Књижевне новине

ОЉА ИВАН.ИЦКИ: БОРИСЛАВ РАДОВИЋ

ЈЕДНО МОГУЋЕ ТУМАЧЕЊЕ

ПЕСМА говори о једном удесу, казује „при. чу" која је само наговештена; свеједно, упи" тајмо се ко су „јунаци" „приче"г Да ли их можемо разазнати по шестарима који би · требало да буду оруђе неких истраживача простора, можда геометара, или је боље да их узмемо као људе који нешто необично испитују, изналазе прецизне односе и тачне _ облике, пошто је међу њима и песник који мисли на судбину песме. ћЉоубавнице које су с њима биле (срдите јер су остављане) ука· зују да је њихов подухват био дугорочан, "или је реч о некој великој сеоби, пустоловини, путовању. | Овакав приступ, вероватно, изазива него. "довања, јер се чини да се песнику олако

"придодаје градиво које је уз то и сувишно. .

а, ипак, „додавање“ је наметнуто постуге ком самога песника (за кога понекад кажу да. је нејасан) код кога се потискује (у песми) све што је описно, што је „прича или "јасно разматрање, мада се са свим тим веза не губи те се она може успоставити. Отуда у овог песника необичност синтаксе (и лек сике, јер он, на пример, не употребљава речи окоје су туђе или су од корена туђих речи и са; једноставно, место „серенада пише „подокница“) која може да читаоцу ствара "неприлике, јер га доводи до несигурности ту погледу језичких навика.

. Даље, стара шума је древни простор, искон, а боров торањ, као им велико про"странство, указују да у тој древности "постоји известан поредак, или је у питању „какав архетип цивилизације» Све што је задегвило јунаке за њих има смисао потпуног уде "са, јер већ на почетку „приче“ не беше „начи"на за битку са смрћу“, те се зато свест о фи налдитету јавља као једна од главних тема песме. Сажимање „приче“ је највеће онде тде „-се'товори о самом догађају који је бацио ју"наке у опасан положај: између два пљуска и два грома све се зби. Запажамо да реч све заиста срећно сажима казивање о таквим

"збивањима.

Не беше нам начина за битку са, смрћу,

Не беше нам пута у теби, стара шумо,

Ло твог великог пространства,где остависмо

двоје пестаре и срдите љубавнице.

Између два пљуска и два грома све се зби.

И сада смо тугуз маховину п књиге ;

Подне. заборављено

да боровог нам торња детлић откуцава.

Азбуком дивљег умирања. Нема, неба,

Ни довољно масне дубине од корења ;

бамо се ваздух надима,

И у палацаве се језике свуд сапља,

У. зелену судбину песме,

Де нас задрки све.док секире не дођу

да отворе: дрво и да утишају свет,

ХМ Удвостручавање пљуска и грома, који су испољавања оног елементарног у старој шуми, и откуцавање торња такође И Е лежја поретка и једна од тема песме. Но да ли је испитивање логоса ове древности био и циљ „јунака"“2 : Е

Промена граматичког времена (прошло па садашње) уноси промену у тону који постаје нешто емоционалнији, али то је и промена у времену „приче“: „И сада смо ту уз маховину и књиге". Маховина у овом слу: чају може да означава биљку која помаже при оријентацији, јер се и људи њоме служе у недостатку компаса за одређивање севера; онда и маховина и књиге за „јунаке“ су неко средство за избављење, реч је, дакле, о тражењу спаса. Откуцавање заборављеног поднева за јунаке је нека опомена, у то време је требало нешто урадити или бити негде друго. Какву улогу Детлић овде има2 Је ди он она птица која предсказује2 Углавном, детлић је укључен у известан поредак, зна о току.ствари. Свест о финалитету, о правом смислу удеса, јавља се као тема на џочетку песме, а у последњих неколико стихова та је тема доминантна. Нема неба ни довољно масне дубине од корења — и поред неодреБености „масне дубине" бива јасно да је и једна и друга страна затворена. за „јунаке". Даље, палацави језици који се свуд рашљају су средство за убијање, можда нешто што носи отров, док је надимање ваздуха баш чудовишно и упућује на нешто ирационално. Је ли то слика агоније, мука, лудила. „јунака" или је то обележје старе шумег Јасан је, углавном, смисао те појаве у односу на положај јунака. (Порекло ове. слике је можда слика ватре и дима, у том случају могло би се товорити о значењу ватре У Радовићевим песмама, посебно оне „ватре ушкопитељице" која се помиње у једној песми из истог циклуса збирке „Братство по несавици" из којег је узета и „Шума").

Напомена о зеленој судбини песме је недвосмислена: песма је оно што није захваћено удесом, што траје. Постоји и могућност

Р0ОЕТСа

АВЗ5

· да се цела „Шума“ сведе на теме стварања,

писања, порекла песме. Но „Шума" није басна да бисмо без колебања могли да пону. димо њен кључ, поруку и сл.

У последњем стиху песме, као и у првом, свест о финалитету се исказује у ишчекива-

њу једног чина, обреда — отварање дрвета — и оног последњег што јунаци очекују, што могу да замисле — утишавање света.

Да би биле сасвим приступачне, „употребљаване", Радовићеве песме имају бар две препреке у вези с којима су и нека њихова битна својства. Прва, оне су у тематском

погледу изван оних великих облика комуни. _

кације према којима се моделира свест данашњег читаоца (политички, религијски, идеолошки; нису окренуте према историји и сл.) и друга, оне нису емоционалне у уобичајеном смислу речи, то јест не изазивају непосредно душевна расположења, сетна или весела, нису певљиве или реторичне, а не поседују ни нешто хумора или духовитости. А ипак, оне не теже бизарностима или играријама, него, како сам песник то каже:

»А жеља ти је

Све што. никад не умире ни стари".

Борђије Вуковић

МИРЕЊЕ И ОДУСТАЈАЊЕ

Ни ватром а ни распадањем.

(Б. Радовић)

„ШУМА" стоји на крају „Братства по неса-

ници" — ако изузмемо „Обавест", неку врсту пост скриптума — као завршна песма

Радовићеве збирке. У њој се коначно спајају два иначе 'раздвојена тока, два гласа везана 'за' посебне форме — први, више церебралан, за песму у прози, други, у правом смислу дирски, за неримовану песму У строфама. Пре „Шуме“, ова два гласа примичу се ДО фреквенце сазвучја једино у програмској песми „Схватање о дрвету“, која се издваја из других песама и приближава „Шуми и по томе што, изузев ове последње, једино још у њој стихови нису подељени на строфе.

= Контрапунктско начело „Братства по не саници" спроведено је и у оној равни (или; можда, из ње потеклог) тде се испољава свест о песми, која Радовића понајвише чини модервим песником. Наиме, свест о песми појављује се овде у виду двоструког сазнања; с једне стране, песник се суочава са певањем као „безличним жаром" и „туробним језикословљем" („Превасходна веза; УП), с друге стране, он поносно распирује „све“. тиљку гласова", јер „њен грч је највећа уметност" („Рт“). „Шума" је исходиште и ова 'два тока свести, у њој се они мире, у њој се одустаје од њихове радикалности. Џевање се искупљује по цену одрицања од гордости. Оно је немоћно пред смрћу, јер чак у срцу шуме детлић откуцава време „азбуком дивљег умирања", али је кадро да нас · „задржи све док секире не дођу..." Ни небо, ни корење, ни шестари, ни љубавнице, једини пут песме је одустајање од пута, ста пање са великим пространством, где се готово губи разлика између маховине и књига и тле се песма — као што је већ наговештено џ „Схватању о дрвету“ — коначно претвара у дрво и дрво у „зелену судбину песме". Мирење и одустајање.

Ако сада размотримо иманентне односе у склопу „Шуме“, запазићемо да они као у огледалу одражавају контрапунктско начело композиције збирке. првих пет стихова долази до узајамног неутралисања елегичких и церебралних елемената: „битка са смрћу“ и обраћање „старој шуми" сукобљавају се са готово ироничним „шестарима" и „срдитим љубавницама", и из тог сукоба, као залога помирења, излази спрег елегичне „маховине“ и церебралне „књиге“ у шестом стиху. Ова коегзистенција речи траје до краја песме, у којој се, поред „детлића", „неба" и „судбине", нашло места и за „азбуку", „масну дубину од корења" и „секире".

Као резултат узајамне неџтрализације елетичног и церебралног у „Шуми", може се објаснити и појава садашњег времена у шестом стиху, дакле, у истом стиху у коме се први пут испољава резултат лексичке неутрализације. Садашње време се, доиста, јавља као излаз из сукоба сетних им! „ската „не беше" и „остависмо“ са кратким п брит-

ким аористом „зби“. Опет мирење и одустајање. Тако се у овој песми одражава збирка

чији је она део.

Иван Чоловић

ИЗА ШУМЕ

ЗАИСТА не видим шта би — накнадно мој глас тражио у њеном лишћу; шта бих имао да додам или да одузмем овој шуми која више не расте и која још припада понајмање мени. Она ме онемогућује да ућем у њу бар колико и у кожу безименог чи. таоца; чиме, дакле2

Напла се веза прекинула; учинио сам шта сам могао, да би до тога дошло. Ако та шума ипак и даље постоји, то само значи да је неко спреман да се у њу отисне, да се неко већ налази у њој — а то нисам ја, Па сад: уместо да је овијам смислом п бесмислом, уместо да је сводим на употребну ме. тафору, на чаврљање, — радије ћутим и пружам јој тако прилику да постане или не постане оно што Хеллерлинова Диотима. назива „читавим једним светом".

Ако је и крагковечан, тај „свет" није привидан: он не попушта пред сазнањем — под секиром — изузев да би се привремено при-

тајио у подземном животу и обновио затим

на другом тлу. _ | Као ни поезија.

Борислав Радовић

НЕЈАСНА ПОЕЗИЈА

ЈА ПРОДАЈЕМ разне новине у које се штам: па све и сад не знам пла да кажем за ову песму што сте ми дали да прочитам. Шта је ово2 Овако је лепа, али ја сам навикао да читам песме онако да то може да има неки

реа који се слаже. Овде се ништа са ничим не слаже, а да ту има нешто да се човек замисли — тачно је. Како сада да извршим

то; „анализу“ Могу слободно да кажем да ту има неке пароле са којима се и ја слажем као пример ово: „Не беше ми начина за битку са смрћу". То је у реду. То је тако. Сада, ако је он целу песму написао зато што не може да се бори против смрти, то му је узалуд. Који човек може да се бори против смрти. Има и неке друге пароле које не могу да схватим, шта значе. На пример: „азбуком дивљег умирања". Шта је то — не знам. Каква је то азбука2

"Далеко било од тога да секире дођу и да утишају свет. Радивоје ГОЈКОВИЋ, продавац новина