париске сам породице,

а врат под омчом неког злице знаће тежину те стражњице.

ХЛ

Ја сам Франсоа, среће тупе, париске познам све мансупе, а кад под омчу са мном ступе врат знаће шта ми тежи дупе,

хи

Ја. сам Франсоа, лијем сузе, париске познам угурсузе,

а врат мој, кад га омчом сузе, знаће тежину моје гузе,

хш

Ја сам Франсоа, ал не дуже, Париз ме роди и окружје,

_ а врат ће знати кроз то уже

колико тежи Фуз лопуже, ХМ

Ја сам Франсоа, патим и. ја, родом сам прави Парижлија, а испод штранге што се свија терет мог тура знаће шија,

ХМ

Ја сам Франсоа, то ме таче, Париз ме роди уз још браће,

а врат, кад штрик ва стегне јаче, тежину мога тура знаће,

на Вијонов катрен

ХМ

Ја сам Франсоа, срећом штур, париски живот сиознах сур, а знаће, трпећ омче шњур, мој врат колико тежи тур.

ХУП

Ја сам Франсоа, коб ми штура, париских пун сам авантура, под омчом што ми смрт натура врат знаће терет мога тура,

ХУШ

Ја сам Франсоа, с тог пун зала, с Паризом ми се крв смешала,

а врат ће испод тих вешала знат шта ми тежи гФуза мала,

ХХ

Ја сам Франсоа, сит болова, искусих живот пустолова,

а омча ће да каже ова

да тур је мени пун. олова,

ХХ

Ја сам Франсоа, ал без смешка, Париз ми младом би вртешка, а врат ће, кад та омча смекша, знат колко ми је гуза тешка.

ХХЛ

Ја сам Франсоа, слика јада, усред Париза рођен града,

а врат ће ми под омчом сада знати шта тежи гуз што пада.

ХххП

Ја сам Франсоа, смрти близу, рођеп сам једном у Паризу,

а врат ће, што под омчу склизну, знат шта ми тежи гуз у низу. |

ХххХшШ

Ја сам Франсоа, тужна лика, Париз ми родни крај и дика, а врат ће знати испод штрика колико тежи тур јадника,

(партанци >

ФЕДОР ШЕШУН

ПОСТАВЉАЈУЋИ телевизијску антену на крову, у једном тренутку бацио сам поглед улево испод себе и угледао део кружног гледалишта оближњег стадиона.

Да ли због угла посматрања или нечег другог, тек преда мном искрсну слика старог грчког позоришта. коју сам некад тако радо разгледао на часовима историје.

— Стварно — уздахнуо сам, припалио цигарету и сео на димњак шта ли су стари Грци радили у тим позориштима која тако неодољиво подсећају на данашње стадионег

=— Чудно питање — рече Есхил који се изненада из облака спустио на суседни димњак. — Ти, далеки

потомче, као да не знаш да је позориште створено зато да се у њему славе богови и њихова недокучива дела.

— Није баш сасвим тако, о учи. тељу, — тихо га опомену Софокле који се однекуд створио иза његових леђа — ми, Атињани, створили смо позориште зато да славимо хармонију међу људима и помирење са влашћу и делима Олимпљана, ма каква она била.

— Којешта! — прасну Еурипид који се појавио у виду деус екс махине, — У позоришту је најважније публику запрепастити, а затим јој вешто дати неколико грозоморних убистава која ће јој зауставити дах и над којима ће се сита исплакати.

Мто одозго загрме тако силно да сам се скотрљао са димњака, Када сам се прибрао, схватио сам да је то нечији смех. Био је то Аристофан.

— Не дозволи, момче, да ти ови мајмуни помуте мозак. Позориште је место тде ништа није свето, и где сваки прави писац приказује богове као проститутке, овакве — ту показа Есхила, Софокла и Еурипида — као чанколизе, владаре као недоношчад, светину као чопор мазги, а самог себе хвали све док му будале поверују. Аристофанове речи и скрушено понашање тројице древних трагеда веома су ме наљутили;

– Пре свега, хвалисавче, — почео сам пргаво — ко ће да плати улазни“ цу за такво позориште2

— Улазницуг — изненади се Ес хил. — Ми, Атињани, нисмо наплаћивали улаз у позориште.

— Хм, да... — збунио сам се —

али који ће владар дозволити да га у позоришту, пред светом, назову недоношчетом 2

— Који» — зачуди се Еурипид. Ето, на пример, Клеон. Тог омиљеног народног вођу је овај неваљалац, Аристофан, готово у свакој својој комедији називао још и ружнијим именима.

— И... овај, ништа му се није догодилог — А шта је требало да му се догодиг — љутну се Софокле. — Ти, који живиш у напредније време, лоиста нас гњавиш својим детињастим питањима. Ако ниси знао, Клеон је седео у првом реду гледалишта и слатко се смејао лупетању свог политичког противника који ни за тренутак није престајао да га напада и назива најпогрданијим именима, Наравно, публика се ваљала и урлала. од смеха, мада је волела и пошто-

вала Клеона, као, уосталом, и Аристофана. — Мрламо и ми па стадиону рекао сам тек да нешто кажем. . — Да, до пеба се чује, Али, због једне пнадувене мешине која се ко“ трља час лево, час десно, мало напред, мало натраг. Просто је неразумљиво колико вас је хипнотисала! — рекла су сва четворица у стилу старог грчког хора и нестала у облацима. Веома љут, сишао сам са крова, узео историју књижевности у шаке и кад сам нашао жељено место, злурадо сам дрекнуо ка небу:

— Тачно је, такви сте били... А онда су вам дошли Спартанци!