Књижевне новине

КА КЊИЖЕВНО ИСТОРИЈИ

Алекеандар (пасов:

„о() македонској литератури“

„Мисла“, Скопље 1969.

СМИСАО ЛОСЛЕДНОСТИ Вито Марковић: „Пакао“

„Просвета“,

Београд 1969.

ПИШУЋИ о есејима Ивана Горана Ковачића у својој првој књизе кри: тичких текстова „Патишта кон зборот“ (Путевима речи, 1956), лександар Спасов на једном месту парафризира И. Е. Спрингарна, по коме „критичар треба да створи ново уметничко дело које ће доћи уместо дела од којег је примило своје утиске“ (подв. М. Д.). На. име, разрађујући и доказујући ову своју тезу, Спрингарн верује да „уметност може да нађе своје аћет едо, своје друго ја, само у уметности“, при чему се између књижевности — кад је о њој реч — и књижевне критике, овако теоријски конпиповане, ставља прилично дискутабилан знак једнакости. Тај Спрингарнов став у интерпретацији А. Спасова зазвучао је тада малтене као ис ходишни глас једног, можда, колико сутрадан експлицитније образложеног критичког програма, додуше нимало новог и оригиналног у ширем контексту критичких теорија, али несумњиво новог и вредног пажње у савременој македонској књижевној критици с обзиром, пре свега, на њену специфичну књижевно-историјску и теоријску ситуацију. Није то став без имагинативног шарма, без дубље естетичке и књижевно-историјске заснованости, често криво тумачен и погрешно етикетиран „субјективизмом“, „произвољношћу“, „импровизацијом“ и слично, иако је бесумње у књижевно-критичком међупростору од Менкена до Шалде и

од Матоша до Бранка Лазаревића, ре--

цимо, мнојо што-шта загонетно расипало лажни сјај баш тих, и не само тих, атрибута, претпостављајући занос анализи, импресију логици књижевних структура, блесак речи тамној основи књижевне творевине...

Зато смо, поред осталог, с разлотом очекивали даљу теоријску разраду ових ставова, тим пре и тим више што сваки критичар по вока» џији, а такав је и Александар Спасов, усвојивши овај или онај естетски идеал, у одређеном тренутку акумулираног искуства са књижевним делима и књижевним теоријама, тежи успостављању својих критеријума. вредности, своје критичке методологије, своје базе од које воде сви путеви у критичкој оптици дела и појава једне националне литературе и света литературе уопште. Има се утисак, међутим, да је Александар Спасов — за разлику од Димитра Митрева или Георги Старделова, рецимо — избегавао експлицитне теоријске узлете и излете, што не мора да буде његов не-

КАДА ЈЕДАН ПЕСНИК друге подо вине ХХ столећа и средине коју, мање или више оправдано, назива» мо индустријализованом, урбанизо ваном, средином погодном за отуђе ње јединке, речју модерном, одене костим из етнографског музеја, почне да фигурира као актер митских, фолклорних и националноисторијских ситуација, а своја сазнања о тим ситуацијама да саопштава понешто стилизованим, архаичним, њима адекватним језиком — он за такав један манир мора имати веома Аобре разлоге. Вито Марковић је, судећи по првим двема · његовим збиркама, имао добре разлоге. Користећи се националном фантастиком, оним, недовољно експлоатисаним, делом националне фолклорне традиције, он је израдио читав један песнички систем, сопствену поетику којој је био подвргао све еле менте своје поезије. У Марковићевој песничкој интерпретацији — то смо могли да закључимо поводом његове збирке „Опасности главе“ елементи националне фантастике

искоришћени су тако да се уклапа- ,

Ју „У, једну гротескну визију света у чијој је основи човекова свеколика трагичност. Није, дакле, била у питању атрактивност произашла из Аокалног колорита, из егзотичности лексике, нити се квалитет овог пеника заснивао на његовом умењу да актуализује извесне митске или историјске ситуације. Много више: његова _имагинација, напајана на изворима фолклорне ризнице, била је достигла степен песвичке визије која је представљала и својеврсно, креативно оправдање за манир о коме је било речи. Предстојао је још један процес сублимирања и кондензовања освојенот песничког материјала, процес — успостављања баланса између мисаоног потенција ла, који је био прилично једноли чан, и шароликости разних елеме ната фолклора — па да с великом дозом храбрости констатујемо: пут у такозвану светску и космополитеку поезију, ипак, и у нашем времену, може и мора да води кроз наглашено националну! ј

__Брећа Марковићева збирка „Па. као“ одиста сведочи о извесном процесу редуковања. То више није алегорија, то више није парабола, то више није гротеска, најзад, није више збирка у чију структуру продиремо као у какву проширену

достатак, али може да буде недостатак једне критике чије претензије и у теоријском погледу из дана у дан постају све очигледније. Кад ово кажемо ми не мислимо да је нужно да се критичар теоријски изјаш њава и најпосле изјасни на начин Д. Митрева (у „Критеријуму и дотми“, 1956), Г. Старделова (у „Есејима“, 1958) или, рецимо, на начин ДА. М. Јеремића (у књизи „Критичар и естетски идеал“, 1965); напротив, то је могуће учинити и посреднијим путем, као што је то већ тако рећи уобичајено у већине критичара, као што је то на један и занимљив и теоријски неоспорно уверљив начин учинио Милан Бурчинов првенствено својом другом књигом критика и огледа „Присутности“ (1963). Шта хоћемо тиме да кажемо

Кад имамо једну књигу критика у рукама, ми најпре трагамо за критичаревим естетским идеалом. У критици А, Спасова он је, тај естетски идеал, амбивалентне природе — гко се, разуме се, генеалошки и еволуцијски следи његова критичка мисао од „Путева речи“ до текстова у књизи „О македонској литератури“ (За македонската литература), о којој је овде реч. Ако смо раније писали да се његова критика методолошки колеба између анализе и импресије, тиме смо мислили да се критичар још увек налази у фази сопственог преиспитивања и тражења најпогоднијих путева за сопствен критички израз. Са Спрингарном се тешко могло ступити на тле аналитичке ољ сервације; отуд су неки текстови А. Спасова остајали у приземљу критичке импресије. Они други, о Жинзифову и Рацину, не само што су означавали убедљив раскид са критичком импресијом, него су штавише А. Спасова представили као критичара са развијеним смислом за историјски податак, за минуциозно критичко истраживање, за акрибичну анализу естетских и других (социјалних, историјских, националних, политичких) својстава дела, па је утолико више било тешко са сигурношћу тврдити да ли ће се овај македонски критичар, образован на традицији модерне европске књижевности, касније сасвим определити за један од ова два метода, за импресију или за анализу. У ствари, глобално узев, он је у „Путевима речи“, поновићемо и овом приликом, хтео да спрегне један научнији приступ делу са импресионистичким критичким приступом, то јест — да спрегне науку и креацију! Међутим, проблем који је тада искрснуо, питање које се им тада постављало гласило је: Да

метафору која има централно, идејно језгро, али и имагинативни, креативни материјал који том језгру даје уметнички живот. То је сада само идејно језгро. Збирка „Пакао“ је, у извесном смисау, чисто пробЛемска, философска и, чак, философетвујушча. Када то кажем имам на уму, пре свега, њену архитектснику, изграђену на дијалогу између просјака и песника, на дијалогу У коме просјак поставља питање о смислу песничког позива, о испуње њу песничког послања:

Песниче песниче Велика судбино Зашто ћутиш

Завезаних уста

Потруди се бити Земаљски човек Не може се тако Живети довек...

— а песник одговара сопственом недоумицом, сопственим несналаже њем пред ошштом коначношћу свих човекових настојања:

„Ко стрмине Сноп ја речи нижем Да л живети Или умирати

У смрти је . Сво људско издајство Сама себе

И светова многих У животу . Живот је устројство Нове снаге

За поразе нове

— Аимам наумуитип песама које се у двама низовима, у двама пциклусима, ређају као искази, произаш ли из овог дијалога, о човековој и песниковој судбини, као саопште ња, као организоване, торжествено изговорене песничке сентенце, а не као живи песнички организми који посредством овог или оног свог елемента, ако већ не њиховом свеукупношћу, дејствују на читаоца. Бито Марковић, нема сумње, говори о релевантним и, на одређени начин веома. актуелним проблемима. Он го. вори о дезинтеграцији морала и ху-

"маности, О доминацији силе и не

правде, о перманентности апокалиптичних збивања, о великима и малима који се изједначавају у смрти, о

ли је баш импресија — креација2

И колико је она тог Сада је извесно да се на тако постављено питање тешко могу добити задовољавајући одговори, Значи „одговоре треба потражити и, евентуално, на некој другој страни, рецимо = у неколиким. антологијама А. Спасова. Чак бисмо рекли да је преко антологија водио онај теоријски најзначајнији пут одгонетања естетског идеала и критичке позиције овог заслужног критичара. За њега је естетски ентитет дела она његова предоминанта без које је излтшан било какав критички дијалог, коју он тражи и налази у сваком делу, код сваког аутора, са којом почињу његова критичка интересовања и од које зависи крајњи суд о делу, код сваког аутора, са којом рангирање, разврставање у хијерархији националних књижевних вредности. Кад се са терена његових антологија (и предговора овим антолотијама) пренесемо на тле његове критике у књизи „О македонској литератури“, бива јасније да је Спасов пре свега заговорник једне модерне концепције књижевности, а да је теоријски постамент те концепције књижевности, у ствари критичарев естетски идеал, један књижевни мо дернизам колико виталан толико конвергентно способан да се дијалектички оплемењује старим и новим искуствима књижевности и увек отворен за најразличитија струјања у њој. Тако се, увелико, захваљују“ ћи текстовима „Наша поезија у прошалој години“ (1956). „Савремена македонска поезија“, „Књижевно стваралаштво Блажета Конеског“, „Ка прози Димитра Солева“, „Похвала свакодневици“ (о поезији Г. Тодоровског) и „Нови знаци“ (о причама Урошевића), превладава она ранија критичарева амбивалентност његовог естетског идеала и јасније отвара хоризонт једне литературе коју он воли, цени и којој жели да пружи пуну подршку у афирмацији. Истовремено је и његов раскид са критичком импресијом постао некако оштрији, тако да сада већ са сигурношћу можемо тврдити да ће лук ове критике све више попримати анаЛитичка обележја — отприлике она иста обележја која су се најафирмативније манифестовала у његовим суптилним опсервацијама књижевног дела Рајка Жинзифова, Косте Раци-

ЕЕ

на и Блажета Конеског. Захваљујући овим анализама, критика је сада у могућности да ближе одреди критичку позицију А. Спасова, то јест ла типолотизира његову критику у овом

свету који се, тоњен неком необјашњивом инерцијом, неминовно креће ка амбису, он објашњава. разлоге песникове немоћи у таквом свету, разЛоге његове окренутости себи самоме и сопственим беспућима... Он, укратко, говори—опште и вечне истине о човеку и смислу његове егзистен ције у животу и о немоћи песника да на исход те егзистенције утиче. То, међутим, није нешто што би у Марковићевом песништву било проблема“ тично. Већ првим двема својим збир кама он је веома јасно показао меРу којом се издигао изнад партерних проблема. Проблеми ове збирке се сустичу, рекао бих, око песникове Аоследности, око његовог песничког језика који је, мање-више, истоветан, или тачније, на истим изворима црпен у све три његове збирке.

Да ди, питам се, карактер и смисао ове треће збирке оправдавају песнички језик који је Марковић та: ко успешно применио у првим двемаг Да ди је, укратко, оно што је саопштио, морао да саопшти стилизованим, архаичним, разломљеним десетерцем и каква је, у овом случају, природа функционалности тог језика»

Ако је, у првим двема збиркама, гтротеска била онај трансмисиони меАијум којим је песник саопштавао своју истину, ми смо је, дакле, сазнавали преко једног искривљеног огледала: неки њени делови указивали су нам се у неприродном облику, али су били знатно очевиднији и сугестивнији. Истоветан песнички језик, м, поготову, миље и атмосфера које он сугерише, поново, можда и без песникове воље, постављају пред нас такво једно огледало, само сад сеу њему не огледа гротеска него истина сама! Резултат је поражавајући; истина сама изгледа нам гротескно!

ни нам се да смб угледали Игумана Стефана, рецимо, или владику Данила у нашем времену, како, пошто су нам изговорили сву суму својих мудрости, комични и немоћни изговарају и своје залудне жеље:

Ја бих на трн Мехур правде набит Пуну кожу Лажних осмехаца Празне људе Уштављена кроја Ких се тади Поезија моја

њеном тренутку, водећи рачуна пре свега о томе да ће тај тип критике структурално и методолошки бити основа једне критике у чијем развојном луку није тешко детерминирати књижевно-историјску амбицију. Нама се чини прихватљивом једна типологија књижевне критике коју је профилирао Драган М, Јеремић У поменутој књизи „Критичар п естетски идеал“, тле он наводи пет типова или пет врста праве књижевне критике, међу њима и тав. критику као припрему књижевне ис торије. Додуше, свака је права књижевна критика на известан, на један свој начин припрема књи жевне историје; то је непобитно, Међутим, нити праве критике има без анализе, нити се пак књижевна историја може без двоумљења и стваралачке скепсе ослонити на телеграфску критичку детерминацију вредности, која и кад не кокетује са делом или са временом у коме је то дело настало, не располаже релевантном критичком доку ментацијом као прозором у свет књижевне историје.

Постоји један феномен у савременој македонској књижевној критици; он овог пута не може да остане нерегистрован. Са малим, да не кажемо часним изузецима, старији македонски критичари остају једноставно неми пред књигама критичких тек. стова, — изузев ако још увек, данас, после дванаест или тринаест година, не уљушкујемо себе оним што је ова критика имала на страницама „Критеријума и догме“ Д. Митрева и „Есеја“ Г. Старделова, па и у овим књигама на нетипично критички начин, већ инцидентно, у поводу других књижевних родова и полемички, Тако, ево, и у критици А. Спасова. Он је у „Путевима речи“ објавио критичку импресију о есејима — И, Г. Ковачића, о једном, дакле, превасходном песнику или барем, у сваКом случају, више песнику негоди критичару и есејисти. Чиме се меоже тумачити, чиме се може правдати чињеница да је македонска критика остала де Гасто глува према тако значајним књигама теоријске плн критичке есејистике као што су „Критеријум и догма“, „Одраз-израз“, „Есеји , „Време и израз“, „Путевима речи »„ »Н. Ј. Вапцаров“, „Присутности и неким другим, од млађих критичара2 Знамо, критика критике није ни захвалан ни тако лак посао,

па ипак... ипак није в; „2: аљда проблем само у томе> Роб

Миодраг Друговац

Ја бих имат

Много својих руку Да бих мого

Целу светску бруку Нигло једним Загрљајем згромит..

— како, на крају, једину сатисфакцију за своје речи налазе у њиховом терапеутском дејству на њих саме: Када глада неправда влада У племену времену моме Обузме ме Жално излучење Суза мојих Свету непрозирних...

А нама, тотово нехотице, дође да упитамо: „Шта сте, добавола, и тражили други пут међу Србима»

Проблем, дакле, који нам је по сле првих двеју Марковићевих књита изгледао решен, поново постаје отворен, или, прецизније, отвара се у једном новом светлу. Нама се, наиме, уопште не поставља питање да ли је Марковић открио богату РУдУ У нашој песничкој, прилично широко схваћеној, традицији. Не долази у питање ни његова способност да из ње извуче аво ону жицу коју ће креативно обликовати м створити вишеструко значајан мост од традиције ка савремености. Питање које је његова трећа збирка отворила гласи: да ли је тај материјал погодан за обликовање свих садржаја, свих идејних концепата2 а мислим да није. Али, миље у ко. ме се једна поезија „догађа", њен језик и садржај, — може неко при. метити, — не могу бити одлучујући за њен квалитет. Неспоразум је у право у томе што је ова Марковиће“ ва књига исувише једносмерна да би била и поетски оправдана! Као посебно организовани део његове, досад реализоване, гротескне визије света, она би, можда, н могла да има улогу гласова из народа, функцију, рецимо, хора који фило.

| софски коментарише смисао збива-

ња, Сама по себи, а она је довољно кохеђентна и чврсто компонована. да би била независна, она, у уметничком смислу, делује ван овог Бремена и, чак, ван досад обликованих песникових садржаја.

Богдан А. Поповић