Књижевне новине

| |

„» · у „БОРБИ“ од 27. јула ове године објављен, је извештај са седнице Градског комитета СК Загреба, на којој је расправљано о писању · „хрватског књижевног листа". Један од уче-

„сника 0802 састанка, Славко Шајбе : поста“ вио је следећи захтев: о

„Позивамо комунисте у штампи да заузму став... Ми "имамо право да тражимо од комуниста да не штампају такав лист (као што предлажем да врло скоро такође тражимо и то исто за „Књижевне новине''), јер ако то неће направити Градски комитет, онда треба да тражимо ОА радничке класе Љубљане да не штампа ХКА. „Али, да би то могли Од других да тражимо, требало би најпре да завршимо посао код своје куће".

"На истом овом, као и на једном претходном, састанку, „Хрватски књижевни — лист" оквалификован је као „трибина екстремних националиста и клерикалаца", око које се окупљају „опозиционе и клерикалне снаге ко је својим прикривеним радом угрожавају основне друштвене интересе". Мако је ова квалификација изречена за ХКА, Славко Шајбер сигурно сматра да се она може применити и "на „Књижевне новине" чим износи предлог за. забрану штампања КН. Али пошто за здрав људски разум голе тврдње ништа не значе, то позивам Славка Шајбера да наведе прилоге (и њихов екстензиван текст) објављене у. КН који угрожавају наше друштвене интересе. Овај лист ће му за ту сврху бити широм отворен. Ако не усне то да учини и ако не аргументује своју тврдњу, он ће изгубити свако морално право да делује у нашој политичкој јавности, јер је сукоб са истином неспојив са било којом врстом јавне делатности. Зашто притисци и уцене2

"КАДА СУ СТУДЕНТИ пре годину дана ступили у штрајк, сви су се политички форуми сагласили у једном: притисци и уцене нису метод за решавање торућих проблема нашег друштва. Сада су политички форуми СР Словеније прибегли масовном и свенародном притиску да би изнудили измену једне одлуке Савезног извршног већа.

· Зашто2

Да ли тиме политички актив једне републике хоће да доведе у сумњу ефикасност чи“ тавог нашег политичког, институционализма» чда'"ли методи притиска и уцене имају друкчије, безболније значење кад их примењују они који их другима прокламују за недопустиве2 Природно, кад одговорни политички фору“ ми одступају од прокламованих начела, онда се доводи у питање читав политички систем. Ми таман што смо, званично, изашли из административне бирократско-етатистичке фазе; примена притиска и силе, у отвореној или скривеној форми, још увек је природно иако илегално средство оних појединаца и трупа који се заклањају самоуправним фразама а У суштини стоје на конзервативним позиција“ ма. У таквој ситуацији свака примена насиља погодује конзервативним снагама, јер компромилује процесе демократизације политичког и друштвеног живота. Ипак, употреба притиска има различито значење и смисао, у зависности од онога ко га примењује: кад се студенти „буне“ или радници штрајкују, онда је то израз очајања, друштвене немоћи или неефикасности односно превазиђености извесних институционалних оквира; али када по. литички форуми прибегавају притиску и уцени, онда је то опасна игра на ивици стаљинизма, игра која потхрањује мрачне наде прикривених конзервативаца.

Зато, пошто је злоупотреба власти од стране власти још увек далеко опаснија од свих других облика притиска којима је из ложено наше друштво, морају се предузети радикалније мере за њено спречавање. У нашем политичком животу прокламован је принцип договарања уместо наређивања. И заиста, републике се договарају и договор. но.су прихватиле извесна правила политичке процедуре у међурепубличким односима. Али тек прихваћена правила политичке игре не могу се напустити првом приликом зато што њихова примена није донела једној страни очекиване резултате! |

Ово личи на понашање деце у изри: „ПУј, пик — не важи!" Али, куда би нас одвела

таква детиња недоследност2!

„Круг око Његоша“

ПОД ТИМ НАСЛОВОМ „Вјесник у сриједу" од 30. јула о. г. објављује напис у којем, 20ворећи о кампањи против Мештровићевог маузолеја Његошу, ставља. манифест „београдских културних радника („Политика", 20. јула о. 2.) у исти ред са терористичким претњама и уценама једне емигрантске издајничке организације, пошто је то довођење у везу културних радника из Београда са те рористима из иностранства занимљиво ВУСовом. коментатору „за ошјену те кампање (тј. кампање против Мештровићевог маузолеја Његошу — моја примедба, ЗГ), а донекле и њених мотива". Е !

Разуме се, ова прљава инсинуација, која подлеже кривичном гоњењу за клевету и по литичку увреду, ништа не смета ВУС-овом образу, иако се у групи потписника помену. тог манифеста налази низ најистакнутијих, ничим, а најмање шовинизмом, окаљаних име

на српске културе:Сто јан Аралица, Богдан Бог

ФдАговорност ПА И ИХ МА Уа

ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ

дановић, Недељко Гвозденовић, Александар Дероко, Бранислав Којић, Дејан Медаковић, Светозар Радојчић, Војислав Ј. Бурић, Војислав Кораћ, Младен Србиновић, Ристо Стијовић, Иван Табаковић и други. Зар ВУС мисли да се тако неодговорно може блатити културна елита једне нације2

На ВУС-ову несрећу, списак противника Мештровићевог решења овим се не исирпљује. На том списку налазе се и: Мирослав Крлежа, Хрват, Петар Лубарда, Црногорац, Франце Стеле, Словенац, др Цвито Фисковић, Хрват, Мило Милуновић, Шрногорац, др КРУно Пријатељ, Хрват, др Нико Мартиновић, Црногорац, др Павле Мијовић, Црногорац, др Љубомир Дурковић, Црногорац, итд. итд. Нека нам ВУС одговори како политички објашњава став ове нимало безначајне трупе Југословена за које је сасвим сигурно да нису великосрпски шовинисти и хегемонисти2

Међутим, пошто ВУС тврди да је питање Његошевог маузолеја искључиво ствар Црногораца, а кад то тврди, ВУС сигурно располаже подацима да су сви Шрногорци за Ме“ штровића, то је и писац ових редова одлу“ чио да се придружи већини, тј. ВУС-у како не би изазвао његов политички гнев и подозрење. Зато сам, у прилог ВУС-овог става, ко. ји је став свих правих Прногораца, одлучио

да изнесем још један аргуменат, који, чуд-.

ним стимајем околности или несхватљивом заборавношћу, _мештровићевска страна до“ сад још није употребила. Наиме, Мештровић је израдио не само пројекат за маузолеј православном владици Његошу него и баре“ љеф католичком надбискупу Степинцу. Ако се спречи подизање Њетошевог маузолеја према Мештровићевом нацрту, онда ће се ба“ цити камен смутње између православне и ка толичке цркве и довести у питање њихова равноправност пред законом, јавношћу и ли“ ковном уметношћу, док ће сам Мештровић бити неправично изложен секташкој сумњи. да је више био наклоњен католицизму неголи православљу.

Зато, а у циљу зближења, наших двеју сестринских цркава, подигнимо што пре Мештровићев маузолеј Његошу.

Ко је издајник

НЕМА ВЕЋЕГ ПРОКЛЕТСТВА за писца од изгнанства. То су на својој кожи осетили и

највећи међу највећим: један Вергилије, је“

дан Данте, један Иго, један Томас Ман... Ново доба није ништа изменило у удесу писаца. Напротив, оно је додало једну нову компоненту: самоизгнанство. Када један писац добровољно оде у изгнанство, онда мора да га је велика мука на то назнала: писац је као антички Антеј, он се стално оплођава додиром са својом родном средином, тлом, језичком залеђином. Али када један писац Анатолиј Кузњецов напусти не само своју земљу нето се одрекне свега што је у њој написао и објавио, па се одрекне и свог имена, онда морамо дубоко да се замислимо. Шта га је нагнало на овај корак» Жеља за светском славомр Имао ју је и без тога: њеови су романи већ били превођени на број. не светске језике, није му за то била потребна ни издаја ни бекство из своје земље. Додељивање Нобелове награде Пастернаку и Шолохову сведочи да за добијање те награде

исто тако није потребна емиграција ни издаја,

Совјетске земље. Борис Пољевој, тај верни слуга Стаљина и свих стаљиниста који су после њега дошли,-хтео би да нас увери да је ово чист пример издаје као такве, издаје чија је мотивација у — издаји. Али кад је у питању писац, бунимо се противу поступ-“ ка без мотивације. Ако један писац оптужи себе као „нечасног конформисту" и „кука“ вичког аутора" зато што је дозвољавао да му мењају и прекрајају рукописе према тре нутним захтевима текуће политике и идеологије, ако се одрекне свога имена као сино-. нима за сву нечасност свога писања и за сво непротивљење онима који су му прекрајали дела, онда је напуштање родне земље завршни чин једног очишћења, једног моралног преображаја која се не може више просто назвати издајом. Можда ће Кузњецов тек постати издајник — ми не знамо шта ће он још све учинити. Ако ' је у овом тренутку "некога и нешто издао, он се том „издајом“ и искупио: издао је кукавички и издајнички део себе који је подлегао морално и физички стаљинистичким притисцима и ждановистичким концепцијама отварања, према којима се дела свих стваралаца цензуришу и дотерују према текућим интересима дневне политике и владајуће бирократске врхушке; издао је нечасни део себе џ својом садашњом издајом учинио крај свим својим прошлим издајама које су срамне за једног писца, обавезног да пише и слика истину ма и по цену да се изложи свим опасностима гоњења и забране писања. Његова садашња издаја само тако може постати залота његове будуће часности и истинитости,

Ако се наше претпоставке обистине, онда поздрављамо ову издају као најчаснији по“ ступак једног писца који је избегао домашају својих цензора и њихових наредбодаваца, оних који су славили Стаљина у јеку највећих чистки, који су се одрекли Стаљина кад га је Хрушчов детронизовао, који су поздравили совјетску инвазију социјалистичке Чехословачке и који ће сутра поздравити и про. славити, објаснити и учинити благородним било који посгупак владајуће врхушке без обзира да ли је у складу са социјалистичком етиком и хуманизмом.

Ко је онда издајник социјализма, Кузње“

' . цов или — Пољевојг

' теми, као увод: ангажовање!

ПОКАОН — РЕЉЕФ. ИВАНА МЕШТРОВИЋА 3 ЗАГРЕБАЧКЕ КАТЕДРАЛЕ

Њ о ј> = о. = са 25 •

|

7 # 2

ДОК МИСЛИМ о ТОМЕ, значи: ОПСЕД Н УТ сам. Опседнут човек није слободан, каза Берђајев. Друкчије не може ни бити, Ослободићу се тога, кад опседнутост престане. Престаће — ако То, Оно, Ово — кажем некоме, испричам, испишем, ако опседнутост исповедим, ако је истерам из себе!

Чим извесне године прођу — човек зна, да је то тако. ·

На почетку, овога пута, само варијације Ангажовани уметник, писац, дајући се посве готово политички ономе што хоће, не само у: делима, већ у изјавама, чланцима, говорига, декларацијама — вначи, издвојио се од дела уметничкога, посебнога, па се дао узети практичним циљевима, нако су хуманистички, па, дакле, самим тим, такав писац — није слободан! Опседнут, понеки од таквих, целога свога. века, бусајући се залагањем за неко људско и своје право, значи: обузет, оптерећен тиме, није слободан. Што је, често, парадоксално:' он

који „пати" и своју крв уметничку дарује

ангажовању, савременом тренутку — и по њетовом мишљењу: једино могућој визији бу-

дућности, човечној, коју он нуди, чинећи то '

широко, страсно, људски, слободно, он' није слободан! Дајући да га све то савлада;

да та општечовечански циљ заведе и узме под

своје, такав је „ангажовани писац" већ раз-

Авојена личност, која не може бити слободна, јер није целовита, у !

Чини се, затим, како је Сартр, пропове-

дајући увек „своју опседнутост" био. посве ·

неслободан.

Месец, опседнутост милиона људи.

ПОЈАВИ СЕ ЧОВЕК на Месецу, изненада, Био је то велики тренутак, заиста. оба

Има великих и малих догађаја, написао је

Хамсун једном, зуб испада из нечијих уста, ·

меки човек из редова, неки врабац на земљу.

Неко испада, “ево, из редова, негде трули тараба, негде се руше зидови, негде нови ни-_ чу, али се човек Нил појави на Месецу. Било |

ђ РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ

74 томе мнелно

је то, збиља, узбудљиво! Сметало ми је само оно: што је све прорачунато, у длаку, у конац, до минимума детаља. Јер у томе да је све прорачунато има и неке гркости, мажи | низма, тупости, неке немоћи у моћи, нечега _ нечовечнога! Иако је све то човек учинио!“ Парадоксадно, али. истинито, Ништа се на. земљи. није изменило, сем у узбуђењу и доживљају, али Месец је био под људском не: | гом; Човек се готово поиграваше богом!

Било је лепо баш оно: када Нил Армстронг коракну, када му се корак сапе, па: опет крену у неизвесно! То је била поезија! Иначе, освајање Месеца, Аполо 11, посве је антипоетски чин, само по себи; то је — моћ

„науке! Али поетско је избијало из тога, и'у

томе је сва драж ове дивне авантуре људскога духа. Поетско — они кораци двојице астронаута, оно што инжењера. Југина. подсети на дечије игре, а што умало не наведе не: заменљивога уредника коментатора Шћекића. да изјави и обнародује, паролишући, “још неку громогласност)! (Знајући и друге врлине | Ј, Ш., није се знало, међутим, је ли најзад |

| стигао на „лице места", па је у кабини са

Олдриномг јер је тако бомбасто, митингујући · речима извештавао! Што је било и налик на“

њега). Њих двојица, земаљски, стручњак. ин

новинар, нису. се обично сјајно надопуњавали, ·

_ како забележи дневна. штампа; Више пута је.

инжењер, чини се — искусан човек, смирен, _

„свикао на много шта — морао да зауставља |

патетични и земаљски родољубиву брзопле- | тост омиљене телевизијске звезде, која се та- | ко топло и тако домаћи копрцала у неснала- |

"жењу! (Још више при. повратку космонаута _,

на земљу). У неким се тренуцима чињаше, |

"Наставак на: 16. страни . ома +