Књижевне новине

5 (у 5

ПРЕВЕДЕНИ

МИРОСЛАВ ЈОДА

(Наставак из прошлог броја)

Контурна критика стаљинизма, коју смо овде скицирали свесни делимичности и непотпуности, свесна је две основне ствари: 1. Стаљинизам ни издалека није био само нека морална деформација или гносеолошка девијација, имао је своје стварне узроке садржане у датом друштвеном кретању; у питањима власти и државности не може се полазити од идеализованих, чистих и морално условљених представа, овде је неминовно узети у разматрање историјски момент и конкретну ситуацију. На територији бившег царства постојало је погодно тло за примену стаљинистичких метода и техника, при чему је спољашњи положај земље говорио не једном у корист тих метода и техника. 2. Поред свих деформација није дошло до промене класног индекса власти у совјетском друштву и интегритет државе и друштва, изложен најтежим искушењима, остао је очуван. Са гледишта политичке социологије треба признати, да ефикасност демократских метода и техника класичног типа може бити под извеспим околностима и у извесној средини минимална; последице, које је имала примена стаљинистичких метода и техника за конкретне људе, спадају у категорију тратичности људске егзистенције; социологија може у датом стању својих могућности само упозоравати на корелацију између одреЊених метода и техника и њихових стварних последица, мерити функционалност избора ових или оних метода и предвиђати најближе последице датих последица.

Кабинетско начелнички стил стаљинистичког управљања, његов диригизам, бујање административних и полицијских форми доминације и манипулације, тенденције, које су добро биле означене као „васпитна диктатура" — све то пре свега лоше утиче на привредни живот, који захтева извесну дозу самосталности, иницијативности, активности и слободе акције. Парализованост јавне критике, озваничавање свих иступања о друштвеним темама и проблемима има за последицу ограничење тока информација, неопходних за функционално управљање; јавља се опасност погрешних одлука. Ако се друштвена делатност потпуно централизује у центрима владајућих елита, а да на њу не утиче и не формира је делатност одоздо, то нужно има за последицу настанак нових лоших диференцијација и тензија. Ипак је неопходно констатовати, да се совјетски народ у својој већини идентификовао са основним процесима, циљевима и напорима своје владе и посматрао њене методе и технике пре свега са гледишта општег интереса совјетске др. жавности; овде су дакле играли улогу и други моменти, који су на крају, као што смо већ рекли, осигурали интегритет те државности и даље кретање у правцу откривања и одстрањивања девијација. Проблематика власти не исцрпљује се категоријом класне владавине. Политички пораз и ликвидација буржоазије као класе нема за последицу ликвидацију односа владајуће надређености и подређености. Социјалистичко друштво, у коме постоји подела рада, а према томе п диференцијација власти остаје и после ликвидације класних противуречности друштва са гледишта власти хијерархистичко, друштво, где постоје субјекти власти и објекти власти. Власт, коју смо радно дефинисали као могућност да А принуди Б, да у интенцијама А чини оно што не би само по себи, зџа зроп(е, чинило, у својој политичкој форми (власт није само политичка категорија) испољава се као фактичка диспозиција за важно и обавезујуће одлучивање, које гарантовано могућностима санкција усмерава живот групе у неким случајевима читавог глобалног друштва, ако се ради о централној политичкој власти. Поседници тих стварних диспозиција чине с гледишта подитичке социологије посебну групу или квази групу, коју називамо _ „руководиоци“ „представници“, „руководећи _ фактори“, „владајућа елита“, „владајућа група“ и сл. Постојање таквих група и њихов велики значај условљени су једноставном чињеницом: ниједна велика група није способна да реализује своје интересе и своје кретање 1п ехгепзо, непосредно, истим деловањем свих, то увек може чинити само помоћу и посредством малих центара активности: владајућих, утицајних и производних елита, које организују њен живот. Те елите се разумљиво „окружују“ својим службама — административним, политичким, безбедносним, идеолошким итд. По природи свог положаја ти центри, којима не недостају црте групности, носе известан аутономан облик, који има и своје специфичне властите интересе и своју специфичну оптику; однос између тих центара и остале друштвене целине јесте, према томе, динамичан однос, који не искључује тензије и сукобе. Тај однос има своје социолошке законитости; ако се о њима не води рачуна, долази до нарушавања, тока читавог система, у неким случајевима до његове дезинтеграције. Део марксистичког мишљења до данас гледа с неповерењем на појам владајуће елите (види на пример ставове Р. Берклија, Е. Готшлинга или совјетских аутора) у коме виде само антимарксистички инструмент борбе против теорије класа. Постојање владајућих елита — централних и локалних — ипак је у социјалистичким државама ван дискусије, јер владајуће елите су својствене свакој Аржави..

Владајуће елите имају очигледно и репрезентативну функцију; репрезентују одређену велику групу и имају у класном друштву и свој класни индекс; њихово постојање је условљено трајањем, стањем, карактером, животном способношћу и друштвеним утицајем великих група, које заступају. За ток система је необично важно, како владајуће елите остварују то своје представништво, како успевају да овладају проблематиком друштва, како успевају да га интегришу, како успевају да споје демократичност са професионалношћу, елементе слободне грађанске иницијативе са елементима регулисања итд. Методе и технике које владајућа елита користи, не могу се сумирати у виду универзалног упутства; овде играју велику улогу зрелост и квалитет односне велике групе, глобалног друштва итд. Увек је ипак неопходно, да се у односу елита не-елита јавља одређени консенсус и могућност природног избора бољих снага. На оснивачкој седници КПЧ Шмерал је упозоравао на тенденције које „не воде природном избору бољих снага, него сталном падању целог нивоа руководећих елемената и на крају морају водити мрачњаштву".

До те тенденције обавезно долази тамо где се власт, могућности и функције владајуће елите хипертрофирају, где се ограничава контрола одоздо и где је друштву забрањено да слободно делегира своје представнике, да им поверава власт, захтева од њих одговорност и омогућује онај „природни избор бољих снага". И владајућа елита наиме мора бити извршна елита (тј. елита са највишим параметрима у датој сфери делатности), ако треба да оствари интересе велике групе, коју представља.

Власт се остварује у две равни: у управљању и руковођењу. Управљање је стварно вршење власти, институционално гарантовано, руковођење је указивање правца, које се ослања на престиж, морални ауторитет и добровољну сагласност већине или бар већег

дела руковођених. Основно обележје управљања је доношење.

одлука; тамо, где се не доносе одлуке, не можемо говорити о учешћу и управљању.

Фактицитет власти је услов без кога се социјалистичко друштво не може развијати. Ради се ипак о квалитету тог фактицитета. Глобално је та власт класна, „класна владавина", јер је ликвидирала буржоазију и стоји:на стражи против њеке рестаурације. Та чињеница ипак није сама по себи индикатор сваког квали-

ПРОБЛЕМ ВААСТИ У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ АРЖАВИ _

тета. Квалитет власти у социјалистичком друштву је одређен и односом између оних који управљају и оних којима се управља, онима који руководе и оних којима се руководи, између субјекта. власти, између владајућих група и народа. | 6 .

Власт сама по себи није онај мистични фактор, којим су је сматрали бројни немачки теоретичари и идеолози. Она се не може ни априори величати, ни априори одбацивати, треба поћи од тога да је власт, бар у читавом досадашњем развоју људског друштва, друштвено функционална, и да према томе ствар зависи од њеног квалитета. Власт веома може помоћи развоју стваралачких друштвених снага, на другој страни пак злоупотреба власти има необично негативне последице. То важи и за социјалистичко друштво, где је проблем унутрашњег кретања власти необично важан не само за политичку атмосферу у друштву, за стабилност и природно јединство система, већ и за привреду и духовни живот. Без политичке власти социјалистичко друштво не може постојати; али може забранити злоупотребу власти системом прикладних контролних мера; злоупотреба власти је за такво друштво веома опасна и зато што обично доводи до пада идеолошке формуле и уздрмавања система вредности, без кога су стабилност и развој друштва на дуже стазе немогући.

Социјалистичка демократија представља такав квалитет унутрашњег кретања власти у социјалистичком друштву, где постоји функционална повезаност између контроле одозго и контроле одоздо уз очување основног суверенитета народа а понекад и функционална повезаност између одговорности фактора власти и његовог извршног апарата (његових „сервомеханизама“) и одговорности народа, која се испољава тако да су фактори власти одговорни за своју делатност народу, који их слободно, методом представништва или директно, делегира на владајуће положаје и тамо их контролише — а народ је опет на другој страни одговоран вољи тако делегираних фактора власти и подређује се њиховој руководећој делатности.

Социјалистичка демократија, ако треба да буде виши тип демократије, у чему је на крају крајева њена мисија, не може бити ео Тр5о на нижем ступњу од буржоаске демократије. Према томе мора сачувати извесне „класичне" демократске принципе који су ушли у цивилизациони фонд човечанства, као што је слобода изражавања, исповедања, право окупљања, право опозивања. представника народа и сл. Ни у социјалистичкој демократији власт не може бити у односу према трудбеницима неограничена, обратно мора се на умесан начин контролисати. 5

Власт наиме показује — како потврђује историјска анализа — две тенденције:

1. Власт је изразита друштвена делатност и као таква тежи превазилажењу и властитом ширењу. Свака изразита друштвена. делатност има склоност да примењује своју оптику и на остале сфере друштвеног живота (на положај политичара, војника, научника, песника ван области властите делатности) и тамо остварује принципе укључене у властитој делатности. У политичкој власти та тенденција за превазилажењем и властитим ширењем прилично је маркантна и може имати озбиљне последице тамо где се примењују принципи дисфункционални ван области политике и власти.

2. Власт има своју властиту оптику, која је истовремено општедржавна и једнострана. То је оптика „одозго“, која види друштвено кретање само из одређеног аспекта, тако да мора бити допуњена оптиком одоздо, ако њена специфична једностраност не треба да постане дисфункционална.

Контрола одоздо чија је претпоставка довољна количина информација и гарантована стварна могућност артикулације, остварује се у двема основним равнима, које одговарају двема основним формама, којима власт, ако посматрамо проблем групно, дакле владајућа елита, остварује своје интенције. Те две форме су доминација и манипулација и оне у суштини одговарају равнима управљања и руковођења. Доминација је природна функција власти; ако власт треба да управља друштвом, мора имати на располагању средства доминације. У односу према доминацији контрола се испољава тако да је доминација установљена законима и њима такође ограничена, да може прикладним институционализованим средствима бити подвргнута критици и даје штити народ као суверен у последњој инстанци. Према Лењину, народ има „право да показује правац и својим најбољим вођима".

Манипулација, која се најизразитије испољава путем принуде народа на одређено поступање или мишљење без употребе насиља, остаје у свакој демократији, дакле и у социјалистичкој демократији, функционална само тада ако је подвргавају анализи и критици јавно мнење, публицистика и литература.

Принцип контроле одоздо значи дакле одбацивање става, који можемо означити као „наивни експресионизам", наиме представа, да се успостављањем социјалистичке државе а касније и изградњом социјалистичког друштва аутоматски ствара ситуација, када делатност вођа аутоматски, својим пуким постојањем, изражава интересе маса. Функционално повезивање руководилаца и маса није аутоматски дато, већ се мора непрестано обнављати и учвршћивати тако да се обезбеди континуирани развој социјалистичког друштва. ;

За друштво, које тежи томе да постане зрело социјалистичко друштво, то јест богатије и слободније друштво, питање исправног модела политичког и другог управљања, а према томе и питање односа између оних који руководе и оних којима се руководи, постаје питање од необичне важности. У суштини се ради о повезивању демократског принципа (као политичког принципа критике, контроле и гарантије извесних слобода) са принципом струч ности; ти принципи се примењују у разним подручјима друштвене делатности различито. Прикладна сарадња тих принципа неопходна је за исправно функционисање политичког, привредног и културног система друштва, неопходна је зато да се у атмосфери лишеној насилног регулисања и страха очитују " супротности друштвеног система и зато, да се формира активан самосвестан и иницијативан човек — грађанин. Неке комунистичке партије у западном свету рехабилитују у светлу тог сазнања методе парламентарне демократије и пројектују модел социјалистичког друштва са плурализмом политичких партија и са могућношћу политичке опозиције. |

Развој већ стварно постојећих социјалистичких држава и друштава, где постоји једнопартијски систем, у будућности ће очигтледно све више и више захтевати, већ у интересу просперитета, тражење нових форми и политичког управљања, и то таквих форми, које онемогућују или бар ограничавају хипертрофизацију власти. То је посебно неопходно у таквим земљама као што је Чехо словачка, која у својој историји показује читаве деценије поли тичке демократије и самоуправљања.

Превела Бисерка Рајчић

ЈОСИП ТУРКОВИ:

ВИЊЕТА

А 22222222221) Ф9%%+ 9%9%%%%%%%%%%%%%%%6%%%%%9%%%%%%%% 999 999%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%+%%% Фоо Ф%%%%%%%%+%%%%%%%%%%%%%+%%%%9099%%6%99%%%%%%% +++ Фоо %%%%%%%%%%%%%%%

НИКОЛОЗ БАРАТАШВИЛИ

заОБни ЛУХ _

Зли душе, ко те је прогласио за. мог возача и пустио да се као црв у мој разум увучеш, те немир у мени свакога. дана јача:

Ко ти даде моје младеначке вере кључе»

Да ли си ми ти оно обећао, смутљивче, да ћеш ме спасти у овоме свету од ропства, сред страдања да ли ми ти причо Сларке приче: А од раја ми обећанога шта сада оста:

Реци куда су се сва дивна обећања здела , у којима свака реч би смутљивица, варка: Где си се притајио, одговори ми смело.

Зашто ослаби твоја снага мађионичарска2

Нека је проклето време кад сам твојим гласом омађијан жертвовао чисти занос млади.

Отада не могу више ни страсти таласом утолити свога срца жеђи нити 2лади.

Зли душе, заводниче, бежи од мене!

Ти си крив што сам сад усамљен, што немам циља, што сам неповерљив и душе све разривене.

Тешко оном ког се такла твоја рука заводиља.

Платан

Стоји транат платан на усамљеној стени стрмој, сличан ваздушном и високом шатору од грања. Шумором привучен човек долази под то дрво да уз жубор воде заборави патње и да сања.

Жуборећ тече Кура, грање платану шушти, испод шатора. његова зрачна никуд ти се не да. Има неки тајни језик ствари и немуштих, жсивљи од свих људских језика, од свих беседа.

Као жена вољеног човека страсно грли Кура, пропињући се уза стену, стабло платана, , али се платан горди загледао у пространства сура покаткад само тужно занихав коју од грана.

Чим ветар загрли платан, болно река зајечи, као да од љубоморе пати, и зависти.

Сви заљубљени страдају тако тајно, без речи, сва срца која воле згарају огњем истим.

Невероватно

Кад смо заједно у необухватном свету овоме — ни рај већи. Волим, волим блалодатно

очију твојих сунчево злато. Невероватно, Невероватно. Невероватно. Не да се рећи.

Од растанака ко може утећи. Не знам да ли ћу доћи обратно. Ни пакао од тога бола већи, Тонем у патњу суновратно. Невероватно. Невероватно. Невероватно. Не да се рећи.

Кад ми је срце тузи податно,

ни страх од смрти не бива већи. Сретне ли те опет, као клатно радости тући ће, крила стећи. Невероватно. Невероватно. Невероватно. Не да се рећи.

Својим друговима

Младићи, док траје још рано јутро ваше, љубавне патње нека вам од свију буду веће. Удари судбе тешке нека вас мало плаше, брзо утирите сузе, не повијајте плеће.

Грабите сваки тренутак живота млади,

не гушите у срцу пламен који та пали. Смешан је убог. старац, ако се младим гради, и младић жалостан, осећа ли се стармали.

Благо оном који зна чему је када време, ко живот живи увек према свом узрасту. И он понесе небројених страдања бреме, и њему светске бриље згомилају се, расту.

Али кад се сунце попне небу до зенита, кад се стишате и срце вам сазри уз то, ја бих вам, младићи, ако који мене пита, рекао сада једно своје горко искуство.

Не заносите се женом ветрењастом, кокетом, која очарава само зато што је млада,

која иде опкољена удварамча. четом,

она волети неће никога и никада.

Превела Десанка Максимовић

НИКОЛОЗ БАРАТАШВИЛИ сматра се после Шота Руставелија нај већим грузинским песником. Рођен је 1817. а умро је већ 1845. године далско од своје домовине. у,

Од Николоза Бараташвилија у грузинској поезији почиње ново доба. Он је прекинуо источњачки традиционални утицај, приближив свој поетски израз европском. Његове песме немају лакоћу ви шароликост источњачке лирике. Мада је романтик, код њега нема винских песама, а кад пева о славују или ружи, та песма има призвук трагичности, као и сва његова поезија. Мако је сачувао традиционални четрнаестосложни размер, тегови стихови имају нову интонацију. У њима се први пут срета ум стиху опкорачење Понекад се сретне библијска патетика, складни речитатив, литургијска декламација.

Како му је богата метрика, тако је и језик богат. Свих тридесет и седам његових песама и поему о Грузији превео је на руски Борис Пастернак, изузев песме „Мерани“ коју је препевао М. Лозински. С тих препева и буквалнога превода на руски језик који су учинили грузински савремени песници преведен је овај избор.