Књижевне новине

ЗЕН-БУДИЗАМ И |

ЕРИХ ФРОМ ||

' | 624

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

ИСТОК И ЗАПАД раздвојени су простором огромним и временом огромним, Исток је, каже Сузуки, ћутљив, док је Запад говорљив. Но ћутња Истока не значи бити нем, она је — громовита тишина,

Чудно је и ново осећање које буди у нама прочитавање неке изворне зен-будистичке књиге. Да ли је зен-будизам философија или поезија, или философска поезија, нешто попут Ничеа2 Одједном, свим својим бићем, у исти мах осећамо и разумемо — какав. из ванредан синтетичан доживљај — оно што нам Исток шапуће кроз неки цвет и опет знамо и осећамо колико нам је тај Исток ужасно далеко. Јер док је Запад лав п орао (у ствари хришћански симболи), сав: аналитичност, индивидуализам, објективност ни научност, психоанализа, сав у напону и напе тости „да пронађе квадратуру круга“, Исток је корњача и гавран, помало јуродив, будалина Тале, сав: синтетичност, интунтивност, субјективност и спиритуални индивидуалнзам, зен, м без икакве напетости покушава и честа успева „да изједначи круг са квадратом“. Када се зен-будизам преносио, попут не видљиве штафетне палице из Индије у Кину, из Кине у Јапан, у раздобљу између УГИ ХП века, он је одмах дао готов резултат, намах је погодио суштину, открио срж. Прошли су векови и он траје, шири се, он је ла нас животворан као ретко када раније, Н то не само на Истоку. Изгледа као да је заиста погодио неки циљ, тачно одмереним п сигурним поготком стреле зеновског лука, Како је то било могућег

Када покушавамо себи да објаснимо по рекло зена из визионарског духа Индије, њетово ширење и преобличавање међу практичним Кинезима и имитаторским Јапаннима, ово нам не помаже готово ништа. Много смо ближи суштини када нам Сузуки објаит-

њава зен језиком зена: Све што је до сала»

Запад радио са цветом, била је анализа тога ипвета, сваковрсна, прављена од разних стручњака, а резултат је био само збир аналитички формулисаних аптракција, али не и цвет сам. Исток је радио обратно: за њега је спознати цвет значило постати цвет, бити пвет, цветати као цвет. Спознавши тако цвет, спознао сам и своје ја.

Сузуки, професор на једном јапанском универзитету, скоро стогодишњак, сурово нас упозорава да доклегод будемо смртно уплашени од „субјективности“, доклетод сто. јимо напољу и останемо спољашњи посматрачи нећемо никад спознати ни предмет нашет испитивања, ни своје ја. Ја мора споз нати себе, не излазећи из себе. ба Са' зеном не можемо да расправљамо философским језиком, иако га неки проглашавају радикалним емпиризмом, јер пас Сузуки упозорава да се ни под каквим условима не сме заменити зен са философијом, ис-

то тако ни са религијом, У обичном смислу речи, Не можемо чак ни са логиком да та нападамо, јер нас унапред опомиње да су зен осећања, а не дијалектичке тешкоће, у основи свих људских поступака, па да најпре долази психологија, потом логика и анализа. Али и ова психологија, која је нама позната, мора бити превазиђена, да би се могло продрети у оно што Сузуки назива онтолошком несвесношћу.

_ Ако хоћемо да упознамо нешто од зена морамо се предати свету апсолутне субјективиости, јер само у томе подручју обитава ја, а оно је нула и бесконачност, круг без обима, празнина, истовремено средиште · те празнине, Апсолутну субјективност пе треба бркати са индивидуалношћу, јер она спада у подручје релативности. „Где је наглашен индивилуализам, ту преовладава узајамно спутавајуће осећање напетости, ту нема слободе, ни спонтаности“,

Најзад, ако прескочимо све амбисе у које нас вуче логика и интелект и приближавамо се врхунском доживљају читавог зена, саторију, некој врсти индијског самадхиа, последњег сазнања о суштини света и живота, а за кога се свакако може рећи да није никакво ненормално стање ума, нити транс, онда можемо да схватимо зашто зен тражи да се глава поклони трбушној дупљи (ново-старом, свесно-несвесном) п ла са потпуно новом интонацијом, која произлази из саторија, проговоримо као Була: Торе небо, доле земља, једино мени припала највећа част. Када ово каже неки просветљени зен-будист, његова спољашњост ничим баш не одаје ње“ тов високо и дубоко остварен унутрашњи живот.

Било би нетачно мислити да је зен-буди“ зам само нека апстракција, плод извитопере“ не маште доконих људи или мистика у 3ападњачком смислу те речи. Он је најмање од свих будистичких праваца везан за неке ритуале и догме, он је најмање аскетски и изоланнонистички, ако је то уопште. Напро. чив, он сав кипти од живота и примене ње“ тове у животу. У Јапану, на пример, он је део нарочитог сликарства, сличног калиграфији, у коме на тако фрапантан начин доминира празнина и у коме уметник никад не покушава да копира објективну стварност; он је део пајсажетије поезије, песме од се“ лампаест слотова назване хаику, он је џ ма; чевању, одапињању стреле, У МУАОУ, чајној неремонији, прављењу букета цвећа. Треба ли јопт доказа за његову практичност2

Па ипак, не личи ли све ово на кошмар, парадоке ради парадокса, треба ли да се пре: дамо (на. вољу хаосу ту нама, халунинација« ма мо суманутостиг Обузима нас страх, Јер страха увек има тамо где је подела, раздвојеност, двојпост. Читав Запад је огромна ДВОјпост и расцеп, већ вековима. Овде заправо

_ дежи суштинска разлика између нас и свега. Истоку који никада није знао за

тамо на овакву врсту дуализма.

ПИ ето, баш ту, код дуализма, започиње Ерих Фром свој покушај и подвиг да европског мислиоца, америчког интелектуалца и изнад свега још себе, као неког јеврејскот, старозаветног пророка у Ивом издању, себе, проклетог, прогнаног Исмаила, усамљеног, донкихотског хуманисте нашег века, приближи далеком и недокучивом азијском духу.

Овај покушај скепсу, он нам затим изгледа немогућ, сулуд, апсурдан. Он нам то и даље остаје, мако смо сада изненађени и радознали када нам Фром отворено каже: „За мене је зен био од жи-

вотног значаја“.

Којим путевима најпре, Фром прилази зепу2 Наравно, психоаналитичким. Наше сумње расту. Какве везе, заиста, могу да имају ова два правца, један поникао у дубокој прошилости Азије, на почетку паше ере, религиознофилософске природе, а аруги сав чедо европског тока мислн, викторијанске спохе с краја 19. века, научне, материјалистичкокаузалне природе2. Па ипак, између ова два потпуно различита система и погледа, на свет, одвојена један од другог кинеским зидом п још хималајским небом, Ерих Фром проналази једну једину пукотину, довољно широку да кроз њу дуну ветрови с обе стране зида. Ова пукотина уосталом, представља онај јединствени мост, ону руку која је пружена од човека човеку, без обзира какве је он расе, религије, философског или политичког погледа на свет. Овај мост представља доживљај! Нема успешног психоаналитичког лечења без унутрашњег преображаја, без ин: телектуалне, али и афективне ИСКУСТВЕНЕ СПОЗНАЈЕ, једном речи без унутрашње катарзе. Не важи ли ово исто и још више за доживљај саторија у зен-будизму! '

Мвидимо најпре, заиста увидимо сву оправданост Фромовог захтева за преображајем. Јер ако је свест просечног човека углавном лажна свест која се састоји из фикција и илузија, ако је човек због тога сам себи странац, па су му у истој мери и сви АРУ ги страни, ако он претвара искуства у нестварност умовањем, па се из страха ослања на идоле или постаје пожртвовани мазохист или надувени нарцист, као што нас са много уверљивих доказа убеђује Фром, онда је по: треба за премошћивањем ове „афективне затађености“ и улажењем у неки сатори који ће значити „искуствену спознају“, заиста код данашњег човека врло велика. Остаје само болно питање: каког

Фром се овде позива најпре, на традицију европске философије кроз векове. Човек је за Фрома у суштинској, дакле егзистенцијалној дихотомији и то сасвим независно од спољних услова живота, па дакле независно по од економских фактора, које овај убеђени затоворник прелаза капитализма. у со пијализам никада не потцењује. Човек. је У дихотомији због тога што је у природи и што у исто време својим духом трансценди“ ра ову природу. Ова дихотомија се никада не може до краја разрешити разумом и на порима дискурзивног ума. Још од Декарта мисаб и осећања одељена су и расцепљена и "на место некадашњег идеала човековог савршенства, у нашем веку постављен је наопак

буди у нама, најпре, дубоку.

идеал савршенства ствари. Овај расцеп, ову колективну схизофренију човека која је започела још од средњег века да би данас до: стигла свој максимум, покушали су ла премосте само пеколико великих философа чија дела је вредно проучавати и данас, То су били најпре Спиноза, својом_ сажетом формулапијом интелектуалне љубави према '6оту, у којој су интелектуална и афективна спознаја тесно повезано; затим Фихте, појмом интелектуалне интуиције, Бергсон, својом стваралачком свешћу п Ниче својом по. знатом изреком из Заратустре: дух јесте же лудац (спознаја стомака зен-будиста). Да бпсмо се на време опремили правим инстру ментима којима успешно можемо прићи, најпре, овим философима, а онда преко њих и хуманистичкој Фромовој · психоанализи, да бисмо доспели до зен-будизма, морамо напустити Аристотелову логику која нам никада неће помоћи да изађемо из противречно» сти и окренути се тзв. парадоксалној логици,

Парадокс је одлика духа. Људски дух опажа стварност у противречностима, стога може да упозна само негацију, никад позитив ност крајње реалности. Само скок у Једно, сатори, Јасперсов скок из кућишта у егзистенцију, може кроз доживљај разрешити проблем противречности. Да ли је Фрому овај скок успео и ако јесте да ли је он по стао изгубљен за наставак жилаве борбе капитализма и социјализма у мисаоној сфери "социјалних револуционара данашњице, или је све остало и у њему само на силном на. пору и жељи да преко зеновог доживљаја "избегне ћор-сокак у који та је њетова философска и психоаналитичка еволуција довела2 Не знамо да одговоримо на ово питање, А шта је остало свима нама који смо се преко Сузукија и Фрома упознали са овим источњачким ветром

Нама не преостаје ништа друго него да резитнирано, супериорно, иронично, или ка ко већ хоћемо, слетнемо раменима, признамо да на другим планетама има живота, али да нам је он недокучив по несхватљив. Друго што можемо да урадимо м што је ипак храбрије, то је препустити се за пар минута или сати, већ према томе колико је ко од нас уопште у стању да се препусти, прекрасном ћарлијању овог ветра, топлој тг миришљавој води ове реке, заносној музипи свиралој на инструментима направљеним од хиљадугоди“ шњих дрвета Индије, Кине и Јапана. Бојим се, више не можемо ништа,

Најзад, ако пи стојим овде и друге ми не ма, како рече Мартин Лутер, нека ми ништа не помрачи поглед и не заглуне слух, да ВИ. дим и чујем и даље од ових међа и друкчи је и на ону страну.

аинивиииеиниичии винима и пи ои ти

ЈЕЗИК И ЗБИЉА

Наставак са 1. стране

шицки н др. чије је дело прилично значајно, имају данас само књижевно-историјску вредност. Српска страна медаље разликује се, додуше, знатно од хрватске, али им је заједни ко исто решење: прекид са дотадашњим хаотичним стањем у књижевном језику. Није се радило о еволуцији већ о револуцији, Но језик се развијао п даље, са мањим или ве ћим утинајем одбачених дијалеката, који су коришћени п за дочаравање локалног колорита (Аипико, Сремап и друти), На српској страни је преовладала екавица, али је зато на хрватској било доста иновација у лексици, затим у морфологији и синтакси. Тешко се може прихватити п Ше- | тединово, односно Грчићево миље“ ње да је у Мажуранићевом спеву „Смрт Сманл-аге Ченгића" извршена синтеза сва три хрватска дијалекта. Ако се апстрахује књижевно-уметпичка вредност, тј. изванредан спој народне п уметничке поезије у једном делу, остаје штокавско-ијекавски говор, који доминира епом. Неколико чакавских облика дојимају се, У ствари, као архаизми и нису у стању да остане утисак синтезе. Исто тако ни „Баладе Петрице Керемпуха" не моту се идентификовати са целокупним Крлежиним делом.

Кад Шегедин каже; „Могло би ми се примјетнти да сва та проблема тика може исто тако бити и београлског, сриског, дакле, изражајног медија ,.." Читалац очекује да ће бити речи о односу покрајинских говора н књижевног језика у Србији, али одмах затим увиђа да је реч о проблему хрватск,г израза „који се са стране београдског изражајног потенинјала _ указује као регионално питање, које ће бнти преовладано ол моћне струје јаког политичког, економског и финанцијског центра!“ Ето нас, дакле, опет на терену. замишљених политичких импликација.

1

Настоји се исто тако и да се пре увелича важност Новосадског договора из 1954. (он је, у стварл, решио извесна периферна питања и донео правила која су пека врста компромиса између фонетској пи етимоло“ шког правописа) и да се тај дотовор прикаже као плод језичког унитаризма и термин „политичке митологије". Можда ће некоме Т уместо А или обрнуто изгледати као "симбол националне традиције, али би се сваком страном слависти слична двојства у правопису пре учинила као израз националног провинцијализма ин сепаратистичког пуризма, који је, по Б. Поповићу, исто тако штетан као п језички унитаризам (наравно у битним језичким областима). Новосадски договор постаје све више мит, тј. као термин губи своје значење (и значај) пре свега зато што се не спроводи у пракси. Оставимо по страни маргинална тј. правописна. решења, па погледајмо шта је са тав. равноправношћу оба пнема и изговора. Зар су неки београдски интелектуалци морали тако жучно комептарисати то што су „Књижевне новине" прешле на ћирилицуг Није ан ту реч о прикривеним унитаристичким тенденцијама2 Несхватљиво је исто тако и „превођење" (срећом не увек) са једне варијанте на дру; гу (и у београдској и у загребачкој дневној штампи). Као да се ради 0 ава потпуно различита језика за која би требало написати још и биљингвистички речник! Тоби се у интервјунма могло још и допустити, али пе и кад су у питању потписани или интегрални текстови, јер се на тај

начин уништава аутентичност писа- ,

ног рада и спроводи унитаризам У изговору. Кад ствари

код нас стаљинизам задржао још је дино у питањима језика2 Кад би он стварно постојао, не би било толико шаренила у примени прокламоване равноправности, већ би Новосадски договор имао снагу закона.

„Сухи екстракт изглодан догово

рима", „Ушкопљена смеса која се

сервира као познати бечки одрезак", „пуристички есперанто", „договорени језик", „голи костур без меса" — то су све сликовити изрази које је У Шољановој _ интерпретацији _ добио „станлардизирани језик наших јавних комуникација", Алп зар њему, као и осталим књижевницима, не

овако стоје,., како се онда може тврдити да се.

стоји на располагању наша старија и новија књижевност, са таквим мн“ дпвидуалностима као што су пр. Крлежа и Давичо2 Нису се та два језика спојила у једно као што то мисли Худолетњак, већ су се диференцирала „слично као код других, „сретнијих“ народа,

Наша културна јавност, међутим захтева пре света речник савременог језика, јер досадашњи мегаломански подухвати са речницима академија, који су рађени деценијама или се још увек раде, нису дали жељене резултате. (Речник ЈАЗУ почет је још 1882, а завршен тек 1956!). И Французи су се отресли СЛИЧНИХ заблуда тек 1966, г. када је Јеап рибој5 издао у једној књизи (!) свој, »Раебоппате аи Ггапсај5 сопетрогат« у који су ушле речи само са својим данашњим. значењима. Шта је, дакле циљ АНО кутаната који упорно инсистирају на „повијесном благу старије књи“ жевности" . Нису у питању само континуитет језика и културе и стил ски ефекти добијени употребом ар; хаизама, већ очекивање да ће тај књижевни супстрат оплођен говор. ним језиком, што је све скупа названо „коине", уздићи западну варијанту на ниво посебног књижевнот језика. Отуда свесно арханзирање лексике (расудба, рашчланба — ». „ВУС" од-9. травња, затим рабити, чувство итд. итд.) што нас у Београду неодољиво подсећа на наш стари славеносрпски језик, Постојање пак тав. коинеа, који Шољан проналази “ загребачком колоквијалном товору је спорна ствар, јер има критичара који тврде да се он вештачки форсира. Ради се, нанме, о некој мешавини староседелачког и фамилијарпог говора, провинцијализама, тех ничких жаргона, артоа и службеног језика, која постоји и у Србији, а употребљава се у невезаном разтово-

и хумористичким радио-емисија |

ма. Та супротност између књижевног и товорног језика није само проблем наше културе. Шољан би, изгледа, желео да се овај последњи одједном "озваничи У целости н потисне тзв. службени језик. То је све врло демократски, помало и дематошки (особито кад се стално инсистира на судбини једног народа), као и онај Посавчев предлог да се о питању #мена језика изјасни народ референдумом, али то није пут којим у култури треба ићи, Књижевни _ језик, који стоји у дијалектичкој вези са народним и стално се богати изразима из свих његових дијалеката, јавља се као крајњи циљ чијем овладавању треба непрекидно, тежити. Поштовање језичке праксе је, свака

ко, нужно, али из те праксе не улази, нити може све да уђе у књижевни језик. Посао је филолога да овај нормирају, а књижевника да се супротстављају тим нормама, тј. да се стваралачки односе према језику. Пуризам дискутаната, додуше недоследан, огледа се у ставу према страним речима. „Комплексност" је „ружна ријеч" за Худолетњака, али га она не спречава да употреби реч „презентан!", Код Грчића после „кибернетике" _ долази „језикословље", мада би се пре очекивао међунаролни термин „линтвистика". Интересантније је, међутим, како 3. Посавац посматра путовање речи на релацији Београд — Загреб. Ако се оно врши преко књижевника, онда је све у реду. Али ако су у питању средства масовне комуникације, онда се реч „сазнање“ која значи исто што и „спознаја" [нпр. Слобода је спознаја (=<сазнање) нужности] изводи Од речи сазнати=дознати не само формално већ и семантички, како би се сугерисало да се код нас истина сазнаје од неког друтог (а тај „непознати нетко" је структура друштва!) а не властитим напорима, Тако „дубока" анализа, праћена страхом ни сумњичавошћу, помало је гротескна и подсећа на атмосферу кафкијанских романа. Овде су Худолетњак и Грчић у праву кад захтевају ослобаЂање речи од сличних наслата и тра-

„тање за њиховом изворношћу. 3. По-.

савац, трудећи се да буде већи марксиста и. од самог Маркса, прави овакав „закључак": „Без економске базе готово вултарно остајемо и без језика, но и обратно. без самосвијести и самосвојности, без културе итд. (и језика») остат ћемо и без економике!!". Има, наравно, у дискусији и пе ких позитивних слемената. Још јел ном је истакнута важност лингвистичких студија (Жван). Оне се на жалост, п даље обављају у субјективним и објективним условима ХТЕХ века. Сама чињеница да спадају у тзв. „нерентабилне" _ хуманистичке дисциплине и одређује њихову суд бину. Како у таквој ситуацији извршити систематску критику свих врста језика (Худолетњак) и достићи ниво светске структуралне лингвистике, чији је крајњи домет машинско превођење са једног језика на други (Грчић) — посебан је и врло тежак проблем. Тачно је, на жалост, мишљење које побија В. Зупа, а по коме се за језичка пштања интересује само узани круг стручњака. А језик припада целом нашем друштву и оно би морало да поведе већу бриту о науци која се њиме бави, јер је

то друштво многонационално м зато врло осетљиво на положај и третман својих језика. А. Стамаћ је истакао да су етимолошки, књижевносии терминолошки и дијалектални реч пници већ састављени, али пису објав љени! Речиик САНУ носи назив | „народни", али у њега могу да уђу речи из кајкавског по чакавског Ам јалекта само ако су потврђене у књижевном језику штокавског под ручја! Немамо ниједан кратак“ реч ник нашег елементарног језика. Фи лозофи су урадили доста (овде се не слажем са В. Гоговцем), али ома. ловажавање и ситиничаве замерке до

веле су до тога да се читав њихов досадашњи рад готово сасвим не тпра.

. И, пајзад, нешто о пптању назива језика. Он је компликован зато што одражава једну компликовану језич. ку ситуацију. Подела на две варијан. те не решава проблем, јер се може јавити захтев и за увођењем терми на „средиштна или јужна варијанта" Имам утисак да се у читавој овој дискусији све своди на релацију Бео оград — Загреб, а да сгановништвс БиХ, па и Црне Горе, треба да гра витира према једном или другом по лу. Сарајево се, као језички центар у том надметању уопште не чује Заборављамо да је основ нашег за једничког књижевног језика дбаџ херцеговачко-босански говор и да се ако се говори о двема варијантама мисли вероватно па варијанте бан тог товора. Он је у ствари прелази, облик: садржи пјекавски изговор за падне, али у њему претеже лексике источне _ варијанте. Зато они | тамс избегавају гломазне (и нетачне) на зиве уводећи неутралан термин „ваш: језик“. Њих меће потпуно задовољи ти ниједан од речника двеју Матица. Стварање јединственог речника бно бон, можда, једини излаз, али би то у иптерпретанији наше традиционалне и националне преосетљивости зазву“ чало сувише „унитаристички". БНАО би, можда, интересантно, ради упоређења, проучити како то да још није дошло до назива снглеско-аме рички, франшуско-белгијски нли не мачко-аустријски језик, односно да још ис постоје термпип „амерички“, „белгијски“ или „аустријски“ језик!

Да ли ће се тзв. варијанте време. ном сасвим приблнжити или ће, постати самостални. језици, то је ствар аутономне језичке еволуције, Никакве свесне, индивидуалне или колективне акције, у једном или другом правиу, не могу битно да утичу на унутрашње законитости језичког раз витка. ; ј

Душан Николић