Књижевне новине

ТОЛЕДО је необичан град, не личи на Аруте градове. У Толедо се улази као у неко чудно светилиште. Овај град живи између кошмарног сна своје прошлости и безнадежне јаве будућности. Чини се да је овде садашњост сувишна.

До ВН тарааоеобане

; е утник, Толедо не постоји за групе посетилаца, није туристички град у оаналном смислу те речи. За туристичке походе овај град је само пролаз но свратиште. Прођу туристи стрминама Толеда, и брзо се враћају на аутобуско паркиралитте, спремни да што пре пођу за Мадрид; или у неко друго место. Осећају се из туољеним у овом малом граду који се путнику причињава тако неухватљив и недостижан, Дешава се да се неко од уљеза буквално изгуби и тумара у круг, желећи да брзо пронађе · сигурност реалних простора.

·" Зато се Толедо не може волети. То није град складних тргова и пнтимних пјаџета, Нема тлармантних променада пи мирних кутака прекривених голубовима. Ако би се нешто слично и створило, онда више не би било Толеда. Остала би само избрисана успомена.

Толедо пи јесте успомена, али парадоксалношћу своје истине — то је успомена која је постала реалност. Збуњује сусрет с том имагинарном реалношћу, крхком, несталном и вечитом у исто време. Толедо вам не до» вољава да се надмудрујете с временом. Формулу толеданске егзистенције тешко је пронаћи, поготово ако се решење тражи у.мисаоним конструкцијама насталим у другачијим временским релацијама и границама Аругих просторних реалности. Доживљај Тодеда. измиче елиотовском протицању времена; кафкијанским лавиринтима или џојсов» ским токовима свести. Непоновљив је тај тренутак без садашњости, који је реалан баш одсуством сваке реалности,

Таква је толеданска Катедрала, такав је

Ел Греко. Два симбола, не једног града, нето једног духовног стања које бисмо тешко моли уврстити у било какве интелектуалне план историјске схеме. Град је усамљеник. Град у коме су се сусретале цивилизације, а који им се олупирао као што пустињак покушава да се одупре животу. Није Толедо хришћански, пи _ маварски, још мање католички. Можда није ни шпански. Све је то присутно овде, све је то прошло кроз овај град пи оставило своје трагове. Међутим, Толедо је пружио отпор и без надежно се одбранио.

Лепи градови бу не буди

осећање наде. Толело о је ружеап град, суров, -баш а трад Ба Греков' не“

оријал који“ пцразнином свог Т“ аскетизма оличава католичанство. Толедо оличава. сам себе,-као п РБА Грекова уметност која је у бити својој толеданска. У Толеду је 'незамнслив, „зид. плача" јер Толедо не подноси исповести: и сејтиментална поверавања. Толедо не -пружа шансу за самозаборав. ;

Онај ко дође у Толедо, мора доћи у сво-

је име, спреман на сурови, мушки „дијалог са градом који не опрашта, јер није за 10 створен. Бесмислено је позивати се на: ис торију, уметност, на сентиментална осећања, ·Успоставити дијалог са Толедом значи поистоветити се с градом и постати усамљенички храбар, Тако је и Ел Греко жртвовао некадашињег себе и постао судбински сан Толеда; Ни у једном другом граду Вл Греко неби могао постати оно што је постао: сликар без саданиљости, уметник који се руга уметности, као што се Толедо историји света.

_ Јединствен по сам, Вл Греко није прихватио улогу у трагичној. драми протицања вре-

мена. Драма је тренутак садашњости, да ВА

Греко 'никад није имао своју садашњост. Нити је желео, нити је могао да игра игру

Слнкареки — : рад без вида

Наставак са 1. стране

Познато је свима да у нама и око нас ништа не мирује, све је у про: менама., Тако се десила промена и у мени. У мојој тако рећи утабаној души ролно се први дап живота и љу. бави према уметности, нова радозналост. Да ли бих Под овим околностима могла барем нешто да пасликам2 То ме је стално прогањало, све до покушаја, све до остварења. Већ сама помисао па припрему за сликање одагнала је и последње трагове очајања. Ново узбуђење је испуњавало цело моје биће. Ужурбаност око сликарског · прибора: боја, четкица итд. наговештавали су Разнобојне тубе с, па знам где се сликам ја сам у ма — сметало ,би дсуство — и унапред ку коју треба да ам кад сликам тефинисати, Осећам

„подемева",

извесне полатке. Морала сам да га одбијем. болно и да помислим на улогу слика-, ра без вида. Прохујале су кроз мене све могуће буре и олује, али мене су „милостиво" оставиле са потпуно опустошеном душом као затрвену њиву после града п непогоде. Страдала сам ин патила. Изгледа да У нама до иста постоје извесне скривене резерве које долазе до свог изражаја тек кад се за то укаже потреба.

·" Сан Толеда н сан Ва Греков

Запис из Шпаније

"с временом, јер време за њега није посто-

јало. .

. Толедо је једна фантасмагорична улица, Једна катедрала, једна синатога, један БА Греко пи један стрмени пут у неповратне висине. Тај пут није хришћанска _голгота. Жртве нема, јер пема краја путу. Толедо је град без краја: једно велико све и једно веико ништа.

Вл Греко. је то осетио, он је то знао, вероватно, већ ол почетка свог боравка у овом граду. Ово безнадежно сазнање уливало МУ је сигурност унапред осуђених, отписаних са списка животних играча, _ величанствено поражених још пре почетка борбе.

Летенда каже ла је Ел Греко био презриво суперноран према својим суграђанима. Није желео да се бори, није имао шта да добије илт изгуби. Бно је човек судбине и уметник Толеда. У Толеду се није могло 60рити и Ел Греко се пије борио. Каква разлука између Ел Грека с једне и Веласкеза и Гоје с друге стране. Нарочито Гоје. Разлнка између два света: између историје и судбине. 3 (о

Веласкез, пореклом из Севиље, велики је у свом изненађујућем прихватању аристократско-дворских протоколарних норми, Веапчина Гојина је, међутим, у томе што овакве норме није прихватао. Гоја је сав исто. рија, сав човек. Страсни Шпанац, грчевито је волео и мрзео, нападао и карикирао, сен тименталио саосећао и чудовишно извитоперавао, Био је саркастичан до краја, сентименталан до неукусне површности. Често се истиче да су Гојина дела нека врста „ликовних мемоара"... Можда је то тачно, Гоја је живео за историју, због ње је био несрећан, Човек Малрила пи Сарагосе, он је био све оно што Ра Греко није могао бити,

ДХоменикос 'Теотокопулос, Грк са Крита, Византинац по духовном пореклу, Венецијанац по ликовној паобразби, с манирима штанског гранда, саговорник језуита, он се није определио за историју. Определпо се за хух визионарног стваралаштва, определио се за Толедо.

Из свог духовног дневиика избрисао је странице садашњости, да би загледап у ко тимар протлости креирао визије безналежне булућиости. Тада је постао Толеданац: више духовни житељ него грађанин, више визионар него сликар, више судбина него животна грчевитост.

Неки плуг се, и пе тако ретко тврдам да је а Па. јрско: во барока. Межамно је, то, уосталом Као и свако друго стилско одређивање његове уметности, Као што Толедо не ирипада заједници осталих градова Шпаније и света, тако Вл Греково стваралаштво пије својина „имагинарног музеја" светске историје уметности. Оно јесте светско, али није „музеално". Формалне квалификације, често коришћене када се. расправља о лем ма која припалају историји уметности, пе аначе ништа, или скоро шишта, за дело ВА Греково. Грк се мора ложивети као што се доживљава Толедо: побећи пили се усамљепички суочити са необичним и загонетним делом, и онда се поистовети с њим, У ствари, то аначи постати Толеданац.

Ложивљај стравичан и узвишен, како бп "рекао Рилке, у чијој је визији Толело јелан велики „реликвијар". · Рилке је, вероватно, хришћански | доживео '"Толело. Прогласивити та „реликвијаром", он'је побегао из Толела и од Ва -Грека. Ипак, Толедо не чува светиње.. Овај „некада! царски град, изнад реке "Тахо, чувен по својим мачевима, а касније по Алказару, није град светиња. У обичном смислу те печи, овде тишта пе може бити „свето. Ни. Вл Греко, ни његови апостоли, сурови по психолошки недефинисани као ни град у коме су настали, Можда је то чувена

Изгледало ми је сувише

сликам!

муљевитим етици риеариечнамвенви ем заклети у теми ере = миље име исте терене мете листи

_ крајњи исход и резултат целе ове чудесне експедиције. Ево првих потеза! Почињем. да

Млазим у оно већ сликарима познато душевно стање стапања у јел ну целину, кад сликар није свестан или можда извесна свог личног постојања. Сад још само јелан потез-два и слика је готова, пасликана мање четкицом а више пр стима. Одахнула сам и обузела ме потајна радост. Радост То не може бити због „успеха“ слике коју и пе жно и са љубављу прихватам као видим, Видећу је тек туђим очима, а ко зна и каква је. Можда и без са-

слика „Сахрана грофа Оргаза" која се налази у цркви св. Томе, у цркви која пзглела као свака сеоска црква, са неукусном и про стом дрвенаријом.

__И баш тај контраст између неукусне простоте црквеног ентеријера и нестварне ма

гичности Ел Грекове слике, показује сву гротескност духовног положаја већ унапрса осубеног п жртвоваџог. уметника. Ако је Тојино. дело гвелики театар животне гротеске, онда је Ел Грекова стваралаштво неко чудно сиовиђење духовне гротескности.

Обично се претпоставља да су Бл Грскове издужене фигуре или изобличеност њу хових тела настали као последица умети кове болести очију или сликарског незнања. Тешко је прихватити оваква тумачења, Тре.

ба само видети портрете одређених личнос-

ти, којих има у приличиом броју, па схватити да ова тврђења пису тачна. По композипионој организацији слике п портретској уверљивости, мало је равних у _ светској уметности. Али то није све: постоји у њима нека чудссна духовна сугестивиост, постигпута скоро неукусним колористичким решењима, која их чини јединственим, ненадмашним по неупоредивим с било којим делом из ове области ликовног стваралаштва.

И то је тај Ел Греко толедански, са сво: јим пурпуром, са својим љубичастим, мрко плавим и чудно жутим бојама. ГРл Греко који је насликао Толедо за време олујг: хаотично олујно небо и нестварни град сна. Град се утапа у небо, полако нестаје, празан, суров и мрачан, као да никад није по стојао и као да никад неће постојати. Уклети Толедо, раздиран између прошлости и бу-

нв именилац тв речи семени пенал"

јој би позавиделе све слике највећих галерија и музеја, највећих галерија света. Како је могуће сагледати у машти по у сну таква савршеиства којима тежимо2г Додуше пе увек. Да ли су то тренуци надахнућа _ да „компензатија" за отетн вида Али визија те слике прати само као „узор" коме треба тежити али на и приче. Олушевљено почињем да сликам, радим, завршавам. Шта» Какоз2 Не знам. А ја је не

драгоценост, а можда то п није слика. Неразумљиво размазане боје, а

дућности коју никад неће имати, сурово У својој реалној имагинарности.

Ова „реална имагинарност' присутна је у сваком детаљу Толеда, чак и на ругобном Алказару. Постоји кућа за коју кажу да је Ел Грекова. Вероватно, врло верна реконструкција. Али место је аутентично, и ствари које налазимо у кући, Мала кућа, на месту изгубљеном међу стрмим уличицама, са баштом која као да је откинута од неког сна. У тој башти, вероватно је Ел Греко доживљавао своје чудне визије, преголеме за овај мали простор и неугледне, скромне ствари које су припадале неком ко је имао проклету привилегију да може и сме игнорисати обичне границе времена и простора, Међу овим стварима слушао је Ел Греко музику, као какав шпански грана.

Био је то његов бескрајни стрмени пут, по којем је непрекидно корачао као вечити осуђеник. Ногу пред ногу, полако и тихо во дио је дијалог с Толедом, с временом, са самим собом. Нешто од тог дијалога остало је на сликама, али шта је он све разговарао, мислио, осећао и видео, можемо само претпоставити. То, као своју тајну, чува Толедо, и то је можда, толеданска „реликвија".

Мосталом, шта може бити свето у овом бреговитом граду. Опкољен пустом, _сивом равницом и неугледном реком Тахо, Толедо изгледа као заробљеник који је осуђен на вечну тишшнунтугу, Та невероватна музика толеданске тишине, у пуној својој спази 0. јекне када је сунчан пи топао дан, Није случајно да баш овде постоје маварска „врата сунца", — мала: отмена тврђава која вам 04: мах ставља до знања да је онај ко уђе изгубио сваку наду.

Под врелином и чистотом сунца, други се градови буде и њихова лепота се прелива, као венецијанска на пример, у безброј радосних боја. У Толеду постоји само пеумијна п несводљива мистична блештавост сунца. И боје Ел Грека: мутно црвенс, нествађрно жуте, сиве и модре.. И нестварпо светло које избија из сваке слике, које псћетс никал заборавити. Није то Рембрантова светлост, пи Типторетова. То је светлост Толеда, стравично обележена маварским „вратима сунца", светлост оштра п претећа као прекрасни толедански мачеви.

Толедо је био престоница: прошли су кроз њега Римљани и вандали, влалали Готи н Мавари, судили католички кардинали, У Толеду су пламтеле прве ломаче | Изквизипије. Толедо је требало да буде дслић историје, један претећи симбол историјске моћи, Па инак, грал је остао Ел Греков. Уместо истовије превладала је сурова судбина једне уметничке · мистерије.

Остали су документи који казују да је и Гл Греко човек попримио особине свога града. Меприступачан и нетолерантан, зао н нетрпељив, надмен, Вл Греко је читао латинске писце и слушао музику У кући коју је градио пропали богаташ, Јеврејни Самјуел Леви. Мислио је да нико иппшта не зна и ни је веровао нимшта, осим у мрак и светлост Толеда. Стварао је „своју приролу" и своју веру. На портретима играо се сулбинама љуАм, олређујући их према неумитности своје уметности н Толеда.

Кажу ла је манирист. Да је живео не ком друтом граду он би то вероватно п био, Пореклом Крићанин, некадашњи житељ Венептје и ученик Типијанов, који је у Риму предлатао да се уништи „Страшни суд“, Ми“ келанђелов, Ел Греко је у Толеду избрисао своју прошлост и четрдесет година стварао не у рафинираном _мантпру професпоналџа којп добро зарађује, пего у визионарном сповиђењу проклетог осуђеника.

Правих претходника није имао, школу није створио, уметност није „оптеретно" ел грековским наследницима, Он је почетак и и крај, око које се претворило у дух затвореног круга безналежности. Можда по не чем сличан Дон Кихоту, Ел Греко је „своју „ветрењачу" пронашао у судбини једног града, М гротескној чежњи за недогледним. Ва Греко је један ол великих сањара, који је спнвао модри сан Толеда.

Мадрид је европски грал, Севиља шпански, Корлоба маварски, Саратоса католички, а Толедо је град сновићђења, туробне пустоши, свачији и ничији, град Вл Греков. Сан једнот човека ми једног града, злокобни И свечани сан.

Предраг С. Перовић

тичном болесницом Мајом Калуђе. ровић из Боке Которске. Неочекивано је стигло једно писмо из Совјетскот Савеза од мог бившег најмлаБег ђака Николе Коље Лутохина, саакадемског сликара и бившег председника _ графичара у Москви, који је пре извесног времена прире. дио самосталну изложбу у Београду.

Мени је посебно драго што је предтовор за каталог ове изложбе написао Пеђа Милосављевић, мој пр“ "ви и најстарији ђак — мом последњем Ђаку Николи Кољи Лутохину. Он ми је сазнавши из штампе за

припремања платна, уља и терпентина "скори почетак рада. већ, су распоређен која налази. Док

атељеу потпуно са ми свачије пру видим у машти сли! радим. Шта осећ шко је тачно де једноставно све супротности: и веру

и сумњу; и храброст и малодушност

— једино и само непоколебљиву ис "трајност гоњену радозналошћу за

држаја, размазана разним бојама...

то ћу накнадно сазнати. Ипак ћу тражити разлог своје радости...

Знам! Сетила сам се! То сам рад уз враћа етвараону признање за. његов уложени труд! Значи, радост је и заслужена и оправдана, зато је оберучке и прихватам, а како и не бих» То је после мог удеса скупо плаћена пр ва радост. Та радост која ме обасјала, провирила и ушла у моју душу. Добро ми дошла и што дуже остала! Уобичајено је да сликар говори из ложбама кроз своје слике а гледа оци о њима, И сликар може што. шта ради објашњења рећи. Ево примера: ја ћу рећи да се стицајем окол ности на мојој изложби поред слика налазе и текстови, песме, каталози, што све треба као допуна да допринесе лакшем схватању целе изложбе и њеном ствараоцу без вида.

Само воља и љубав у стању су да у том амбису и провалији таме нађу подстрек за рад, да ме у томе мраку инеспиришу. За светли модел — блистава слика савршене лепоте... ко

Мирис

ја их пажљиво носим кроз мрачна беспућа као светлости дана да их ларујем људима, да њиховим разнобојним очима ако не сагледам онда бар донекле наслутим шта сам урадила,

Осећам некако да смо сви људи у служби једни другима. Кад сам по. сле чланка у разним часописима по-

чела да добијам писма из свих кра~

јева Југославије, моја презапосленост достигла је врхунац. Нисам имала времена пи да помислим на свој удес. С: једне стране сликање, а с друге силна преписка која за мене није значила само хартију и слова већ и живе људе са њиховим проблемима. Многи од њих молили су ме за о говоре и тако се са појединима успоставила дужа и пријатељска преписка, па је чак дошло и до узајамних посета. Живахна преписка вођена је са Подмлатком Црвеног крста из Куршумлије и њиховим изузетно културним наставником Радомиром

едељковићем, хуманим председником тог подмлатка. Водила сам занимљиву преписку са једном симпа-

моју трагедију написао дирљиво писмо и попудио се као графичар да плуструје неке од мојих песама. тако безброј дивних писама.

Допустите ми да на крају све у“ кратко поновим. Моја везаност за уметност упутила ме је поново на рад — на сликање. Рад ме је опет повезао са људима и друштвом а све то заједно је побољшало моје душевно стање и створило сношљиви“ ја, повољнија и вреднија расположења, па чак ми је повремено донело ин пзузетне животне радости,

Љубица ФилиповићЛазаревић