Књижевне новине
оводом ХШ изложбе екулитура у слободном простору
ДРАГОСЛАВ БОРБЕВИЋ
КАДА БИХ којим случајем писао писмо Туристичком савезу Београда, оно би отприлике гласило овако;
Драги другови,
Не знам на који начин да вам напишем све оно што бих желео да вам кажем. Можда су две речи довољне: хвала вам. А можда би се могле испунити читаве странице, не толико о вама колико поводом вас. Све чешће се наилази на ваше име везано за ликовне уметности. Вероватно да има чистунаца који се згражају над самом помисли да се тамо неко Туристичко друштво меша У свете тајне уметности, скврнавећи је неуобичајеном пропагандом — путујућим караванима, уличним сајмовима, забавним лицитацијама. Не обазирите се на њих, увек се наће неко ко приговара, чак и код најидеалнијих замисли. Уметност јесте светиња тек када се освоји, заволи, постане неопходна. Дотле, она је само роба као и свака друга и за њу првенствено важе закони слободног тржишта. Онога тренутка када је слика кутљена престаје да бива роба, сем кад су шпекуланти у питању, и постаје део навике чија се вредност мери емотивним категоријама.
Знам људе који раније на уметност једноставно нису ни мислили, презаузети својим свакодневним животним проблемима, А онда им се случајно десило да присуствују јавној лицитацији. Понети коцкарском страшћу надметања, нехотично су дизали руке, извикивали износе и пуким случајем постајали власници сасвим (просечних дела. За кратко време та дела су у њиховим очима достизала нереалну вредност. Били би у стању да тврде да је то наш највећи сликар, скулптор или графичар, и да би то сами себи а затим и другима доказали, почињали би да иду на изложбе, памтили имена и де ла, коментарисали запажено. И да тога нису били ни свесни, постајали би изложбена публика. У томе је предност таквих подухвата, што линијом мањег отпора приступају људи ма и неосетно их увлаче у подручја уметности која су до тада за њих била неприступачна. Ако неће брег Мухамеду... Само под условом да брег није од некорисног шута и да се у Мухамеду крије истинска вера.
Ми много говоримо о уметности, о врхунској уметности, и ишчуђавамо се како то да је широке масе не разумевају. Зашто постоје музеји, галерије, ретроспективе, салони2
својој нестрпљивости заборавили смо на поступност, па све гледамо некако с врха, одозго. Имали смо ту срећу, за неке и несрећу, да смо после 1950. године толико широко отворили врата уметности према свету да се није стизало ни у ковчеге да загледа шта се све уноси. И скоро преко ноћи авангарда је заменила социјалистички реализам као државну уметност. По томе смо били ваљда јединствени у том истом свету. Свакако, било је то за сваку похвалу, али зато у свакој похвали вребају и скривене опасности. У мноштву се замке не примећују лако. Читава наша уметност постала је авангардна. Није се више поуздано знало шта је заиста ново а шта преправљено старо, ко иза чега колико стоји, шта преузима а шта своје уноси. Људи ван уметности, са својим преЂашњим укусима и навикама, више нису могли да се снађу у новој средини геометризованог и апстрахованог виђења света. И док је велика већина уметника хрлила ка хоризонтима апстракције, још већа већина „потрошача" све више се отуђивала од уметности. Немоћна да је напречац схвати, дизала је од ње руке и на њу заборављала.
Такве крајности су створиле брисани про-
што је после таквих селекција преостало није се знало шта да се уради. Није се знало чак ни да ли је то напредна уметност или само на њу личи. Од уметности је направљена професија зависна од државне касе. Мместо месечних плата вршили су се обавезни откупи са изложбама, исплаћивале стипен дије, подизали атељен. Брига за уметност до била је карактер социјалне заштите уметнока. Није се мислило на то да се права уметност рађа из великих сукоба супротности а не из ситних чарки сличности. Ватра праве борбе јењавала је са протоком година, Авантардизам се претварао у своју негацију, по-
из ГАЛЕРИЈА пи пр заусу УЗ
стајући све више академизам и традиционалдизам. Самозадовољство обављеног посла заменило је покретачке немире, брига о престижу стваралачку сумњу. Уметност је стагнирала и стагнира још увек. Благословена и миропомазана авангарда чека адорацију које нема као што ни ње нема.
Ту се сад јавља тзв. „фактор публике" и
"његова социолошка функција. Није све уме-
тност што се прави под тим именом а и оно што јесте не зна се коме је намењена. Тај двоструки јаз између правог и лажног, робе и потрошача, премошћавају посредници популарнијим формама приступа. Они врше први одбир по знатно блажим критеријумима од критеријума специјализованих установа. Они чине први корак на дугом путу достизања правих и проверених вредности, приближавајући публици прихватљиве облике уметничких израза. Истовремено приморавају многе међу старијим и млађим уметницима да збаце лажни плашт авангардизма и врате се себи онаквим какви јесу, да стварају оно што интимно у себи носе, па макар то биле мртве природе са цвећем или препознатљиви пејзажи из околине града. Тиме се пробуђеној публици пружају искрено и поштено настала дела која јесу уметност али без превеликих амбиција, као право полазиште ка узбурканим водама нове уметности, која се и сама, са своје стране, њима све више приближава. Тако се долази до раслојавања које попуњава онај брисани простор и средњом мером истичу крајности. Сви уметници заједно пишу историји, без обзира што се само ретки појединци у њој помињу. Појединац се из масе рађа и само у односу на њу он је велики а не сам по себи, у неком безваздушном простору.
Та маса, то су сви ови бројни и разноврсни токови уметности који свакодневно стру је кроз наше галерије, сви они који трагају
живе од уметности. Њих треба приближити све ту, не оном апстрактном појму света са којим се вечито меримо и упоређујемо, већ 0 вом нашем конкретном и реалном свету што по парковима шета, залази у Скадарлију жељан старинских успомена, са снебивањем прелази праг Мметничког павиљона носећи неколико хиљада у џепу не би ли уочи нове године за тај новац унео у своју кућу и део туђег света, освета уметности. Нека то код појединаца буде и снобизам, ништа не мари, од снобизма се уметност такође храни, а хра нила се и кроз читаву своју историју. Долуше, наш снобизам још увек је доста приземан, бар што се уметности тиче, али ни то не смета. Уметност, било каква да је само нека је уметност, врши мисионарску Улогу, а од сноба је много лакше направити озбиљног поштоваоца него од задртог негатора ангажованог једино питањима благоутробија и техничког стандарда. И познавање уметности је школа која започиње са првим разредом осмољетке, са првом виђеном или купљеном сликом, графиком или скулптуром, и зато се не треба стидети ако си буквар из којег други слова учи или си само учитељ обични. Каква је корист од професора ако не може своја искуства на друте да пренесе, да их подстакне, идејом оплоди, А без учитеља и професори би без посла остали.
Ту је оно што мислим да нам недостаје, то осећање поступности, лаганог раста, освајања стопу по стопу. Сувише смо нестрпљиви и све бисмо одједном хтели, па нас'то и 0» води у крајности. Несклад између броја неписмених и броја подигнутих факултета ништа није мањи од несклада између ликовно неписмених и врхунске ликовности коју вештачки негујемо, без правих посредника, какве су школе на пример, домови културе, раднички универзитети и културни центри. Све то постоји, истина, а опет као да их нема. Или их нема довољно, или су погрешно усмерени, често не својом кривицом, и тако даље, по неком ланчаном систему, до елементарног од кога би у ствари требало почети. А ми почињемо од средине и не знамо на коју ћемо страну. И још много тога на ту тему могло би да се прича, наводе примери, дају предлози, и да се сви са тим слажу а да не учине ништа. Чак и најмањи покушај да се на том пољу нешто уради далеко је кориснији од великих прича теоретичара.
Ваш циљ је, драги другови из Туристичког савеза Београда, да свој град учините лешпим и занимљивијим у очима туриста свих врста и боја, тих ловаца захвалних 06јеката за кино-камере и фото-апарате. Свакоме култура импонује, поготову туђа. Имам познанике који не имађаху времена да обиЊу ни један наш музеј ни галерију, а кад отидоше у Париз, прво што по повратку причаху, поред скупоће, би и посета Лувру. Бићу и сам искрен, и ја сам се прво на врх Триглава испео пре но што Авалу обиђох, и то водећи друге да им је покажем. Ти исти туристи, после заморног скитања по граду, обично сврате у неки од наших паркова да мало у хладовини предахну, јер ту још једино дрво са лишћем могу да нађу. Затекао сам их тако у Пионирском парку где помно иду од једне до друге скулптуре и нешто мрморе на чудним језицима, брижљиво се осврћући не би ли још коју у густом грмљу спазили. МИ скликали су сваку појединачно, било саму, било спријатељену са члановима уже породице. Нису знали да је у питању традиционална летња изложба скулптуре У слободном простору коју УЛУС прави уз вашу свесрдну помоћ. Мислили су да су те скулптуре стално ту настањене и томе се ди-
Верноет хртова
КРСТИВОЈЕ МИЛИЋ Страхинићу Бану
Не скидај сунце слободном руком, остани трезан Малу утву принеси корењу, неверство , . сахрани О, нико није тако за Србију везан
Кнежевом клетвом, као ти, па је и мртав браниша.
Ено, од истока ирни јахам небом лети Са тужних река магле ужурбано скида Ведрино, ведрино давна, ко се то свети Мојим водама на којим мостове зидам.
Изнад века једна ружа празнину отвара.
Бледим тласом дозива соколе да је са сунца скину
Да се опет врати у приземље мртвог цара
И блиским летом прослави силазак у тишину.
Твој гнев као песму птица на лози затеже
Пусти ХРТОВЕ нека испред тебе броде
Видиш ли, пале су звезде и војске кроз нишан беже
Кад си ти, онда је и изгубљено царство овде.
Не скидај сунце слободном руком, остани трезан
Малу утву принеси корењу, неверство сахрани (О, нико није тако за Србију везан
Кнежевом клетвом, као ти, па је и мртав браниш.
=
Пред „Формом у настајању“ Олге Јеврић затекао сам групу од три младића и једне девојке у живој дискусији. Претресали су асоцијативно порекло скулптуре, сложивши се на крају са својим колегом иначе студентом теологије, да их то на неку железну руду подсећа што је тек светлост дана Уг ледала и даље расте зубом времена глодана. Једно дете село је на „Сањарење" Мире Сандић и нежно миловало дечакове бронзане ноге, говорећи „бата“. Малишани са каубојским пиштољима видели су у Гаковићевом „Коњанику" индијанског пославицу „Бело перо" (пера му на глави иначе није било), који је ископавши ратну секиру повео своје ратоборно племе против бездушних белаца. Недалеко, нека девојчица је по сваку цену хтела да уђе у прошупљени стуб оа птицама Савице Дамњановић, запиткујући разљућену маму зашто и она не може да лети. Пресамићен преко клупе, стари пензионер није скидао поглед са „Обале" Мире Јуришић, Видевши да је и ја посматрам упитао ме је да ли је то људско тело у виду камена или је камен у виду људског тела. У сваком случају, рече, вода је учинила своје. Е
И тако редом, свака од 24 изложене скулптуре имала је своју захвалну домаћу и страну публику. Био сам задовољан што парковска скулптура није само празна декорација, бели акценат у бујном зеленилу, већ подстрек за размишљање, повод да се машта разигра, упореде асоцијације, сукобе гледишта о уметности. И то онако неосетно, успут, да људи тога нису ни свесни. Задовољан али и тужан што је то ипак само изложба = већ октобра опало лишће прекриће трагове утиснуте у мекану замљу, избрисати ожиљке полегле траве и остати као тужни украс напуштених паркова. За ваше напоре и нас тојања да то макар и у даљој будућности не
стор, ничију земљу у којој је царевао кич. Уметност се стварала за откупне комисије и будуће музеје и чекала селекторе. Са оним
за својим истинама па макар то биле и оне што су их још стари Грци сазнали, сви ствара оци и прегаоци који за уметност живе али и
верују.
вили. Кажу, код њих није тако. Огрешио сам се о истину пустивши их да и даље у то
—
буде тако, другови из Туристичког хвала вам у име свих оних којима је до умет
савеза
7 ности стало. '
АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА АНКЕТА
Наставак са 1. стране
НОВА ИСКУШЕЊА, ПОСЛЕ ПЕРИОДА ИСКУШЕЊА
(1) ДВЕ ИЛИ ТРИ СЕЗОНЕ про текле су, отприлике, од оног ведрог пуласког дана, када је током контроверзног „округлог стола“ један од обдарених заговорника југословенског „ауторског филма“, са неприкивеном нотом тријумфа у гласу, поносећи се, узвикнуо да су „најзад, све битке добијене“; било је тада у њему, и у његовим саговорницима, који су заборавили своју природну скепсу, читаво богатство спонтане радости, јер је то био један од ретких тренутака у којима видите да се почиње остваривати оно шта сте неуморно веровали, док су други вртели главама, или се на вас и предмет ваше вере бацали паролама, и, чак — параграфима кривичног законика. Јесте, то је био тренутак за еуфорију: Петровић, _ Павловић, Макавејев, Клопчич, Мимица били су ту с добрим изгледима да остану: изгледало је да нема те деструктивне снаге која би им могла оспорити оно што они заиста јесу: базична вредност југословенског филма, серија аутора који су филму који се ствара под овим поднебљем дали, први пут, пуни стваралачки легитимитет.
(2) Две или три сезоне протекле су, дакле, од тог еуфоричног тре-
нутка, и поново је у Пули био је дан „округли сто“; било је неповратно јасно, тог исто тако ведрог дана као и некад, да ниједна битка ни издалека није добијена, и да сте чак, историјски посматрано, са своје недавне, тријумфалне стајне тачке, враћени у раздобље за које сте веровали да је ваш већ давно преЂени пут. Могли сте ове сезоне бити сведок једне чињенице како просечност ликује над супериорним вредностима, и, шта више, како се та просечност осећа позваном - да испуни једну преко корисну идеолошку мисију. Пулски је фестивал постао смотра, не би ли са што мање потреса дошло до реверзије.
(3) Али, просечност је неинтелигентна, и она почињава грешке управо онда када сматра да је реални: зовала своје идеолошке и физиолошке потребе.
(4) Та просечност, која је, и као термин, само средња вредност краткорочне кратковидости, агресивне глупости, прециозне амбиције, извештаченог чистунства, та, дакле, просечност не схвата да је игнорисањем, на пример, „Заседе“ или „Рраних радова“, пропустила прилику да много успешније изведе своју диверзију. Били смо, наиме, на ивици ситуације која би најшири филски аудиторијум могла навести да парафразира себе самог: крилатица по којој „не треба гледати филмо“ ве које критичари хвале“, могла се, од ове сезоне, проширити и на пулске победнике.
(5) Али, просечност је, како ре космо, неман (без интелигенције. Она првом наградом целива један изразито социјално критички филм, им, што је по њу саму много непријатније, један у својим оквирима сасвим ефикасан филм. „Низводно од сунца“ неупоредиво ће лакше остварити контакт са широким гле-
далиштем него, на пример, „Рани радови“, који су у том смислу крајње неопасни. Онда је посве очигледно да ће, противно жељама заточника просечности, „Низводно од сунца“ остварити онај ефекат за који је постојала бојазан да би је могли остварити, на пример, „Рани радови“. Очигледно, да би испунили своје циљеве, заточници просечности не само да су премало интелитентни, већ су и премало језуити.
(6) Ако, опет, неколико пасуса схватимо као шаљиви приказ једне ситуације доведене до крајњих последица, још је увек чи“ њеница да је садашњи тренутак југтословенског филма у најмању руку парадоксалан. „Ауторски филм“ налази се пред неизазваном кризом поверења, док му се по булеварима пришивају етикете, од којих је епи-
торњих
· тет „црн“ још понајблажи (лично,
сматрам да је неупоредиво боље слободно правити „црне“ него не слободно црноморске филмове). То су све, очигледно, симплификације које скривају праве побуде и, па равно, праве циљеве. Сукоб између ауторског филма и појединих формација овог друштва био је стално присутан: постојао је само међуоднос паритета који је, ако је био нарушен ма са које стране, доводио до кризе. То је однос нестабилне равнотеже који, природно, не може опстати: или ће аутори, или друга страна, из историјске или физичке потребе, настојати да однос поремете. Ауторски: филм код нас разви јао се са девалвацијом догматизма, и међусобни паритет. успостављао се увек на другом плану, на новој количини простора који је ауторски филм успевао да у међувремену освоји. Догматизам, наравно, тежи да ревалвира претходну си туацију: његово је повлачење, дакле, само тактичко и, према његовим
најбољим надама, само привремено, Неминовно је, значи, да се сударн обнављају с изузетним жестинама; јер, док у тој ситуацији нестабилне равнотеже ауторски филм настоји да, вођен својом прирол; ном потребом и својим природним правом, боље и потпуније реализује свој стваралачки идентитет, дотле Догматизам, нашавши природно савезништво са формацијама које репрезентују идеју просечности, настоји да ту уметничку и друштвену акцију заустави, а по могућству окрене и против ње саме.“
(7) Парадокс у коме се налазимо У томе је што је ауторски филм неопходан чак и формацијама које оличавају идеју и идеал просечности. Бесумње, у томе је најчвршћи физички алиби ауторског филма. Жилник, Павловић, Петровић, Поповић, могу бити у сваком. тренутку мета негације, али се само њихово постојање, што ће рећи по стојање духа који их оличава у њи ховом стваралачком напору, не доводи озбиљно у питање. Делимично је то стога што еуфемизам не дозвољава просечности да открије своје мотиве, и да дефинише природу своје реакције. Сукоби до којих долази, према томе, не треба да резултирају апсолутним окемогућавањем ауторског филма, већ · успостављањем новог паритета, јер се формацијама непријатељски _ расположеним према ауторском филму очи: гледно чини да је нестабилна рав мотежа осетно померена на њихову штету. Утисак, при том, да поново доживљавамо једну већ исписану историју, веродостојан је; а треба ло би да буде схваћен и као охрабрујући знак. Циклично – заоштравање латентног сукоба показује да ауторски филм непрестано помера нестабилну равнотежу у своју корист, и да с: паритет изнова успо-
"властите њихове редакције,
ставља на увек другом плану. Стварност у којој живимо циклична је по својој природи.
(8) Постоји, у свему овом збиру околности, један додатни елемент. Нису само аутори ауторског филма изложени снажној реакцији (ма: кар она била одговор на њихову акцију); изложени су и они који, на плану критике, ауторски филм узимају као конкретизацију својих теоријских поставки. Њихов есенцијални, и егзистенцијални, проблем почиње управо на овој тачки: уколико су везани за неке од њих, не само да се дистанцирају од њих већ их и негирају. У последње су време забележена два крајње забрињаваЈућа случаја ове негације. То нас доводи до једног новог, чудног · сазнања: изгледа да је теже од „проклетог аутора бити „проклети“ критичар. '
Жика Богдановић публициста
ИНАУСТРИЈСКИ ФИЛМ ПРОТИВ АУТОРСКОГ
ЈУГОСЛОВЕНСКИ __ФИАМ — данас
„има, ако се не варам, три битне,
сасвим различите тенденције.
Прва од њих, коју бих назвао критичком, заступљена је у аутора којима је изнад свега на уму
· жеља да се акутни и актуелни, про-
блеми нашег друштва безрезервно искажу филмском сликом. Критеријум истине и истинитости за њих је основно питање филмског израза.
Друга од њих, коју бих назвао естетизантном, заступљена је
„у аутора којима је превасходно на
уму жеља да се максималном арти-