Књижевне новине

РАДОМИР АНДРИЋ

ГОСПОДАРЕВА ЖРТВА

У сред глухог доба сам је Свога сина закопао

Поред гроба морао је Свету песму запевати

Са хумке је још морао Десет лета земљу јести

Не би л зору из дубине Под власт своју домамио

ВРАЏБИНА

Велики врач је насмејан | Јасно признаје да је крив

Грешка им је у пресуди По други му пут не могу

Главе судија увија Ноћ и чудо у њима зри

Слободан си кажу иди Видљив нам је ума крај

Велики врач је насмејан Смрт му из руку одлази

Признаје своје вештине мрак Грешка им је у пресуди

ГРМЉАВИНА

Из гнева за гнев гласом су никли Безухи безоки безумни сви“

Змијоликим копљима витлају Уз муњине лестве залуд насрћу

У грудима ми град неосвојив Помрчином плаве куле опасане

Раздорни камен с тугом им бацам Стаклене лобање да разбију

Небом ован још неодран бежи Са златног руна роса му капље

ЧУДОВИШТЕ

Колико је дуго и широко На самртном логу пружило се

Звезде јело изворе пило · Врачев језик из огња узело

Кожа му украс небеса била Рођењем сам јој плавет искапио

О зебњи да му се моћ не врати УМ зимској ноћи добоши грме

На самртном логу зашто лежи Још смрти нема а не зна кад ће

Кроз прозор да би могло гледати Себи чело чекићем разбијам

ков

Ковачи кују пакленог лава Чељуст века зором да нахраке

Металног петла већ су сковали У теме им сјајни кљун забада

Непробуђени оков заноса Чекићем својим како да скину

Време казни у очима носе Захвалност је то другима спас

Сунчаних зрака наковњи пуни Земљи бескућној дом су у дому

На плав плод материце пролетње Мехови с југа пламен дувају

ВЛАДО МАЛЕСКИ

ТУТЊАВА се сад пренела даље тако да је могао да се изненади видећи поред себе лице-пергамент и ма а са мајчиним носем и дете у кориту од гипса. Глас из типса је молио:

„Мајчице, боли, ослободи ме, мајко, јаој!"

Дете је лежало на кревету: вратић изникао из белог оклопа, на врату насађена главица са влажним лицем, зарумењеним од ватре, две ручице искривљене, као заварене у гипсу, од зглавака до лаката напети лук стреле

Неко рече: -

„Рат тек што је почео. Са гипсом се нећеш провући кроз рат. Добра жено, да ослободимо дете."

А мајка је плакала и говорила:

„Дете ми је цело искривљено, Због слабе хране је, рекоше лекари, искривљено. Пет година није проходало, јер су му кости биле крхке и нису држале, рекоше лекари. Зато сам та овде донела чак из Битоља. У болници ми га укопаше у гипс.“ Требало је да му кошчице расту годину дана тако стегнуте. А ево, рат нас отера из болнице. И садг Зар да та пустим тако искривљено, да целог века и у гробу на мене баца клетве. Не могу га тако оставити!"

„Да“, рече Стојмир, „рат је терање из болнице. Много штошта је рат. Али ће се ипак једном завршити"! у

„Боли, мајчице слатка!"

Мајка је кршила прсте и једнако понављала:

„Ох, детенце моје, измучено као Христос на крсту и више од њега! Ох, добро моје, твоји су болови ханџар у мом срцу! Аушице анђеоска!" | | ди

Дете писну и собичак насити писком:

„Боди, мајко, како боли!" МЕ А Б

Кроз своја птичја усташца дете је сад бацало унаоколо вреле машице које су болови усијали. Он виде: једне машице као да спржише колебања иза дица-пергамент. Није то био глас, већ цврчање спржених колебања: | ; „Ратови су увек почињали и завршавали... Да та ослободимо."' та :

Сви одахнуше. Одахнуше и растрчаше се..

Домаћица (Даница — смешно како се у рату урезују у мозак имена!) донесе велики кухињски нож. Снаха (Милена) — лавор с водом. Домаћин (Данило) примаче сто кревету па на њега испружи гипс који се гранао једним танким вратићем, двема лучно повијеним ручицама им двема стопалама у вуненим чарапама. Син (Милан) натопи гипс и зари велики нож. Натапао је и секао наизменице, све док се није заморио. А затим остали укућани, и они — незвани гости — сви су се смењивали. Онај у наочарима са штуцим брковима одавно је напустио заклон испод кревета, а сељак отковао гочи са неба. Толико су се занели у ослобађање детета да је њихова свест чак и ближе експлозије. бомби примала као истоваривање вуне или потрес стакленки због тешког хода његовог (рата)... Гипс се не да, вода натапа слој не дебљи. од влакна, нож немоћно копа дуж линије извучене од врата до десног стопала, линију квасе грашке зноја, тако да вода, зној и нож ипак праве од,ње дубљи засек, линија већ постаје танушни процеп који упорно тање да би прогледао и показао месо ис под оклопа... И радују се заједно са дететом, које зубићима тризе болове а радост претаче у сузе, радују се кад се нож завуче барем милиметар. Часови одмичу,. нож је већ скрио свој врх у гипсу, а сад и почетна слова урезана на 'сечиву (Ма-

де пл) утонуше, они се и даље осмехују, — „Пали сте од умора, дајте мени нож..." „још мало..." „Нека, после ћу опет ја..." „Могу ја...' — и није им тешко, нимало им није тешко,

не чују црева која завијају као мачак на кланици и не мисле на бомбардовање око себе, опседа их само једна мисао: да дете спасу болова, ништа више... Већ се спуштало вече кад је бела кора открила искривљене ножице. Месо на њима било је у живим ранама. А дете се осмехивало. Први пут се осмехивало. И они су се смејали. Само је мајка на лицу урезала две нове боре. Видеше боре и лица им побелеше као сир и у хору повикаше;

„Не тугуј, добра -жено. Рат ће се једном ипак завршити."

Рат је удешавао необичне сусрете са необичним именима: сусрет са Данилом — Даницом и Миланом — Миленом, који су ослободили дете,

Била је то прва ратна ноћ. Још издалека. Стојмир угледа све тла која су догоревала на железничкој станици Топчидер. Ни најмање није био изненађен што је кренуо баш овамо и ни камо другде. Напротив: имао је осећање да се сви његови поступци још од јутрос у двојки одвијају према неком утврђеном плану. У исто време био је свестан да није припремио нити план нити ишта слично. Од првих налета ројева мачева. он је био сам, кап, у бујицама људи које су се скивале у двасупротна правца: једна са Теразија према периферији, друга са периферије према Теразијама. Нико од њих није знао ни зашто бежи из града или зашто бежи у град. Случај је хтео да га од Шветкове механе одвуче бујица која се изливала према Топчидеру. А могло је бити и друкчије. Овако... он је сада ту, на. перону, на коме је неколико недеља раније кнеза Павла дочекала почасна војна јединица (чета2 батаљон2) после су срета са Хитлером. Смешно: и Стојмир је набасао на исти перон после једнодневног сусрета са Хитлером, додуше са каменом на срцу. Разуме се, за обезглављеног студента није било почасних чета, јер је он сам морао тражити часну чету првог пункта. Било је фургтона Седам коњ аиче трдесет војника. Бујица га убаци у један од њих. Вагон је био без коња и без војника. Унутра су биле избеглице из Београда. Они су, као и он, знали полазну станицу, али не

и крајњу. .

Гомила га меко простре на меко и топло, а не на ножо ломно тврдо као гипс... Људи, каква је то игра рата именима: Данило — Даница и Милан — Милена... То топао и меко, и клизаво, као да му из пликова првог ратног „дана изгура мушкост, склупчану негде,у најудаљенијој "мишјој рупи његовог двадесет и једногодишњег бивствовања. Да ли је то било само за трен, или је трајало часовима; — не зна, али у том и толиком времену он је утекао рату, једио се он због тога или

не, он му је утекао: топлина истопи сметове снегова, мекота

му испамучи најежене нерве, а клизаво мало-помало повуче га целог у још топлије топлине и мекше мекоте... Али та утом

запљусну женски глас: Пал ; Е „Макни се мало, таде безобразни, толаћу успаљени! Част

још није бомбардована!"

Њен глас он уручи рату: у фургону Седам коња. ј а без коња и без војника: глас.

му је помогао да види У помрчини: његова лева рука налазила:

н четрдесет војник

змеђу два глатка колена местимице обрасла

епу и св уапиоцеку Промрмља збуњено:

ретком маховином као код дуња., „Опростите. Рат је турњава.. уз Е Шта је он заправо одговорио жени, онако потрбушке пре. ко ње2 Не сећа се. Зна само да није рекао „ .. Рат је гурњава...

То тумачење први пут је чуо на платформи овог малог воза.

Ба адихано брекће већ у Струги, кроз, Циганску маха. по Ма жкедезничком мосту. на. Дриму.... Онда, он се опет напреже из петних жила да извуче руку. Узалуд. Глатка. стега. колена све је више сужавала процеп. Осети бол у зглобовима. прстију који су крцкали. И испрекидан шпаготан знаџат који му заголица уши: у ,

„Ја то онако... због ових около... Угреј. руку, обешењаче и несташко, мој... Нека, угреј се... Снег пада у агрилу. Глупо време, зар нег Какво глупо време... У. рату, виш него икад жени је потребна рука ..: Мушка рука, ох:

· (Каква је жена пода мном2 Лепа. или ружна2 Права или

саката2 Риђа или црнка2 Ништа не знам и нећу да знам! Же-

на има два колена са дуњастом маховицом и глас похотан и

жудан!) . | Одвратни укус жудње осети на језику и уснама. Жуд-

ња је долазила из свести која му одједном задобова у дамавратио и угнездио у ње-

рима, Јер се рат, по ко зна који пут, х му, и јер у њему овакви гласови чак и У нерату изазивају киселкасто повраћање. . .

„Жена у рату без мушке руке је усамљено јагње на ме Бави. Незбринуто јагње неће презимити зиму, 0%, лепото моја!"

„Жено, незнанко! Мени нису потребна твоја топла маховинаста колена. Потребан ми је најближи пункт. Где је-мој најближи пут» Можеш ли ми помоћи2"

Лаже: није рекао... |.

Композиција, дуга колико прво ратно даноноћје још недокрајчено, најпре изудара кукове вагона, а затим несигурно пође. Ударац их растресе, њих — гроздове избеглица -— тако да фургтон сад није каца са гомилама гроздова, већ кутија пореЂаних сардина. Уларци гвоздених кукова учинише да маховинаста колена зину- и тако, нехотице, одробе његову руку. Њу такву, без стеге колена, он хитро-хитро прекрсти преко десне испод. кошуље. Годило му “је да притиска сопствена ребра, јер под дланом није било топло, меко и клизаво. Зашто му

је годило кад је малочас...2 „Хладно је!“ — као да је чуо зимљивост проклетих ко-

лена обезручених. Похотно да ти се гади... | | „Где је топлота руке“ Колена су пипала у празнини помрчине. МЕ | | Похотно да ти се двоструко гади... > „Обешењаче и несташко "мој! У рату више него икад жени је потребна мушка рука!" Похотно да ти се троструко гади! | 1 Тишина. За тишином, одједном, као по договору, људи поведоше разговор. Стојмир је притискао своја ребра. Изне-

нади се кад ухвати себе како их броји. Нека!

ан атрсвенИнУ новост", упита једна сардина из мрака, оју: · : АНЕ Паа Недић произведен за војводу. Војвода већ маршира у Софији!" У ; за:3

„Донста2" |

„Жива истина. Чули су на радију."

(Да ли сте чуди о детету заробљеном у типсу2) · 5

(„Тако је. Ја сам чуо још'нешто, још једну велику новост."

(А' знате ли ко га је ослободио2) ~ |

„Реци, брате Србине, ту новост да ми лакне на срцу,“

(Заробљено дете ослободили су Данило-Даница и МиланМилена. Они су га ослободили, МИ ми остали.)

„Наши су бомбардовали Беч!"

„Беч ин Берлин!"

„Одлично!"

(Видите ли сад како је рат умео да се поигра именима2)

„Ништа ме не чуди!"

(Са именима и људима.)

„Изгледа да Шваби није било доста Кајмакчалана. Е на, добро! Кад није дошао памети, ево му још један приде! Мајку му његову! Шта он мисли, ово је Француска, а2 Или мисли

ИЛУСТРОВАО. ХАЛИЛ ТИКВЕША

Југославија је курва2 Рашчепиће ноге и: Изволи, Фрице, натакни ме на свој-пруски бајонет! Тако, а2 Не да се Југославија триперисаним бајонетима! Јок! Иако је женско, она има буздован. Буздован Краљевића Марка!"

Негде напред у даљини крикну локомотива. Кукови вагона сад се толико изудараше да се сардинске кутије поново претворише у каце са гроздовима. Точкови заклопараше и у. жљебише се у шине, ј , ;

„Авиониинииининии!" залелека страх.

„Хијене, упорно њушкају око наших лешина!"

Што ми је мило ем драго на Струга дукјан да имам...

Први који је запевао беше Темелко Кузманоски. „Затим многи прихватише, Без Стојмира. Мада се сав, мислима и очима, налазио на платформи „ћире" који несигурно клизи преко шина на мосту без ограде. Јер све што је оног јутра доживеооџу двојки недалеко од Калемегдана, убацило је у њега некакву сенку, а сенка је једнако терала сунце. Посматра мали воз како се огледа у Реци и на једној платформи виде себе. Вагони и он су мрачни у води која му се учини тамно плава. Ови: шумови биће да су лудовања Дрима око стубова железничког моста, али у шинама се истоварују као терет који је остао изнад подрума у Београду. И песма. је чекић, о лобању, а толико ју је певао! Колико је певао ОВУ песму! ; | за

... Стрлишките моми да гледам кога ми одат за вода... Оф, леле, леле либе ле...

Локомотива „ћире" испишта веселу вашарску свирку. : На малој железничкој станици, зид на супротној страни био је целом дужином. прекривен огромним словима: РиСЕ и М КЕ. Слова су већа и од Мусолинија и од Емануе“ ла. Путници не разумеју шаре и "распитују један другог, али одтовор не добијају. Он својим огњеним очима рече: ;

„Не журимо, браћо. Има времена. Свему ће нас време научити. Научиће нас да тумачимо и шкработине. :

.. Со шарени -стомниња и везене терлачиња оф, деле...

(Одломак романа) Превела: Ц. КОТЕВСКА